Znanje

Znanje je sve ono što je znano. Kao i kod drugih pojmova, nema definicije oko koje se složu svi naučnici, već postoji više definicija znanje i teorija koje ga objašnjavaju.

Platon je definisao znanje kao „opravdano istinito verovanje”.^[1][2] Tu definiciju u današnje vreme neki analitički filozofi smatraju problematičnom zbog Getierovih problema, dok drugi brane platonsku definiciju.^[3] Termin znanje se, takođe, koristi da se izrazi sigurno razumevanje, sa mogućnosti da se njime poslužimo u određene svrhe. Znanje je poznavanje, svest ili razumevanje nečega, kao što su činjenice, informacije, opisi, ili umeća, stečeno iskustvom ili obrazovanjem. Za znanje se kaže da je povezano sa kapacitetom potvrđivanja kod ljudi.^[4]

Znanje se može odnositi na teoretsko ili praktično razumevanje predmeta. Ono može da bude implicitno (kao praktične veštine) ili eksplicitno (kao teoretsko razumevanje); ono može miti manje ili više formalno ili sistematsko.^[5]

Sticanje znanja uključuje složene saznajne procese: opažanje, komunikaciju, i razumevanje.^[6] Oblast filozofije koja se bavi proučavanjem saznanja naziva se epistemologija.

Glavni članak: Epistemologija

Konačna demarkacija filozofije iz nauke omogućena idejom da je filozofsko jezgro „teorija znanja”, teorija koja se razlikuje od nauka, jer je to njihova osnova ... Bez ove ideje o „teoriji znanja”, teško je zamisliti šta bi „filozofija” mogla biti u doba moderne nauke.

– Ričard Rorti, Filozofija i ogledalo prirode

Definicija znanja je predmet tekućih debata među filozofima u polju epistemologije.

Klasična definicija, koju je opisao mada je nije ultimatno odobravao Platon,^[8] navodi bi izjava morala da zadovolji tri kriterujuma da bi se mogla smatrati znanjem: ona mora da bude opravdana, istinita, i verodostojna. Neki tvrde da ovi uslovi nisu dovoljni, kao što primer Getierovog slučaja navodno demonstrira. Brojne alternative su predložene, uključujući argumente Roberta Nozika da je neophodno da znanje 'prati istinu' i Sajmon Blekbernov dodatni zahtev da mi ne želimo da kažemo da oni koji zadovlje bilo koji od ovih uslova 'kroz defekat, manjak ili neuspeh' imaju znanje. Ričard Kirkham sugeriše da naša definicija znanja zahteva evidenciju za verovanje neophodnosti njene istinosti.^[9]

U kontrastu sa ovim pristupom, Ludvig Vitgenštajn je uočio,^[10] sledeći Murov paradoks,^[11][12] da se može reći „On veruje u to, ali to nije tako”, ali ne „On zna to, ali to nije tako”.^[13] On dalje tvrdi da to ne odgovara različitim mentalnim stanjima, već različitim načinima govora o uverenju. Ono što je ovde drugačije nije mentalno stanje govornika, već aktivnost u kojoj su angažovani. Na primer, na ovom kontekstu, znanje da voda u čajniku vri ne proizvodi određeno stanje uma, već omogućava izvršavanje određenog zadatka sa čajnikom. Vitgenštajn je želeo da zaobiđe poteškoće definisanja razmatrajući način na koji se „znanje” koristi u prirodnim jezicima. On je razmatrao znanje kao slučaj porodične sličnosti. Prateći ovu ideju, „znanje” je rekonstruisano kao koncept klastera koji ukazuje na relevantne karakteristike, ali to nije adekvatno obuhvaćeno bilo kojom definicijom.^[14]

Situirano znanje je znanje specifično za datu situaciju. To je termin koji je skovala Dona Heravej kao ekstenziju feminističkih pristupa. Situirano znanje nudi adekvatniji prikaz sveta, „da bi se dobro živelo u njemu i u kritičkoj relaciji prema sopstvenim i spoljašnjim praksama dominacije.”^[15] Ovakvo situirano znanje transformiše nauku u narativ, koji je „niti fiktivan, niti podržan činjenicama”.^[16] Ovi narativi su istorijske teksture istkane od činjenica i fikcije, pa „čak i najneutralniji naučni domeni su narativi u tom smislu”.^[16] No, umesto odbacivanja nauke kao trivijalnog slučaja, „potrebno je tretirati (taj narativ) na najozbiljniji način, bez podleganja njegovoj mistifikaciji kao 'istine' ili ironičnom skepticizmu koji je karakteristačan za mnoge kritike”.^[16]

