Pređi na sadržaj

Miloš Obilić

Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog upitnog doprinosa istih.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte Obilić (višeznačna odrednica).
Miloš Obilić
Miloš Obilić, ulje na platnu, slika Vladislava Titelbaha, 1900. godina.
Druga imenaMiloš Kobilić
Datum rođenja14.vek
Datum smrti15. jun 1389.
Mesto smrtiKosovo polje,, Zemlja Brankovića
Uzrok smrtiUbijen od strane sultanovih stražara
SpomeniciU Gračanici
ZanimanjeVitez
DelovanjeU srpskom narodu važi za narodnog heroja, zbog atentata na osmanskog sultana Murata I u toku bitke na Kosovu (1389).

Miloš Obilić (takođe i Miloš Kobilić u nekim izvorima) je legendarni srpski vitez iz srednjeg veka, koji se često spominje i u srpskoj epskoj poeziji, u kojoj je opevan kao narodni heroj. Po predanju, bio je u službi vladara Srbije Lazara Hrebeljanovića za vreme osmanske invazije na Balkan 1389. godine. Legende kažu da je tokom Kosovske bitke, gde su Srbi pokušavali da odbrane svoju nezavisnost, Miloš Obilić došao do sultana Murata I i ubio ga, nakon čega su ga sultanovi stražari ubili.[1]

Nije sigurno da li je Obilić zaista postojao, ali je njegov podvig postao sastavni deo „kosovskog zaveta“ – srpskih legendi o Kosovskom boju. Postao je značajna ličnost srpske epske poezije, u kojoj je uzdignut na nivo najplemenitijeg narodnog heroja srednjovekovnog srpskog folklora. Uz mučeništvo kneza Lazara i navodnu izdaju Vuka Brankovića, Milošev podvig postao je sastavni deo srpske tradicije oko Kosovske bitke. U 19. veku, Miloš je postao poštovan kao svetac u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.[2]

Ime

Miloš je slovensko ime zabeleženo iz ranog srednjeg veka kod Bugara, Čeha, Poljaka i Srba. Izvodi se od slovenskog korena mil-, što znači "milostivi" ili "dragi", koji se nalazi u velikom broju slovenskih imena.[3]

Kroz istoriju je korišćeno nekoliko verzija junakovog prezimena. Vasilije Petrović Njegoš je u svojoj Istorija Crne Gore (1754) pisao o jednom Milošu Obilijeviću, a 1765. istoričar Pavle Julinac je to prezime preveo kao Obilić.[4]

Prema češkom istoričaru Konstantinu Jirečeku, prezime Obilić i njegovi različiti prevodi su izvedeni od srpskih reči obilan („mnogo“) i obilje („bogatstvo, izobilje“). Prezime Kobilić moglo bi da potiče od slovenske reči kobila, a znači „kobilin sin“, jer se u srpskim predanjima kaže da je junaka dojila jedna.[4] Jireček je to prezime povezao sa dve plemićke porodice u srednjovekovnoj Raguzi i Trebinju, Kobilići i Kobiljačići iz 14. i 15. veka, i primetio da su u 18. veku promenili prezimena jer su smatrali da je „nepristojno“ da se vezuju za kobile.[5] Na osnovu dokumenta iz dubrovačkog arhiva iz 1433. godine, istoričar Mihailo Dinić je zaključio da je Miloševo prvobitno prezime zaista bilo Kobilić.[6] Prevod Obilić univerzalno su koristili srpski pisci u moderno doba.

Miloš se u epskim pesmama često pominje kao „Miloš od Pocerja“, a prema lokalnim predanjima, poreklom je iz zapadnog srpskog kraja Pocerine. U Pocerini se nalazi izvor „Miloševa Banja“ ​​i stari grob za koji se tvrdi da je grob Miloševe sestre.[7]

Kosovski boj

Za više informacija pogledajte: Kosovska bitka
Sabor u Prizrenu pred Kosovsku bitku, 1899. godina, Stevan "Stevo" Todorović
Kosovska bitka, Adam Stefanović, 1870. godina.
Propast Srpskog carstva na Kosovu, Anastas Bocarić.

