Radni logor Rečka

47°54′46″N 20°05′40″E / 47.912775°N 20.094552°E / 47.912775; 20.094552

Koncentracijski logor Rečka (mađ. Recski kényszermunkatábor) bio je prinudni radni logor kojim je od 1950. do 1953. godine upravljala Mađarska državna bezbednosna služba (Magyar Államvédelmi Hatóság).

Nalazio se južno od Rečke, severno od današnjeg zaštićenog prirodnog rezervata Mátre, blizu jednog kamenoloma.

Osnovan je po uzoru na Gulag i slične komunističke logore. Vodila ga je od 1950. do 1953. godine mađarska državna sigurnosna služba ÁVH koja je onamo odvodila osumnjičenike na prisilni rad. Logor je bio na zlu glasu. Među stotinjak većih i manjih radnih logora ovaj se isticao i važio je kao "mađarski Gulag". Ondje su završili i brojni Hrvati iz Mađarske, koji su onamo bili internirani za vrijeme rakošijevskog poretka.

Onamo je odvedeno 1500 osoba a da ih sudovi još nisu bili osudili. Zatočenici ovog logora živjeli su ispod najmanjih dopustivih uvjeta življenja, prisiljeni na teški telesni rad u kamenolomu. Logorašima se stalno pretilo, osoblje ih je mučilo i uskraćivalo im hranu. Dugo je vremena ovaj logor bio tajnim. Do danas se zna za dva uspela pokušaja bega. Jednom je beguncu uspeo beg. Pobegao je u Čehoslovačku, no kad je do njega došla vest da su mu uhitili nekoliko članova obitelji, prijavio se policiji.^[1]

Drugi je beg ostavio jači trag. Dana 20. maja 1951. osmorica su zatočenika izvela beg tako da se jedan odenuo kao stražar, a preostala sedmorica glumila su zatvorenike koje je ta njihov kolega preodeven u stražara pratio na rad izvan logora. Skoro sve begunce su uhitili, ali jedan je uspeo domoći se zapada. Stigao je u Beč. U Radiju Slobodnoj Europi pročitana su imena 600 zatvorenika. Time je razbijena tajnost logora, obitelji zatvorenika dobile su prvi put neku vest o svojim nestalim bližnjima, o tome da su živi, a Zapad je doznao da postoji ovaj logor.

Nakon Staljinove smrti marta 1953. godine novoimenovani je premijer Imre Nagy naložio zatvoriti logor za prisilni rad i internaciju u Rečci. Zgrade i ograde su srušene, tako da u biti ništa glavnog od njega nije ostalo. Istinu se nije moglo skriti. Nakon političkih promena, područje se označilo, jedna ili dve zgrade su obnovljene prema sećanjima preživelih i prema sačuvanim fotografijama, a radi spomena na žrtve i opomene budućim naraštajima na opasnosti od komunističkog zla.

Masovna grobnica osoba koje su ubili organi komunističkih vlasti do danas nije otkrivena.

Spomenik žrtvama podignut je kojih 600 metara južnije od upravne zgrade. 1996. je godine otvoren Nacionalni spomen-park Rečka u kojem se nalazi ovaj spomenik. Posetitelji mogu videti promatračnicu, barake za spavanje te deo ograde od bodljikave žice.

Čuvari iz Službe državne bezbednosti (Államvédelmi Hatóság) su po nalogu pretpostavljenog komunističkog sekretara MDP-ja Mátyása Rákosija trebali da zaborave na poštovanje i uglađenost, nego da imaju stalno na umu ovu lozinku:

Ne csak őrizd, gyűlöld is! (Ne samo čuvaj, nego i mrzi!) ^[2]

Verni toj lozinci su čuvari zarobljenike često tukli, terali ih na 14-16 časovne teške poslove i držali ih gladnima. Poznali pak su još posebne načine mučenja, kao na primer držanje u vodenom pritvoru ili vešanje za nogu.^[3]

Jedan bivši logoraš, Béla Krasznay nije se mogao osloboditi sećanja na ovaj događaj:

Neki zatvorenik-električar se popeo na banderu, da bi popravio kvar; slučajno su mu ispale klešta. Dole stojeći stražar ga je do smrti upucao pravdajući se, da ga je radnik hteo bačenim alatom ubiti.^[4]

