Теофил Димић
Теофил Димић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1828. |
Место рођења | Баваниште, Аустријско царство |
Датум смрти | 5. фебруар 1912.83/84 год.) ( |
Место смрти | Сремски Карловци, Аустроугарска |
Теофил Димић (Баваниште код Ковина, 1828 — Сремски Карловци, 5. фебруар 1912) био је учесник српске револуције 1848—1849. године, просветни радник у време српског народног препорода у Војводини: професор Карловачке гимназије, надзорник српских школа у Срему, директор препарандије у Сремској Митровици и научник.
Биографија
[уреди | уреди извор]Теофил (Теја) Димић је рођен 1828. године[1] у месту Баваниште код Ковина у Банату од оца Саве, свештеника, и мајке Марте. Похађао је богословију у Вршцу.[2]
Револуција 1848—1849.
[уреди | уреди извор]Заједно са најстаријим братом Аксентијем, свештеником,[3] Теофил Димић је представљао Баваниште у Мајској скупштини 1848. у Сремским Карловцима. Ту је изабран у Главни народни одбор[4][5][6][7], који је, на челу са Ђорђем Стратимировићем, израдио устав за Српску Војводину и служио као њена влада. У разним саставима Главног одбора Димић је био члан Финансијско-економске управе[5], Војног савета[7] и Врховног суда [8]. Врховни суд је у јулу 1848. због сарадње са мађарском страном на затворску казну осудио Јакова Игњатовића, који је и поред тога Димића у својим мемоарима описао као младог човека коме је у центру револуционарног покрета „више стало до човечанства него до фанатизма”.[9] Димић је део својих сећања на време револуције и оружане сукобе објавио у новинама Бранику и Застави.[10] [11]
Просветни рад
[уреди | уреди извор]После пропасти политичке самоуправе Срба и успостављања царске круновине а касније мађарске власти у Војводини, Димић се посветио научно-просветном раду. Био је архивар Карловачке патријаршије.[12] Од 1853. је предавао на Карловачкој гимназији, прво као суплент па као професор природних наука, математике и немачког језика.[13] 1858. је прешао у Сремску Митровицу на положај директора препарандије[14][15] �� надзорника (инспектора) српских народних школа у Срему одн. на теријторији Петрoварадинске регименте[13], где је допринео развоју српског школства[16]. Био је међу оснивачима Српске грађанске читаонице, данашње библиотеке у Сремској Митровици 1866. године. [17].
Научник
[уреди | уреди извор]Као научник се посебно бавио ботаником и зоологијом. 1856. године је надопунио хербаријум који је започео Андреj Волни 1797. године у Карловачкој гимназији и који се и данас тамо чува[18][19] као заштићен споменик природе. Изучавао је сремску флору[тражи се извор] и народне називе биљака[13]. Био је члан аустријског зоолошко-ботаничког друштва (нем. Zoologisch-botanische Gesellschaft).[20]
Као универзални учењак, био је такође дописник царске и краљевске централне комисије за истраживање и одржавање уметничких и историјских споменика (нем. Königlich-kaiserliche Central-Commission für Erforschung und Erhaltung der Kunst- und historischen Denkmale)[21]. На подстицај Српског ученог друштва 1867. године је истражио последње године живота Филипа Вишњића у сремском селу Грк (данас Вишњићево).[22][23]
Умро је 5. фебруара 1912. године у Сремским Карловцима, где је и сахрањен[3].
Теофил Димић није имао деце. Имао је три старија брата, два свештеника и једног трговца, и једног млађег брата, лекара. Иначе, разграната породица Димић води порекло од Диме Путника, Цинцарина који се из Егејске Македоније доселио у Војводину у време сеоба средином 18. века[24][25], и дала је бројне научно-просветне раднике, укључујући Аксентија, Теодора, Петра, Ђуру Б., Душана (Гугу), Платона Димића и Емилију Димић, жену Богољуба Јовановића.[26][27]
У његову част, библиотека у родном Баваништу, огранак ковинске библиотеке „Вук Караџић“, носи име „Теофил Димић“.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ према Српском биографском речнику. У успоменама из 1898. године (в. Димић (1898)) Димић каже за себе да је „осамдесетогодишњак“, што би значило да је рођен 1818. г. Према другим изворима умро је у 91. години живота, дакле година рођења би била 1821 или 1822.
- ^ Урош Миланковић: Просвета човека и образованије јестества. Беч, 1847. Стр. 112
- ^ а б Poreklo.rs: Порекло презимена Димић. Коментар Јована Димића од 21. септембра 2017. у 22:11.
