Пређи на садржај

Анте Марковић

С Википедије, слободне енциклопедије
анте марковић
Анте Марковић 1990. године
Лични подаци
Датум рођења(1924-11-25)25. новембар 1924.
Место рођењаКоњиц, Краљевина СХС
Датум смрти28. новембар 2011.(2011-11-28) (87 год.)
Место смртиЗагреб, Хрватска
Професијаинжењер електротехнике
Породица
СупружникМарија Марковић
Деловање
Члан КПЈ од1943.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
1941 — 1945.
Председник Извршног већа Сабора СР Хрватске
Период10. мај 1982 — 10. мај 1986.
ПретходникПетар Флековић
НаследникАнтун Миловић
Председник Председништва
СР Хрватске
Период10. мај 1986 — 10. мај 1988.
ПретходникЕма Дероси Бјелајац
НаследникИво Латин
Председник Савезног извршног већа
Период16. март 1989 — 20. децембар 1991.
ПретходникБранко Микулић
НаследникАлександар Митровић (в.д.)
Марковић током званичне посете Белој кући, са америчким председником Бушом, 1989.

Анте Марковић (Коњиц, 25. новембар 1924 — Загреб, 28. новембар 2011) био је учесник Народноослободилачке борбе, инжењер електротехнике и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Хрватске. У периоду од 1982. до 1986. обављао је функцију председника Извршног већа Сабора Социјалистичке Републике Хрватске, од 1986. до 1988. председника Председништва СР Хрватске, а од 1989. до 1991. последњег председника Савезног извршног већа (премијер СФРЈ). Оснивач је и први председник Савеза реформских снага Југославије (СРСЈ).

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 25. новембра 1924. године, у Коњицу, у породици босанских Хрвата. Школовао се у Дубровнику и Загребу и још пре Другог светског рата припадао је напредној омладини, те је примљен у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) 1940. године, док је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао 1943. године. Био је учесник На��одноослободилачке борбе од 1941. године. Током рата налазио се на дужностима члана и секретара у Месном комитету СКОЈ-а за Дубровник, као и члана Месног комитета КПЈ.[1]

Дипломирао је електротехнику на Техничком факултету (данас Факултет електротехнике и рачунарства) Универзитета у Загребу 1954. године. По дипломирању се запослио и дуго радио у предузећу „Раде Кончар“, Загреб, најпре као пројектант, затим као шеф одсека за испитивање, а потом као помоћник техничког директора и на крају као помоћник генералног директора. Од 1961. до 1984. године био је генерални директор овог предузећа које је бројало 25.000 запослених.[2]

Од 1982. до краја 1991. године био је на следећим политичким положајима:

Био је члан Универзитетског комитета Савеза комуниста Хрватске, члан Градског комитета СКХ у Загребу и члан Централног комитета СКХ. Налазио се и на позицијама заступника у Скупштини града Загреба, као и у Привредном већу Сабора СР Хрватске, а биран је и за посланика Савезне скупштине, где је обављао и дужност потпредседника Привредног већа. На Тринаестом конгресу СКЈ 1986. године изабран је за члана ЦК СК Југославије.[1]

Као премијер, извукао је Југославију из економске кризе, оборио инфлацију с 56 посто месечно колико је износила у новембру 1989. на 2,4 посто у марту 1990. године и отпочео снажне реформе којима је настојао да Југославију уведе у Европску заједницу (ЕЕЗ). Савезна скупштина је под иницијативом из СИВ-а кренула у доношење транзиционих закона. Дошло је до либерализације увоза, делимичне дерегулације и отварања тржишта новца, капитала и радне снаге. Марковићеве реформе довеле су до тога да су девизне резерве СФРЈ порасле са 1,5 на 6,8 милијарди долара (USD). У временском интервалу од годину и по дана преполовљен је спољни дуг на 12,2 милијарде долара. Марковић је такође везао југословенски динар (YUD) за немачку марку (DEM), у односу 1:7, што је довело до тога да је динар био једина конвертибилна валута са истока Европе.[3] Међутим, услед тадашњих политичких прилика, његови планови су осујећени. У децембру 1989. године је изјавио[2]:

Заблуде ћемо плаћати сиромаштвом, тровањем духа и положајем далеке периферије Европе.

Средином 1990. основао је Савез реформских снага Југославије (СРСЈ), пред тадашње вишестраначке изборе. Но, пошто су били жестоко нападани у медијима већине југословенских република, реформисти су претрпели пораз. Крајем 1991. Марковић је био потпуно маргинализован, што је резултовало његовом оставком.

Током своје политичке каријере био је члан Савеза комуниста Хрватске и Југославије. После политичке каријере био је пословни човек.

Преминуо је 28. новембра 2011. године у Загребу. Кремиран је на загребачком гробљу Мирогој,[4] а сахрањен је у Дубровнику.[5]

Видите још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Ekonomske reforme Ante Markovića;http://darhiv.ffzg.unizg.hr
  2. ^ а б Ante Marković: Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope;Investitor, 2018
  3. ^ Kako je Ante Marković u Jugoslaviju uveo “švedski standard” („Family”)
  4. ^ Posljednji ispraćaj Ante Markovića na zagrebačkom Mirogoju („Jutarnji list”), 1. децембар 2011.
  5. ^ Ante Marković -Hrvat koga se Srbi sećaju po dobrom („Mondo”), 25. новембар 2016.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анте_Марковић&oldid=28832496”