Античка Спарта (дорски Σπάρτα Спарта, атички Σπάρτη Спарти, уобичајени старогрчки назив Λακεδαιμονία/Λακεδαίμων Лакедемонија или Лакедемон) је била град-држава у Античкој Грчкој, која се налазила на југоисточном делу Пелопонеза, у долини реке Еуроте. Античка Спарта је остала позната у историји по својој војној снази, грађанској дисциплини, милитаристичком друштву и великом броју робова. Поред тога, Спарта је оставила траг и у грчкој митологији у миту о Хелени Тројанској. Античка Спарта се дуго времена сматрала најснажнијом војном силом у античкој Грчкој захваљујући агоги, систему закона који је стварао од њених грађана војнике врхунског квалитета. Иако је територија античке Спарте била насељена током микенске доминације Грчком, њена историја почиње после дорске сеобе на Пелопонез током мрачног века и завршава се након римског освајања Спарте.
Античка Спарта је почела да израста у снажну војну силу током 7. века п. н. е. Захваљујући свом војном престижу, Спарта је била призната као вођа комбинованих грчких снага у грчко-персијским ратовима почетком 5. века п. н. е. Између 431. и 404. године пре нове ере била је главни непријатељ Атине у Пелопонеском рату који је на крају добила, иако уз велике жртве, након чега је постала водећа држава у хеленском свету.
После пораза који је доживела од Тебе371. п. н. е., Спарта је почела да пада у дубоку кризу, која је била углавном демографске и економске природе. Током друге половине 4. века п. н. е. и прве половине 3. века п. н. е. Спарта је задржала политичку независност, али је изгубила своје важно место на грчкој политичкој сцени. У дугој половини 3. века, Спарта поново, али накратко, постаје важан политички фактор у античкој Грчкој. Након тога, Спарта је стављена потпуно под контролу Рима и Ахајског савеза195. године п. н. е. када је и коначно изгубила своју политичку независност. Током римске окупације Грчке Спарта је задржала одређени степен аутономије.
Захваљујући систему закона који су били установљени под именом Велика ретра, Спарти је омогућено да израсте у моћну војну силу. Осим свог стриктног војног уређења, Спарта је такође позната и по специфичној друштвеној подели на хомије, перијеке и хелоте. У Спарти је такође постојао специфичан начин владавине који није могао бити потпуно дефинисан, већ је био мешавина више познатих облика владавине. Још једна специфичност Спарте огледа се и у томе што су у њој жене уживале много већа права него у остатку хеленског света и држале су прилично високе положаје у спартанском друштву. Спарта је због своје искључиво војне природе била затворена за утицаје који су долазили из других држава и од других народа, није прихватала туђе идеје и створила је своју затворену и специфичну културу која је насупрот осталим хеленским градовима била лишена великих уметничких дела. У савременом свету, Античка Спарта се сматра најкарактеристичнијим примером милитаристичке државе чији је главни циљ и смисао постајања био у стварању здравих и снажних војника. Спартански начин живота и култура и данас уживају велико поштовање, нарочито заступљено у западном свету, које се назива лаконофилијом.
Аристофан ( Αριστοφανης) (рођен око 445. године пре н.е. у Атини, умире око 385. године пре н.е.) најзначајнији је представник старе атичке комедије.
Аристофан је био ангажован писац, непосредан и оштар у својој критици. Окренут је савременим догађајима и збивањима, и познатим личностима. Његове комедије су друштвено-политички тенденциозне. Он излаже подсмеху и порузи друштвене изопачености: демагогију која својим обећањима обмањује народ, несавесност судија, незнање код већања, лакоумност, непостојаност, денунцијанство, шовинизам. Рат, демагогију, софистику и Еурипида као књижевно-психолошког изданка софистике сматрао је кривцима за тешко стање у коме се држава налазила. По њему софистика је својим агностицизмом, индивидуализмом, ревизијом свих дотадашњих етичких, друштвених и политичких постулата представљала идејну основу и теоријску позадину демагогије и ратне хистерије, непосредних криваца за стање у којем се држава налазила.
