Пређи на садржај

Питер Карингтон

С Википедије, слободне енциклопедије
Питер Карингтон
Карингтон 1984. године
Датум рођења(1919-06-06)6. јун 1919.
Место рођењаЛондон, Уједињено Краљевство
Датум смрти9. јул 2018.(2018-07-09) (99 год.)
Место смртиБакингемшир, Уједињено Краљевство
СупружникIona Ellen McClean
ДецаAlexandra Carington, Virginia Carington, Rupert Carington, 7th Baron Carrington
РодитељиRupert Carington, 5th Baron Carrington
Sybil Marion Colville
Политичка каријера
Политичка
странка		Конзервативна странка
Генерални секретар НАТО-а
ПретходникЈозеф Лунс
НаследникМанфред Вебер
Војна каријера
СлужбаУједињено Краљевство
1939–1949

Питер Александер Руперт Карингтон (енгл. Peter Alexander Rupert Carington; Лондон, 6. јун 1919 – 9 јул 2018), био је политичар Британске Конзервативне партије и секретар одбране, секретар спољних послова и генерални секретар НАТО-а.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Презиме „Карингтон“ (са два р) усвојио је краљевском лиценцом из 1839. године његов директни мушки предак Роберт Карингтон, 2. барон Карингтон, уместо Смита. [1] Његов отац, Роберт Смит, посланик из Нотингема, постављен је за Барона Карингтона 1796. и 1797. године. [2] Правопис презимена је краљевском лиценцом промењен у „Карингтон“ (са једним р) 1880. године, али се правопис титуле није променио.

Рођен у Челсију 6. јуна 1919. године. [3] [4] Питер Александер Руперт Карингтон [5] био је једини син 5. барона Карингтона од његове супруге Сибил Мерион Колвил. [6]

Пошто је прошао обуку на Краљевском војном колеџу, Карингтон је 26. јануара 1939. примљен у Гренадирску гарду као потпоручник. Служио је у пуку током Другог светског рата и играо је кључну улогу као командант тенка током операције Маркет Гарден у Холандији 1944. године. У чин поручника унапређен је 1. јануара 1941, а касније је доспео у чин привременог капетана и мајора. Одликован је Војним крстом (ВК) 1. марта 1945. године.

Политичка каријера 1946–1982

[уреди | уреди извор]
Камен је поставио лорд Карингтон, док је био високи комесар у Аустралији, у цркви Свих светих у Канбери

Године 1938. Карингтон је наследио свог оца као 6. барон Карингтон. Иако је стекао право да заузме место у Дому лордова на свој 21. рођендан 1940. године, у то време је био у активној служби, а то је учинио тек 9. октобра 1945. године. [7] Након што је напустио војску, почео је да се бави политиком и служио је у конзервативним владама Винстона Черчила и Ентонија Едена као парламентарни секретар министра пољопривреде и хране од новембра 1951. до октобра 1954. године. Постао је тајни саветник 1959. године. [8]

Карингтон (тадашњи министар спољних послова) и амерички државни секретар Александар Хејг састали су се током државне посете Маргарет Тачер САД 1981. године.

Након повратка у Британију служио је под Харолдом Макмиланом као Први лорд Адмиралитета до октобра 1963.

Карингтон је поново био вођа опозиције у Дому лордова од 1974. до 1979. године. Године 1979. постављен је за министра иностраних послова и министра за инострани развој као део првог кабинета Маргарет Тачер. [9]

Карингтон је био министар спољних послова када је Аргентина извршила инвазију на Фокландска острва 2. априла 1982. године. Он је поднео оставку на ту функцију 5. априла, преузимајући пуну одговорност за самозадовољство Министарства иностраних послова и Комонвелта у његовом неуспеху да предвиди овај развој догађаја. [10][11]

Каснији живот и смрт

[уреди | уреди извор]
Карингтон (тада генерални секретар НАТО-а) са министром спољних послова Западне Немачке Геншером у Бону, 1984. године

Лорд Карингтон је тада био генерални секретар НАТО-а од 1984. до 1988. године. Такође је именован за канцелара Ордена Светог Михаила и Светог Ђорђа 1. августа 1984. и служио је до јуна 1994. године. [12]

Године 1991. председавао је дипломатским разговорима о распаду Југославије и покушао да донесе план који би окончао ратове и резултирао тиме да свака република постане независна нација. [13]

Након што је Закон о Дому лордова из 1999. уклонио аутоматско право наследних вршњака да седе у Дому лордова, Карингтон је, заједно са свим бившим челницима Дома лордова, 17. новембра 1999. добио доживотну звање као барон Карингтон од Уптона, у Уптону у округу Нотингемшир. Био је најдужи члан Дома лордова, а након пензионисања лорда Барбера од Тјуксберија 2016. био је најстарији. Био је други најдужи члан Тајног савета после војводе од Единбурга.

