Војводство Светог Саве
| Војводство Светог Саве Ducatus Sancti Sabbae | |||
|---|---|---|---|
 Области под влашћу Стефана Вукчића Косаче | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | Балкан | ||
| Престоница | Соко Град и Херцег Нови | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | српски | ||
| Религија | православље | ||
| Политика | |||
| Облик државе | војводство | ||
| — Војвода | Ст��фан Косача | ||
| Владислав Косача | |||
| Влатко Косача | |||
| Историја | |||
| Историјско доба | позни средњи век | ||
| — Оснивање | 1448. | ||
| — Укидање | 1482. (34 год.) | ||
| Земље претходнице и наследнице | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
| ||
Војводство Светог Саве (лат. Ducatus Sancti Sabbae,[1] итал. Ducato di Santo Sabba)[2] је бивша српска средњовјековна држава, која је постојала од 1448. до 1482. године, када је потпала под турску власт. Највећи просторни опсег је досегла за вријеме владавине Стефана Вукчића Косаче (у. 1466), првог „херцега од Светог Саве”, кога су насљедили синови, потоњи херцези Владислав и Влатко, чланови племићке породице Косача. Захватала је дијелове савремених држава: Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе, укључујући области Хума, Травуније, горњег Подриња и доњег Полимља.[3][4]
Титула херцега Стефана и његових насљедника је гласила: „херцег од Светог Саве” (лат. Dux Sancti Sabbae), односно „војвода од Светог Саве”, по првом српском архиепископу Светом Сави. Појам херцег (њем. herzog), односно војвода (лат. dux) означавао је у средњовјековној феудалној хијерархији највиши племићки степен до краљевског звања. Из херцешке титуле и општег назива за херцештво (војводство), односно херцеговину (војводину), касније је изведен нови обласни назив „Херцеговина”, који је означавао сва подручја која су се усљед турског освајања Војводства Светог Саве нашла у саставу новостворене покрајине, познате као Херцеговачки санџак (тур. Hersek Sancağı).[5][6]
Историја
[уреди | уреди извор]| Овај чланак је део серије о историји Босне и Херцеговине, Републике Српске, Србије, Хрватске и Црне Горе | ||||||||||||||
|
||||||||||||||
|
||||||||||||||
|
||||||||||||||
Као један од најмоћнијих великаша средњовјековне Краљевине Босне, Стефан Вукчић Косача је почевши од 1435. године успео да прошири и обједини области под влашћу породице Косача и тиме постави основу за вођење самосталне политике у односу на босанског краља и сусједне обласне господаре. Стога је 1444. године склопио споразум са напуљским краљем Алфонсом V, примивши вазалне обавезе у замјену за краљеву помоћ против непријатеља, првенствено краља Стефана Томаша Остојића, војводе Иваниша Павловића и Млетачке републике. Истим споразумом, Стефан се обавезао на плаћање данка краљу Алфонсу умјесто турском султану, што је до тада радио.[8][9][10][11]
Како би ојачао свој положај, Стефан Косача је почетком 1448. године ступио под окриље цара Фридриха III Хабзбуршког, од кога је добио царску повељу са потврдом својих посједа.[12][13] Током исте 1448. године, Стефан се називао херцегом хумским и приморским, а пре априла 1449. године већ је усвојио титулу „херцег (војвода) од Светог Саве”, називајући се такође и „господарем хумским и приморским”, као и „кнезом дринским”.[14][15][5]
Титула „војвода од светог Саве” имала је посебан значај, пошто су мошти светог Саве, које су се налазиле у манастиру Милешеви, на истоку херцегове државе, чудотворним сматрали припадници разних хришћанских вјера у региону.[16] Усвајањем поменуте титуле, херцег Стефан је на симболичан начин истакао своје везе са државним традицијама светородне династије Немањића, а такође и са ранијим (1377) проглашењем Стефана Твртка за „краља Срба и Босне”, које је извршено управо у манастиру Милешеви.[17][18][19]
Осврнувши се на процесе који су довели до стварања херцегове државе, као посебне политичке јединице у односу на босанску државу, Сима Ћирковић је нагласио:
"Корени појаве Херцеговине су врло дубоки. Они се пружају чак до времена кад су области које доцније чине херцегову земљу биле у оквиру српске државе. Као страно тело оне нису могле да срасту органски са босанском државом".[20]
Херцег Стефан је 1451. године заратио против Дубровачке републике. Он је и раније нападао дубровачке племиће, те је стога од стране дубровачке владе био проглашен за непријатеља. Велика награда од 15.000 дуката, палата у Дубровнику у вриједности од 2.000 дуката и годишњи доходак од 300 дуката, понуђени су сваком ко га убије, уз обећање наследног дубровачког племства. Стефана су ове пријетње озбиљно забринуле, тако да је одустао од даљег ратовања, након чега је дошло до нормализације односа.[21][22]
У свом најширем просторном опсегу, Војводство Светог Саве је обухватало пространо подручје од неретванске Крајине на западу, преко Хумске земље и Травуније, до горњег Подриња и доњег Полимља на истоку, и горње Зете на југу.[3][24][25][26][27]
Исправе херцега Стефана и његових синова сведоче да су становништво Војводства Светог Саве чинили Срби и Власи, који се помињу заједно, у херцешким исправама из 1451. и 1454. године, као и у исправи потоњег херцеговачког санџак-бега Ајаза из 1481. или 1482. године.[28]
Током 1463. године, у време турског освајања Краљевине Босне, султанова војска је похарала североисточне области Војводства Светог Саве, али херцег Стефан је по окончању турског похода и султановом одласку успео да поврати власт у похараним областима.[29][30]
Услед пропасти Краљевине Босне (1463), престале су да постоје и последње формалне везе које су херцегову осамостаљену државу (након 1448. године) на симболичан начин повезивале са босанском круном, чиме је државност Војводства Светог Саве добила на значају, што је потом дошло до изражаја и у односима херцега Стефана и његових наследника са другим хришћанским државама, поготово онима које су биле непосредно укључење у сузбијање даљег турског напредовања.[31][32][33]
