Spasenija Cana Babović

SPASENIJA CANA BABOVIĆ
Spasenija Cana Babović
Datum rođenja	25. mart 1907.
Mesto rođenja	Lazarevac  Srbija
Datum smrti	17. decembar 1977. (70 god.)
Mesto smrti	Beograd, SR Srbija SFR Jugoslavija
Suprug	Ibrahim Babović
Profesija	tekstilna radnica
Članica KPJ od	1928.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije 1941 — 1945.
Čin	Pukovnik u rezervi
Narodni heroj od	5. jula 1952.
Odlikovanja

Spasenija Cana Babović (1907 — 1977) je bila revolucionarka, učesnica Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politička radnica SFRJ i SR Srbije, junakinja socijalističkog rada i narodna heroina Jugoslavije.

Spasenija se kao osamnaestogodišnja radnica uključila u radnički i sindikalni pokret. Zbog učešća u radničkim štrajkovima 1930-ih je više puta hapšena. 1937. je osuđena po antikomunističkom zakonu na dve godine zatvora. Jedna je od organizatorki ustanka u Srbiji 1941. Bila je zamenik političkog komesara II proleterske brigade. Radila je na organizovanju žena u Narodnooslobodilačkom pokretu. Bila je članica Predsedništva AVNOJ-a. Jedna je od najpoznatijih liderki AFŽ-a.^[1]

Nakon oslobođenja je obavljala odgovorne političke dužnosti: bila je ministarka – predsednica Saveta za narodno zdravlje i socijalnu politiku u Vladi Narodne Republike Srbije (1951). Nosilac je više odlikovanja i priznanja.

Rođena je kao Spasenija Ćuković 25. marta 1907. godine u Lazarevcu.^[2][3][4] Njeni roditelji Vasa i Stamena Ćuković (rođena Milovanović), pored Spasenije, imali su još troje dece — Životu, Boška i Radmilu.^[5] Otac joj je poreklom bio iz sela Radoinje, kod Nove Varoši i u Lazarevac je došao 1901. godine, gde je otvorio pekarsko-mesarsku radnju. Bio je učesnik Prvog i Drugog balkanskog rata, 1912—1913. godine, a u toku Prvog svetskog rata, je bio borac čuvene Drinske divizije. Iz rata se vratio tek u proleće 1919. godine, posle dužeg lečenja od tifusa, u Bizerti.^[5]

Tokom boravka Spasenijinog oca u ratovima, brigu o porodici je vodila njena majka, sve do 1915. godine, kada se razbolela od tifusa i umrla. Posle njene smrti, Spasenijina braća, Života i Boško, su bila poslata u sirotište u Beograd, a Spasenija i njena mlađa sestra Radmila su prešle kod tetke u selo Vreoce. Posle očevog povratka, 1919. godine, one su se vratile u Lazarevac, dok su braća otišla na učenje zanata u Srbobran.^[5] U Lazarevcu je Spasenija, završila osnovnu (koju je zbog rata, više puta prekidala) i trogodišnju žensku zanatsko-industrijsku školu.^[4][5] Posle završetka škole, kratko vreme je radila u Lazarevcu, a onda je 1926. godine otišla u Beograd, gde je počela da radi kao tekstilna radnica.

Prva saznanja o radničkom pokretu, Spasenija je dobila kao mlada radnica u Lazarevcu, zajedno sa starijim bratom Životom, koji je bio član radničkog sportskog kluba „Radnik“. Po dolasku u Beograd, Cana je postala članica radničkog kulturno umetničkog društva „Abrašević“, preko kog je stupila u dodir sa članovima tada ilegalnih komunističkih organizacija — Saveza komunističke omladine (SKOJ) i Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Aprila 1927. godine, Milorad Mića Marković, tada član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju, primio je Spaseniju Babović i njenu drugaricu i koleginicu Ružu Rašić, u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije.^[4][5] Zajedno sa njima u istoj skojevskoj ćeliji delovali su Pavle Kovačević, koji je bio sekretar ćelije, Josip Cazi, Ivan Brijaček i drugi.

Cana je tada stanovala u Braničevskoj ulici (danas u blizini Hrama Svetog Save), a u njenom stanu su često sastajali mnogi, tada partijski i skojevski aktivisti, a kasnije poznati revolucionari, kao npr. — Aleksandar Ranković, Simo Miljuš, Stevan Čolović, Otokar Keršovani i dr. Aktivno je učestvovala u svim akcijama, koje je u to vreme organizovao SKOJ i KPJ. Krajem 1928. godine, bila je prvi put uhapšena i oko mesec dana je provela u pritvoru u Upravi grada Beograda tzv. zloglasnoj „Glavnjači“.^[4][5] Posle toga je bila izabrana za člana Rejonskog komiteta SKOJ-a za Vračar i primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. Početkom 1929. godine postala je član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju, a avgusta iste godine na Pokrajinskoj konferenciji SKOJ-a za Srbiju, koja je održana na Zvezdari, izabrana je u Sekretarijat PK SKOJ-a za Srbiju. Tada je veoma aktivno sarađivala sa Aleksandrom Rankovićem, Milošem Matijevićem, Stojanom Slavnićem, Ružicom Rašić i Viktorom Šterkom, koji su takođe bili članovi Sekreterijata.