Tokom celog 14. veka muslimanski vladari iz osmanske dinastije širili su teritoriju svoje države. Godine 1300. vladali su malim bejlikom, ali su tokom 80 godina neprekidnih ratova ogromna područja pala pod njihovu vlast. Murat I je bio unuk osnivača dinastije i prvi od njenih predstavnika koji je poneo titulu "sultan". Ako su Muratov otac i deda (Osman I i Orhan) proširili svoje zemlje uglavnom unutar Male Azije, onda je Murat svoje snage usmerio protiv balkanskih država.[8] U ovom periodu se uobličava strategija osmanske ekspanzije.[9] Oni su dobrovoljno učestvovali u građanskim sukobima hrišćanskih vladara, dok su se postepeno naseljavali na njihove teritorije i potčinjavali one kojima su ranije obećali da će pomoći. Koristili su ili smrt lokalnog vladara ili svađu u njegovoj porodici kao izgovor za zauzimanje određene teritorije. Osmanlije su preduzimale svoje pohode na prilično velike udaljenosti. Po pravilu, u svim oblastima Balkanskog poluostrva, turski odredi su se pojavljivali mnogo pre nego što je Osmanska država preduzela akciju za njihovo zauzimanje.[9]

Posle Maričke bitke 1371. godine usledio je kratak predah zbog unutrašnjih problema u carstvu, ali je već 1385. zauzeta Sofija, a 1386. Niš. Na redu je bila Srbija, koja se 1355. godine, posle smrti Stefana Dušana, raspala na nekoliko država. Pod vlašću Lazara Hrebeljanovića ostao je samo centralni deo zemlje. U Moravskoj Srbiji osmanske trupe su se pojavile 1381. (tada su poražene kod Dubravnice u dolini Morave) i 1386. (tada su stigle do Pločnika i opustošile Gračanicu).

Godine 1389. Murat je sa vojskom prešao u Srbiju. Sa njim je u bitku došla ujedinjena vojska od tri vladara – Lazara, Vuka Brankovića i Tvrtka, koji se nije sam pojavio, već je poslao odred pod komandom namesnika Vlatka Vukovića. Komanda u borbi nije bila centralna. I Murat i Lazar su poginuli u bici, tačni detalji nisu poznati. Muratov sin, Bajazit, predvodio je osmansku vojsku nakon očeve smrti i pobedio u bici, primoravši Srbiju da prizna osmansku vlast. Od tog trenutka do 1459. Srbija je u osnovi postojala kao vazalna država, sa kratkim periodima relativne nezavisnosti, a pod Mehmedom II je konačno osvojena i postala sandžak carstva.[10]

Dana 15. juna po julijanskom kalendaru, za vreme Kosovske bitke, Miloš je došao do turskog logora pretvarajući se da je prebegao na njihovu stranu. U pogodnom trenutku, kada ga je sultan primio u svom šatoru, on ga je smrtno ranio nožem „od učkura do bijela grla“. Prema turskim izvorima, sultan Murat I je ubijen nakon bitke, kada je srpski vojnik koji se pravio mrtav ubio sultana kada mu se približio.[11]

Kosovska bitka je posebno važna za srpsku istoriju, tradiciju i nacionalni identitet.[12]

Mnoge porodice iz oblasti Stare Hercegovine, Crne Gore, Like, Krajine i Dalmacije u svom porodičnom predanju čuvaju uverenje da vode poreklo od Miloša Obilića (Koprivice, Rupari, Zarubice, Vojovići i drugi), iako za to nema istorijskog osnova.

Istorijski Miloš

Fotografija živopisa Miloša Obilića u crkvi Svetog Luke u Beogradu.

Miloš Obilić je glavni junak srpske legende o Kosovu, čiji je centralni deo Kosovski boj. Prema predanju, Miloš je bio zet srpskog kneza Lazara. Izbila je svađa između njegove žene i njene sestre koja je bila udata za Vuka Brankovića, oko superiornosti u hrabrosti njihovih muževa. Kao posledica toga, Branković se uvredio i krenuo u borbu sa Milošem. Pun mržnje, Branković je oklevetao Miloša na Lazara, rekavši da se zaverio sa Turcima da izda kneza. Na Lazarevoj večeri uoči bitke, knez je zamerio Milošu nelojalnost. Da bi dokazao svoju odanost, Miloš je otišao u turski tabor pretvarajući se da je prebegao. U povoljnom trenutku izbo je i ubio turskog sultana Murata, čiji su pratioci potom pogubili Miloša. Legenda zatim nastavlja da opisuje događaje u vezi s bitkom.[13]

O stvaranju kosovske legende postoje dva glavna pogleda. U jednom pogledu, njegovo mesto porekla leži u regionu u kome se vodila Kosovska bitka. S druge strane, legenda je nastala u zapadnijim balkanskim regionima pod uticajem francuskih šansona. Srpski filolog Dragutin Kostić je naveo da francuski viteški ep zapravo nije imao nikakvog učešća u formiranju legende, već da je „samo modifikovao već stvorenu i formiranu legendu i njene prve poetske manifestacije“.[13] Jezgro iz kojeg se razvila legenda nalazi se u kultnoj literaturi koja proslavlja kneza Lazara kao mučenika i svetitelja, pisanu u Moravskoj Srbiji između 1389. i 1420. godine. U tom pogledu posebno je važna Slovo o knezu Lazaru koju je sastavio patrijarh srpski Danilo III. Legenda će se postepeno razvijati tokom narednih vekova.[13]