У намери да сломе херцегову државу, Турци су средином 1465. године, на челу са босанским санџак-бегом Исом Исаковићем, започели са коначним запоседањем херцегових земаља у унутрашњости, почевши од источних и северних области у доњем Полимљу и горњем Подрињу, а потом су извршили продор у средишње и западне области, похаравши Хумску земљу и стигавши све до реке Неретве.[34][35][36]
Након турских успеха у унутрашњости, државно подручје Војводство Светог Саве сведено је на приморске области, са седиштем у Херцег-Новом. Нашавши се у тешком положају, херцег Стефан је крајем 1465. и почетком 1466. године покушао да обезбеди подршку млетачког, угарског и напуљског двора, али је недуго потом умро, у мају 1466. године.[37][38]
Херцега Стефана су наследили синови, херцег Владислав, који је још за очевог живота добио управу у западним областима Војводства Светог Саве,[39] и херцег Влатко, који је наследио оца у преосталим приморским областима на југоистоку државе.[40] Недуго након очеве смрти, херцег Владислав је започео преговоре са напуљским двором у циљу добијања подршке (1466),[41] а потом се ставио у службу Млечана, да би затим пристао уз угарског краља Матију Корвина, добивши поседе у Славонији (1469),[42] док је његов млађи брат, херцег Влатко, наставио да влада у преосталим (приморским) областима, са седиштем у Херцег-Новом.[43][44]
Запоседнуте крајеве у унутрашњости, Турци су организовали као посебан „Вилајет Херцег” у саставу Босанског санџака,[45] а недуго потом (1470), поменути вилајет је реорганизован као посебан „Санџак Херцег”, односно Херцеговачки санџак.[46]
Од тог времена, постојале су две „Херцеговине”, српска и турска. Прва је обухватала преостале, још увек слободне области Војводства Светог Саве, док је друга обухватала подручја у унутрашњости, која су била у саставу Вилајета Херцег, односно Санџака Херцег.
Херцег Влатко је током 1470. године успео да склопи мир са турским султаном Мехмедом II, након чега му је као турском вазалу враћена управа над недавно отргнутим поседима око Требиња и Поповог поља.[47] Након тога, херцег Влатко је наставио да столује у Херцег-Новом, али је убрзо променио однос према Турцима. Већ крајем 1472. године, ступио је у преговоре са напуљским краљем Фердинандом I, због чега су му Турци наредне године одузели Требиње и Попово поље (1473).[48]
Окренувши се савезу са хришћанским силама, херцег Влатко се 1474. године оженио Маргаретом Марцано, нећаком напуљског краља,[49][50][51] на шта су Турци одговорили ратом и нападом на Херцег-Нови, почетком 1475. године.[52] Додатни заплети са Турцима проистекли су из нерешених односа између херцега Влатка и његовог млађег брата Стефана, који се потурчио, узевши име Ахмед. У турској служби, Ахмед-паша Херцеговић (у. 1517) је касније успео да стигне и до положаја великог везира, који је обављао у више наврата.[53]
Херцег Влатко је успео да се одржи у приморским областима још неколико година, али положај његове државе је почео нагло да се погоршава током 1479. године, услед закључења неповољног млетачко-турског мира и пада млетачког Скадра у турске руке, након чега је турска војска запосела и суседну Зету, чији је владар Иван Црнојевић потражио уточиште у Италији. Након (првог) пада Зете под турску власт, херцегова држава је све до обнављања државе Црнојевића средином 1481. године била једина још увек слободна српска област. Током исте 1481. године, положај херцега Влатка почео је нагло да се погоршава, услед намере Турака да запоседну његову државу. Надајући се у страну (угарску и напуљску) помоћ, херцег Влатко је успео да се одржи само до краја 1481. односно почетка 1482. године, када су након пада Херцег-Новог и последњи делови Војводства Светог Саве освојени од стране Турака и прикључени Херцеговачком санџаку, чиме је означен крај постојања ове српске средњовјековне државе.[54][55][56][57][58][59][60][61]
Последњи херцези и њихови потомци, који су живели у Краљевини Угарској и Млетачкој републици, наставили су да носе наслов „херцега од светог Саве”, све до изумирања породице Косача у 17. веку. Њихова наследна права и почасти признавала је и Дубровачка република, која је насловним херцезима од светог Саве наставила да исплаћује Конавоски доходак, све до 17. века.[62][63][64][65][66][67]
За време постојања Војводства Светог Саве, на подручјима под влашћу херцега Стефана и његових наследника подигнуто је или обновљено неколико задужбина, односно православних цркава, које су се налазиле првенствено у источним и средишњим областима државе Косача, у којима је преовладавало православље.[68][69][70] У преосталим, претежно западним (хумским) областима, присутно је било и богумилство,[71][72] док је у појединим приморским областима био присутан и римокатолицизам.[73][74]
Наслеђе
[уреди | уреди извор]
Након коначне пропасти ове српске средњовјековне државе (1482), традиције повезане са њеним постојањем и државним називом наставиле су да живе у политичкој свести и културном наслеђу. У млетачкој и хабзбуршкој геополитичкој терминологији, од 16. до 18. века, појам Војводство Светог Саве, односно Херцештво Светог Саве, наставио је да означава области које су у 15. веку припадале држави херцега Стефана и његових синова. Под турском влашћу, те области су биле у саставу Херцеговачког санџака, али су на хришћанској страни и даље често називане старим именом (лат. Ducatus Sancti Sabbae, итал. Ducato di Santo Sabba).[75][76][77][78]
.jpg)
У млетачким и хабзбуршким изворима, првенствено дипломатичким и картографским,[79][80][81][82] а такође и у историографским радовима из тог периода, поменути називи су употребљавани не само у оквиру излагања о некадашњој средњовјековној држави, већ и као хришћанска ознака за турске области у залеђу јужне Далмације. Међу историчарима из тог периода, појам су у својим радовима употребљавали: Јован Музаки (око 1510),[83][84] Јохан Левенклау (у. 1594),[85] Мавро Орбин (у. 1614),[86] Јаков Лукаревић (у. 1615),[87] Иван Томко Мрнавић (у. 1637),[88] Шарл Дифрен (у. 1688),[89][90] Данијеле Фарлати (у. 1773),[91] као и многи каснији аутори, укључујући и разне писце из редова дубровачких хроничара,[92] и босанских фрањеваца.[93]