- ^ Закључци 1848, стр. 3
- ^ а б Проглас 1848, стр. 2
- ^ Адамовић 1902, стр. 197
- ^ а б Димић 2015, стр. 111–112
- ^ Церовић 2000, стр. 125
- ^ Игњатовић 1953, стр. 137 , 138, 145, 179
- ^ Димић (1898)
- ^ Димић 2015, стр. 130–132
- ^ Димић 2015, стр. 130
- ^ а б в Јовановић 2011, стр. 104
- ^ Спасовић 2013, стр. 38
- ^ Бабић, Лупуровић (2013), стр 106
- ^ в. нпр. историју српске школе у Земуну[мртва веза]
- ^ Петровић: Библиотекe Срема
- ^ Димић (1856)
- ^ Јовановић (2011), стр.104
- ^ Verhandlungen der kaiserlich-königlichen zoologisch-botanischen Gesellschaft in Wien, Band VIII. Wien, 1858, стр. ХХ
- ^ Mittheilungen der K.K. Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Kunst- und Historischen Denkmale, Wien 1877, стр. IV, 1880, стр. V, 1883, стр. VI
- ^ Новаковић 1867
- ^ Пројекат Растко - Дрина: Како се стварао мит о нашем Хомеру
- ^ Поповић 1937, стр. 356
- ^ Ердељановић 1992, стр. 34
- ^ Српски биографски речник (2007). Књига 3, Д-З.
- ^ Poreklo.rs: Порекло презимена Димић. Коментар Јована Димића од 21. септембра 2017. у 22:11.
Литература
[уреди | уреди извор]- Јова Адамовић: Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора. Загреб, 1902.
- Милорад Бабић, Душко Лупуровић: Учитељи српских народних школа у земунском и карловачком протопрезвитерату 1870. године. У: Годишњак Завичајног дручтва „Стара Бешка“ 3. Бешка 2013. Стр. 99-121.
- Теофил Димић: Списак цоологическо-ботаническе сбирке год. 1855/56 набављене. У: Четврти програм Велике гимназије карловачке за школску годину 1856. Нови Сад, 1856.
- Теофил Димић: Отворено писмо. Бр 72, 12. мај 1898. Читуља 1848. год. Бр. 75, 17. мај 1898. и Бр. 78, 22. мај 1898. Први нападај - на ускрснуту младу Војводину српску од Ц. к. Војске (други дан Духова 1848. године). Бр.84, 3. јун 1898, Бр.85, 5. јун 1898. и Бр.86, 7. јун 1898. После 50 година. Свршетак из мојих „успомена“ из 1848. и 1849.г. Бр.87, 9. јун 1898. У: Застава. Нови Сад, 1898.
- Теофил Димић: Мој животопис. Рукописно одељење Матице српске, М 6.179.
- Жарко Димић: ђорђе Стратимировић у револуцији и рату 1848–1849. Нови Сад, 2015.
- Јован Ердељановић: Срби у Банату. Нови Сад, 1992.
- Јаков Игњатовић: Рапсодије из прошлог српског живота - Мемоари. Нови Сад, 1953.
- Милена Јовановић: Из Хермесове палестре - прилог историји класичне филологије код Срба. Београд, 2011. ISBN 978-86-6153-010-4 Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јануар 2022)
- Стојан Новаковић: К биљешкама о Филипу Вишњићу. У: Гласник Српског ученог друштва ХХII. Београд, 1867. Стр. 77-78.
- Весна Петровић: Године, књиге, читаоци: Српска грађанска читаоница-Библиотека „Глигорије Возаровић“ (1866-2016). Нови Сад: Сајнос, 2015. ISBN 978-86-85617-21-8.
- Душан Ј. Поповић: О Цинцарима. Прилози питању постанка нашег грађанског друштва. 2. допуњено изд., Београд, 1937
- Ивана Б. Спасовић: образовање женске деце у јужном Bанату од 1874. до 1918. године. Београд, 2013
- Српски биографски речник. Књига 3, Д-З. Нови Сад: Матица Српска, 2007. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2012)
- Љубивоје Церовић: Срби у Румунији. Темишвар: Савез Срба у Румунији, 2000. На румунском: Sârbii din România. Timişoara: Uniunea Sârbilor din România, 2005.
- Закључци Мајске скупштине одржане у Сремским Карловцима маја 1848. године. Сремски Карловци, 1848.
- Проглас са закључцима народне Скупштине 1848. и оснивање Главног народног одбора. Сремски Карловци, 1848.