U proleće 1929. godine, Cana se udala za Ibrahima Babovića, mladog geometra i istaknutog člana požarevačke partijske organizacije, koga je upoznala godinu dana ranije na jednoj zabavi povodom Kongresa prosvetno-umetničkih grupa Nezavisnih sindikata. Posle udaje, Cana i Ibarhim su živeli u Požarevcu, gde je on radio kao službenik u Katastarskoj upravi.^[4][5]

U prvim mesecima, posle donošenja „Šestojanuarske diktature“, 1929. godine, bile su razbijene mnoge partijske organizacije u čitavoj zemlji, a najteže je prošla partijska organizacija u Beogradu, gde su uhapšeni i mnogi članovi PK KPJ za Srbiju. Oktobra 1929. godine, po odluci Centralnog komiteta KPJ, u Beograd je iz Požarevca upućen Ibrahim Babović sa zadatkom da pomogne Otokaru Keršovaniju u radu na obnavljanju partijske organizacije Beograda. Takođe, njima dvojici je na pomoć bio upućen i specijalni delegat — instruktor CK KPJ Alojz Kocmur. U novoj policijskog provali, februara 1930. godine, bio je uhapšen i Alojz Kocmur, koji se pred policijski islednicima slabo držao i odao rad ostalih komunista. Tada su bili uhapšeni Cana i Ibrahim, kao i Canina sestra Radmila i brat Života, a nešto kasnije i Otokar Keršovani.^[4][5]

Canin muž Ibarhim tada je strašno mučen u Upravi grada Beograda, a potom je izveden pred Državni sud za zaštitu države koji ga je u septembru osudio na 12 godina zatvora (umro je od tuberkuloze oktobra 1934. godine u sremskomitrovačkom zatvoru).^[2][4][5] Cana, koja se tada nalazila pred porođajem, je zbog nedostataka dokaza, kraće vreme držana u pritvoru, a potom puštena na slobodu. Takođe i Canina sestra i brat su prošli sa manjim kaznama i ubrzo su pušteni. Maja 1930. godine Cana je rodila sina Vladimira (koga je u jesen 1933, poslala u SSSR, gde je boravio u internacionalnom dečijem domu u blizini Moskve, u kom su se nalzila deca istaknutih revolucionara. Tamo je ostao sve do oktobra 1944. godine, kada se vratio u Jugoslaviju).^[5]

Posle hapšenja supruga, Cana je nastavila sa partijskim radom, a ponovo je uhapšena sredinom 1932. godine, posle hapšenja Petka Miletića. Tada je, ponovo zbog nedostataka dokaza držana neko vreme u pritvoru, a potom puštena. Bila je proterna u rodno mesto, ali se ubrzo vratila u Beograd. U ovom periodu, tokom 1931—1933. godine, partijska organizacija u Beogradu, je bila gotovo cela razbijena, a Cana je tada pripadala grupi komunista, koji su se u najvećoj ilegalnosti samoinicijativno okupljali i razvijali partijski rad. Kada je decembra 1933. godine, Blagoje Parović dobio zadatak od CK KPJ da obnovi partijsku organizaciju u Beogradu i Srbiji, on se u radu na tom zadatku, najviše oslanjao na Canu Babović, Veselina Maslešu i još neke komuniste-studente sa Beogradskog univerziteta.^[5] Januara 1934. godine obnovljen je rad Mesnog komiteta KPJ za Beograd, a Cana je postala njegov član. Za veoma kratko vreme, Mesni komitet je narastao na 13 partijskih ćelija sa oko 80 članova, a ubrzo je formiran i MK SKOJ-a. Veoma aktivan partijski rad, tada je prekinula nova policijska provala u julu mesecu, u kojoj je uhapšen velik broj članova KPJ i SKOJ-a. Cana je tada izbegla hapšenje i živela je u strogoj ilegalnoti, sve do avgusta kada je po odluci CK KPJ upućena u Sovjetski Savez, na školovanje.^[4][5]

Avgusta 1934. godine, odlukom Centralnog komiteta KP Jugoslavije, Cana je bila određena da ide u Sovjetski Savez na školovanje u Međunarodnu lenjinsku školu. Ovu odluku, saopštio joj je Blagoje Parović, a pasoš i druge putne isprave joj je nabavio kompozitor Vojislav Vučković. U Moskvu je stigla u septembru, i šest meseci je pohađala kurs „Lenjinske škole“.^[4][5] Nalazila se u grupi jugoslovenskih komunista kojoj je glavni predavač bio Rodoljub Čolaković. Posle završetka škole, kratko vreme se nalazila na praksi na Kavkazu. Tokom boravka u Moskvi imala je priliku i da se upozna sa Josipom Brozom Titom i da proučavala materijale sa Sedmog kongresa Kominterne, održanog jula 1935. godine. Krajem 1935. je napustila SSSR i na putu za Jugoslaviju, kraće vreme je boravila u Beču, gde je tada bilo središte CK KPJ.^[4][5]