Напомена Мавра Орбина (1601),[94] да су области које је краљ Стефан Твртко I (у. 1391) даровао војводи Влатку Вуковићу Косачи (у. 1392) касније прозване Војводством Светог Саве, навела је поједине хроничаре да током 17. и 18. века уобличе претпоставку о раном оснивању овог војводства, већ у време поменутог краља. На то се потом надовезао и покушај појединих римокатоличких писаца да светосавску одредницу у херцешкој титули објасне путем прећуткивања светог Саве Српског, који је у њиховим теоријама замењен древним светитељем Савом Јерусалимским (у. 532).[93][95]
Иако такви покушаји фалсификовања историје нису уродили плодом, теорија о наводној вези херцешке титуле са светим Савом Јерусалимским нашла је одјека у делу ненаучне и псеудо-научне публицистике, док теорију о наводном оснивању Војводства Светог Саве од стране краља Твртка промовишу и неки савремени, првенствено хрватски истраживачи.[96][97]
У раној српској историографији, о држави херцега Стефана и светосавском наслеђу Херцеговине писао је гроф Ђорђе Бранковић (у. 1711) у својим Хроникама, а потом и Јован Рајић (у. 1801) у својој Историји.[98][99] Међу првим историографским радовима и прилозима који су у целини били посвећени Војводству Светог Саве, налазио се и рад Петра Бартуловића (у. 1815) који је објављен 1796. године у Венецији, под насловом: „Antico Ducato S. Sabba”.[100]
У првом издању свог чувеног Српског рјечника из 1818. године, Вук Стефановић Караџић је дефинисао историјску и тада још увек неподељену Херцеговину управо путем појма "ducatus S. Sabbae", а исту дефиницију је поновио и у другом издању из 1852. године.[101][102]
Традиције некадашњег Војводства Светог Саве дошле су до изражаја већ за време Кипарског рата (1570-1573), када је млетачка влада одлучила да Влатка III Косачу, који је био унук бившег херцега Влатка (у. 1489), упути у Котор са задатком да као титуларни херцег од светог Саве допринесе ослобођењу суседних области у залеђу, које су пре успостављања турске власти припадале некадашњем Војводству Светог Саве. Током боравка у домовини својих предака, Влатко се састајао са народним главарима из околних области, а 1572. године је учествовао и у неуспелом млетачком покушају ослобађања Херцег-Новог.[103]
О геополитичком значају појма Војводство Светог Саве сведочи и повеља цара Леополда I из 1688. године, којом је свим хришћанима са подручја „Војводства Светог Саве илити Херцеговине” (лат. Ducatus Sancti Sabae seu Herzegovina) обећана царска заштита и помоћ у заједничкој борби против Турака.[104][105] Истоветна обећања је поновио и цар Карло VI, који је 1739. године издао посебну заштитну повељу, намењену свим хришћанима са подручја „Херцеговине илити Војводства Светог Саве” (лат. Herczegovinam seu Ducatum S. Sabae).[106][107] На сличан начин, Војводство Светог Саве (лат. s. Sabae ducatus) је поменуто чак и у були римског папе Леона XIII, којом је 1881. године установљена римокатоличка хијерархија на подручју окупиране Босне и Херцеговине.[108]
Непосредно након Берлинског конгреса (1878), када је подручје историјске Херцеговине Светог Саве подељено на три дела (аустроугарски, црногорски и преостали турски), термин "Херцеговина" је по први пут озваничен у склопу новоствореног назива "Босна и Херцеговина" и то у свом суженом територијалном опсегу,[109][110][111] и крњем облику (без светосавске одреднице), чиме је створена савремена "ужа" Херцеговина, наспрам "шире" (историјске) Херцеговине Светог Саве.[112][113]
Питање о могућем обнављању титуле херцега од светог Саве покренуто је 1898. године у дипломатским круговима, приликом боравка црногорског књаза Николе у Лондону. Тим поводом, Чедомиљ Мијатовић је у својству амбасадора Краљевине Србије у Лондону известио своје саговорнике о историјском и политичком значају поменуте титуле.[114]
Након успостављања комунистичке власти у Југославији и стварања југословенске федералне јединице Босне и Херцеговине (1945), светосавска одредница је постала идеолошки неподобна због свог верског, односно православног и српског карактера, те је стога није било упутно помињати.[115] У званичним уџбеницима историје из времена социјалистичке Југославије, титула херцега Стефана и његових наследника по правилу је помињана тек узгредно, а понекад и непотпуно, уз свођење на помен самог херцешког достојанства, без навођења светосавских одредница.[116] У савременој српској и широј јужнословенској историографији, прошлост ове средњовјековне државе обрађивана је у бројним научним и стручним радовима и прилозима.[117][118]
Терминологија
[уреди | уреди извор]У историографским радовима на српском језику и другим јужнословенским језицима, ова средњовјековна држава се по правилу помиње уз употребу истозначних назива као што су: Војводство Светог Саве,[119][120] Херцештво Светог Саве,[121][107][122] Херцеговина Светог Саве,[123][124] или Дукат Светог Саве.[125][126] Такође се употребљава и назив Светосавска Херцеговина.[127][128]
Поменути појмови на непосредан начин одсликавају старе називе из извора на латинском и италијанском језику (лат. Ducatus Sancti Sabbae, итал. Ducato di Santo Sabba), с тим што се у изворима на страним језицима име светог Саве често писало на више различитих начина (Sabbas, Sabas, Sabba, Saba, Saua, Sava). У радовима на енглеском језику, користе се називи: Duchy of Saint Sava,[129][130][131][132][133][134] или Dukedom of Saint Sava.[135] На француском језику назив за ову српску средњовјековну државу гласи: Duché de Saint Sava,[136][137] док се у немачком језику употребљава назив: Herzogtum des heiligen Sava.[138]
Владари
[уреди | уреди извор]- Стефан Вукчић Косача, 1448—1466
- Владислав Херцеговић Косача, 1466—1482
- Влатко Херцеговић Косача, 1466—1482
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ћирковић 1989, стр. 17.
