Пређи на садржај

Франце Бевк

С Википедије, слободне енциклопедије
Франце Бевк
Франце Бевк
Датум рођења(1890-09-17)17. септембар 1890.
Место рођењаЗакојца код Идрије, Аустроугарска
Датум смрти17. септембар 1970.(1970-09-17) (80 год.)
Место смртиЉубљана, СФРЈ
Одликовања

Франце Бевк (Закојца код Идрије, 17. септембар 1890 – Љубљана, 17. септембар 1970) био је југословенски и словеначки књижевник.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у беземљашкој породици, у Закојци код Идрије, 17. септембра 1890. године, као најстарије од осморо дјеце сеоског обућара Ивана Бевка и домаћице Катарине Чуфер. Након смрти прве жене Иван се поново оженио Маријом Пајнтар, са којом је такође имао осморо дјеце. Године 1904. Франце је завршио народну школу у Букову и кратко био трговачки помоћник у Крању. Након тога уписује учитељску школу и школује се у Копру и Горици. Након завршене школе, 1913. године, запошљава се као учитељ у селу Орехек код Идрије. Године 1916. премјештен је у Новаке, као казну за писање чланака са антиратном тематиком. Године 1917. регрутован је у војску и послат на Источни фронт у Галицији и Буковини.[1][2]

Након рата радио је за неколико новина и часописа у Љубљани. Године 1920. преселио се у Горицу посветивши се културном и политичком дјеловању у Словеначком приморју, тада под италијанском влашћу. Италијанске фашистичке власти су га често гониле и интернирале због његових активности. Године 1935. морао је напустити Јулијску крајину, те се преселио у Љубљану, у тадашњу Краљевину Југославију.[1][2]

Послије инвазије сила Осовине на Југославију у априлу 1941. године, затворен је од стране италијанских окупационих власти због јавно израженог антифашистичког става. Године 1943. побјегао је из затвора и отишао у партизане. Био је предсједник Покрајинског народноослободилачког одбора за Словеначко приморје и Трст. Од новембра 1943. био је члан АВНОЈ-а, а од фебруара 1944. био је члан СНОВ-а.[1][2][3]

По завршетку Другог свјетског рата преселио се у Трст, гдје је био предсједник Словеначко-италијанске антифашистичке уније за Јулијску крајину. Године 1946. био је на Мировној конференцији у Паризу, као члан делегације Покрајинског одбора за Трст и Словеначко проморје. У Трсту је уређивао ревију Разгледи. Године 1947. преселио се у Љубљану, а касније у Рожну Долину код Нове Горице. Био је републички и савезни посланик и потпредсједник Президијума Народне скупштине НР Словеније. Године 1953. постао је редовни члан Словеначке академије знаности и умјетности. Био је и предсједник Друштва словеначких књижевника, потпредсјеник Словеначке матице у Љубљани и предсједник Издавачког савјета Младинске књиге.[1][2][3][4]

Био је носилац Ордена рада I реда, Ордена заслуга за народ I и II реда, Ордена народног ослобођења, Златне значке слободе. Од 1960. године био је почасни грађанин града Идрије.[4]

Умро је у Љубљани, 17. септембра 1970. године, на свој 80. рођендан. Сахрањен је у Солкану код Нове Горице.[1][2][3]

По њему носи назив регионална библиотека у Новој Горици, као и централни градски трг у овом граду. Такође, његово име носи неколико школа и улица у Словенији. По њему носи име и Бевкова награда, коју додјељује општина Нова Горица.[5]

Био је ожењен, али му супруга Даворина није родила потомство. Ипак, имао је неколико ванбрачне деце. Његови синови су били Васја Оцвирк, који је био писац, као и Марјан Бевк, позоришни редитељ и председник организације ТИГР.[1][3]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Франце Бевк је написао више од 150 дјела. Прво дјело објавио је у Трсту 1906. године.[4]

За свој књижевни рад награђиван је бројним наградама, па је тако добио награду Младинске матице у Љубљани (1935), прву награду Дравске бановине (1938), Прешернову награду (1949, 1954), Левстикову награду (1951), награду издавачког предузећа Младо поколење у Београду (1960), Награду АВНОЈ-а (1968).[1][2][3][4]