Decembra 1935. došla je u Beograd, gde se kratko zadržala, zbog bojazni od hapšenja i odmah potom je upućena od strane CK KPJ u unutrašnjost Srbije sa zadatkom da radi na organizovanju i jačanju partijskih organizacija na terenu Kruševca, Niša, Kragujevca, Jagodine, Čačka i Užica.^[4][5] U Kruševcu, gde se zaposlila kao tekstilna radnica, živela je poluilegalno jer je bila prijavljena na devojačko prezime. Tu je postala član Ujedinjenog radničkog sindikalnog saveza Jugoslavije (URSSJ) i ubrzo izabrana za predsednika Sekcije tekstilnih radnika.^[5] Tokom boravka u Kruševcu, aktivno je radila pri Mesnom komitetu KPJ za Kruševac, kao i pri sindikalnoj organizaciji. Pored toga, zajedno sa Sretenom Žujovićem i Mirkom Tomićem, radila je i na stvaranju širokog „antifašističkog fronta narodne slobode“. Pod njihovim uticajem, MK KPJ za Kruševac je 24. maja 1936. organizovao veliki narodni zbor, koji je održan uprkos zabrani policije i na kom je došlo do sukoba učesnik zbora i policije. Posle ovog zbora, Cana je napustila Kruševac i na kratko otišla u Beograd, odakle je prešla u Kragujevac. Politički uticaj na partiju i sindikat u Kruševcu, osetio se naročito tokom juna meseca, kada je organizovan štrajk krojačkih radnika i veliki štrajk radnica u fabrici sapuna „Merima“.^[4][5]

Po dolasku u Kragujevac, aktivno je radila na obnovi Mesnog komiteta KPJ za Kragujevac, čijim je radom privremeno rukovodila sve do decembra 1936. godine. Pored partijske i sindiklne aktivnosti, Cana je u Kragujevcu bila aktivna i u širokom spektru aktivnosti — u organizovanju Narodnog fronta i dobrovoljaca za Španiju, kao i radu kulturno-umetničkog društva „Abrašević“, sportskog društva „Radnički“, organizacije „Crvenog krsta“ i dr. Bila je inicijator velikog „zbora za mir“, održanog 11. novembra 1936. u organizaciji Sekcije žena Kargujevca. Sredinom 1936. godine, u Kragujevac je došao Sreten Žujović sa zadatkom CK KPJ da formira Oblasni komitet KPJ koji bi, pored Kragujevca, obuhvatao i partijske orgnizacije Kraljeva, Čačka, Užica, Kruševca, Jagodine, Ćuprije, Paraćina i Svilajnca. Prvi članovi koje je uključio u taj komitet bili su Života Đurđević i Cana Babović, a početkom 1937. godine su im se pridružili — Moma Marković, Krsto Popivoda i Grga Jankes. U ovom komitetu Cana je bila zadužena za partijske organizacije Kruševca i Kraljeva, gde je često putovala.^[4][5]

Januara 1937. poslata je u Niš, gde je kratko boravila, jer joj je već u februara zapretila opasnost od hapšenja. Prilikom napuštanja Niša, bila je uhapšena, ali je iskoristivši neopreznost agenta, koji ju je uhapsio, uspela je da pobegne i da se ilegano vrati u Kragujevac.^[4][5] Po povratku nastavila je da ilegalno deluje u Oblasnom komitetu. Pošto je opasnost od Caninog hapšenja bila sve veća, CK KPJ ju je u maju, na predlog Sretena Žujovića, uputio u Sarajevo sa zadatkom da radi na obnovi partijske organizacije. U Sarajevo je stigla juna 1937. sa lažnom legitimacijom na ime Zlate Dosković, tekstilne radnice iz Užica. Pošto nije bila poznata tamošnjoj policiji, mogla je slobodno živeti i raditi, a bila je i politički aktivna.^[4][5]

Tokom Caninog boravka u Sarajevu, u Kragujevcu je izbila policijska provala u kojoj je bio uhapšen veliki broj članova KPJ. Među uhapšenima, je bio i jedan od članova Okružnog komiteta — Života Đurđević, koji je usled policijske torture islednicima odao imena ostalih članova komiteta. Na taj način policija je saznala da se Cana nalazi u Sarajevu i tamo je otputovao Đorđe Kosmajac, agent beogradske policije, koji je rukovodio njenim hapšenjem 13. jula 1937. godine.^[4][5]

