Данило Бата Стојковић

Данило Бата Стојковић
Данило Бата Стојковић на поштанској марки из 2007.
Лични подаци
Пуно име	Данило Стојковић
Надимци	Бата, Бубулеја
Датум рођења	(1934-08-11)11. август 1934.
Место рођења	Београд, Југославија
Датум смрти	16. март 2002.(2002-03-16) (67 год.)
Место смрти	Београд, Србија, СР Југославија
Универзитет	Драмске уметности у Београду
Занимање	Филмски, телевизијски и позоришни глумац
Породица
Супружници	Олга Стојковић
Рад
Активни период	1953—2002.
Битне улоге	Дипломци — Душан Бубулеја Грлом у јагоде — Сретен Живковић Чувар плаже у зимском периоду — Милован Пашановић Ко то тамо пева — Брка Маратонци трче почасни круг — Лаки Топаловић Како сам систематски уништен од идиота — Баби Папушка Балкански шпијун — Илија Чворовић Варљиво лето 68 — Веселин Цветковић Професионалац — Лука Лабан Клаустрофобична комедија — Сава Оџачар
Веза до IMDb-а
Награде Остале награде Октобарска награда, Стеријина награда, Златна арена, Статуета Јоаким Вујић, Оскар популарности, Награда Павле Вуисић, Добричин прстен, Златни ћуран и др.

Данило Бата Стојковић (Београд, 11. август 1934 — Београд, 16. март 2002) био је српски глумац.

Бата је рођен у Београду 11. августа 1934. године у породици Алексе Стојковића, угледног предратног велетрговца дрвима и угљем. Одрастао је на Чубури, уз рођеног брата Жику, потоњег познатог београдског интелектуалца и публицисту. Живео је у Београду са супругом Олгом.

Један од пресудних тренутака у каријери Бате Стојковића је била представа из 1953. године, на Пашином брду у којој је играо у Чеховљевој представи „Крчма на главном друму”. У публици је био и Добрица Милутиновић, који је након представе пришао Бати и узбуђено му рекао: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац.”

На Факултету драмских уметности у Београду га је примио Томислав Танхофер, а дипломирао је код Јосипа Кулунџића 1959. године, улогом Ђорђа Црнојевића из Јакшићеве „Јелисавете” и Капетана ватрогасца из „Ћелаве певачице”.

Остварио је велики број улога на филму и у позоришту. Најпознатије су му улоге у филмовима Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг и Балкански шпијун, за које је награђиван бројним наградама.^[1]

Преминуо је 16. марта 2002. године, у 68. години после тешке болести, а његова урна је након кремације смештена у розаријум београдског Новог гробља.^[2]

Позоришну каријеру започео је у Југословенском драмском позоришту (ЈДП; 1959), а 1962. постао је стални члан ансамбла Атељеа 212. Публика га је посебно заволела у „Звездара театру”, у улогама које је Душан Ковачевић писао за њега. Први пут на сцену ЈДП изашао је 1956. године и играо слугу у „Магбету”, а годину дана касније појавио се као агент у представи „Троје” на сцени Атељеа 212.

Филмску каријеру је започео улогом у филму „Издајник“ из 1964.^[3] Уследио је низ телевизијских и мањих филмских улога, а најважније су биле улоге у филмовима „Мајстор и Маргарита“ (1972), „Чувар плаже у зимском периоду“ (1976) и Пас који је волео возове (1977). Такође је играо и оца једног од ликова у серији „Грлом у јагоде“. Познат је и по улози малог антагонисте у филму Горана Марковића „Национална класа“ (1979).

Стојковић је неке од својих најбољих улога имао радећи са редитељем Слободаном Шијаном, а који је био најуспешнији када је радио са сценаријима Душана Ковачевића. Шијан, који је претходно радио са Стојковићем у неколико телевизијских продукција, дебитовао је на великом платну филмом „Ко то тамо пева“ (1980), комедијом смештеном пред почетак Другог светског рата у ондашњој Југославији. Од улога осталих глумаца у филму, Стојковић се истицао улогом путника германофила. „Ко то тамо пева“ је био велики критички и комерцијални успех и освојио је две награде на филмском фестивалу у Монтреалу.

