Учитељску школу je започела у Београду, а завршила у Ужицу1937. године. Још као ученица се прикључила омладинском револуционарном покрету, због чега је школовање морала да настави у Ужицу, где је постала члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ). Године 1938. је добила службу у селу Спанце, код Куршумлије, где је актвно радила на просвећивању сељака, а нарочито сељанки, кроз организовање аналфабетских и домаћичких курсева.
Била је активна у раду учитељског удружења „Вук Караџић”, а у јесен 1938. године се повезала са партијском организацијом у Куршумлији и постала члан Комунистичке партије (КПЈ). Годину дана касније, постала је члан тада основаног Месног комитета КПЈ. Учествовала је на Првој месној конференцији КПЈ, крајем 1939, као и на политичком курсу у Сијаринској Бањи, у лето 1940. године.
Војска Краљевине Црне Горе је убрзо, под аустроугарским и италијанским притиском, била приморана да се повуче из Скадра, који је припао новоформираној Албанији. План краља Николе и његових војсковођа је био да се Скадар заузме на препад. Али, напредовање војске, првенствено због конфигурације терена је било споро те је пред град дошла тек 28. октобра. Напад је успорио и четвородневни одмор у Цијевни и Тузима након ослобађања ових мјеста. То је отоманским снагама дало доста времена да организују одбрану. Снаге Краљевине Црне Горе нису успјеле у потпуности опколити град, тако да је под отоманском контролом остао пут за Драч, одакле су стизала појачања за турски гарнизон смјештен у самом Скадру. Приморски кор је формиран крајем фебруара 1913. године, а на положаје око Скадра дошао је тек крајем марта. Међутим, њихово садејство са снагама краља Николе трајало је тек неколико дана, јер ће се комплетне српске трупе под притиском великих сила повући са положаја које су до тада ослободили. Двије војске изгубиле су око 10.000 војника током опсаде Скадра. Есад паша је крајем априла предао кључеве града, а већ у мају на захтјев великих сила Скадар је препуштен Албанији.