Posle hapšenja, bila je vozom, u pratnji agenata, prebačena u Kragujevac gde je bila zatočena i saslušavana u zgradi Vojnog zatvora. U dve male specijalne samice, koje su bile bez prozora i svetlosti, nalazili su se Krsto Popivoda i Cana Babović. I pored teškog mučenja od strane policijskih agenata, iz Beograda, Novog Sada i Kragujevca, među kojima su bili Nikola Gubarev, Đorđe Kosmajac, Svetozar Vujković i Boško Bećarević, koji je i vodio njihov slučaj, njih dvoje su uporno odbijali da bilo šta progovore.^[4][5] Cana je čak bila i suočena sa Životom Đurđevićem, koji ju je pred agentima savetovao da i ona prizna i počne da sarađuje, ali je ona tvrdila da ga nepoznaje (posle ovog suočenja, Života Đurđević je u svojoj ćeliji izvršio samoubistvo).^[5] Policijsko mučenje je nastavljeno i kasnije — Cana i Krsto su još strašnije prebijani i mučeni žeđu, ali i dalje ništa nisu priznali. Cana Babović i Krsto Popović su, zbog ovog „herojskog držanja pred klasnim neprijateljem“, jedini nosioci malo poznatog partijskog priznanja „Heroj ćutanja“.^[4][5]

Iz Kragujevca su prebačeni u Beograd, najpre u zatvor Okružnog suda, a potom u istražni zatvor Državnog suda za zaštitu države na Adi Ciganliji. Tamo su septembra 1937. učestvovali u štrajku zatvorenika, zbog polcijske torture nad inženjerom Vladimirom Kristnom, koji je od posledica batina oslepeo.^[5] Tokom boravka u zatvoru na Adi Ciganliji bila je zatvorena sa komunistkinjom dr Brainom Fos, sa kojom se sprijateljila. Cana i Krsto Popivoda su pred Državni sud za zaštitu države izvedeni 21. januara 1938. godine sa još 29 optuženih, a branio ih je advokat Selimir Jevtić. Presuda je doneta 9. februara i oni su osuđeni na dve godine zatvora, dok je polovina ostalih optuženih bila oslobođena.^[4][5]

Robiju, u koju joj je bio uračunat i šestomesečni boravak u istražnom zatvoru, izdržala je u ženskom odeljenju zatvora u Požarevcu. Zajedno sa Canom, u zatvoru sa tada boravile i druge političke zatvorenice-komunistkinje — Slavka Tasić, Jelena Mihailović, Zora Nikolić, Anka Gržetić i dr. Ubrzo po dolasku u zatvor, učestvovala je u uspešnom trodnevnom štrajku zatvorenica, aprila 1938. godine. Iz zatvora je puštena jula 1939. godine.^[4][5]

Posle izlaska iz zatvora, Cana je bila proterana u rodni Lazarevac, gde se zadržala kraće vreme, a potom je ilegalno otišla u Beograd. Tokom njenog boravka u zatvoru, početkom 1938. godine, bio je obnovljen rad Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, čiji je sekretar bio Aleksandar Ranković. Odmah po dolasku u Beograd Cana je bila kooptirana u novo članstvo PK KPJ za Srbiju i veoma aktivno nastavila partijsku i revolucionarnu aktivnost.^[2][4][5] Zajedno sa Milanom Mijalkovićem, krajem 1939. i početkom 1940. godine, četiri meseca je boravila na području Kragujevca i učestvovala u obanavljanju rada Oblasnog komiteta KPJ za Kragujevac. Potom je u periodu do oktobra 1940. učestvovala na više Okružnih partijskih konferencija u Čačku, Kruševcu, Zaječaru i drugim mestima, gde su birana nova rukovodstva. Maja 1940. godine učestvovala je na Petoj pokrajinskoj konferenciji PK KPJ za Srbiju, održanoj u Beogradu, na kojoj je izabrana u članstvo Sekretarijata Pokrajinskog komiteta i delegata za Petoj zemaljskoj konferenciji.^[4][5]

Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, održanoj od 19. do 23. oktobra 1940. godine u Dubravi, kod Zagreba, bila je birana najpre u Radno predsedništvo, a potom za člana Centralnog komiteta KPJ (Cana Babović i Vida Tomšič su tada bile jedine žene među 22 člana CK KPJ).^[4][5] Kao član CK, veoma aktivno je radila na sprovođenju odluka donetih na Konferenciji. Februara 1941. godine, u odsustvu Aleksandra Rankovića, koji je bio povučen na partijski rad u Zagreb, bila je izabrana za vršioca dužnosti sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ. Tada je na sednici PK KPJ, održanoj 21. februara 1941. na Čukarici, kojoj je prisustvovao i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito, podnela referat „O organizacionom stanju KPJ u Srbiji“. U tom periodu Cana je stanovala u Beogradu, u Šumatovačkoj ulici, i veoma aktivno je sarađivala sa članovima Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Takođe, njen stan je bio jedan od glavnih punktova PK KPJ za Srbiju i mesto gde su veoma često održavani sastanci.