Argument Done Heravej proističe iz ograničenja ljudske percepcije, kao i prekomernog naglaska na vizuelnoj percepciji u nauci. Prema njoj, vizuelni podaci su u nauci korišteni da se u iskoči iz tela i "formira pokoravajući pogled iz ničega”. To je „pogled koji mitično ucrtava sva označena tela, koji implicitno kategorično zahteva moć opažanja, a da ne bude opažen, da zastupa uz izbegavanje zastupanja.”^[15] Ovo uzrokuje ograničenje vizualne percepcije u poziciji same nauke kao potencijalnog igrača u stvaranju znanja, što rezultira u njenoj poziciji „skromnog svedoka”. To je ono što Heravej naziva „božjim trikom”, ili reprezentacijom uz izbegavanje reprezentacije.^[17] Da bi se to izbeglo, „Heravej održava tradiciju razmišljanja koja naglašava važnost predmeta subjekta u smislu etičke i političke odgovornosti”.^[18]

Simboličke reprezentacije se mogu koristiti za predstavljanje značenja i mogu se smatrati dinamičkim procesom. Stoga se prenos simboličke reprezentacije može smatrati procesom pripisivanja pomoću koga se znanje može preneti. Drugi oblici komunikacije uključuju posmatranje i imitaciju, verbalnu razmenu, i audio i video snimke. Filozofi jezika i semiotičari konstruišu i analiziraju teorije prenosa znanja ili komunikacije.

Dok bi se mnogi složili da je jedan od najupečatljivijih i najznačajnijih alata za prenos znanja pisanje i čitanje, i postoje argumenti o korisnosti pisane reči, i pri tome je deo naučne zajednice donekle skeptičan u pogledu njenog uticaja na društva. U svojoj kolekciji eseja naslovljenoj Tehnopolija, Nil Postman dokazuje argument protiv upotrebe pisanja pomoću izvoda iz Platoovog rada Fedr.^{[19]:p 73} U tom izvodu, naučnik Sokrat se priseća priče o Temidu, egipatskom kralju i Teutu, pronalazaču pisane reči. U ovoj priči, Teut predstavlja svoj novi izum „pisanja” kralju Temidu, govoreći mu da će njegov novi pronalazak „poboljšati i mudrost i memoriju Egipćana”.^{[19]:p 74} Kralj Temid je skeptičan prema ovam novom pronalasku i odbacuje ga kao sredstvo za prisećanje umesto za zadržavanja znanja. On tvrdi da će pisana reč inficirati egipatski narod lažnim znanjem, jer će moći da dođu do činjenica i priča iz spoljašnjih izvora i više neće biti prisiljeni da sami mentalno zadržavaju velike količine znanja.^{[19]:p 74}

Klasične rano moderne teorije znanja, posebno one koje unapređuju uticajni empirizam filozofa Džona Loka, bile su implicitno ili eksplicitno zasnovane na modelu uma koji je povezivao ideje sa rečima.^[20] Ova analogija između jezika i misli postavila je osnovu za grafičku koncepciju znanja u kojoj je um tretiran kao tabela, kontejner sadržaja, koji je morao biti opremljen činjenicama svedenim na slova, brojeve ili simbole. Ovo je stvorilo situaciju u kojoj je prostorno poravnanje reči na stranici nosilo veliku kognitivnu težinu, u toj meri da su nastavnici vrlo pažljivo razmatrali vizuelnu strukturu informacija na stranici i u beležnicama.^[21]

Razvoj naučnog metoda je značajno doprineo pristupu sticanja znanja o fizičkom svetu i njegovim fenomenima.^[22] Da bi se nazivao naučnim, metod istraživanja mora biti zasnovan na sakupljanju vidljivih i merljivih dokaza u skladu sa specifičnim principima razmišljanja i eksperimentisanja.^[23] Naučni metod se sastoji od prikupljanja podataka putem posmatranja i eksperimentisanja, kao i formulisanja i testiranja hipoteza.^[24] Nauka, i priroda naučnog znanja su postali predmet filozofije. Sa razvojem same nauke, naučno znanje je našlo širu primenu^[25] u naučnim disciplinama^[26][27][28] kao što su biologija i društvene nauke, što je diskutovano drugde kao meta-epistemologija,^[29] ili genetička epistemologija,^[30] i u nekoj meri je srodno sa „teorijom kognitivnog razvoja”.^[31][32][33] „Epistemologija” je nauka o znanju i kako se ono stiče. Nauka je „proces koji se svakodnevno koristi za logički potpuno razmišljanje putem izvođenja zaključa iz činjenica utvrđenih osmišljenim eksperimentima”. Ser Fransis Bejkon je bio kričan u svom istorijskom razvoju naučnog metoda; njegov rad je uspostavio i popularisao induktivnu metodologiju naučnog istraživanja. Njegov poznati aforizam, „znanje je moć”, se prvobitno nalazio na njegovom delu Meditations Sacrae (1597).^[34]