Priča o oklevetanom junaku koji je prodro u turski logor i ubio sultana Murata nalazi se u Žitiju despota Stefana Lazarevića koji je tridesetih godina 14. veka napisao Konstantin Filozof. U ovom delu se ne pominje ime junaka. Tema svađe Lazarevih zetova prvi put je zabeležena u Hercegovini sredinom 15. veka. Lazareva večera uoči bitke i njegov prekor Milošu pominju se u tekstovima iz 16. veka. Raspravu između Lazarevih kćeri oko hrabrosti njihovih muževa prvi je zabeležio Mavro Orbin 1601. godine. Potpuno razvijena legenda o Kosovu, sa svim elementima, zabeležena je u Priči o Kosovskom boju, sastavljenoj oko početka 18. veka u Boki Kotorskoj ili Staroj Crnoj Gori. Ovo je bio veoma popularan tekst, čije su kopije neprekidno nastajale oko 150 godina na prostoru koji se protezao od juga bivše Jugoslavije do Budimpešte i Sofije. Istorija je odigrala zapaženu ulogu u buđenju nacionalne svesti Srba u Habzburškoj monarhiji, započetom u prvoj polovini 18. veka.[13]


Kosovska večera, Anastas Jovanović, muzej grada Beograda.

Dana 1. avgusta 1389. bosanski kralj Tvrtko I (r. 1353—1391) napisao je pismo Trogiru da obavesti njegove građane o porazu Turaka koje je vodio Murat.[14] Slično pismo Tvrtko I je poslao i Firenci, a u odgovoru iz Firence koji je napisan u oktobru 1389. godine piše:


Prvi autor koji je Muratovog ubicu pominjao punim imenom je Konstantin Mihailović, srpski janjičar iz sela Ostrovice, kod Rudnika, koji je oko 1497. godine napisao svoju Tursku hroniku, pouku o nelojalnosti od srpskog poraza na Kosovu, Mihailović identifikuje Miloša Kobicu kao viteza[16] koji je kobnog poslednjeg petka bitke ubio Murata.

Benedikt Kuripešić napisao je putopisni opis Balkanskog poluostrva 1530. godine, u koji je uključio i opis Kosovske bitke. Njegov primarni fokus je ubistvo turskog sultana od strane plemića koga on identifikuje kao Miloša Kobilića. Kuripešićev izveštaj sadrži neke suštinske teme: Izveštaj da su drugi srpski gospodari klevetali Miloša pred knezom Lazarom, opis poslednje večere uoči bitke u kojoj se Miloš založio za svoju nevinost prema knezu Lazaru i obećao da će se osvetiti, kao i uspešno ubistvo sultana Murata od strane Miloša u sultanovom šatoru. Kuripešić beleži ono što je čuo tokom putovanja Balkanom.


Monah, iako ne izričito o svojim izvorima, piše da je Miloš bio slavna ličnost u narodnoj tradiciji Srba, koji pevaju o njegovim junačkim podvizima na granici. Zabeležio je neke legende o Kosovskom boju i pominje epske pesme o Obiliću u krajevima udaljenim od Kosova, poput Bosne i Hrvatske.[17] Ričard Nols je u svom delu iz 1603. opisao „seoske pesme“ Srba o Kosovskoj bici i naziva Obilića „Kobelic“.[18]

Osmanski i grčki izvori

Prikaz ubijanja Miloša Obilića; osmanska minijatura Nakaš Osmana.

Gubitak sultana ostavio je utisak i na najranije osmanske izvore. Obično opisuju kako je Murat bio bez pratnje na bojnom polju, a anonimni hrišćanin koji je ležao među leševima ga je nasmrt izbo nožem. Početkom 15. veka, na primer, pesnik Ahmedi piše da je „[s]jednom jedan od hrišćana, koji je bio sav u krvi i očigledno sakriven među mrtvima neprijatelja, ustao, pojurio do Murata i ubo ga bodežom.[19]