- ^ Orbini 1601, стр. 381, 382.
- ^ а б Динић 1940, стр. 151—257.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 19-153.
- ^ а б Михаљчић 2002, стр. 308—341.
- ^ Šabanović 1959, стр. 156—167.
- ^ Anđelić 1970, стр. 76.
- ^ Thallóczy 1914, стр. 359-363.
- ^ Ћирковић 1964c, стр. 75-77.
- ^ Спремић 1974, стр. 455-469.
- ^ Isailović 2020, стр. 37—68.
- ^ Thallóczy 1914, стр. 378-380.
- ^ Ћирковић 1964c, стр. 103.
- ^ Ивић 1905, стр. 80-94.
- ^ Ћирковић 1964c, стр. 106-108.
- ^ Fine 1994, стр. 578.
- ^ Ћирковић 1964a, стр. 137.
- ^ Ћирковић 1964b, стр. 343—370.
- ^ Ћирковић 1987, стр. 137-143.
- ^ Ћирковић 1964c, стр. 271.
- ^ Ћирковић 1964c, стр. 169—171.
- ^ Krekić 1978, стр. 388—389.
- ^ Palatino 1547, стр. 56.
- ^ Ћук 2002, стр. 378—389.
- ^ Луковић 2004, стр. 91—158.
- ^ Мишић 2012, стр. 53—57.
- ^ Premović 2017, стр. 99—115.
- ^ Исаиловић 2018, стр. 272—273.
- ^ Ћирковић 1964c, стр. 258.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 12.
- ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 292-293.
- ^ Благојевић 2004, стр. 423.
- ^ Благојевић 2011, стр. 358-362.
- ^ Ћирковић 1964c, стр. 263-265.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 12-13.
- ^ Миљковић 2012, стр. 101-112.
- ^ Ћирковић 1964c, стр. 265-267.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 13-14.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 16-17.
- ^ Тошић 2008, стр. 153—172.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 19-25.
- ^ Pálosfalvi 2016, стр. 118.
- ^ Божић 1962, стр. 113-129.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 19.
- ^ Čar-Drnda 2005, стр. 61—68.
- ^ Šabanović 1959, стр. 136—143.
- ^ Beldiceanu-Steinherr & Bojović 1993, стр. 75—86.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 96.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 97—101.
- ^ Тошић 2008, стр. 153—156.
- ^ Špoljarić 2020, стр. 129—138.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 107—113, 126-139.
- ^ Vrankić 2017, стр. 9-67.
- ^ Божић 1948, стр. 63-84.
- ^ Божић 1952, стр. 213-215.
- ^ Тадић 1962, стр. 131-152.
- ^ Hrabak 1978, стр. 13.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 126—153.
- ^ Божић 1979, стр. 95.
- ^ Божић 1982, стр. 412—413.
- ^ Миљковић-Бојанић 2002, стр. 291—307.
- ^ Laszowski 1898, стр. 25-29.
- ^ Динић 1935, стр. 245-247.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 166—187.
- ^ Исаиловић & Фостиков 2013, стр. 131–147.
- ^ Pálosfalvi 2016, стр. 111-125.
- ^ Čoralić 2017, стр. 145—155.
- ^ Војводић 2010, стр. 61-100.
- ^ Поповић 2010, стр. 17-60.
- ^ Špoljarić 2019, стр. 156.
- ^ Радојчић 1927, стр. 147-159.
- ^ Šidak 1975, стр. 94: "Pošto je tako izgubila uporište u svojoj kolijevci, u središnjoj Bosni, »Crkva bosanska« našla je posljednje utočište u novom herceštvu sv. Save, od kojega je Hercegovina dobila svoje ime"
- ^ Korać 2013, стр. 51-72.
- ^ Korać 2015, стр. 17-35.
- ^ Vego 1957, стр. 45: "Službeno se zemlja zvala Ducatus Sancti Sabbae."
- ^ Vego 1982, стр. 54: "Tako se i u stranom svijetu često spominje Vojvodstvo svetog Save (Ducatus s. Sabbe ili Save) umjesto Hercegovina."
- ^ Ћирковић 1987, стр. 140: "Титула је учинила да се у западним изворима, нарочито у италијанским географским и историјским текстовима, имe ducato di san Sabba за обележавање Херцеговине одржи до дубоко у XVII век."
- ^ Ћирковић & Михаљчић 1999, стр. 775: "код западних писаца и картографа све до XVIII века одржавало се име ducatus sancti Sabbae"
- ^ Kozličić 2010, стр. 46, 48, 53, 54.
- ^ Kozličić, Bratanić & Uglešić 2011, стр. 35, 48.