Aktivno je učestvovala u narodnom demonstracijama, 27. marta 1941. godine u Beogradu, na kojima je osuđeno pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu i pružena podrška vojnom puču. Cana je tada govorila okupljenim radnicima kod Vukovog spomenika i na Akademskom trgu (danas Studentski trg). Dva dana potom, 29. marta, učestvovala je na sednici PK KPJ za Srbiju, održanoj na Banovom brdu, kojoj je prisustvovao i generalni sekretar KPJ, Josip Broz Tito i na kojoj je data ocena stanja u zemlji i plan daljeg delovanja.^[4][5]

Šestoaprilsko bombardovanje i početak Aprilskog rata, 1941. godine, Canu Babović je zatekao u Beogradu. Još istog dana održan je sastanak, članova PK KPJ za Srbiju i MK KPJ za Beograd, na kom je odlučeno da se — deo članstva uputi u razne krajeve Srbije i Crne Gore, s ciljem da učestvuje u odbrani zemlje, a da drugi deo članstva ostane u Beogradu, ali da dok traje bombardovanje pređe na periferiju. Cana se tada s grupom članova PK i MK uputila u selo Popović, ispod Kosmaja, gde je nekoliko dana boravila u kući učitelja Milorada Markovića (otac Mome i Draže Markovića), koji se tada nalazio u zarobljeništvu. Za vreme boravka u Popoviću, nekoliko puta je odlazila u Beograd, gde se sastajala s članovima KPJ koji su tamo ostali.^[4][5]

Posle nemačke okupacije Beograda, Cana se sa grupom drugova vartila u grad i otpočela sa radom na okupljanju partijskih kadrova i organizovanjem novog načina delovanja pod okupacijom. Polovinom aprila učestvovala je na sastanku PK KPJ za Srbiju, na kom je raspravljano o novonastaloj situaciji i daljem delovanju. Cana je tada uključena u rad Agitpropa i Vojnog komiteta, koji su bili formirani pri PK KPJ za Srbiju.^[4][5] Početkom maja, učestvovala je u Zagrebu na savetovanju članova CK KPJ, na kom su date smernice za dalji rad na pripremama za oružani otpor neprijatelju. Canina aktivnost, po povratku u okupirani Beograd, bila je veoma živa — kao član Agitpropa brinula je za rad štamparije PK KPJ za Srbiju i radila na organizovanju kurirske mreže kojom su partijski materijali upućivani u unutrašnjost (Canin lični kurir tada je bila Zaga Malivuk);^[5] održavala je veze sa Okružnim komitetima Čačka i Kragujevca, za čiji je rad bila zadužena pri PK; zajedno sa još nekim članovima PK sastajala se sa liderima opozicionih stranaka oko njihovog uključivanja u Narodnooslobodilački pokret (NOP) i dr.^[4][5]

Canina aktivnost je, posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, 22. juna, još više bila usmerena na organizovanje oružane borbe. Krajem jula 1941. godine, zajedno sa Đurom Strugarom, Milošem Matijevićem i dr Nenadom Parentom, organizovala je uspešnu akciju spasavanja Aleksandra Rankovića iz bolnice u Vidinskoj ulici (danas Ulica Džordža Vašingtona).^[4][5][6][7] Uporedo sa aktivnošću u gradu, Cana je sarađivala i sa članovima CK KPJ i generalnim sekretarom KPJ Josipom Brozom Titom, koji su tada boravili u Beogradu, na pripremanju i organizovanju oružanog ustanka u Srbiji. Uspela je da preko, jedne članice KPJ, stupi u kontakt sa Jankom Jankovićem, šefom kartoteke Specijalne policije, preko kog je dobijala značajne informacije.^[5] To joj je bilo veoma korisno u vreme tzv. „septembarske provale“ u partijsku organizaciju Beograda, koja je nastala hapšenjem Ratka Mitrovića Šilje i njegovim slabim držanjem pred policijom.^[8]

U ovoj policijskoj provali, tokom septembra i oktobra, bio je razbijen čitav Mesni komitet KPJ za Beograd i pohapšen velik broj članova KPJ. Cana se tada nalazila u veoma teškoj situaciji, jer se morala danonoćno kriti od policije. Posle Titove ocene „da se iz Beograda više ne može rukovoditi ustankom“ i poziva članovima PK KPJ za Srbiju da pređu na oslobođenu teritoriju, Cana je, polovinom novembra, s grupom drugova u kojoj su bili Milentije Popović, Anđa Ranković, Buba Milosavljević, Vera Dimitrijević i Lepa Žujović, napustila Beograd. Preko Aranđelovca, Topole, Rudnika i Čačka, stigla je do oslobođenog Užica, u kom se tada nalazio CK KPJ i Vrhovni štab i koje je tada bilo centar oslobođene teritorije tzv. „Užičke republike“.^[5] Ubrzo po njenom dolasku, Užice su zauzeli Nemci, a partizani su se povukli ka Sandžaku. U periodu od decembra 1941. do kraja januara 1942. godine Cana je boravila u oslobođenoj Novoj Varoši, gde se nalazio i veći broj rukovodećih kadrova KPJ iz Srbije. Tu je radila na reorganizaciji partizanskih jedinica, koje su se povukle iz Srbije, kao i na rešavanju brojnih problema vojnopozadinske prirode. Zbog nove ofanzive, Cana je zajedno sa partizanskim jedinicama prešla u Bosnu i došla u Čajniče, gde je 1. marta 1942. formirana Druga proleterska udarna brigada. U ovoj jedinici ona je imala dužnost zamenika političkog komesara i partijskog rukovodioca.^[3][4][5]