Умро је 9. јула 2018, у 99. години, природном смрћу [14] [15] [3] у свом дому у Бледлоу, Бакингемшир; његов син Руперт га је наследио на месту 7. барона Карингтона. [5]

Почасти

[уреди | уреди извор]
Лорд Карингтон, као канцелар реда витезова Подвезице, у процесији до капеле Светог Ђорђа 2006. године
  • 1945: Војни крст
  • 1958: Витез командир Најугледнијег ордена Светог Михаила и Светог Ђорђа (КЦМГ)
  • 1959: Господар Њеног Величанства Најчасније Тајно веће
  • 1983: Орден Ордена части (ЦХ)
  • 1985: Витез пратилац Најплеменитијег реда подвезице (КГ); Канцелар Ордена (1994–2012)
  • 1988: Витез Великог крста Најистакнутијег реда Светог Михаила и Светог Георгија (ГЦМГ); Канцелар Ордена (1984–1994)
  • 1999: Животни вршњак, као барон Карингтон из Уптона
  • Витез великог крста Краљевског и угледног шпанског реда Карла [16]
  • 1988: Председничка медаља слободе[17]
  • Медаља Министарства одбране за истакнуте јавне службе
  • Слобода Лондон Ситија

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Размишљање о стварима из прошлости – Мемоари лорда Карингтона. Објавио Вилијам Колинс, 1988. [26]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Cokayne, and others, The Complete Peerage, volume II, p. 197.
  2. ^ Kidd, Charles. Debrett's Peerage & Baronetage, 2015 Edition. London, England. p. 220.
  3. ^ а б „Peter Carington, Last Survivor of Churchill Govt, Dies at 99”. Архивирано из оригинала 10. 7. 2018. г. Приступљено 10. 7. 2018. 
  4. ^ Publications, Europa (10. 7. 2018). The International Who's Who 2004. Psychology Press. ISBN 9781857432176. Приступљено 10. 7. 2018 — преко Google Books. 
  5. ^ а б „Lord Carrington – obituary”. The Telegraph. 10. 7. 2018. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 4. 8. 2020. 
  6. ^ „Index entry”. FreeBMD. ONS. Приступљено 14. 11. 2017. 
  7. ^ Membership and principal office holders. Parliament of the United Kingdom.
  8. ^ 'List of current Privy Counsellors' Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2015). Privy Council of the United Kingdom.
  9. ^ Margaret Thatcher The Downing Street Years. 1993. стр. 27. ISBN 0002550490. . HarperCollins..
  10. ^ Erik J. Evans, (1997). Thatcher and Thatcherism. стр. 99. ,.
  11. ^ „The dishonourable Boris Johnson has brought us to the brink of catastrophe”. The Guardian (на језику: енглески). 2018-07-15. Приступљено 2022-01-25. 
  12. ^ „Court Circular”. Independent. 10. 6. 1994. Архивирано из оригинала 20. 12. 2013. г. 
  13. ^ „Obituary: Lord Carrington”. BBC News (на језику: енглески). 10. 7. 2018. Приступљено 6. 9. 2018. 
  14. ^ „Ex-foreign secretary Lord Carrington dies”. BBC News. 10. 7. 2018. Приступљено 10. 7. 2018. 
  15. ^ Langdon, Julia (10. 7. 2018). „Lord Carrington obituary”. The Guardian. Приступљено 10. 7. 2018. 
  16. ^ "Royal Decree 554/1988, 3 June", Boletín Oficial del Estado, No. 134, 4 June 1988, p. 17360.
  17. ^ Ronald Reagan: "Remarks on Presenting the Presidential Medal of Freedom to Lord Peter Carrington Архивирано на сајту Wayback Machine (29. јун 2018)", 10 May 1988. Online by Gerhard Peters and John T. Woolley, The American Presidency Project.
  18. ^ „Honorary degrees conferred 1977” (PDF). University of Cambridge. Архивирано из оригинала 6. 9. 2015. г. 
  19. ^ „Calendar of the University of Essex – Former Chancellors, Vice-Chancellors, Emeritus Professors, Emeritus Librarians, Honorary Fellows and Honorary Graduates of the University”. Essex.ac.uk. Архивирано из оригинала 7. 10. 2012. г. Приступљено 4. 11. 2010. 
  20. ^ „Lord Carrington – Chancellor of the University of Reading – University of Reading”. Rdg.ac.uk. Архивирано из оригинала 10. 09. 2012. г. Приступљено 4. 11. 2010. 
  21. ^ „honorary graduates of the university of reading – University of Reading”. Rdg.ac.uk. Архивирано из оригинала 16. 07. 2009. г. Приступљено 4. 11. 2010. 
  22. ^ „Harvard University Commencement | Some honorary degree recipients”. Commencement.harvard.edu. Архивирано из оригинала 24. 1. 2011. г. Приступљено 4. 11. 2010. 
  23. ^ Honorary Graduates of the University of Nottingham. University of Nottingham Архивирано 7 децембар 2008 на сајту Wayback Machine
  24. ^ „Home Page – Alumni Association”. Newcastle University. Архивирано из оригинала 6. 3. 2012. г. Приступљено 4. 11. 2010. 
  25. ^ Chancellor's choice: honorary degrees for top 10. University of Oxford (21 November 2003) Архивирано 14 мај 2007 на сајту Wayback Machine
  26. ^ „Reflect On Things Past”. goodreads.com. Приступљено 6. 9. 2018. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Питер_Карингтон&oldid=28901038”