- ^ Ћоровић 2013, стр. 226, 233, 234.
- ^ Томовић 2015, стр. 526.
- ^ Hopf 1873, стр. 299.
- ^ Elsie 2003, стр. 53.
- ^ Leunclavius 1588, стр. 364.
- ^ Orbini 1601, стр. 380—382.
- ^ Luccari 1605, стр. 7.
- ^ Du Fresne 1680, стр. 340—342.
- ^ Du Fresne 1746, стр. 126—129.
- ^ Farlati 1769, стр. 38-39, 69, 189-190.
- ^ Пантић 1981, стр. 131-139.
- ^ а б Zirdum 1977, стр. 196.
- ^ Orbini 1601, стр. 381.
- ^ Zirdum 1985, стр. 50.
- ^ Dragić 2013, стр. 182-183.
- ^ Dragić 2018, стр. 189.
- ^ Раичъ 1794b, стр. 93, 229, 299.
- ^ Раичъ 1794c, стр. 258-259.
- ^ Bartulovich 1796, стр. I-XXII.
- ^ Стефановић-Караџић 1818, стр. 164.
- ^ Стефановић-Караџић 1852, стр. 804.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 177-179.
- ^ Веселиновић 1993, стр. 501.
- ^ Stanojević, Damnjanović & Merenik 2004, стр. 21.
- ^ Langer 1880, стр. 298, 299.
- ^ а б Благојевић & Медаковић 2000, стр. 328.
- ^ Pennacchi & Piazzesi 1881, стр. 102.
- ^ Дедијер 1909, стр. 6.
- ^ Ћоровић 1937, стр. 26.
- ^ Peco 1983, стр. 115.
- ^ Дедијер 1909, стр. 7: "Ако упоредимо те границе са границама старе државе Херцега Стјепана, онда видимо да се оне готово потпуно подударају. Па и у народу свих тих области живи и данас тај појам шире Херцеговине."
- ^ Ковачевић 1959, стр. 67: "Када помињемо данас Херцеговину у вези са Шантићем, ми обично не мислимо на целу њену историјску област. Некада, у средњем веку, названа Херцеговином Светога Саве, она је, као посебна држава а затим као турски санџакат, захватала земље између Косова и реке Цетине, све до капија Сплита. Ширењем венецијанских поседа и дубровачке републике с једне стране и Црне Горе са друге, њена се област стално смањивала, а кад је првих година окупације Аустрија извршила поделу на округе, излучена је из Херцеговине и Фоча, тако да се под појмом Херцеговине сматра у последње време само мостарски округ како га је Аустрија ограничила."
- ^ Ђорђевић 1905, стр. 339-340.
- ^ Костић 1959, стр. 64: "А шта значи Херцеговина? Земља херцега Светог Саве. И земља се тако звала, на латинском Ducatus St. Sabbae, италијански Ducato di San Sabba. Разуме се да данас то нико не сме да спомене. Јер би из назива произлазио српски и православни карактер провинције."
- ^ Goluža & Korać 2017, стр. 247-271.
- ^ Ћирковић 2002, стр. 209—220.
- ^ Мишић 2006, стр. 181-188.
- ^ Мандић-Студо 2000.
- ^ Кнежевић 2020, стр. 99-107.
- ^ Марјановић 1995, стр. 112.
- ^ Исаиловић 2018, стр. 276.
- ^ Костић 1959, стр. 109.
- ^ Ћоровић 2013, стр. 233.
- ^ Раичъ 1794b, стр. 299: "Херцеговина, или Дукатъ святаго Саввы именуется"
- ^ Kozličić 2003, стр. 167: "Hercegovina se doista nazivala i Dukatom sv. Save (Ducatus Sancti Sabbae)"
- ^ Пурковић 1958, стр. 109: "А херцештво је назвао светосавским зато што је у његовој области лежала Милешева и у њој почивао светац великог угледа и поштовања."
- ^ Лучић 1991, стр. 145.
- ^ Evans 1876, стр. LI, 217, 300, 302.
- ^ Miller 1923, стр. 574.
- ^ Seton-Watson 1931, стр. 337: "Hercegovina, originally known as the Duchy of St. Sava"
- ^ Pitcher 1972, стр. 71: "the south-west gradually became independent as the Duchy of St. Sava or Herzegovina"
- ^ Zlatar 1992, стр. 374: "Duchy of St. Sava (Ducato di Santo Saba in Italian), which became known as Hercegovina"
- ^ Kozličić, Bratanić & Uglešić 2011, стр. 35: "Herzegovina’s real name was Duchy of St. Sava (Ducatus Sancti Sabbae)"
- ^ Edwards 1971, стр. 123: "In 1482 the Turks captured Hercegnovi and the Dukedom of St Sava ceased to exist"
- ^ Bojović 1998, стр. 41.
- ^ Bataković 2005, стр. 56.
- ^ Hösch, Nehring & Sundhaussen 2004, стр. 276.
Литература
[уреди | уреди извор]- Anđelić, Pavao (1970). Srednjovjekovni pečati iz Bosne i Hercegovine. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
- Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт.
- Bartulovich, Pietro (1796). Antico Ducato S. Sabba. Venezia.
- Bataković, Dušan T., ур. (2005). Histoire du peuple serbe. Lausanne: L’Age d’Homme.
- Beldiceanu-Steinherr, Irène; Bojović, Boško I. (1993). „Le traité de paix conclu entre Vlatko et Mehmed II” (PDF). Balcanica. 24: 75—86.
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Благојевић, Милош (2004). Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
- Божић, Иван (1948). „Херцеговачки санџак-бег Ајаз”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 1: 63—84.
- Божић, Иван (1952). Дубровник и Турска у XIV и XV веку. Београд: Научна књига.
