Иван Томко Мрнавић
| Иван Томко Мрнавић | |
|---|---|
 Насловница дела Османшћица | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1579. |
| Место рођења | Шибеник, Млетачка република |
| Датум смрти | 1637. |
| Босански бискуп | |
| Редослед | 43. |
| Године | 1631 — 1635. |
| Претходник | Анто Матић Пожежанин |
| Наследник | Тома Мрнавић |
Иван Томко Мрнавић (лат. Johannes Tomco Marnavich, Marnavitius, Шибеник, 1579 — 1637) био је католички бискуп и аутор радова са историјском тематиком.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен у Шибенику, био је син Марка, турског цариника на шибеничкој скели, кога су млетачке власти 1602. године прогнале из Шибеника због сумње да ради за Турке. Исте године језуити су Ивана одвели у Рим.
Он је у Мандаљени 1626. године објавио да су његови преци били српски владари, Мрњавчевићи, због чега је сам себи додао презиме Мрнавић.[2] Затим је 1630. под покровитељством кардинала Барбарина и цара Фердинанда II Хабзбурга, штампао 22 житија римских светаца „илирске краљевске крви”, међу које је уврстио Светог Саву Српског.[3] То дело, илустровано грбовима Немањића и Захумља, посветио је Батошићу из Макарске, „пореклом од Немањића”. Своје дело Османшћица из 1631. посветио је Вуку Мрнавићу Тржачком, који „правим и чистим трагом” потиче од Немањића, од „Вукашина краља, Угљеше деспота и Гојка, старосте и великог војводе Српскога и Рашкога”, од којих воде порекло и Јанко војвода (Сибињанин Јанко), краљ Матијаш и Ђурађ Ивановић Скендербег, „унук краља Вукашина по Иванишу”.[4]
У августу 1632. године, одржан је значајни црквени сабор у Трнави, на којем је председавао као папски легат ��рнавић. Он је за заслуге стечене на књижевном пољу добио од цара Фердинанда II Хабзбурга титулу босанског бискупа. Тиме му се пружила прилика да путује у Беч, па му је Конгрегација поставила задатак да се побрине за „унапређење павлинских манастира у Угарској и Пољској”. По повратку из Беча задржао се у Загребу, где га је бискуп Хасановић поставио за свог викара.
По доласку у Загреб, Мрнавић је 15. јануара 1633. године упутио Конгрегацији предлог да се ускочком епископу Симеону Вретањи постави за помоћника Лонгин, „влашки епископ у Липови и Јенопољу”. По његовим речима, Лонгин се прошлог августа на сабору у Трнави, обавезао да ће његово свештенство потчинити римској цркви, а он је ту његову изјаву превео на латински и оверио је својим потписом и печатом. Пошто је цар за помоћника већ наименовао Максима Предојевића, Мрнавић је и даље жалио за Лонгином, који би потпуно зависио од њега, чији су сви верници војници од заната и који је, најзад, „високога рода”.[5]
Библиографија
[уреди | уреди извор]Његови радови које је написао на латинском језику укључују:
- Vita beati Augustini (срп. Живот блаженог Аугустина Кажотића)
- Vita Berislavi (срп. Живот Петра Бериславића) 1620
- Vita s. Sabbae (срп. Живот светог Саве)), Рим, 1630–31.
Његови радови написани на „илирском” језику обухватају и:
- Живот Маргарите блажене дивице, кћери Беле, краља угарскога и хрватскога, 1613, превод са италијанског језика
- Жалосносказје Криспа Цезара, 1614 - превод са латинског језика, трагедија чији је аутор Бернард Стефони
- Живот Магдалене од кнезов Жирова, Рим 1626, Библијско-религиозни еп, превод на италијански, велича јединство аскетизма и антитурска осећања
- Потужење покорника, песма о смрти Исуса, половина песме је превод песме коју је на латинском написао Саназар
- Османшћица, драма написана 1631.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Fine (Jr), John V. A. (2006). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor: University of Michigan Press. стр. 421.
- ^ Култ Светог Саве код римокатолика politika.rs
- ^ "Време", Београд 27. јануар 1931.
- ^ Тричковић 1987, стр. 150.
- ^ Тричковић 1987, стр. 149.
Литература
[уреди | уреди извор]- Тричковић, Радмила (1987). Митрополит Лонгин Бранковић. Београд. стр. 139—166.