Sa Drugom proleterskom brigadom, Cana je, do sredine avgusta 1942. godine, prešla borbeni put od Čajniča, preko istočne Bosne, Crne Gore i Hercegovine do Kupreškog polja. U toku teških borbi brigade, na sektoru Gacka, juna 1942, organizovala je evakuaciju ranjenika iz sela Izgora.^[9] Bila je učestnik sastanka Vrhovnog štaba sa Štabovima proleterskih brigada, 20. juna, na kom je doneta odluka o pohodu u zapadnu Bosnu. Posle bitke na Kupresu, u kojoj je i sama učestvovala, avgusta 1942, Cana je povučena iz brigade i prešla na politički rad u CK KPJ, gde se bavila radom na organizovanju Antifašističkog fronta žena (AFŽ).^[3][4][5]

Kretala se zajedno sa Vrhovnim štabom i CK KPJ, boraveći u Glamoču, Mliništu, Oštrelju, Bihaću i Bosanskom Petrovcu. Bila je člnica Inicijativnog odbora AFŽ i inicijator pisma koje je CK KPJ uputio partijskim organizacijama obaveštavajući ih o sazivanju Prve zemaljske konferencije žena. Na ovom radu aktivno je sarađivala sa Mirom Moračom i Vandom Novosel. U oslobođenom Bihaću, 26. i 27. novembra, učestvovala je kao delegat na Prvom zasedanju AVNO Jugoslavije. Ubrzo potom, u oslobođenom Bosanskom Petrovcu organizovala je Prvu zemaljsku konferenciju žena Jugoslavije, koja je održana od 6. do 8. decembra. Na ovoj Konferenciji stvoren je Antifašistički front žena, koji je postao masovna antifašistička organizacija. Cana je na Konferenciji podnela referat „O organizacionim pitanjima AFŽ“ i bila izabrana za sekretara Glavnog odbora AFŽ. U Bosanskom Petrovcu ostala je sve do sredine januara 1943, kada je zbog otpočinjanja nove ofanzive morala, zajedno sa Vrhovnim štabom, krenula ka jugu.^[3][4][5]

U toku Četvrte neprijateljske ofanzive, od januara do marta 1943. godine, Cana se zajedno sa članovima Vrhovnog štaba, CK KPJ i SKOJ-a, Izvršnog odbora AVNOJ-a, Centralnog odbora USAOJ-a i Glavnog odbora AFŽ-a, pod teškim borbama kretala od Bosanske krajine do Neretve. Grupu istaknutih rukovodilaca NOP-a, u kojoj je bila i Cana, tada je predvodio Mihailo Švabić. Po završetku ofanzive, Cana je upućena u Prvu proletersku diviziju, koja je imala zadatak da se probije u Srbiju. Zbog otpočinjanja nove — Pete neprijateljske ofanzive, od ovog plana se odustalo i Cana je sa ovom divizijom prošla kroz najteže borbe na Sutjesci. Avgusta 1943. odlukom Vrhovnog štaba bila je upućena na područije Like i Dalmatinske Zagore da bi tamo politički radila sa ženema. Zajedno sa većinicima Hrvatske i Slovenije, krajem novembra 1943. je došla u oslobođeno Jajce, gde je prisustvovala Drugom zasedanju AVNOJ-a, na kom je izabrana za člana Predsedništva AVNOJ-a.^[3][4][5]

U Jajcu se zadržala sve do marta 1944, kada je upućena u Dalmaciju, sa zadatkom da na području Osmog dalmatinskog korusa politički deluje u radu sa narodom, a prvenstveno ženama. Tamo je sa Duškom Brkićem i Jakovom Blaževićem učestvovala na velikom broju sastanaka i konferencija — partijskih organizacija, Štabova brigada i divizija, Narodnooslobodilačkih odbora i dr. Krajem aprila prešla je u oslobođeni Drvar, gde je sve do nemačkog desanta, 25. maja, radila u redakciji lista „Nova Jugoslavija“. Za vreme desanta, nalazila se zajdeno sa članovima Vrhovnog štaba i CK KPJ, s kojima je potom avionom prebačena iz Kupreškog polja za Bari, a odatle na ostrvo Vis. Juna 1944. prisustvovala je sastanku Josipa Broza Tita sa članovima PK KPJ i Glavnog štaba NOV i PO Srbije, na kom je odlučeno sa se grupa vojno-političkih rukovodilaca NOP prebaci na oslobođenu teritoriju južne Srbije i tamo radi na daljem jačanju oružne borbe.^[3][4][5]