Био је писац и поезије и прозе, али и сценариста.[6] Писао је пјесме, приповијетке, драме, путописе, романе. Преводио је са бугарског, чешког, лужичкосрпског, пољског, украјинског, мађарског, њемачког и енглеског језика. Иако је Бевк био признат и као писац за одрасле, највише га памте као аутора књижевности за дјецу. Нека од његових најпознатијих дјела јесу:

  • Лука и његов чворак (Lukec in njegov škorec, 1931), путописно-пустоловна новела
  • Људи испод Осојника (Ljudje pod Osojnikom , 1934), роман
  • Чобанчићи (Pastirci, 1935), новела
  • Капелан Мартин Чедермац (Kaplan Martin Čedermac, 1938), роман
  • Тончек (Tonček, 1948), новела
  • Дјечје године или Дани дјетињства (Otroška leta, 1949), аутобиографске цртице
  • Мали бунтовник (Mali upornik, 1951), новела
  • Црна браћа (Črni bratje, 1952), новела
  • Пази на главу – Глава није лопта! (Pazi na glavo – glava ni žoga!, 1955), поучна приповијетка
  • Књига о Титу (Knjiga o Titu, 1955), цртице
  • Петар Клепец (Peter Klepec, 1956), новела
  • Шарени свијет (Pisani svet, 1958), путопис
  • Смијех кроз сузе (Smeh skozi solze, 1959), приповијетке
  • Партизанске приче (Partizanske zgodbe, 1963), приповијетке
  • Године самоће (1965; компилација дјела Grivarjevi otroci (1939) и Pastirci (1935)), новеле
  • Прича о Андреју – Бубамара или Бубамара – Прича о Дрејчеку (Zgodba o Drejčku – Pikapolonica, 1965), приповијетке
  • Наше животиње (Naše živali, 1966), сликовница

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е Barbarič, Stefan (1971). Milisavac, Živan, ур. Jugoslovenski književni leksikon. Novi Sad: Matica srpska. стр. 36. 
  2. ^ а б в г д ђ „France Bevk | Mladinska knjiga”. www.mladinska-knjiga.si (на језику: словеначки). Приступљено 2024-05-04. 
  3. ^ а б в г д Helga Glušič, Sto Slovenskih Pripovednikov (Ljubljana: Prešernova družba, 1996) ISBN 961-6186-21-3
  4. ^ а б в г [chrome-extension://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/https://www.rutars.net/sr_01_stefan_rutar/sr_2400_kultzadeve/sr_2424_fbevknabor/sr_242428_fbzivljene/f_bevk.pdf „Франце Бевк”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ) (PDF). 
  5. ^ Osmanagić, Danijel (2018-09-17). „17. september 1890 - Rojen France Bevk”. Zgodovina na dlani (на језику: словеначки). Приступљено 2024-05-04. 
  6. ^ „France Bevk | Writer”. IMDb (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-04. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • France Bevk (1970). Bevkova knjiga. Ljubljana: Mladinska knjiga. . COBISS.SR 486450
  • France Bevk (2004). Otroška leta. Ljubljana: DZS. . COBISS.SR 215828992
  • Bevk, France. Leksikon slovenska književnost. Ljubljana: Cankarjeva založba, 1996. 29–31. COBISS.SR 1799010
  • Silvo Fatur (1992). Slovenska leposlovna književnost. Maribor: Obzorja. . 225–229. COBISS.SR 30933505
  • Helga Glušič: Sto slovenskih pripovednikov. Ljubljana: Prešernova družba, 1996. 18–19. COBISS.SR 63410432
  • Iztok Ilich: France Bevk, glasnik stisk primorskih rojakov. France Bevk. Ljubljana: DZS. 2004. . 435–445. COBISS.SR 127840256
  • Aleksandra Lutar Ivanc (2006). Album slovenskih književnikov. Ljubljana: Mladinska knjiga. . 96–98. COBISS.SR 229674496
  • Janez Mušič: Veliki album slovenskih pisateljev. Ljubljana: Mladika. 2004. . 124–125. COBISS.SR 215855360
  • Urška Perenič: France Bevk. Slovenska pisateljska pot. Radovljica: Didakta. 2013. . 198–201. COBISS.SR 266432256
  • Anton Slodnjak (1968). Slovensko slovstvo. Ljubljana: Mladinska knjiga. . 371–373. COBISS.SR 637441
  • Marjeta Žebovec: Slovenski književniki: rojeni do leta 1899. Ljubljana: Karantanija. 2005. . 244–248. COBISS.SR 221752576

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франце_Бевк&oldid=28888746”