- Божић, Иван (1962). „Млечани према наследницима херцега Стевана”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 6 (2): 113—129.
- Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга.
- Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413.
- Bojović, Boško I. (1998). Raguse (Dubrovnik) et L'Empire Ottoman (1430-1520): Les actes imperiaux ottomans en vieux-serbe de Murad II a Selim Ier. Paris: Association Pierre Belon.
- Vego, Marko (1957). Naselja bosanske srednjevјekovne države. Sarajevo: Svjetlost.
- Vego, Marko (1982). Postanak srednjovjekovne bosanske države. Sarajevo: Svjetlost.
- Веселиновић, Рајко (1993). „Срби у Великом рату 1683—1699”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 491—574.
- Војводић, Драган (2010). „Ктиторска делатност Стјепана Вукчића Косаче” (PDF). Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове. Беране: Свевиђе. стр. 61—100.
- Vrankić, Petar (2011). „Hercegova zemlja od propasti Bosne do definitivnog pada pod Turke u svjetlu suvremenih bizantskih i osmanskih izvora”. Hum i Hercegovina kroz povijest. 1. Zagreb: Hrvatski institut za povijest. стр. 697—742.
- Vrankić, Petar (2017). „Stjepan/Ahmed-paša Hercegović (1456.?-1517.) u svjetlu dubrovačkih, talijanskih i osmanskih izvora”. Hercegovina: Časopis za kulturno i povijesno nasljeđe. 3: 9—67.
- Goluža, Božo; Korać, Dijana (2017). „Recepcija hercega Stjepana Vukčića Kosače u udžbeničkoj literaturi i institucionalnoj memoriji u Hercegovini u drugoj polovici 20. stoljeća”. Hercegovina: Časopis za kulturno i povijesno nasljeđe. 3: 247—271.
- Дедијер, Јевто (1909). „Херцеговина: Антропогеографске студије”. Српски етнографски зборник. 12: 1—448.
- Динић, Михаило (1935). „Дубровачки трибути: Могориш, Светодмитарски и Конавоски доходак, Провижиун браће Влатковића”. Глас Српске краљевске академије. 168: 203—257.
- Динић, Михаило (1940). „Земље Херцега Светога Саве”. Глас Српске краљевске академије. 182: 151—257.
- Динић-Кнежевић, Душанка (2002). „Становништво са поседа Косача у средњовековном Дубровнику”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 477—493.
- Dragić, Helena (2013). „Od horonima Zahumlje do horonima Hercegovina” (PDF). Elementa Montenegrina. 6 (11): 179—195. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 06. 2018. г. Приступљено 02. 05. 2021.
- Dragić, Marko (2018). „Prinosi kulturalnoj memoriji Hrvata u stolačkom kraju” (PDF). Stolačko kulturno proljeće: Godišnjak za povijest i kulturu. 16: 187—204.
- Du Fresne, Carolus (1680). Historia Byzantina duplici commentario illustrata. Lutetiae Parisiorum: Apud Ludovicum Billaine.
- Du Fresne, Carolus (1746). Illyricum vetus & novum, siue, Historia regnorum Dalmatiae, Croatiae, Slavoniae, Bosniae, Serviae, atque Bulgariae. Posonii: Typis Hæredum Royerianorum.
- Ђорђевић, Владан (1905). Крај једне династије: Прилози за историју Србије. 1. Београд: Ауторско издање.
- Đurđev, Branislav (1971). „O granicama između Hercegovine i Crne Gore 1477. i 1481. godine”. Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu. 6 (1970-1971): 321—332.
- Evans, Arthur J. (1876). Through Bosnia and the Herzegóvina on Foot During the Insurrection (1st изд.). London: Longmans, Green and CO.
- Edwards, Lovett F. (1971). Yugoslavia. New York: Hastings House.
- Elsie, Robert (2003). Early Albania: A Reader of Historical Texts, 11th-17th Centuries. Wiesbaden: Otto Harrassowitz Verlag.
- Zirdum, Andrija, ур. (1977). Filip Lastrić: Pregled starina Bosanske provincije. Sarajevo: Veselin Masleša.
- Zirdum, Andrija (1985). „Franjevački ljetopisi u Bosni i Hercegovini”. Croatica Christiana Periodica. 9 (15): 43—64.
- Zlatar, Zdenko (1992). Our Kingdom Come: The Counter-Reformation, the Republic of Dubrovnik, and the Liberation of the Balkan Slavs. Boulder: East European Monographs.
- Ивић, Алекса (1905). „Кад је и од кога је Стјепан Вукчић добио титулу „Херцег од св. Саве”?”. Летопис Матице српске. 230 (2): 80—94.
- Исаиловић, Невен; Фостиков, Александра (2013). „Признаница херцега Петра Балше Косаче и његових посланика о пријему Конавоског дохотка од Дубровчана: 1509, септембар 29, Дубровник”. Грађа о прошлости Босне. 6: 131—147.
- Исаиловић, Невен (2018). „Помени српског имена у средњовековним босанским исправама” (PDF). Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне и Хума. Бања Лука-Источно Сарајево: Филолошки факултет, Филозофски факултет. стр. 261—282.
- Isailović, Neven (2020). „Partnerstvo u pokušaju – temeljne značajke odnosa Alfonsa V. i Stjepana Vukčića Kosače”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 52 (3): 37—68.
- Kajmaković, Zdravko (1981). „Drina u doba Kosača”. Naše starine. 6 (14-15): 141—176.
- Калић, Јованка (2001). Срби у позном средњем веку (2. изд.). Београд: Историјски институт.
- Ковачевић, Божидар (1959). „Алекса Шантић као човек и борац у своме времену”. Летопис Матице српске. 383 (1): 67—83.
- Ковачевић-Којић, Десанка (2002). „Насеља у земљи Косача”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 363—377.
- Kozličić, Mithad (2003). Unsko-sansko područje na starim geografskim kartama. Sarajevo: Nacionalna i univerzitetska biblioteka Bosne i Hercegovine.
- Kozličić, Mithad (2010). Die geostrategische Lage des bosnisch-herzegowinischen Raumes im Südosten Europas gemäß alten geographischen Karten. Stuttgart: BH Initiative.
- Kozličić, Mithad; Bratanić, Mateo; Uglešić, Sanda (2011). „The demarcation between Croatia and Bosnia and Herzegovina in the Una region from the 17th to the 20th century according to original cartographic material”. Geoadria. 16 (1): 27—91.
- Кнежевић, Саша Д. (2020). „Војводство Светога Саве у пјесмама Милована Војичића” (PDF). Научни састанак слависта у Вукове дане. 49 (2). Београд: Међународни славистички центар. стр. 99—107.
- Korać, Dijana (2013). „Neki aspekti religioznosti u Kosača”. Croatica Christiana Periodica. 37 (72): 51—72.
- Korać, Dijana (2015). „Religijski elementi u ispravama Kosača upućenih Dubrovniku”. Croatica Christiana Periodica. 39 (75): 17—35.
- Костић, Лазо М. (1959). Србија или Југославија: Пол��тичка студија. 2. Хамилтон: Канадски Србобран.
- Krekić, Bariša (1978). „Contributions of Foreigners to Dubrovnik's Economic Growth in the Late Middle Ages”. Viator. 9: 385—404.
- Langer, Johann (1880). „Nord-Albaniens und der Herzegowina Unterwerfungs-Anerbieten an Oesterreich 1737-1739”. Archiv für österreichische geschichte. 62 (1): 239—304.
- Laszowski, Emilij (1898). „Prilog rodopisu hercega sv. Save”. Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva. 3 (1): 25—29.
- Leunclavius, Joannes (1588). Annales Sultanorum Othmanidarum, a Turcis sua Lingua Scripti. Francofurdi: Apud Andreae Wecheli heredes, Claudium Marnium & Ioanhem Aubrium.
- Луковић, Милош (2004). „Заједничка граница области Косача и области Бранковића јужно од реке Таре” (PDF). Балканика. 35: 91—158.
- Luccari, Giacomo (1605). Copioso ristretto de gli annali di Rausa. Venetia: Antonio Leonardi.
- Лучић, Чедомир (1991). „Босанско-херцеговачки устанак 1875. на раскршћу интереса Србије и Црне Горе”. Историјски записи. 44 (1-2): 145—149.
- Лучић, Чедомир (2002). „Етничке промјене у земљама Косача послије турских освајања”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 567—580.
- Маловић-Ђукић, Марица (2002). „Дробњаци у време Косача”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 452—463.
- Мандић-Студо, Новак (2000). Српске породице Војводства Светог Саве. Гацко: Ауторско издање.
- Марјановић, Милош (1995). „Свети Сава као митски предак”. Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића. 16. Пријепоље: Дом револуције. стр. 107—116.
- Marnavituis, Ioannes Tomcus (1630). Regiae Sanctitatis Illyricanae Foecunditas. Romae: Typis Vaticanis.
- Miller, William (1923). „The Balkan States, II: The Turkish Conquest (1355—1483)”. The Cambridge Medieval History. 4. Cambridge: University Press. стр. 552—593.
- Миљковић-Бојанић, Ема (2002). „Крај владавине Косача и прве године османске власти у Херцеговини”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 291—307.
- Миљковић, Ема (2012). „Османско освајање херцегових поседа у Полимљу”. Милешевски записи. 9: 101—112.
- Михаљчић, Раде (2002). „Идејна подлога титуле херцег”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 308—341.
- Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing.
- Мишић, Синиша (2002). „Косаче - господа хумска”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 342—350.
- Мишић, Синиша (2006). „Историографија о простору Херцеговине у средњем веку”. Српска проза данас: Херцеговина и српски језик у историографским и књижевним дјелима XIX и XX вијека. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 181—188.
- Мишић, Синиша (2012). „Граница земаља Косача у Полимљу”. Милешевски записи. 9: 53—57.
- Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес.
- Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
- Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
- Palatino, Giovanni Battista (1547). Libro di M. Giovanbattista Palatino cittadino romano, nel qual s'insegna a scrivere ogni sorte lettera, antica, et moderna, di qualunque natione, con le sue regole, et misure, et essempi. Roma: Antonio Blado Asolano.
- Pálosfalvi, Tamás (2016). „A szentszávai hercegek Magyarországon” [The Dukes of Saint Sava in Hungary]. Hercegek és hercegségek a középkori Magyarországon [Dukes and Duchies in Medieval Hungary]. Székesfehérvár: Városi Levéltár és Kutatóintézet. стр. 111—125.
- Пантић, Мирослав (1981). „Милешева и Дубровник у књижевности”. Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића. 8. Пријепоље: Заједница основног образовања и васпитања. стр. 131—139.
- Пекић, Радмило Б. (2017). „Љубомир у доба властеоске породице Косача”. Српска краљевства у средњем веку. Краљево: Град Краљево. стр. 435—451.
- Pekić, Radmilo B. (2017). „Cernica u doba Kosača”. Hercegovina: Časopis za kulturno i povijesno nasljeđe. 3: 69—98.
- Pennacchi, Giuseppe; Piazzesi, Victorio, ур. (1881). Acta Apostolicae Sedis. 14. Roma: Typis polyglottae officinae.
- Peco, Asim (1983). „Iz hercegovačke onomastike predturskog perioda”. Јужнословенски филолог. 39: 113—143.
- Pitcher, Donald E. (1972) [1968]. An Historical Geography of the Ottoman Empire: From Earliest Times to the End of the Sixteenth Century. Leiden: Brill.
