Antisten
Antisten (grč. Ἀντισθένης, oko 445–oko 360. god. st. e.) bio je osnivač kiničke škole u okviru antičke filozofije.
Rođen je od oca Atinjanina i majke Tračanke, koja je možda bila robinja. To može objasniti zašto je kasnije držao predavanja u atinskom vežbalištu Kinosargu, gde su se okupljali upravo oni koji nisu smatrani "čistim" Atinjaninima. Antisten je u mladosti učio retoriku kod Gorgije, a možda i kod Hipije i Prodika. Neki ispitivači pretpostavljaju da je Antisten prvobitno bio dobrog imovinskog stanja, ali da je kasnije zapao u siromaštvo. U svakom slučaju, najzad je postao odani učenik Sokratov i njegov odani pristalica. Kažu da je bio tako željan da čuje svaku Sokratovu reč da je svaki dan pešačio od Pireja do Atine, ubeđujući svoje prijatelje da mu se pridruže.
Impresioniran Sokratovim shvatanjem vrline, Antisten je u Kinosargu osnovao vlastitu filozofsku školu, u koju je privukao siromašnije ljude jednostavno��ću svog života i učenja. Nastojao je da se odrekne spoljašnjih oznaka ponosa: bio je obučen u ogrtač, nosio je štap i jednu vrećicu kao oznake filozofije. Takva je odeća postala karakterističnom za njegove sledbenike, kiničare, ali je bila tako napadna da ju je prekoreo i sam Sokrat: "Vidim da tvoj ponos viri kroz otvor tvoga ogrtača, Antistene".
Diogen Laertije kaže da je Antisten sastavio 74 spisa u deset knjiga, koji su, između ostaloga, obrađivali i teme iz književnosti, lingvistike i dijalektike, ali od svega toga sačuvani su samo fragmenti. U celini su sačuvane dve manje deklamacije pod nazivom Ajant i Odisej o borbi za Ahilejevo oružje, što je u to doba postao akademskom temom izvučenom iz sadržaja Odiseje. Za svoj spis sa savetima kojih vladari treba da se pridržavaju izabrao je persijskog vladara Kira Starijeg kao tip mudroga vladara. Iz odlomaka tri spisa o Heraklu vidi se da je život Herakla, koji je s razlogom nazvan zaštitnikom kiničara, uzet kao simbol idealnog mudraca. Heraklova biografija postala je neka vrsta hagiografije i paradigma jednog književnog roda, koji preko različitih životopisa Pitagore i Filostratovog Života Apolonija iz Tijane, vodi do Atanasijevog kasnoantičkog Života svetog Antonija, koje se delo smatra začetnikom srednjovekovne hagiografske proze.
Izgleda da je Antisten posebno voleo dijalošku formu, u čemu se možda ogleda njegovo prvobitno izučavanje retorike. Aristotel o njemu govori kao o neobrazovanom i prostodušnom čoveku, dok Platon kaže da je Antisten uzalud pokušavao da izađe na kraj s teškoćama i finesama dijalektike. Međutim, ove ocene svakako bar u nekom stepenu odslikavaju nadmetanje između različitih filozofskih škola. Marko Aurelije krajem 2. veka nove ere u svojim razmišljanjima Samome sebi citira Antistenovu rečenicu: "Kraljevski je činiti dobro i trpeti zlo".
Svoje filozofske stavove izgradio je Antisten pre svega pod uticajem svoje zadivljenosti pred Sokratovim odbacivanjem zemaljskih dobara i pljeska gomile. Međutim, dok je za Sokrata to odbacivanje bilo samo sredstvo da bi se doseglo vrhunsko dobro – dobro istinske mudrosti – Antisten je tu nezavisnost i samodovoljnost (autarkiju) postavio kao cilj ili ideal po sebi. Tako je za njega vrlina postala, jednostavno, nezavisnost od materijalnih dobara i telesnih uživanja: to je zapravo bio negativan koncept vrline – suzdržljivost, samodovoljnost. Slično tome, on je Sokratovo isticanje etičkog saznanja, odnosno njegov etički intelektualizam, doveo do preteranog preziranja naučnog saznanja i umetnosti, smatrajući, izgleda, da se ove vrste znanja međusobno isključuju. Vrlina je, po Antistenu, dovoljna za sreću, a sastoji se u odsustvu želja i nagona i u potpunoj samodovoljnosti. Sokrat je takođe bio nezavisan od mnenja drugih, ali zato jer je imao vlastita duboko usađena načela, te je nastojao da – putem svoje ironije i majeutike – i drugima otvori dušu za izgradnju takvih čvrstih znanja. No Sokrat se nije izrugivao neznanju drugih: to su, kako izgleda činili upravo kiničari, posebno Diogen. Stoga je kinička filozofija činila samo jednu, i to negativnu stranu Sokratovog učenja, a isticanje samo pojedinih karakteristika Sokratova učenja uopšte je karakteristično i za ostale sokratske škole.
Antisten je verovao da se sreća zasniva na vrlini, da se vrlina sastoji u delovanju te da stoga ona predstavlja jedan praktični kvalitativan koji se može naučiti. Stoga je život mitskoga heroja Herakla za njega utelovljavao idealni život, ali je u kiničarskom prihvatanju Herakla kao zaštitnika i pokrovitelja nekog udela moglo imati i to što je Kinosarg bio posvećen tom heroju. Pošto sreća nastaje samo kao rezultat delovanja u kome je ispoljena vrlina, većina zadovoljstava ne vodi sreći. Znanje o vrlini, kada se jednom stekne, ne može se izgubiti: razumni ljudi ne mogu delovati nerazumno. Ljude naoružane takvim znanjem i mudrošću ne mogu pogoditi nikakve životne nedače, pa čak ni ropstvo, a takvi ljudi moraju odbaciti i sve zakone i običaje koji su na snazi u državi koja ne uvažava istinsku vrlinu. Naravano, i Sokrat se ponekada postavljao nasuprot autoritetu vlasti, ali je on bio tako duboko uveren u ispravnost države kao takve da je, zarad poštovanja njenih zakona, radije pošao u smrt nego pobegao iz zatvora. Antisten, pak, napada istorijsku tradicionalnu državu i njene zakone, odbacujući pritom i tradicionalnu religiju. Prema njemu, postoji samo jedan bog: "Po dogovoru ima mnogo bogova, po prirodi samo jedan" (Ciceron, De nat. I, 13, 32). Homerske mitove on je tumačio alegorijski, nastojeći u njoma pronaći moralne pouke.
Antisten je bio snažan protivnik Platonove teorije ideja i zastupao je stanovište da postoji samo ono pojedinačno. Prema Simplikiju (In Arist. Categ. 208, 29 i d.), jednom je primetio: "O Platone, ja vidim konja, ali ne vidim konjstvo". Tvrdio je da se svakoj stvari može pripisati samo ona sama, prema tome može se reći jedino "Čovek je čovek" ili "Dobro je dobro", ali se ne može tvrditi "Čovek je dobar": dakle, subjektu se ne može pripisati nikakav predikat koji nije identičan samom subjektu. Slično tome, nečemu pojedinačnom ne može se predicirati ni pripadnost nekoj klasi, jer se o pojedinačnom može tvrditi samo njegova vlastita pojedinačnost.
