Vasilije Kostić

Vasilije (svetovno ime Tihomir Kostić; Veliki Jovanovac kod Pirota, Kraljevina Srbija, 27. novembar 1907 — Kraljevo, SFRJ, 23. april 1978) je bio episkop banjalučki i žički.

Episkop Vasilije je rođen 27. novembra 1907. godine u selu Veliki Jovanovac, od roditelja Lazara i Danice, zemljoradnika.

Prvi svetski rat ga je omeo, te je tek po završetku rata završio osnovnu školu u Trnjani, a gimnaziju sa malom maturom 1925. godine u Pirotu, bogosloviju u Sremskim Karlovcima 1930. i 1934. godine, kao pitomac manastira Jošanica, Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je kao pitomac Svetog arhijerejskog sinoda na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Kapodistrijskog univerziteta u Atini 1937. godine na sistematskom bogoslovlju sa temom „Problem spasenja po učenju Svetog Vasilija Velikog“.

Monaški čin je primio 1930. godine u manastiru Jošanici, a zamonašio ga je arhimandrit Teodosije Tošić. Patrijarh srpski Varnava ga je 2. jula 1934. godine u Sremskim Karlovcima rukopoložio u čin jerođakona. Sveštenomonaški čin je primio 3. jula iste godine. Episkop ohridsko-bitoljski Platon ga je 1939. godine odlikovao zvanjem sinđela. Episkop braničevski Venijamin ga je 1941. godine u manastiru Žiči odlikovao zvanjem protosinđela.

Drugi svetski rat ga je zatekao u manastiru Žiči. Nemci su ga internirali zajedno sa vladikom Nikolajem. Posle završetka rata odlazi kod svojih roditelja na selo, gde ga je 20. maja, 1947. godine zatekao izbor za episkopa banjalučkog.

Svečano narečenje novoizabranog episkopa objavljeno je u subotu 7. juna 1947. u Sabornoj crkvi u Beogradu. Sutradan, u nedelju Svih Svetih, obavljena je u istoj crkvi hirotonija episkopa Vasilija. Činodejstvovao je patrijarh srpski Gavrilo uz sadejstvo mitropolita crnogorsko-primorskog Arsenija i episkopa niškog Jovana. Episkop Vasilije je u svojoj pristupnoj besedi rekao:

Idem na eparhiju svih svetih, na eparhiju znanih i neznanih junaka. Idem na eparhiju popločanu lobanjama i kostima jedne trećine tamošnjih pravoslavnih Srba. Idem na eparhiju opranu krvlju i suzama najboljih sinova i kćeri Crkve naše na čelu sa mučenikom Platonom i drugim sveštenomučenicima. Poklonimo se tim svetim žrtvama; neka im je slava i hvala što ne skrenuše sa puta svetosavskog... Ali, hvala Bogu, nije srušena Crkva Hristova. Postoji tamo živa Crkva Hristova mnogo lepša, skupocenija i dragocenija od zidanih hramova koji su delo ruku ljudskih. Ta „Crkva Božja sveta“ (1. Kor. 3,17), to su verni sinovi i kćeri eparhije moje u Krajini Bosne ponosne od kojih su mnogi i ovde prisutni.

Episkop Vasilije Kostić je na tron banjalučkih episkopa stupio 19. jula 1949. godine, a prilikom stupanja na dužnost episkopa ove eparhije nije slutio da će i on stradati kao što su stradali i njegovi sveti i mučenički prethodnici.

Bez obzira što je duhovno i nacionalno bio vezan za srpski pravoslavni narod u Bosni i što je neretko ridao i prolivao suze nad zgarištima i ruševinama srpskih hramova i domova, jamama i siročićima, grobovima i oduzetim crkvištima, episkop Vasilije je kao banjalučki arhijerej doživljavao mnoge neprijatnosti od strane vladajućih komunista.

Dana 18. avgusta 1953. godine, rukovodioci Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije u Banjoj Luci održali su na raznim mestima u Banjoj Luci konferencije, na kojima su napadali vladiku Vasilija da ne sarađuje sa narodnim vlastima, da je saradnik okupatora, neprijatelj današnjice i naroda. U Banja Luci je za 20. avgust zakazan miting. Ljudi su lično pozivani da dođu na miting, koji je održan između 6-8 časova uveče. Na njemu su ponovljeni napadi protiv vladike sa ranijim parolama i poklicima. Donet je i zaključak, da mu delegacija od devet-deset ljudi saopšti, da napusti Banju Luku u roku od 48 časova. Pomenuta delegacija došla je u episkopiju na dan 21. avgusta oko osam i po časova izjutra. Predvodili su je prosvetni inspektor učitelj Drago Zečević, profesor Nikola Babić (istoričar) i još nekoliko osoba. Svi članovi delegacije ušli su u vladikinu kancelariju, ne pozdravljajući se ni s kim. Drago Zečević je rekao: „Po odluci naroda Banjaluke na sinoćnom mitingu, došli smo da Vam saopštimo, da napustite Banja Luku u roku od 48 časova, u protivnom, za posledice ne snosimo odgovornost. Vama kao saradniku okupatora, neprijatelju naroda i današnjice nema mesta u Banjoj Luci“.