Po jednom zapisu dok su Muratovi vojnici pratili neprijateljsku vojsku, sultan se na terenu potpuno našao potpuno sam. Odjednom se jedan od hrišćanskih plemića pojavio među leševima koji su ležali na bojnom polju. Obećao je sebe kao slugu i prišao Muratu, koji je sedeo na svom konju. Pretvarajući se da je želeo da poljubi sultanovu ruku, oštrim je bodežom udario sultana. Osmanski begovi su se okupili nakon ubistva Murata, pristali su da podignu Bajazita na presto svog oca i pogube Jakuba.[15]

Halil Inaldžik je objasnio da je jedan od najvažnijih savremenih osmanskih izvora o Kosovskoj bici Enverijevo delo iz 1465. (Dusturname). Inaldžik je tvrdio da se zasniva na svedočenju savremenog očevica bitke, verovatno Hodža Omera, poslanika kog je sultan poslao Lazaru pre bitke.[20] U ovom delu Enveri objašnjava da je Miloš pre nego što je postao srpski plemić (Miloš Ban kako je to ime preneo Inaldžik u Enverijevom tekstu) bio musliman na sultanovom dvoru koji je napustio Osmanlije i odrekao se islama. Sultan ga je navodno mnogo puta zvao da se vrati u službu. Enveri objašnjava da iako je Miloš uvek obećavao da će se vratiti, nikada nije. Prema ovom predanju, kada je Lazar uhvaćen, Miloš je prišao sultanu koji je jahao crnog pastuva i rekao: „Ja sam Miloš Ban, želim da se vratim svojoj islamskoj veri i da ti poljubim ruku. Kad se Miloš približio sultanu, udario ga je bodežom skrivenim u manžetni. Sultanovi ljudi mačevima i sekirama isekoše Miloša na komade.[20]

Jedan istoričar iz Jedrena, Oruč beg, objašnjava nedostatak zaštite time što je vojska bila zaokupljena progonom neprijatelja u bekstvu i takođe unosi element prevare: hrišćanin je „obećao sebe kao žrtvu i prišao Muratu, koji je sedeo sam na konju. Pretvarajući se da želi da poljubi sultanovu ruku, ubo je sultana oštrim bodežom."[21]

Prvi detaljni opis Kosovske bitke od strane Turaka datira iz 1512. godine. Turski istoričar Mehmed Nešri detaljno je opisao događaj:


Nešrijev opis potkrepljuje mnoge elemente epskog mita o ubistvu Murata i najznačajnije, jasno prikazuje Miloša, kao atentatora na sultana.[15]

Miloš Obilić ubija Murata, A. Jovanović, muzej grada Beograda.

Grčki izvori o ubistvu Murata, datiraju iz 15 veka. Laonik Halkokondil (1490) Muratovog ubicu naziva Milošem, "čovekom plemenitog rođenja koji je dobrovoljno odlučio da izvrši herojski čin atentata", tako što je odjahao do logora Murata u nameri da se predstavi kao dezerter. Murat, koji je pre bitke stajao usred svojih trupa, bio je željan primiti dezertera. Po ovom zapisu, Miloš je nakon toga ubio Turskog sultana. Pišući u drugoj polovini istog veka, Duka (istoričar), uključio je priču o Milošu u svoju "Istoriju Vizantije". On govori o tome kako se mladi plemić, po imenu Miloš, pretvarao da je napustio bitku, Turci su ga zarobili i, tvrdeći da zna ključ pobede, uspeo da dobije pristup Muratu i ubije ga.[22]

Miodrag Popović je 1976. godine sugerisao da su narativni elementi tajnovitosti i stratega u srpskoj tradiciji uneti iz turskih izvora, nastojeći da oklevetaju sposobnosti svojih hrišćanskih protivnika pripisujući Muratovu smrt „podmuklim” metodama.[23] Tomas A. Emert se slaže sa njim.[22] Emert kaže da su turski izvori više puta pominjali atentat, dok su ga zapadni i srpski izvori pominjali tek mnogo kasnije. On smatra da su Srbi znali za atentat, ali su iz nepoznatih razloga odlučili da ga ne pominju u svojim prvim izveštajima.[24]

Pozniji podaci

Miloš Obilić, slika Aleksandra Dobrića iz 1861. godine.