Комедиографски рад Аристофана поклапа се са класном и политичком борбом за време Пелопонеског рата (431 – 404. г. п.н.е.). Његов рад је окренут у потпуности савременим догађајима и политичким збивањима па ће у складу с тим и његове комедије одражавати класни антагонизам његова времена заснован на супротстављеним интересима.
Хеленизам (од грчке речи „helios“ која значава праоца Грка) је у историји уметности и култури епоха источног средоземља и предње Азије од освајања започета 338. п. н. е. македонским владарем Филипом II и његовим сином Александром Великим и настављена је наступајућим државама (Македонија са Грчком, империјом Селеукида, Птолемеја, Бактријско царство, Пергамска империја и др.) све до 30. п. н. е. и самовладе првог римског цара Октавијана, до доба када је последња хеленистичка држава изгубила самосталност, Птолемејски Египат. Образовање, уметност, вредности и уметнички стилови старих Грка примали су ред народа, и у исто време обогаћивали домаће традиције.
Хеленизам се сматра значајним периодом античке културе и уметности и у то доба се утицаји Грчке шире далеко на исток где су се у Азији мешали са елементима оријенталног света.
Грчки народ је био један од првих који је стварао митове преко којих је покушавао да схвати, да да интерпретације, о свему ономе што превазилази димензије људског разума у то време, као и о свему ономе, што је у њиховим очима било необјашњиво и неукротиво. Њихове приче су се преносиле с колена на колено, надограђујући се и мењајући се у складу са потребама, као и степеном развоја сваке епохе. По грчком миту, у почетку су небо и земља били измешани и владао је хаос. Затим су се из хаоса издвојили богиња Геја - земља и Уран - небо. Њих двоје изродили су остале богове - титане. Грци су веровали да су људи никли из земље попут биљака, међутим временом је то веровање одбачено и мислило се да је титан Прометеј од глине направио човека, а да му је Атина удахнула душу. У грчкој митологији спомињу се и полубогови, који се називају херојима. Они имају натчовечанску снагу, памет, спретност. Обично су били заштитници људи, убијали чудовишта и разбојнике. Најпознатији грчки хероји јесу Херакле (Хераклес, Херкулес, Херкул), Тезеј, Јасон. Неки од најпознатијих грчких митова су: Мит о Прометеју, Икару и Деделу, Одисеју...
Хеленска књижевност обухвата књижевно стваралаштво које започиње Хомеровимеповима око 8. века п. н. е., а завршава се оквирно 529. године нове ере, када је византијски царЈустинијан затворио Платонову Академију у Атини, последњу филозофску школу у антици. Хеленска је књижевност не само пресудно утицала на формирање римске књижевности, него је извршила огроман утицај и на целокупну потоњу европску књижевност, како у тематици тако и у обликовању готово свих књижевних врста. У временском распону од тринаест векова у антици – осам пре нове ере и пет нове ере – стварали су многи песници и прозни писци, који су језиком и културом Грци, али нису сви родом били Грци: освајања Александра Великог проширила су грчку цивилизацију ван граница Хеладе, те су главни градови Александрових наследника – Александрија, Антиохија и други – постали већа средишта грчке цивилизације од старих грчких полиса.
Настанак Хомерових епова, Илијаде и Одисеје, који се ставља око 800. п. н. е., обично се узима за почетак хеленске књижевности.
За Питагору је везана западнохеленска морално-религиозна реформација, која према напредним схватањима јонске материјалистичке школе представља реакцију. Питагоров духовни тип је исто толико мутан као и његова историјска личност, обавијена густом маглом митова и легенди.
Питагора се родио око 568. п. н. е. као син Мнесарха, резача драгога камена, на острву Саму. Вероватно је да је по наређењу ��амскога тиранина Поликрата путовао у Египат, да боље упозна установе египатских свештеника (Isocr. Bus. 28). Због несугласица с Поликратом, а можда и само због одвратности према његовој тираниди, преселио се у Кротон у јужној Италији или Великој Хелади, где су се, откако је Јонија под персијском влашћу почела да опада, створила нова средишта хеленске просвете и моћи.
ПОГЛЕДАЈТЕ И ОВЕ ПОРТАЛЕ 
Помозите и Ви:
