Једанаеста крајишка ударна бригада

Једанаеста крајишка ударна бригада
Југословенска партизанска застава
Постојање	8. септембар 1943.[1] Место формирања: Козара
Формација	3-4 батаљона[1]
Јачина	1.259 бораца (септембар 1943).[1]
Део	НОВЈ
Ангажовање	Прва бањалучка операција 1943.
Одликовања	Орден заслуга за народ Орден братства и јединства

Једанаеста крајишка НО ударна бригада била је јединица НОВЈ активна од септембра 1943. до краја рата.^[1]

Територијална ограниченост и везаност партизанских одреда за свој крај онемогућавала је преношење б��рбених дејстава у друге области и избегавање концентричних удара надмоћног непријатеља за време његових офанзива. За даље ширење устанка у Југославији и његово прерастање у општенародни ослободилачки рат, при постојању јаких окупационих и квислиншких снага, биле су потребне сталне, покретне јединице способне за маневар на било којем терену.^[2]

Пионирску улогу у стварању регуларне народноослободилачке армије имала је 1. пролетерска НО ударна бригада. Она је формирана 21. децембра 1941. на основу стечених искустава из дотадашње оружане борбе, након пада Ужичке републике у јесен 1941, што је формулисано Статутом пролетерских народноослободилачких бригада који је прописао Врховни штаб НОВЈ и који је важио за све бригаде НОВЈ. Формација је предвиђала: штаб, који чине ко��андант и политички комесар и њихови заменици; најмање 4 ударна батаљона јачине до 300 бораца, формираних у 3-4 ударне чете; пратећу чету са онолико митраљеских водова (од по 2 оруђа) колико је батаљона у бригади, 1 водом лаких и 1 водом тешких минобацача; артиљеријске јединице које се могу састојати из појединих оруђа и батерија (4 оруђа), па све до дивизиона; моторизоване јединице које се формирају по могућности; комору и санитет. Уз штаб бригаде, поред коњичког, пионирског и вода за везу, Статут је предвиђао и културне екипе за културно просветни и политички рад у јединицама и међу народом на терену. Прописана је црвена застава са српом и чекићем у горњем десном углу, петокраком звездом у средини и извезеним именом јединице.^[2]

Од посебне важности било је наређење Врховног штаба да се у оквиру партизанских одреда стварају ударне чете и батаљони, као прелазни облик од одреда ка бригади. При формирању бригада, те ударне јединице обично су улазиле у њихов састав. Почасни назив ударна даван је само оним бригадама које су се посебно истакле у борби. У 1941. формирана је једна бригада (1. пролетерска); у 1942. формирано је укупно 37 бригада; у 1943. 76 бригада (расформирано 13 бригада); у 1944. 130 бригада (расформирано 13), а у 1945. још 16. нових бригада (расформирано 13). На крају рата било је укупно 220 бригада, од којих 14 пролетерских.^[2]

Јачина, састав, опрема и наоружање бригада били су различити у разним периодима НОР и разним крајевима где су бригаде водиле борбу. Тако је просечна јачина бригада у 1942. и 1943. била 800 бораца, а у 1944. око 950 бораца, с тим што су бригаде у Словенији и Македонији биле бројно слабије (500-600 бораца). Наоружање бригада било је лако пешадијско, са митраљезима и минобацачима; наоружаване су од плена из борби са непријатељем, делом из сопствених радионица, а тек од 1943. неке су наоружане и из савезничке помоћи.^[2]

По Титу, бригаде су биле оперативне јединице са стратегијским задацима; бригаде су биле способне и за партизанско и за фронтално ратовање (нарочито након формирања дивизија и корпуса НОВЈ), а биле су и комунистичке политичке школе, расадници кадрова за нове јединице НОВЈ, и упоришта КПЈ и НОП.^[2]

Једанаеста крајишка НО ударна бригада формирана је 8. септембра 1943. (до 22. септембра под називом тринаеста) од Козарског НОП одреда, јачине 3 батаљона, са 1.259 бораца, а ушла је у састав 4. дивизије.^[1]

Kozara

Бањалука

Б.Нови (р.Сана)

Приједор

Стара Градишка

Б.Дубица

Б.Костајница

Јасеновац (р.Уна)

Б.Петровац

Дрвар

Гламоч

Грмеч

Коњиц

Б.Грахово

Зеленгора

Б.Крупа

Сарајево

Прозор

Мркоњић Град

Јајце

Бихаћ

Книн

Ливно

Кључ

Сански Мост

Доњи Вакуф

Горњи Вакуф

Купрес

Мањача

Травник

Дувно

Љубија

Шатор

Фојница

Крешево

Какањ

Ситуација у БиХ крајем јуна 1943.-након Четврте непријатељске офанзиве (црвено=партизани, жуто-Италијани, црно-Немци и НДХ).

Бригада је дејствовала дуж комуникације Приједор-Босански Нови-Хрватска Костајница, нападајући на непријатеља код Добрљина, где је 24. септембра заробила 89 непријатељских војника. У октобру је формирала и 4. батаљон. Заједно са Козарским НОП одредом заузима Дубицу 13. октобра, где је заробила 148. непријатељских војника, а за време напада на Сански Мост, 20/21. октобра, руши друм Приједор-Бањалука и води оштре борбе код Пискавице, где је убијено 80 и заробљено 50 домобрана, а заплењен 1 брдски топ, 4 минобацача, 11 пушкомитраљеза и 85 пушака.^[1]

Бригада је учествовала у бањалучкој операцији (31. децембра 1943-2. јануара 1944), а потом до маја 1944. дејствовала са Козаре, уништавајући возове, непријатељска упоришта и осигуравајуће јединице дуж комуникација Бањалука-Приједор-Босански Нови-Хрватска Костајница и Приједор-Сански Мост. У тешким борбама у селу Ракелићима и Миљановићима Бригада је имала 157 погинулих и рањених. Потом је учествовала у нападу на Козарац 9. јула и Босанску Дубицу 21/22. јула, у ослобођењу Приједора 7. септембра, у неуспелом нападу на Босанску Градишку 18/19. септембра, ослобођењу Травника 20-22. октобра и заузимању непријатељских упоришта у долини Лашве.^[1]

Карловац

Брежице

Кршко

Бањалука

Цазин

Јајце

Травник

Какањ

Зеница

Бусовача

Завршне операције Бригаде у БиХ, Хрватској и Словенији 1945.

До средине априла 1945. Бригада је водила тешке борбе дуж пруге Лашва-Какањ, затим са непријатељским снагама које су покушавале да поново заузму Травник, и за коначно ослобађање Травника, Бусоваче и Зенице. Након борби и маршева преко Јајца, Бањалуке и Цазина, учествовала је у ослобођењу Карловца 30. априла-6. маја. Последње борбе водила је у завршним операцијама код Брежица и Кршког.^[1]

За ратне заслуге Бригада је одликована Орденом заслуга за народ и Орденом братства и јединства.^[1]

• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 573. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 4). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 685. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 28.