Donedavno, barem u zapadnoj tradiciji, jednostavno je uzimano zdravo za gotovo da je znanje bilo nešto što poseduju samo ljudi - prevashodno odrasli ljudi. Ponekad se pojam može proširiti na društvo-kao-takvo, kao na primer u kontekstu „znanje koje poseduje koptska kultura” (za razliku od njenih individualnih članova). Nije bilo uobičajeno da se razmatra nesvesno znanje na bilo kakav sistematski način dok taj pristup nije popularisao Frojd. Postoji prilično dobro opravdanje ekskluzivnu specijalizaciju koju koriste filozofi, jer ona omogućava detaljno proučavanje logičkih procedura i drugih apstrakcija, što se ne nalazi drugde. Međutim to može da dovede do problema kad god tema zakorači u isključene domene – npr. kada je Kant (sledeći Njutna) odbacio prostor i vreme kao aksiomatski „transcendentalno” i „apriori” – tvrdnja koju su kasnije opovrgle Pijažove kliničke studije. Takođe izgleda verovatno da sporni problem „beskonačnog vraćanja” može biti u velikoj meri (mada ne u potpunosti) rešen adekvatnim obraćanjem pažnje na kako su nesvesni pojmovi zapravo razvijeni, u toku infantilnog učenja i nasledno „pseudo-transcendentalno” nasleđeni iz pokušaja-i-grešaka prethodnih generacija. Pogledajte takođe prećutno znanje.^[35][36]

Drugi biološki domeni gde se možda može reći da „znanje” obitava, obuhvataju: imunski sistem, i DNK genetički kod, kao što je navedeno u Poperovom spisku „epistemoloških domena” (1975).^[37] Moguće je da takva razmatranja zahtevaju zasebnu definiciju „znanja” koja bi obuhvatala biološke sisteme. Za biologe, znanje mora biti korisno dostupno sistemu, mada taj sistem ne mora da bude svestan. Mogući kriterijumi su:

• Sistem bi očigledno trebalo da bude dinamičan i samoorganizujući (a ne poput knjige „sam za sebe”).
• Znanje mora da sačinjava neku vrstu reprezentacije „spoljašnjeg sveta”,^[38] ili načine suočavanja s njim (direktno ili indirektno).
• Mora postojati neki način da sistem dovoljno brzo pristupi ovim informacijama da bi one bile korisne.

Naučno znanje nije karakterisano potpunom izvesnošću, već održavanje skepticizma podrazumeva da naučnik nikada ne može da bude apsolutno siguran da li je njegovo stanovište po datom pitanju ispravno, ili nije. Donekle je ironično da pri primeni pravilnog naučnog metoda uvek mora postojati sumnja čak i kada su nalazi ispravni, u nadi da će takav pristup generano dovesti do veće konvergencije na istinu.^[39]

Sveti Avgustin je naglašavao da za znanjem treba težiti, ne iz čisto akademskih razloga, već zato što donosi istinsku sreću ili blaženstvo.^[40] Čovek oseća svoju nedovoljnost i teži ka nečem što ga nadilazi, i što mu donosi mir i sreću. Jedino mudar čovek može biti srećan, a mudrost je saznanje istine.^[40]

Avgustin, poput Platona, pretpostavlja da su predmeti istinskog znanja nepromenljlivi, iz čega sledi da znanje promenljivih predmeta nije istinsko znanje.^[41]

• Znanje (budizam)
• Istina
• Mudrost

• Fine, G. (2003). „Introduction”. Plato on Knowledge and Forms: Selected Essays. New York: Oxford University Press. str. 5-7. ISBN 978-0-19-924558-1. 

Znanje na Wikimedijinoj ostavi

• "Knowledge is power (But only if you know how to acquire it)." The Economist, May 8, 2003.
• Peterson, Ryan. "Michel Foucault: Power/Knowledge." Colorado State University Resource Centre for Communications Studies. Arhivirano 2005-12-03 na Wayback Machine-u
• Powers, Rod. "Knowledge is power in the military." U.S. Military: The Orderly Room. Arhivirano 2016-03-03 na Wayback Machine-u