Pređi na sadržaj

Kolak

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kolak je srpsko prezime. Prezime Kolak nije uobičajeno, ali se kod Srba sreće vrlo rano i po učestalosti se (po nekim istraživanjima) nalazi na 800. mestu u Srbiji. Međutim, ono nije samo prezime već i ime bratstvu. Bratstvo Kolak čine i oni koji imaju druga prezimena, ali u predanju čuvaju uspomenu na svoje staro prezime i poreklo.[1] Istraživanja porekla stanovništva ima dugu tradiciju u srpskoj nauci. Najznačajniji rezultati objavljeni su u Srpskom etnografskom zborniku Srpske akademije nauka i umetnosti, gde je objavljena i studija dr. Milisava Lutovca, Ibarski Kolašin — antropogeografska istraživanja.[2] U ovoj prvoj celovitoj studiji o Kolašinu,[3] pored drugih rodova, pominju se i Kolaci, odnosno Kolakovići.

Poreklo i migracije Kolaka

[uredi | uredi izvor]

Prezime Kolak spada u neuobičajna srpska prezimena. Ono ne znači samo prezime već označava i pripadnost veoma razgranatom bratstvu. Danas Kolacima pripadaju i oni koji već odavno imaju druga prezimena, ali koji, skoro ljubomorno, čuvaju sećanje na svoje staro prezime i poreklo. Po dosta uvreženom stavu reč kolak znači hajdučki jatak. Međutim, izvedenica kolak (tipa jatak, sandžak, konak) je turcizam od reči kol što znači ruka.[4] Možda može asocirati na čoveka koji ima telesni nedostatak, recimo jednoruk ili bez ruke. Postoji mišljenje da je prezime Kolak nametnuto od strane Turaka nekom davnom pretku, koji se opirao turskoj vlasti. Namera je bila da se kazne neposlušni davanjem ovakvih prezimena. Tako je i precima Kolaka oduzeto staro srpsko prezime, a kao trajno ostalo im je prezime Kolak.[5] Kolaci su ušli u narodnu književnost preko različitih pesama, a poznati su i kroz poslovicu: „Teško Kolaku na rđavu konaku”. Kolaci su poreklom iz sela Riđana, iz Stare Hercegovine (danas pripada opštini Nikšić). Ima mišljenja da vode dalje poreklo od plemena Riđana po kome je pomenuto selo i dobilo ime.[6][7][8] Riđani su živeli u zapadnoj polovini župe Onogošt, gde su u srednjem veku bili najveće i najjače pleme. Petar Šobajić smatra da se njihova velika plemenska teritorija pružala od grada Onogošta na zapad sve do Risna i do vrha planine Orjena iznad Boke, i obuhvatala zapadnu polovinu Nikšićkog Polja i plemena Nikšićke Rudine, Grahova i Krivošije, a uz to Ledenice i Uble iznad Risna, i predeo Trešnjeva, sada u Cucama.[9] Postepeno je ovo pleme potisnuto od mlađeg plemena Nikšići, tako da je od 16. veka na čelu i jednog i drugog plemena bio vojvoda Grdan Nikšić, poznat po ustancima protiv Turaka.[9] Ima i onih koji misle da Kolaci pripadaju rodu Nikšića.[10]

Iseljavanje iz Riđana počinje kada su se Turci učvrstili u Onogoštu, a postalo je masovno kada je Numan-paša Ćuprilić napao župu Onogošt (Nikšić) 1714. godine. Kolaci iz Riđana iseljavali su se u nekoliko pravaca. Jedan od Kolaka se preselio u selo Tulje, na područje Popovog polja. Potom je jedan od njih prešao u Jasenicu, a odatle u Hum. Iz Tulja je neki Kolak otišao u manastir Tvrdoš gde je bio manastirski pčelar. Rod ovim Kolacima su i Vlačići u Policama kod Trebinja.[11] Rodonačelnik Kolaka u Humu je najverovatnije Marko, otac Mijata, Sima i Jova Kolaka. Među Mijatovim sinovima najpoznatiji je Vasilije Vaso Kolak (1859—1939), poznati brčanski trgovac.[12] Hercegovački Kolaci bili su poznati trgovci u Beogradu, Trstu i drugim gradovima. Deo bratstva se, najverovatnije u isto vreme, preko Ibarskog Kolašina i Staroga Vlaha, zaputio prema prostorima sadašnje Srbije. Radoje Uskoković smatra da su postojala dva pravca iseljavanja Kolaka iz Riđana: jedni su otišli u Popovo Polje kod Trebinja, a drugi u Ibarski Kolašin, u selo Banje. Iz Kolašina su se spustili u okolini Sjenice (sela Divlja Reka i Ursule) i kod Novog Pazara, u sela Kućane i Javor. Odatle su neki otišli u Stari Vlah (Kosovica više Ivanjice), u čačanska sela (Rajac i Žaočane),[a] u Gružu (Borač, Vitanovac), Levač (Bele Vode), kao i u žičke Mataruge (Nikići).[10]