Prema sećanjima istraživača srpskih starina Nikole Boškovića (oca Ruđera Boškovića) u blizini Muratovog turbeta nalazila se i crkva sa grobom Miloša Obilića. Dubrovački poklisar Ivan Kaboga koji je 1792. putovao preko Kosova u Carigrad piše da je Obilić sahranjen u crkvi koja se nalazi na tri milje od mesta na kojem su prešli Lab pa se pretpostavlja da je reč o crkvi u selu Kisela Banja. U selu su 1935. otkopani ostaci crkve koju meštani Albanci zovu Kisha Milloshit ("Miloševa crkva").[25]

Srbin katolik Andrija Torkvat Brlić u svojoj knjizi "Izvori srpske povjestnice iz turskijeh spomenika" navodi podatak kako je stradao knez Lazar. "Slučajno bi i knez Lazar sa svojijem sinom uhvaćen, dakle dovedu obadvojicu i ubiju jih. U onoj noći bijaše u islamskoj vojsci velika smetnja i razdraženost: a u jutru postave Sultana Bajazita na prijesto. To se zbilo godišta 791. Hedžre, a 1389. po Isusu."[26] Mihovil Pavlinović u knjizi "Misao hrvatska i misao srbska u Dalmaciji", navodi podatak ko je kriv Kosovu, po Srbima. "Tko je kriv Kosovu? Tko upropasti Srbe i Hrvate? "Kriv je Rim, ako Srbi podlegoše sili muslomaskoj, koju samo živa radnja kancelarija vatikanskijeh u srce Srbije dovede, i time kao izvrši osvetu nad Milutinom i Dušanom, koji izigraše vjerolomnu politiku rimpapinsku".[27]

Markica sa likom Miloša Obilića povodom 550. godišnjice Kosovske bitke, 1939. godine

Benedikt Kuripešić iz 1530. u svom Putopisu navodi podatak: "Kad su bili nasamo i kad mu car pruži desnu nogu...da je poljubi... Pa kad se sagnuo da poljubi nogu, izvuče iz rukava nož i raspori odozdo do srca turskog cara, koji uz vrisak, ispusti dušu... Kad su u srpskoj vojsci čuli viku i saznali da je Kobilić rasporio cara, pa i sam poginuo, uvidje knez da je izgubio svog vjernog slugu. A Turci, izgubivši glavu, pobjegoše. I tako se markgrof, njegova vojska, zemlja i narod ovoga puta oprostiše Turaka."[28]

Ljubomir Nenadović u knjizi "O Crnogorcima, pisma sa Cetinja 1878", navodi značenje toponima Kosovo: "Crnogorci drže da se Kosovo polje ne zove od ptice kosa, nego otuda što su se na tom polju, od pamtiveka svagda vojske kosile."[29]

Miloš Obilić bi mogao da bude brat kneginje Milice — Nikola Vratković. Prava istina je skrivana iz diplomatskih razloga. Po rodoslovu, Nikola Vratković je istorijska ličnost, srpski princ, rođeni brat knjeginje Milice. Njih dvoje su deca Vratka Nemanjića koji je čukununuk Stefana Nemanje. Nikola Vratković je u Kosovski boj otišao sa Ivanove kule. Ove tvrdnje proistekle su iz Erlangenskih rukopisa, zapisa turskog istoričara Idrisa Bitlisija (sačuvanog iz 15. veka), ali naročito i na ono što je doneo Bora Stanković sa svojom „Koštanom“ i drugim delima, a to su narodne pesme jugoistočne Srbije.[30]

U epskim pesmama

Za više informacija pogledajte: Kosovski zavet i Kosovski ciklus
Kneževa večera, Adam Stefanović, 1871.

U epskim narodnim pesmama i legendama, Miloš je slavljen kao heroj natprirodnog rođenja i snage (njegova majka je bila vila ili je njegov otac bio zmaj); Miloš je dobio svoju snagu iz kobiljeg mleka (od čega potiče njegovo prezime Kobilić ili Kobilović). Imao je izuzetnog konja po imenu Ždral. Njegovi pobratimi su bili Milan Toplica i Ivan Kosančić, a njegova verenica je bila Olivera, kćerka kneza Lazara Hrebeljanovića.[31]

Kneževa večera, odlomak

Sjutra jeste lijep Vidov-danak,

viđećemo u polju Kosovo,

ko je vjera, ko li je nevjera!

A tako mi Boga velikoga,

ja ću otić’ sutra u Kosovo,

i zaklaću turskog car-Murata,

i staću mu nogom pod gr’oce;

Legenda kaže da je uoči Kosovskog boja, na večeri kod kneza Lazara, Miloš oklevetan da će izdati Srbe i preći u tursku vojsku. On je tu klevetu teško primio i branio se u narodnoj pesmi Kneževa večera.