Početkom jula, zajedno s grupom istaknutih rukovodilaca NOP-a iz Srbije, među kojima su bili Blagoje Nešković, Moma Marković, Koča Popović i dr, Cana je brodom prebačena u Bari, a odakle avionom, u noći 10/11. jula, u selo Kosančić, kod Bojnika. Na terenu južne Srbije, ona je veoma aktivno politički radila na stvaranju i jačanju organizacija Narodnooslobodilačkog pokreta, kao i pripremama za osnivanje ASNOS-a. U avgustu je bila kooptirana u članstvo obnovljenog Glavnog NO odbora Srbije. Posle prodora jedinica NOVJ u Srbiju i borbi za njeno oslobođenje, članovi vojno-političkog rukovodstva Srbije, među kojima je bila i Cana, stalno su menjali svoje središte — boravili su najpre u Niškoj Banji, Aranđelovcu, Kragujevcu i na kraju u oslobođenom Beogradu. Tu se Cana ponovo, posle četiri godine, susrela sa braćom, Životom i Boškom i sestrom Radmilom. Ubrzo potom, iz SSSR-a se vratio njen trinaestogodišnji sin Vladimir.^[3][4][5] Novembra 1944. učestvovala je u zasedanju Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, održane u slobodnom Beogradu. Potom je učestvovala je u organizovanju Glavnog odbora AFŽ Srbije, na čijem je zasedanju, 28. januara izabrana za prvu potpredsednicu ove organizacije. Maja 1945. učestvovala je i na Osnivačkom kongresu Komunističke partije Srbije, kada je izabrana za člana Centralnog komiteta i predsednicu Kadrovske komisije pri CK.^[4][5]

Posle oslobođenja Jugoslavije, Spasenija Cana Babović je obavljala razne odgovorne društveno-političke funkcije u Socijalističkoj Republici Srbiji i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji:

• Državne funkcije:

Od 1946. do 1963. godine bila je ministar u Vladi Narodne Republike Srbije, odnosno Izvršnom veću Socijalističke Republike Srbije. U Vladi Blagoja Neškovića, od 1946. do 1948, bila je ministar rada, a u Vladi Petra Stambolića, od 1948. do 1953. ministar zdravlja. U periodu od 1953. do 1963. bila je potpredsednica Izvršnog veća, čiji su predsednici bili Jovan Veselinov, Miloš Minić i Slobodan Penezić Krcun.^[10][11] Za narodnog poslanika Republičke i Savezne skupštine, bila je birana u perodu od 1945. do 1963. godine. Posle odlaska u penziju 1963. godine, nastavila je da bude sve do smrti — član Saveta federacije, od 1963. i član Predsedništva SR Srbije, od 1974. godine.^[2][3][4][5]

• Društvene funkcije:

Bila je osnivač i prva potpredsednica Glavnog odbora AFŽ Srbije, predsednica Centralnog odbora AFŽ Jugoslavije, članica Predsedništva Glavnog odbora SSRN Srbije i Saveznog odbora SSRN Jugoslavije, članica Saveznog odbora SUBNOR Jugoslavije, članica Republičkog odbora SUBNOR Srbije i predsednica Fonda „Dragojlo Dudić“ pri SUBNOR-u Srbije.^[2][3][4][5]

• Političke funkcije:

Član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, bila je od 1940. do 1969. godine — birana je na Petoj zemaljskoj konferenciji (1940), Petom (1948), Šestom (1952), Sedmom (1958) i Osmom kongresu SKJ (1964). Član Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, bila je od 1939. do 1968. godine — 1939. je bila kooptirana u članstvo Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju (od PK KPJ za Srbiju je maja 1945. formirana KP Srbije), a za člana Centralnog komiteta je bila birana na Prvom (1945), Drugom (1949), Trećem (1954), Četvrtom (1959) i Petom kongresu SKS (1965). Od 1945. do 1949. je bila predsednica Kadrovske komisije pri CK KP Srbije, a izvesno vreme i član Izvršnog komiteta CK SK Srbije.^[2][3][4][5]

• Penzionerski dani

Iako je 1963. godine otišla u penziju, a potom se povukla iz aktivnog političkog života, kao istknuti „revolucionar i politički radnik“ nastavila je da bude važna ličnost u političkom životu Srbije. Godine 1966, posle Četvrtog plenuma CK SKJ i smenjivanja Aleksandra Rankovića sa svih državnih i partijskih funkcija, Cana Babović je 16. septembra na Šestoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije dala predlog da se Aleksandar Ranković isključi iz članstva Saveza komunista Jugoslavije. Ovaj predlog je prihvatio CK SKJ i to je učinjeno oktobra iste godine.^[4][5]

Od 8. do 12. oktobra 1972. godine bila je učesnica nekoliko sastanaka koje je Josip Broz Tito održao sa najvšim rukovodstvom Saveza komunista Srbije i Socijalističke Republike Srbije. Na ovim sastancima osuđena je politika koju je vodio deo rukovodstva SK Srbije, a ubrzo potom njegovi čelni ljudi — Marko Nikezić i Latinka Perović su podneli ostavke. Kao i 1966. godine i ovaj put Cana Babović je stala na stranu političke linije koju je predvodio Josip Broz Tito.^[5]

