Тринаеста крајишка ударна бригада

Тринаеста крајишка ударна бригада
Југословенска партизанска застава
Постојање	26. август 1943.[1] Место формирања: Мркоњић Град
Формација	3 батаљона[1]
Јачина	око 900 бораца (август 1943).[1]
Део	НОВЈ
Ангажовање	Прва бањалучка операција 1943. Десант на Дрвар Сарајевска операција
Одликовања	Орден партизанске звезде Орден братства и јединства[2]

Тринаеста крајишка НО ударна бригада била је јединица НОВЈ активна од августа 1943. до краја рата.^[1]

Територијална ограниченост и везаност партизанских одреда за свој крај онемогућавала је преношење борбених дејстава у друге области и избегавање концентричних удара надмоћног непријатеља за време његових офанзива. За даље ширење устанка у Југославији и његово прерастање у општенародни ослободилачки рат, при постојању јаких окупационих и квислиншких снага, биле су потребне сталне, покретне јединице способне за маневар на било којем терену.^[3]

Пионирску улогу у стварању регуларне народноослободилачке армије имала је 1. пролетерска НО ударна бригада. Она је формирана 21. децембра 1941. на основу стечених искустава из дотадашње оружане борбе, након пада Ужичке републике у јесен 1941., што је формулисано Статутом пролетерских народноослободилачких бригада који је прописао Врховни штаб НОВЈ и који је важио за све бригаде НОВЈ. ��ормација је предвиђала: штаб, који чине командант и политички комесар и њихови заменици; најмање 4 ударна батаљона јачине до 300 бораца, формираних у 3-4 ударне чете; пратећу чету са онолико митраљеских водова (од по 2 оруђа) колико је батаљона у бригади, 1 водом лаких и 1 водом тешких минобацача; артиљеријске јединице које се могу састојати из појединих оруђа и батерија (4 оруђа), па све до дивизиона; моторизоване јединице које се формирају по могућности; комору и санитет. Уз штаб бригаде, поред коњичког, пионирског и вода за везу, Статут је предвиђао и културне екипе за културно просветни и политички рад у јединицама и међу народом на терену. Прописана је црвена застава са српом и чекићем у горњем десном углу, петокраком звездом у средини и извезеним именом јединице.^[3]

Од посебне важности било је наређење Врховног штаба да се у оквиру партизанских одреда стварају ударне чете и батаљони, као прелазни облик од одреда ка бригади. При формирању бригада, те ударне јединице обично су улазиле у њихов састав. Почасни назив ударна даван је само оним бригадама које су се посебно истакле у борби. У 1941. формирана је једна бригада (1. пролетерска); у 1942. формирано је укупно 37 бригада; у 1943. 76 бригада (расформирано 13 бригада); у 1944. 130 бригада (расформирано 13), а у 1945. још 16. нових бригада (расформирано 13). На крају рата било је укупно 220 бригада, од којих 14 пролетерских.^[3]

Јачина, састав, опрема и наоружање бригада били су различити у разним периодима НОР и разним крајевима где су бригаде водиле борбу. Тако је просечна јачина бригада у 1942. и 1943. била 800 бораца, а у 1944. око 950 бораца, с тим што су бригаде у Словенији и Македонији биле бројно слабије (500-600 бораца). Наоружање бригада било је лако пешадијско, са митраљезима и минобацачима; наоружаване су од плена из борби са непријатељем, делом из сопствених радионица, а тек од 1943. неке су наоружане и из савезничке помоћи.^[3]

По Титу, бригаде су биле оперативне јединице са стратегијским задацима; бригаде су биле способне и за партизанско и за фронтално ратовање (нарочито након формирања дивизија и корпуса НОВЈ), а биле су и комунистичке политичке школе, расадници кадрова за нове јединице НОВЈ, и упоришта КПЈ и НОП.^[3]

Тринаеста крајишка ударна НО бригада (Гарава) формирана је 26. августа 1943. на сектору Кључ-Мркоњић Град од 1. рибничког НОПО. Имала је 3 батаљона са око 900 бораца. До 26. марта 1944. у саставу је 10. крајишке, а потом 39. крајишке дивизије НОВЈ.^[1]

Бригада је у септембру и октобру 1943. чистила Мањачу и Змијање од четника,^[1] учествовала 20-21. октобра са јединицама 4. крајишке дивизије у ослобођењу Санског Моста, 8. и 12. новембра водила борбе са Немцима дуж комуникација Бањалука-Сански Мост и Чађавица-Бањалука. Два пута 13/14. и 24/25. децембра уништила је посаду у упоришту Хан-Кола (непријатељ је имао 340 погинулих и заробљених војника), а крајем децембра учествовала је у првој бањалучкој операцији.^[2]

Kozara

Бањалука

Б.Нови (р.Сана)

Приједор

Стара Градишка

Б.Дубица

Б.Костајница

Јасеновац (р.Уна)

Б.Петровац

Дрвар

Гламоч

Грмеч

Коњиц

Б.Грахово

Зеленгора

Б.Крупа

Сарајево

Прозор

Мркоњић Град

Јајце

Бихаћ

Книн

Ливно

Кључ

Сански Мост

Д.Вакуф

Г.Вакуф

Купрес

Мањача

Травник

Дувно

Љубија

Шатор

Фојница

Крешево

Какањ

Добој

Дервента

Зеница

Бугојно

Славонски Брод

Мостар

Прњавор

Котор Варош

Бусовача

Тешањ

Ситуација у БиХ крајем маја 1944.-пред дрварску операцију (црвено=партизани, црно-Немци и НДХ).

Бригада се посебно истакла крајем маја и почетком јуна 1944. у дрварској операцији, водећи тешке борбе код Добрње, Кадине Воде и Ситнице, затим код Клокотовца и на простору Медна-Пецка-Врбљани-Бусије, од 4. до 6. јуна. Потом је водила веће борбе са четницима код Подрашнице 26. јуна, Трнова и Шибова 1. јула, Босанског Петровца 1-2. августа. Учествовала је и у ослобођењу Приједора 6-7. септембра и Бањалуке 18-28. септембра. У садејству са батаљоном 18. средњобосанске бригаде ослободила је село Трн и заузела непријатељски аеродром у Залужанима.^[2]

У другој половини новембра 1944. Бригада се пребацује преко Врбаса у средњу Босну, где до краја јануара 1945. води борбе око Котор Вароши, Скендер Вакуфа, Прњавора, Дервенте и Добоја против четника и врши диверзије на локалним комуникацијама. Од 15. до 19. фебруара учествује у борбама за коначно ослобођење Травника, а од 17. марта у ослобођењу Сарајева (29. марта-10. априла) и Зенице 11-12. априла. У завршним операцијама Бригада садејствује 28. и 45. дивизији НОВЈ при ослобођењу Босанске Градишке 23-24. априла, Босанског Новог и Двора на Уни 27. априла-1. маја, а потом наступа правцем Добрљин-Глина-Загреб-Цеље и избија на југословенско-аустријску границу где дочекује краја рата.^[2]

За ратне заслуге Бригада је одликована Орденом партизанске звезде и Орденом братства и јединства.^[2]

• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 573. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 4). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 685—686. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 28.