- Poparić, Bartul (1895). Hercezi svetoga Save (50 godina povjesti hercegovačke). Split: Zannoni.
- Поповић, Марко (2010). „Соко град над Шћепан Пољем - замак са задужбинама Косача” (PDF). Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове. Беране: Свевиђе. стр. 17—60.
- Premović, Marijan (2017). „Herceg Stjepan Vukčić Kosača i Polimlje”. Hercegovina: Časopis za kulturno i povijesno nasljeđe. 3: 99—115.
- Пурковић, Миодраг (1958). Српски владари. Виндзор: Авала.
- Радојчић, Никола (1927). „О земљи и именима богомила”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 7: 147—159.
- Раичъ, Іоаннъ (1794b). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 2. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй.
- Раичъ, Іоаннъ (1794c). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 3. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй.
- Seton-Watson, Robert W. (1931). „The Role of Bosnia in International Politics (1875-1914)”. Proceedings of the British Academy. 17: 335—368.
- Смиљанић, Аранђел (2015). „Дипломатија и дипломати уочи, за вријеме, и након пропасти средњовјековне босанске државе”. Пад Босанског краљевства 1463. године. Београд: Историјски институт. стр. 87—128.
- Спремић, Момчило (1974). „Вазали краља Алфонса Арагонског”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 12 (1): 455—469.
- Stanojević, Ljiljana; Damnjanović, Nebojša; Merenik, Vladimir (2004). The First Serbian Uprising and the Restoration of the Serbian State. Belgrade: Historical Museum of Serbia.
- Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч.
- Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч.
- Тадић, Јорјо (1962). „Нове вести о паду Херцеговине под турску власт”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 6 (2): 131—152.
- Thallóczy, Ludwig (1914). Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter. München-Leipzig: Duncker & Humblot. Архивирано из оригинала 14. 04. 2021. г. Приступљено 16. 04. 2021.
- Томовић, Гордана (2002). „Provincia de Stefano”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 351—361.
- Томовић, Гордана (2015). „Карта Босне Ђакома Кантелија из 1689. године”. Зборник радова у част академику Десанки Ковачевић Којић. Бања Лука: АНУРС. стр. 493—531.
- Тошић, Ђуро (2002). „Учешће Косача у ослобађању Јајца од Турака 1463. године”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 464—475.
- Тошић, Ђуро (2008). „Фрагменти из живота Херцега Влатка Косаче” (PDF). Историјски часопис. 56: 153—172.
- Ћирковић, Сима (1964a). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ћирковић, Сима (1964b). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370.
- Ћирковић, Сима (1964c). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело.
- Ћирковић, Сима (1987). „Милешева и Босна”. Милешева у историји српског народа. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 137—143.
- Ћирковић, Сима (1989). „Цена најамника у југоисточној Европи крајем средњег века”. Војне Крајине у југословенским земљама у новом веку до Карловачког мира 1699. Београд: САНУ. стр. 9—25.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2002). „Косаче у историографији”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 209—220.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge.
- Ћоровић, Владимир (1937). „Прошлост Херцеговине”. Мостар и Херцеговина. Београд: Југословенско професорско друштво. стр. 1—29.
- Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.
- Ћоровић, Љубица (2013). „Дурмиторски крај на старим картама” (PDF). На извору Вукова језика: Зборник радова са VII научног скупа. Подгорица: Фондација Вукове задужбине. стр. 219—236.
- Ћук, Ружа (2002). „Косаче и Полимље”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 378—389.
- Farlati, Daniele (1769). Illyricum sacrum. 4. Venetiis: Apud Sebastianum Coleti.
- Fine, John V. A. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Hösch, Edgar; Nehring, Karl; Sundhaussen, Holm, ур. (2004). Lexikon zur Geschichte Südosteuropas. Wien: Böhlau.
- Hopf, Carles (1873). Chroniques gréco-romanes inédites ou peu connues. Berlin: Weidmann.
- Hrabak, Bogumil (1978). „Herceg-Novi u doba bosanskohercegovačke vlasti (1382-1482)” (PDF). Бока: Зборник радова из науке, културе и умјетности. 10: 7—31.
- Храбак, Богумил (2002). „Јадран у политичким и економским настојањима Сандаља Хранића и Степана Вукчића Косаче”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 390—445.
- Čar-Drnda, Hatidža (2005). „Oblast hercega Stjepana Kosače prema podacima popisa iz 1468/69”. Naučni skup: Herceg Stjepan Vukčić Kosača i njegovo doba. Mostar: BZK Preporod. стр. 61—68.
- Čoralić, Lovorka (2017). „Ogranak humske velikaške obitelji Kosača u Mlecima: Tragom oporučnih spisa (16.-17. stoljeće)”. Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti HAZU. 35: 145—155.
- Šidak, Jaroslav (1975). Studije o Crkvi bosanskoj i bogumilstvu. Zagreb: Liber.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
- Špoljarić, Luka (2019). „The Renaissance Papacy and Catholicization of the Manichean Heretics: Rethinking the 1459 Purge of the Bosnian Kingdom”. Global Reformations: Transforming Early Modern Religions, Societies, and Cultures. London & New York: Routledge. стр. 153—175.
- Špoljarić, Luka (2020). „Zov partenopejskih princeza: Kosače i Frankapani u bračnim pregovorima s napuljskim kraljem Ferranteom”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 52 (3): 121—188.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Pejo Ćošković (2009): Kosače
- Dukes of Saint Sava (Kosača)
- Genealogy: The Dukes of St. Sava
- Драга Мастиловић (2014): Баштина Војводства Светог Саве (први део)
- Драга Мастиловић (2014): Баштина Војводства Светог Саве (други део)
| |||||||||||||
| |||||||||||||
| |||||||||||||
.svg){kind=small}