Međutim, mada ga u narodnoj epskoj poeziji krase najlepše i najuzvišenije osobine, Miloš Obilić se u njima retko pominje

sam. Viteškom legendom su ga učinili tek kasniji pesnici, među kojima Njegoš pre svega. On je u „Gorskom vijencu“ uspeo da objedini legende i narodne pesme o Milošu Obiliću, pretvorivši ga u simbol junaštva i postavivši ga u samo središte Kosovskog boja.[32][33]

Narodni pevač nije hteo da Milošu Obiliću podari gospodsko poreklo. Miloš je seljak kome se feudalna gospoda podsmeva zbog niskog roda. Zato je u njegovoj mržnji prema Vuku Brankoviću izražena i mržnja seljaka prema feudalnoj gospodi, zbog čije je sebičnosti i propala srpska država. Na taj način Milošev lik je dobio osobine pravog narodnog borca i postao sinonim herojstva.[34]

Gorski vijenac, odlomak

Obiliću, zmaju ognjeviti,

ko te gleda bliješte mu oči

svagda će te svetkovat junaci.

Petar II Petrović-Njegoš

U srpskoj epskoj poeziji i pesmi (npr. „Radul-beg i bugarski kralj Šišman“ i pesma „Ženidba Dušanova“) Miloš Obilić se često grupiše uz druge književne tvorevine poput Karađorđa, Vuka Karadžića i Njegoša kao Srbe dinarskog porekla koji su istakli sebe kao veliki moralni i/ili intelektualni umovi prošlosti, za razliku od bugarskih savremenika, koji nisu mogli da traže takav status.[35] U pesmi „Miloš Obilić zmajski sin” Milošu je dato mitsko poreklo kao zmajevom sinu da bi se istakla njegova nadljudska snaga na fizičkom i duhovnom planu; ovim se svrstava u red mnogih drugih junaka srpske poezije koji su se borili protiv turskog zuluma i za koje se tvrdi da su potomci zmaja.[35]

Legenda vezana za manastir Tumane

Miloš Obilić se spominje i u legendi vezanoj za srpski manastir Tumane. Miloš je rođen u obližnjem selu Kobilje, a imao svoj dvorac u obližnjem selu Dvorište. Prilikom odlaska u lov nehotice je ranio isposnika Zosima Sinajita koji je prebivao u obližnjoj pećini.[36]

Zosim je bio ogrnut u kožu jelena, i vrlo verovatno da Miloš nije prepoznao da je u pitanju čovek.[37] Kada ga je poneo vidaru na lečenje pustinjak mu reče "Tu mani" što znači nema leka - "pusti da tu umrem". Da okaje greh Miloš podiže zadužbinu- manastir u koji položi Zosimove mošti. Dok je zidao manastir stiže knežev poziv da dođe u boj. "Tu mani, pa dođi na Kosovo." Od dvostrukog tu mani manastir dobija ime Tumane.[36][38]

Nasleđe

Freska Miloša Obilića u priprati kneza Lazara u manastiru Hilandar.

Početkom 19. veka Miloš je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi poštovan kao svetac. Za vreme Srpske revolucije (1804–1815) u priprati kneza Lazara u manastiru Hilandar na Svetoj Gori (Grčka) naslikana je freska Miloša kao oreola sa mačonosnim svetiteljem.[39] Istoričar Rade Mihaljčić sugeriše da je kult bio narodni pokret koji je nastao među Srbima južno od Save i Dunava tokom osmanskog perioda.[39]

Kasnije u istom veku, Miloševoj junačkoj figuri dat je nacionalni podsticaj u epskoj pesmi Gorski vijenac (1847) Petra II Petrovića-Njegoša, kneza-episkopa crnogorskog.[39] Njegoš je ustanovio i Obilićevu medalju za hrabrost.[40]

Ovaj događaj i sama Kosovska bitka utkana je u srpsku nacionalnu svest, istoriju i poeziju. Njegoševe priče, uključujući i Miloša, inspirisale su kasnije generacije Srba – posebno Gavrila Principa, člana Mlade Bosne koji je izvršio atentat na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdidanda.[2]

Godine 1913. Orden Miloša Obilića dodeljuje kralj Petar I Karađorđević vojnicima za dela velike lične hrabrosti, ili za ličnu hrabrost iskazanu na bojnom polju. Davan je tokom balkanskih ratova, Prvog svetskog rata i tokom Drugog svetskog rata pripadnicima Vojske Jugoslavije i savezničkih snaga i ukinut je završetkom rata.

Medalja za hrabrost "Miloš Obilić", 1913. godina.
Spomenik Milošu Obiliću u Gračanici.
Miloš Obilić, delo Ivana Meštrovića.

