Нав

Нав је биће из митологије Старих Словена. Вјеровање о постојању овог бића је раширено међу свим словенским народима.

Име овог митолошког бића долази од прасловенске ријечи навь што значи леш или мртвац^[1][2][3]. Такође име овог митолошког бића се може повезати и са староруском ријечи навъ и црквенословенском ријечи навъе које имају исто значење као и ријеч навь^[2].

Други називи за ово митолошко биће су:

• навка, навој, мав и мава (у српском језику)^[2],
• навя, навет и навляк (у бугарском језику)^[2],
• навјак (у македонском језику)^[2],
• navja, mavja и movja (у словеначком језику)^[2].

Нави су старословенски демони, а у словенској митологији они су оличење смрти, Царства мртвих и господара Подземља, односно демона који су настали од душа мртворођене и некрштене деце и наводе се увек у множини, јер се крећу у групама. Невиљиви, осим за особе рођене у истом часу када и они, вребају од глувог доба ноћи до првих петлова, испуштајући дечје гласове. На овај начин, привлаче жртве које најрадије нападају: децу и дојиље.

У бугарским предањима замишљани су у виду птица које, уз застрашујуће крике, у тамним ноћима облећу око кућа и нападају труднице, дојиље и децу. Код Срба и Хрвата називају се некрштенци , нечистивци или невидинчићи, а замишљани су као велике птице са дечјим главама. То су зли демони који нападају некрштену децу и дојиље. Сточари посебно страхују од некрштенаца, који кравама, овцама и козама одузимају млеко. У Украјини и Пољској замишљани су у људском или животињском виду, а називају се потерчук, односно latawiec. У Русији су навке деца чија душа улази у птицу.

Нави, као изузетно покретљиви демони, често одлазе и у домове у којима има породиља, трудница и новорођене деце; каже се да увек нађу начин да продру унутра, да се могу спуштати и кроз оџак, а по уласку гуше своје жртве или им пију крв, иако се овде пре ради о мајчином млеку. Када их трудница чује, одмах се онесвести, а понекад и чак и умре. Како су нави невидљиви, тешко је знати њихов тачан изглед, али постоје разне представе о њима које се разликују од једног до другог словенског народа.

У Србији се нави такође називају и бабице, а описују се као невидљиви женски демони. Прича се да су то ситне жене дуге косе, у црнини, које ноћу обилазе око породиље, још док се дете није ни родило, са намером да уморе и дете и мајку; зато се каже да дечје пелене по заласку Сунца не ваља остављати напољу, да дете „не стигну бабице". Ради заштите од њих, породиља закити десно уво вуном црвене боје, а детету око врата или руке везује црвени кончић који оно носи четрдесет дана; након овог времена, бабице не могу више нашкодити детету. Овај период се поклапа са временом у коме ни мајка још не може да се смеје: мисли се да се оно први пут насмеје када прође тих четрдесет дана; смеху, ��ао манифестацији живота и животне снаге, нема места на ономе свету, а током првих четрдесет дана по рођењу, баш као и првих четрдесет дана по смрти, душа је „на путу" чији је крај неизвестан. Када се дете напокон насмеје, то знали да је чврсто ступило на овај свет и да се успешно изборило са демонима који су му радили о глави након рођења.^[4]

Нави се не могу дуго задржати на једном месту, већ су у вечном покрету и по целу ноћ крстаре тражећи жртве. Мисли се да одузимају млеко стоци која се музе, односно да сисају попут праве деце; ово је вероватно разлог што су баш дојиље једна од њихових главних мета, што потврђује и веровање да „материма одузимају млеко", као и стоци. Ово су древни демони, познати још из давних времена, а то потврђује је најстарији руски летопис Повест минулих лета, у којем стоји да нико други но нави (бесови) ширили епидемије које су харале 1092. године.

• Вампир
• Дрекавац
• Повест минулих лета

• Филиповић, М. (1968). Нави код балканских Словена. 
• Кулишић, Шпиро; Петровић, Петар Ж.; Пантелић, Никола (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит. 
• Ћирић, Растко (1986). Приручник за одбрану и заштиту од ала и баука. Београд: MAH. 
• Агапкина, Т. А. (1999). О тодорцах, русалках и прочих навях. 
• Толстој, Светлана М.; Раденковић, Љубинко (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-025-9. 
• Kempiński, Andrzej (2001). Encyklopedia mitologii ludów indoeuropejskich. Warszawa: Iskry. ISBN 978-83-207-1629-0. 
• Szyjewski, Andrzej (2004). Religia Słowian. Kraków: Wydawnictwo WAM. ISBN 978-83-7318-205-9. 
• Strzelczyk, Jerzy (2007). Mity, podania i wierzenia dawnych Słowian. Poznań: Rebis. ISBN 978-83-7301-973-7.