Nakon ovog razgovora, vladika Vasilije je uputio zvaničan akt Gradskom odboru Sekretarijata za unutrašnje poslove u Banjoj Luci. Načelnik Sekretarijata Irfan Karabegović je posle podne istoga dana vratio akt nezaveden i usmeno rekao vladikinim zamenicima, da vlast ne može vladici garantovati bezbednost. U međuvremenu, stiglo je obaveštenje od patrijarha Germana da vladika Vasilije odmah krene za Beograd.

Sutradan, vladika Vasilije se sa svojim zamenicima, protom Vranješevićem i protođakonom Ilijom Adamovićem, uputio ka železničkoj stanici. Od Episkopije do stanice bili su izloženi uvredama, psovkama i povicima od naroda.

Na stanici su se okupili demonstranti koji su vladiku pljuvali u lice, vukli za bradu, udarali po glavi, gađali paradajzom, šljunkom i kamenjem, šutirali, udarali rukama po slabinama, butinama i leđima. Jedna kamenica ga je pogodila u glavu iznad desnog uveta, gde je rasečena koža te je došlo do krvarenja. Kamenicom je bio pogođen po desnoj obrvi i nosu. Dva puta bio oboren na peron i padao preko šina. U opštem metežu, pocepana mu je bila pelerina i gornja mantija.

Kada se vladika konačno našao u vozu, kamenicom je razbijen prozor od njegovog vagona, a putnici su ga sve vreme puta vređali. Nakon dolaska u Beograd, izvestio je članove Sinoda o događajima u Banja Luci.

I pored surovog izgnanstva iz Banje Luke, episkop Vasilije je ostao na tronu Banjalučke eparhije sve do 1961. godine, kada je 20. maja iste godine na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC izabran za episkopa žičkog sa sedištem u Kraljevu.

Međutim, komunisti ga nisu ostavljali na miru. Vladika Vasilije je bio hrabar i istinoljubiv čovek. Posebno je kritikovao školski sistem, za koji je govorio da služi komunistima da duhovno, moralno i nacionalno sakati omladinu u školama.

Zbog toga je početkom oktobra 1971. godine u selu Brezni kod Gornjeg Milanovca održao besedu u kojoj je naglasio da se omladina pogrešno vaspitava i da je srpska himna „Bože pravde“.

Komunisti su istog dana preko radija napali vladiku Vasilija i njegov „neprijateljski“ govor koji je održao u Brezni. Komunističke novine su narednih dana bile prepune članaka protiv vladike Vasilija.

To je bilo svojevrsno pripremanje terena za pokretanje prekršajnog postupka protiv vladike Vasilija. Prekršajni postupak je okončan neverovatnom brzinom. U rešenju opštinskog sudije za prekršaje iz Gornjeg Milanovca episkopu Vasiliju Kostiću je izrečena kazna zatvora u trajanju od trideset dana. Predmet vladike Vasilija je nosio broj UP 3760, a „prekršaj“ je podveden pod član 2, stav 64 Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira.

Vladika Vasilije nije hteo da se žali na ovo rešenje sudije za prekršaje. Zatvorsku kaznu je izdržao u kraljevačkom zatvoru.

Krajem 1971. godine, zbog fizičke nemoći usled godina, episkop niški Jovan moli vladiku Vasilija za pomoć u vršenju eparhijskih dužnosti. Episkop Vasilije se odaziva ovoj molbi i sa blagoslovom Sv. Sinoda počev od 1972. godine dejstvuje i kao zamenik episkopa Jovana do njegove smrti 5. februara 1975.

Vladika Vasilije je umro u 23. aprila 1978. godine. Sahranjen je na monaškom groblju u manastiru Žiči.

Monaštvo i sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve ga se i danas sećaju, a mladi srpski naraštaji ga doživljavaju preko njegovih knjiga i članaka objavljenih u našoj crkvenoj štampi. Za života je objavio sledeće knjige:

• „Hilijazam“ Panajota Trembele (prevod),
• „Problem spasenja po učenju Svetog Vasilija Velikog“ (doktorska disertacija),
• „Učenje Svetog Atanasija Velikog o Svetoj trojici“ i
• „Uloga Srpske pravoslavne crkve u banjalučkom veleizdajničkom procesu“.

• Glasnik SPC br. 7-8/1947, str 236 - 239.
• Protoprezviter–stavrofor Radomir D. Aćimović, paroh londonski: Zbornik pristupnih beseda novohirotonisanih episkopa Srpske pravoslavne crkve od 1946. do 2007. godine, Izdaje Duhovna zajednica Sveti Alimpije Stolpnik, London; Beograd – London, 2008. (str. 27 - 33)
• Velibor V. Džomić: Stradanje srbske crkve od komunista, Izdavač Svetigora, Mitropolija crnogorsko-primorska - Elektronsko izdanje, Janus - Projekat Rastko, Beograd, 2000.
• Glas pravoslavne eparhije niške, januar - mart 1972, br. 1, godina 6, Štampa: „Vuk Karadžić” - Niš, 1972.

• Stradanje srpske crkve pod komunističkom vlašću Arhivirano 2014-05-29 na Wayback Machine-u
• Vasilije Kostić (orthodoxwiki)
• Eparhija banjalučka Arhivirano 2002-01-03 na Archive.is-u
• Eparhija žička
• Crkva svete Trojice u Kraljevu Arhivirano 2013-06-13 na Wayback Machine-u
• Ignatije Marković: Životopis dr Vasilija (Kostića) episkopa banjalučkog i žičkog Arhivirano 2015-10-17 na Wayback Machine-u