Kao posledica višegodišnjeg napornog ilegalnog partijskog rada, stravičnog mučenja u policiji 1937. godine, kao i napora tokom Narodnooslobodilačkog rata, zdravlje Cane Babović je počelo da popušta — 1969. je imala infarkt, a 1975. godine je obolela od raka bubrega.^[5] Sa ovom opakom bolešću borila se sve do pred kraj 1977. godine. Umrla je 17. decembra 1977. godine na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA) u Beogradu.^[2][3][4][5]

Povodom njene smrti, najviše društveno-političke organizacije SR Srbije, među kojima — CK SK Srbije, Predsedništvo SR Srbije, Skupština SR Srbije, SSRN Srbije, SUBNOR Srbije dr. — izdale su zajedničko saopštenje. Kovčeg, sa njenim posmrtnim ostacima, bio je izložen u Velikoj sali zgrade Predsedništva SR Srbije, gde su joj počast odavale brojne delegacije, kao i građani u mimohodu. Dan njene sahrane, 20. decembar, Izvršno veće SR Srbije proglasilo je za Dan žalosti na teritoriji Socijalističke Republike Srbije.^[5] Uz najviše državne i vojne počasti, sahranjena je u centralnom delu Aleje zaslužnih građana na Novom groblju (2008. u isti grob je sahranjen i glumac Milenko Zablaćanski).^[12].

O svom revolucionarnom radu objavila je nekoliko članaka, ali nikada nije želela da napiše memoare.^[5] U osmoj knjizi „Godišnjaka grada Beograda“ iz 1961. godine napisala je članak „Iz prvih dana narodnooslobodilačke borbe u Beogradu“, a u drugoj knjizi „Priloga za istoriju socijalizma“ iz 1970. godine napisala je članak „Sećanja na predratne dane“. Godine 1977. Institut za izučavanje radničkog pokreta Srbije iz Beograda, objavio je knjigu „Sećanja drugarice Spasenije Cane Babović na ljude i zbivanja pre i u toku NOB-a“, koja je nastala na osnovu njenih rukopisa.^[5]

Za svoj revolucionarni, ratni i društveno-politički rad Spasenija Cana Babović je nagrađena mnogim priznanjima, kao i inostranih i jugoslovenskih odlikovanja. Zbog „herojskog držanja pred klasnim neprijateljem“ ona i Krsto Popivoda, su jedini nosioci, malo poznatog, partijskog priznanja „Heroj ćutanja“, koje su dobili od Komunističke partije Jugoslavije zbog toga što i bez obzira na okrutna mučenja nisu odavali informacije o ilegalnom partijskom radu. Takođe je bila dobitnik Povelje „Crveni barjak slobode“ Skupština opštine Krgujevac, „Zlatne plakete“ Skupštine opštine Lazarevac, Povelje „Protiv nasilja i rata i za mir u svetu“ Skupštine opštine Kraljevo.^[5]

Bila je nosilac Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden narodnog oslobođenja, Orden Republike sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem,Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem i Orden za hrabrost. Pored ovih, bila je i nosilac tri najviša jugoslovenska odlikovanja, kojima ju je odlikovao predsednik SFRJ Josip Broz Tito — Ordena narodnog heroja, kojim je odlikovana 5. jula 1952. za zasluge u toku Narodnooslobodilačke borbe; Ordena junaka socijalističkog rada, kojim je odlikovana 3. jula 1963. za zasluge u izgradnji socijalističke i samoupravne Jugoslavije i Ordena jugoslovenske zvezde sa lentom, kojim je odlikovana 25. marta 1977. godine povodom 70-og rođendana.^{[2][3][4][5][13]}

• Žene u Narodnooslobodilačkoj borbi

• Enciklopedija Jugoslavije (knjiga prva). „Jugoslovenski leksikografski zavod“, Zagreb 1955. godina.
• Jugoslovenski savremenci: Ko je ko u Jugoslaviji. „Sedma sila“, Beograd 1957. godina.
• Vojna enciklopedija (knjiga prva), Beograd 1970. godina (strana 424).
• Jugoslovenski savremenici - Ko je ko u Jugoslaviji. „Hronometar“, Beograd 1970. godina (strana 39).
• Žene Srbije u NOB. „Nolit“, Beograd. 1975. godina.
• Stanko Mladenović „Spasenija Cana Babović“. „Rad“ Beograd i „Svetlost“, Kragujevac, 1980. godina.
• Heroine Jugoslavije. „Spektar“, Zagreb 1980. godina.
• Narodni heroji Jugoslavije (knjiga prva). „Partizanska knjiga“ Ljubljana, „Narodna knjiga“ Beograd i „Pobjeda“ Titograd, 1982. godina (strane 45-46).