Стојковић се појавио у улози алкохоличара у филму „Посебан третман“ Горана Паскаљевића, а затим је поново радио са Шијаном у комедији „Маратонци трче почасни круг“. Филм, који прича о породици гробара у сукобу са породицом локалних пљачкаша, био је још један успех за Стојковића и Шијана и задржао је култни статус до данашњих дана.

Након неколико мањих улога, од којих се издваја улога директора школе у филму „Идемо даље“, Стојковић је глумио у три филма у којима је тумачио ликове који су била сатира на комунистичке идеале „партијског човека“ или „марксистичког револуционара“. Прва у низу је била улога Бабија Пупушке у Шијановом филму „Како сам систематски уништен од идиота“ (1983), у коме се ради о човеку који креће у трагање за сродном душом након што је чуо, за њега шокирајућу, вест о убиству Че Геваре. Почев од овог филма, Стојковић се усавршио у тумачењу улога са „очинском фигуром“, па је имао још једну сјајну улогу у филму „Варљиво лето '68“ Горана Паскаљевића. Стојковић је глумио строгог оца марксисту, који није могао да поднесе да се догађаји из 1968. одвијају пред његовим очима.

Уједињујући свој таленат са талентом Душана Ковачевића, Бата Стојковић је 1984. године извео по многима своју најбољу улогу у филму „Балкански шпијун“, који су режирали заједно Божидар Николић и Душан Ковачевић. У овом филму, Стојковић је глумио Илију Чворовића — бившег, сада притајеног, стаљинисту који је због тога провео године у затвору и сада болује од параноје и види шпијуне свуда око себе.

Петог фебруара 2002. године, иако већ тешко болестан, Данило Бата Стојковић играо је Лупуса у Атељеу 212, у јубиларној, 300. „Корешподенцији“ (Михизова драматизација дела Борислава Пекића у режији Арсенија Јовановића). Тринаестог фебруара 2002. године^[4], на молбу младих глумаца из Словеније дошао је и у Звездара театар да одигра „Професионалца“ Душана Ковачевића.^[1] То су били последњи наступи једног од најцењенијих српских глумаца.

Преминуо је 16. марта 2002. године од рака плућа.^[5] У препуној сали Звездара театра 20. марта исте године је одржана комеморација поводом смрти Бате Стојковића.^[1] У првом реду, поред супруге Олге, седеле су његове колеге — Љуба Тадић, Ружица Сокић, Бора Тодоровић, Петар Божовић, Мира Бањац, Неда Арнерић и други. У име Југословенског драмског позоришта (ЈДП), од Бате се опростила његова колегиница Бранка Петрић, а комеморацији су присуствовали и Зоран Живковић, тада Савезни министар унутрашњих послова, академици Матија Бећковић и Драгослав Михаиловић и бројни глумци.^[1] Телеграме саучешћа Батиној супрузи Олги^[6] послали су и Војислав Коштуница, председник СР Југославије, и Зоран Ђинђић, републички премијер.^[1]

Бата Стојковић је кремиран на Новом гробљу у Београду, а последње речи упутио му је поново његов „лични писац“ Душан Ковачевић: „Драги Бато, данима покушавам да ти кажем нешто налик на опроштај, а да се ти не намрштиш или насмејеш. Београд је имао великих глумаца, али никада некога као што си ти. Прошао си нашом сценом као олуја. Нашим пријатељима који те чекају реци да смо боље него што јесмо...“^[1]

Последњу почаст^[1] на Новом гробљу одали су Зоран Ђинђић, Ђорђе Марјановић, Брана Петровић, Синиша Ковачевић, Бајага и многи други.