Na 600. godišnjici Kosovske bitke (Vidovdan) 28. juna 1989. godine, koja je održana na Gazimestanskoj ravnici, u blizini mesta bitke. Obilićev podvig je naveden kao izvor inspiracije u javnim istupima političkih lidera, posebno predsednika Slobodana Miloševića, koji se na njega pozivao u svom govoru na Gazimestanu povodom godišnjice bitke. Njegov režim je često aludirao na Obilića u poređenju sa Miloševićem, koji je proglašen za „spasitelja nacije“.[41]

U srpskoj epskoj poeziji postoji nekoliko krvnih bratstava. Miloš Obilić sa Milanom Toplicom i Ivanom Kosančićem, Miloš Obilić sa knezom Markom, Miloš Obilić sa braćom Jugovićima.[42]

Godine 1993. izdata je knjiga 100 najznamenitijih Srba, sa biografijama 100 ljudi koji su prema mišljenju stručnog odbora zaslužili da se nazovu najznamenitijim Srbima, među kojim je uvršten Miloš Obilić na desetom mestu. Fudbalski tim iz Beograda po imenu "FK Obilić", inspirisan je likom Miloša Obilića.

Popularna kultura

Njegov lik se pojavljuje u sledećim filmovima:

Galerija

  • Miloš Obilić. novinska ksilografija.
    Miloš Obilić. novinska ksilografija.
  • Obilić ubija sultana Murata.
    Obilić ubija sultana Murata.
  • Glumac Boža Nikolić u ulozi Miloša Obilića sa oklopom 1913.
    Glumac Boža Nikolić u ulozi Miloša Obilića sa oklopom 1913.
  • Grb fudbalskog kluba "Obilić".
    Grb fudbalskog kluba "Obilić".
  • Grb srpske dinastije Obilić u grbovnici Korjenić-Neorić (1595).
    Grb srpske dinastije Obilić u grbovnici Korjenić-Neorić (1595).
  • Miloš Obilić posle zavere pred šatorom Muratovim, Pavle Čortanović i Adam Stefanović, pre 1887. godine.
    Miloš Obilić posle zavere pred šatorom Muratovim, Pavle Čortanović i Adam Stefanović, pre 1887. godine.
  • Ubijanje srpskog viteza na Kosovu, Nakaš Osman.
    Ubijanje srpskog viteza na Kosovu, Nakaš Osman.

Vidi još

Izvori

  • Nikola Vratković-kosovko car i bog:rezultati istraživanja kosovskih pesama i kosovske legende priroda i poreklo knjiga carostavnih, nikolijanstvo. Knjiga 1 , Dragoljub Simonović , Prosveta 1992.

