Пређи на садржај

Радоје Домановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Радоје Домановић
Лични подаци
Датум рођења(1873-02-16)16. фебруар 1873.
Место рођењаОвсиште, Кнежевина Србија
Датум смрти17. август 1908.(1908-08-17) (35 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Званични веб-сајт
Професори Врањске гимназије 1895.

Радоје Домановић (Овсиште, 16. фебруар 1873 — Београд, 17. август 1908) био је српски књижевник. Најпознатији је као сатирични приповедач.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Радојев деда Милић Домановић је досељеник из Херцеговине са једне висоравни између Требиња и Невесиња. По истраживањима Милинка Домановића њихово порекло је из села Домановићи у Херцеговини.[2] Деда се задржао у околини Крагујевца. Радио је и служио код Симеона Цукића, сродника Павла Цукића, устаника и Карађорђевог војводе. Овај оштроумни Херцеговац се ускоро својим радом и знањем уздигао од најамног радника до слободног сељака. Кораком испред времена обојицу синова, Алексу и Милоша - Радојевог оца, школује на богословији. Алекса се запопио, а Милош је отишао у учитеље. Ради као учитељ, али се бави и уносним пословима. Храбар и интелигентан ускоро постаје имућан човек. Жени се Персидом, ћерком Симеона Цукића, оног газде код кога је његов отац Милић радио као слуга.[3] Из тог брака рођен је 16. фебруара (или 4. фебруара по јулијанском календару) 1873. године у породици сеоског учитеља, на тренутној служби у селу Овсиште код Крагујевца Радоје Домановић. Детињство је провео у суседном селу Горње Јарушице, одакле му је отац и где и данас живи фамилија Домановић, и где је завршио и основну школу.[4] Гимназију је завршио у Крагујевцу, а Филозофски факултет на Великој школи у Београду. Као професор српског језика радио је у гимназијама у Врању, Пироту и Лесковцу.[1] Због политичких уверења је прогањан, премештан и отпуштан са посла. Оженио се 1895. године учитељицом Наталијом са којом је имао ћерку Даницу (1896—1956) и синове Драгишу (1902), који је умро убрзо по рођењу, и Зорана (1905—1944).[5] После пада режима краља Александра Обреновића 1903. године, незадовољан малим променама у земљи, покреће политички лист „Страдија“, у којем покушава да се бори против мана новог режима. Разочаран, одавао се све више боемском животу, много је пио, и усамљен, огорчен и сиромашан умро је од туберкулозе у 35. години живота, 4. августа/17. августа 1908. године у Београду.[1]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Пресудан утицај на карактер и књижевни рад Радоја Домановића, имају две чињенице. Његов отац Милош и његова моћ, али и мајка, унука устаника Павла Цукића. Милош је био првенствено сеоски газда па онда учитељ. Тврдоглав и свестан своје снаге. Мајка, нежна и пуна љубави према сину учила га је српској народној поезији, чојству и поносу српског сељака - рев��луционара. Радоје Домановић је бескомпромисан и храбар. Његова мисао бритка и провокативна. Он је први прави сатиричар међу српским реалистима. Сатира је главно обележје његовог талента. Он је творац српске сатиричне приповетке.[3]

Радоје Домановић, биста на Калемегдану, Београд

Приповетке

[уреди | уреди извор]

Његове најзначајније приповетке су:[1]

  • Вођа, 1901.
  • Данга, 1899.
  • Страдија, 1902.
  • Мртво море, 1902.
  • Краљевић Марко по други пут међу Србима, 1901.
  • Размишљање једног обичног српског вола, 1902.
  • Укидање страсти, 1898.
  • Позориште у паланци, 1898.
  • Гласам за слепце, 1902.
  • Не разумем, 1898.
  • Наша посла (Договор кућу гради), 1901.
  • Сан једног министра, 1902.

Филмови

[уреди | уреди извор]

Домановићева дела су преточена на филмско платно:

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Велики број основних школа и библиотека (у Нишу, Лесковцу, Сурдулици, Рачи, Тополи и Великој Плани)[6] носи име „Радоје Домановић“, такође постоји и Задужбина „Радоје Домановић“ која додељује награду са истим именом.

Пројекат „Радоје Домановић“ покренут је 2013. године[7] с циљем да се дигитализују сва Домановићева дела, као и да се учине доступним широј читалачкој публици кроз објављивање већ постојећих и потпуно нових превода Домановићевих приповедака.[8]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 155—156. 
  2. ^ Херцеговачки рођаци Домановић, Лазаревић, Ршумовић (12. март 2015)
  3. ^ а б Вученов Д, Радоје Домановић, РАД, Београд, 1959. г.
  4. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1908. године
  5. ^ „Радоје Домановић и часопис „Страдија“”. Архивирано из оригинала 29. 12. 2014. г. Приступљено 21. 02. 2015. 
  6. ^ Мрежа Cobiss.net (21. јули 2020.)
  7. ^ О Пројекту „Радоје Домановић“ (21. јули 2020.)
  8. ^ 'Digitisation of complete works of Radoje Domanović (1873–1908) – First Eight Years of the Project', Review of the National Center for Digitization Νо. 36

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радоје_Домановић&oldid=28738506”