O užasnoj atmosferi koja je vladala ovim logorom i nakon oslobođenja 1953. godine pisao je u svom autobiografskom romanu Sunčani dani u paklu mađarski književnik György Faludy, i sam zatočenik ovog logora:

• „Onda je važilo ovo: 'Šuti do groba ili ćeš sam u grob!' Sve što rečeš spoljašnjem svetu o okolnostima kako si dospeo ovde, mestu gde se ovo nalazi ili razlozima zbog kojih si interniran kazniće se zatvorom od 6 godina. Članovi porodice su upućeni da ako ih ko pita za zatočenog člana obitelji koji se pojavio, da kažu da je bio na istraživačkom putovanju u Sovjetskom Savezu, a policiji moraju prijaviti sve one koji pitaju previše.“
• „Miklós Dálnoki i György Gábori, koji su bili i u Koncentracijskom logoru Dachau i Koncentracijskom logoru Rečki smatraju, da je grozniji bio ovaj drugi.“ ^[5].“

• Recsk 1950-1953, dokumentarni film; redatelj: Géza Böszörményi i Lívia Gyarmathy , 86 min., 1988.
• Szökés (Bežanija), igrani film; redatelj: Lívia Gyarmathy, scenarij: Géza Böszörményi, 96 min, 1997.

• Crna knjiga komunizma
• Evropski dan sećanja na žrtve totalitarnih režima – nacizma i komunizma
• István Sándor
• Miroslav Bulešić
• Szilárd Bogdánffy
• Lojze Grozde
• József Mindszenty

(hu)

• Bíró Sándor: A "mátrai" lovagrend, Egy recski fogoly emlékezései, Dovin Kiadó, Budapest, 1989, ISBN 9630268345
• Böszörményi Géza: Recsk, 1950-1953, Interart, Budapest, 1990., ISBN 9630199785
• Erdey Sándor: A recski tábor rabjai, Püski, Budapest, 2002. (8. kiadás), ISBN 9639337765
• Faludy György: Pokolbéli víg napjaim, önéletrajz, Magyar Világ Kiadó, Budapest, 1989, ISBN 9637815007
• Györgyey Ferenc Aladár: Lágerhumor, Interart, Budapest, 1990, ISBN 9638035137
• Nyeste Zoltán: Recsk: emberek az embertelenségben, Sorozat: Tanúk - korunkról 4., Magyar Öregdiák Szövetség és Bessenyei György Kör, New Brunswick, N.J., 1982.
• Nyeste Zoltán: Recsk: emberek az embertelenségben, Püski, Budapest, 1989. (2. kiadás), ISBN 9637845208
• Sághy Gyula: Recski rabok, a kövek árnyékában, Recski Kiadó, Budapest, 2004., ISBN 9632164946
• Somossy Tamás: Egy család Recsk árnyékában, Életkarcolatok a múltból, szerzői kiadás, Budapest, 1996., ISBN 9636509875
• Sztáray Zoltán: A recski kényszermunkatábor rabjai, Recski Szövetség, San Bernardino, Kalifornia 1981.

(fr)

• Sztáray Zoltán: Souvenir du camp de concentration de Recsk, Saturne, Paris, 1957.

(en)

• Sztáray Zoltán: Death camp at Recsk, United States Information Agency, Washington D.C., 1958.
• György Faludy: My Happy Days in Hell; reissued 1985, ISBN 0002174618; 2003, ISBN 9632065840

(de)

• György Faludy: Heitere Tage in der Hölle; (Rütten & Loening, 1964)
• Anton Rainprecht: Das Vernichtungslager Recsk in Ungarn (1950-1953): ein Bericht; 1982, ASIN: B0000EASFT

• Panoramio Arhivirano 10 October 2016 na Wayback Machine-u Tužno naslijeđe: mađarski Gulag kod Rečke, žrtve komunizma
• Promatračnice Arhivirano 12 October 2016 na Wayback Machine-u
• Radna zgrada Arhivirano 29 April 2018 na Wayback Machine-u
• Ploče s imenima žrtava Arhivirano 4 June 2012 na Wayback Machine-u
• Oznake uz ogradu Arhivirano 14 October 2016 na Wayback Machine-u

• Stranice posvećene
• O radnom logoru
• Logoraški humor