Reference

  1. ^ „Battle of Kosovo | Summary | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-12. 
  2. ^ a b Judah 2009
  3. ^ Miklosich, ritter Franz von (1860). Die bildung der slavischen personennamen (na jeziku: nemački). Aus der Kaiserlichköniglichen hof- und staatsdruckerei. 
  4. ^ a b Popovic, Tanya (1988-09-01). Prince Marko: The Hero of South Slavic Epics (na jeziku: engleski). Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-2444-8. 
  5. ^ Jireček, Konstantin (1967). Geschichte der Serben (na jeziku: nemački). A.M. Hakkert. 
  6. ^ Mihaljčić, Rade (2001). Kraj srpskog carstva (na jeziku: srpski). Srpska školska knj. ISBN 978-86-83565-02-3. 
  7. ^ Vodnik, Branko (1908). Izabrane narodne pjesme: I. (na jeziku: hrvatski). Tisak Kralj. Zemaljske tiskare. 
  8. ^ İnalcık 2003.
  9. ^ a b Čirkovič 2009, Kosovskaя bitva. Realьnostь i legenda, s.107.
  10. ^ „Istoriя serbov - Čirkovič Sima”. www.e-reading.club. Pristupljeno 2022-05-13. 
  11. ^ „Miloš Obilić - simbol junaštva i viteške časti”. www.artnit.net. Pristupljeno 2019-07-11. 
  12. ^ Dierauer, Isabelle (2013-05-16). Disequilibrium, Polarization, and Crisis Model: An International Relations Theory Explaining Conflict (na jeziku: engleski). University Press of America. ISBN 978-0-7618-6106-5. 
  13. ^ a b v g „Volume 6, Issue 2-3: Serbo-Croatian Oral Tradition | Oral Tradition Journal”. Oral Tradition (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-14. 
  14. ^ „Sthepanus Twartkus victoriam de Amurathe ...”. Pristupljeno 2020-12-06. 
  15. ^ a b v „The Battle of Kosovo”. web.archive.org. 2011-06-05. Arhivirano iz originala 05. 06. 2011. g. Pristupljeno 2020-07-09. 
  16. ^ društvo, Srpsko učeno (1865). Glasnik Srpskoga učenog društva ... (na jeziku: srpski). 
  17. ^ Ivić, Pavle (1996). Istorija srpske kulture (na jeziku: srpski). Dečje novine. ISBN 978-86-367-0792-0. 
  18. ^ Vitkus, Daniel (2017-09-22), Knolles, Richard, John Wiley & Sons, Ltd, Pristupljeno 2022-05-14 
  19. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. Arhivirano iz originala 10. 08. 2017. g. Pristupljeno 2022-05-14. 
  20. ^ a b Kosovo: six siècles de mémoires croisées (na jeziku: francuski). Institut national des langues et civilisations orientales. 2000. str. 25. ISBN 978-2-85831-107-1. 
  21. ^ „The Battle of Kosovo”. web.archive.org. 2011-06-05. Arhivirano iz originala 05. 06. 2011. g. Pristupljeno 2022-05-14. 
  22. ^ a b „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. Arhivirano iz originala 10. 08. 2017. g. Pristupljeno 2022-05-14. 
  23. ^ „Greenawalt: Kosovo Myths”. www.yorku.ca. Pristupljeno 2022-05-14. 
  24. ^ Emert 1996; „Važno je napomenuti da ni ova hronika ni bilo koji drugi rani srpski izveštaj o bici ne pripisuje Muratovu smrt ruci atentatora (...) Tema atentata, koja se javlja u savremenim izveštajima o bitkama iz Firence i Sijene i takođe je bila važna tema u svim turskim izvorima iz 14. veka za bitku, vremenom će postati centralni element u srpskoj epici.(...) Iznenađujuće je da atentat na Murata nije zabeležen u bilo kom od srpskih kultnih izvora za bitku. Nejasno je zašto srpski autori ne bi govorili o atentatoru ako su ga znali, (...). Šta god da je razlog za ovo ćutanje, iz kasnijih izvora proizilazi da je Priča o Muratovom ubistvu bila jasno poznata u Lazarevoj kneževini."
  25. ^ R. Mihaljčić, Junaci kosovske legende, Beograd (1989). str. 62.
  26. ^ Bernauer, V. F. (1857). Izvori srpske povjestnice. str. 89.
  27. ^ Pavlinović, Mihovil (1882). Misao hrvatska i misao srbska u Dalmaciji. str. 75. 
  28. ^ Kuripešić, Benedikt. Putopis. str. 41. 
  29. ^ Nenadović, Ljubomir. O Crnogorcima, pisma sa Cetinja 1878. str. 331. 
  30. ^ „www.glas-javnosti.co.yu”. Arhivirano iz originala 11. 12. 2013. g. 
  31. ^ vojjin@gmail.com. „Miloš Obilić - Iz srpske istorije”. www.sokobanja.com. Arhivirano iz originala 11. 07. 2019. g. Pristupljeno 2019-07-11. 
  32. ^ Milovan Vitezović, Dragomir Brajković, 1989, str. 34
  33. ^ „Miloš Obilić”. Srpska enciklopedija (na jeziku: srpski). 2017-11-12. Pristupljeno 2022-05-13. 
  34. ^ „Miloš Obilić - simbol junaštva i viteške časti”. www.artnit.net. Pristupljeno 2022-05-13. 
  35. ^ a b „FACTA UNIVERSITATIS”. facta.junis.ni.ac.rs. Pristupljeno 2022-05-14. 
  36. ^ a b Lupom, Srbija Pod (2021-06-05). „Manastir Tumane - Zadužbina Miloša Obilića - 14. vek”. Srbija pod Lupom (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-05-12. 
  37. ^ Objektiv,28. jun 2021. Manasti Tumane, Svetinja Kosovskog zaveta, str. 6
  38. ^ Iguman Dimitrije Plećević, Tajna Tumanske svetinje, str. 4,5
  39. ^ a b v „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. Arhivirano iz originala 10. 08. 2017. g. Pristupljeno 2022-05-12. 
  40. ^ „Svetozar N. Popović – Obilića medalja odličje kao obaveza prema Crnoj Gori – Montenegrina.net | Kultura, umjetnost i nasljeđe Crne Gore. Culture, Arts & Heritage of Montenegro.” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-12. 
  41. ^ Stevanovic, Vidosav (2004-07-23). Milosevic: The People's Tyrant (na jeziku: engleski). I.B. Tauris. str. 174. ISBN 978-1-86064-842-7. 
  42. ^ Segesten, Anamaria Dutceac (2011-09-16). Myth, Identity, and Conflict: A Comparative Analysis of Romanian and Serbian Textbooks (na jeziku: engleski). Lexington Books. ISBN 978-0-7391-4865-5. 

Literatura

Spoljašnje veze

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милош_Обилић&oldid=28842619”