Данило Стојковић је био добитник бројних признања^[7]. Између осталих, ту су:

• Добричин прстен, највећа глумачка награда која се у Србији додељује за глумачко дело (1990),
• Награда "Павле Вуисић“, за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму, на Филмским сусретима у Нишу (1998),
• Златни ћуран за животно дело глумцу комичару (2002 — постхумно),
• Статуета Јоаким Вујић, за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије (1990),
• Стеријина награда за улогу у представи „Цинцари или корешподенција“ (1982),
• Стеријина награда за улогу у представи „Балкански шпијун“ (1984),
• Стеријина награда за улогу у представи „Професионалац“ (1990),
• Стеријина награда за улогу у представи „Ђенерал Милан Недић“ (1992),
• Златна арена у Пули, за најбољу главну мушку улогу у филму „Балкански шпијун” (1984),
• Златна арена у Пули, за најбољу споредну мушку улогу у филму „Зазидани” (1969),
• Статуета Ћуран за улогу у представи „Ожалошћена породица” на Данима комедије у Јагодини (1981),
• Статуета Ћуран за улогу у представи „Цинцари или корешподенција” на Данима комедије у Јагодини (1982),
• Статуета Ћуран за улогу у представи „Балкански шпијун” на Данима комедије у Јагодини (1984),
• Статуета Ћуран за улогу у представи „Клаустрофобична комедија” на Данима комедије у Јагодини (1988),
• Статуета Ћуран за улогу у представи „Професионалац” на Данима комедије у Јагодини (1990),
• Гран-при „Ћеле кула” за улогу у филму Чувар плаже у зимском периоду, на Филмским сусретима у Нишу (1976),
• Гран-при „Наиса” за улогу у филму „У име оца и сина”, на Филмским сусретима у Нишу (1999),
• Награда Цар Константин за улогу Илије Чворовића у филму „Балкански шпијун”, на Филмским сусретима у Нишу (1984),
• Специјална награда за улогу у филму „Зазидани”, на Филмским сусретима у Нишу (1969),
• Награда за епизодну мушку улогу у филму „Балканска правила”, на Филмским сусретима у Нишу (1997).
• Награда Браћа Карић (1999.)

Летња позорница у Врњачкој Бањи, на којој се одржава Фестивал филмског сценарија, од 2010. године носи име „Данило Бата Стојковић“, а на њој је и откривена спомен плоча^[8] овом глумцу. Од 2010. године у Врњачкој Бањи почели су да се одржавају и „Дани Данила Бате Стојковића“ који ће почињати сваке године 11. августа, на дан његовог рођења.^[9] У Врњачкој Бањи је отворена његова спомен-соба.^[10]

• Бата Стојковић је у 14. години понављао разред.^[1]
• Дугогодишњи надимак Бубулеја је стекао прославивши се истоименом улогом у телевизијској серији Дипломци.^[4]
• Бата Стојковић је био крштени кум деци српске глумице Љиљане Драгутиновић^[6] и српског политичара Милорада Вучелића.
• Бата је инспирисао академика Мићу Поповића да наслика серију слика с ликом Гвоздена^[11] према истоименом лику из филма „Делије“ (језик: енглески)[1].
• Бата никада није отказивао представе, па је тако и једну од последњих, „Корешпонденцију“, одиграо тешко болестан^[8] 5. фебруара 2002. на сцени Атељеа 212. На комеморацији поводом Батине смрти Душан Ковачевић је рекао: „Не знам да ли је ико волео позориште као Бата. Пред почетак сваке представе улазио је у гардеробу максимално дотеран, са пажљиво одабраном краватом. Говорио је: »Добро вече децо, за вас сам се уредио, свака представа је за мене празник и ја јој на овај начин одајем почаст.«“^[1]

• Глигоријевић, Мило (Ур.). Данило Бата Стојковић. (Музеј позоришне уметности Србије: Београд, 1995).