Kolaka ima u Vrnčanima pod Kablarom, kao i u kačerskim selima Jarmenovci i Kalanjevci. U Jarmenovce su se Kolaci doselili sredinom 18. veka i njima pripadaju Draškovići, Delimarkovići, Markićevići i Krstići. U Kalanjevcima su zadržali prezime Kolaković.[14] Radojevići iz Palanke takođe pripadaju Kolacima i ovde su se doselili iz Jarmenovaca. Rod su im Draškovići—Delimarkovići.[15] Pripadnici ovog bratstva mogu se naći i u selima Kolubare i Podgorine. Ima ih u Gunjici i tamo su poznati kao Stanojice. Osnivači su ovog sela u koje su došli iz Riđana u Župi Nikšićkoj, tokom 17. veka. U Gunjicu su došla tri brata: Stanoje (otuda Stanojice) je ostao ovde, drugi je otišao u Babajić, a treći preko Ljiga u Jarmenovce. Neki od ovih Kolaka su se, prilikom seobe, zadržali u Starom Vlahu. U Babajić su sišle tri porodice i naselile se u Godevcu, kod Kolačke česme. Jedna od ove tri porodice se vrlo brzo odselila u Kačer, u Jarmenovce. Od njih su tamošnji Kolakovići, koji su svi promenili ovo staro prezime.[16]

Kolakovića ima i u Valjevskoj Tamnavi. U prvoj polovini 18. veka u selo Bajevce se doselio Baja Kolaković, po kome je selo i dobilo ime. Baja je imao tri sina: Jovana, Petra i Velimira, zvanog Beku. Jovanovi potomci su: Kolakovići i Đurđići; Petrovi su: Rajkovići, Živanovići, Dragićevići i Vasiljevići; Bekini su: Bekići, Štukići i Jakovljevići. Iz porodice Baje Kolakovića su čuveni knez Vasilj Pavlović i iguman Jeremija, starešina manastira Grabovca. Knez Vasilj je bio poznata ličnost iz oba srpska ustanka. Jeremija (1768—1838) je bio njegov rođeni sinovac. I on se istakao u ratovima, a manastiru je obezbedio veliku imovinu. Kolakovića ima i u Stublinama, u Valjevskoj Tamnavi. Vode poreklo od Ikonića iz Vrhovina. U Stublinama nose prezimena: Nedeljković, Zarić, Jakovljević i Petrović.[17]

Doseljavanje Kolaka u Kolašin

[uredi | uredi izvor]

Prostor Starog Kolašina je autentičan geografski i etnički prostor koji ima svoju dugu tradiciju. Sama oblast se najčešće naziva samo Kolašin, dok je atribut Stari najduže u upotrebi. Atribut Ibarski se najkasnije javlja i u naučnoj upotrebi je, paralelno sa Starim, od vremena Jovana Cvijića. Dobar poznavalac ovoga kraja, književnik Grigorije Božović, dva Kolašina u Crnoj Gori naziva Gornjim i Donjim, dok Kolašin na Ibru naziva Starim: „I najzad postoji na gornjem Ibru još treći Kolašin, onaj između Rožaja i Mitrovice, koji su i Gopčević i Cvijić nazvali Starim Kolašinom, po svoj prilici zbog toga što su im stari ljudi tako rekli, jer po nekom tamnom predanju to bi bio osnovni Kolašin, od koga su se posle tako razvila i prozvala i ona dva druga. Međutim i ovaj se, moj Kolašin, zove samo tako a ne i 'starim', jer mu je samo takvo ime živo i u potrebi i na mestu i unaokolo”.[18] Slično mišljenje je izneo i Gliša Elezović, polemišući sa Cvijićevim stavovima: „Cvijić, doduše, veli da su stanovnici ibarskog Kolašina doseljeni u razna vremena, a naročito početkom 19. veka iz crnogorskog i novopazarskog ili bolje reći iz Gornjeg i Donjeg Kolašina, pa su novi zavičaj krstili imenom svoga starog zavičaja. Ali čak kad bi u istini stvar tako stajala, teško je pretpostaviti da su ti doseljenici mogli naturiti ime svoje pokrajine jednoj knežini, koja pre svega nije bila nenaseljena, a kulturna je bila svakojako bar koliko i pokrajina iz koje su se novi doseljenici selili, te prema tome nije bila bez imena i pusta. Ne treba zaboraviti da su u ovom malom Kolašinu bili Brnjaci poznati kulturni centar još u doba kralja Milutina i kraljice Jelene. Sem toga ovaj Ibarski Kolašin bio je jedna od retko očuvanih srpskih oaza”.[19] Malo je starih izvora u kojima se pominje Kolašin. U Dečanskom pomeniku, na listu 145', pominje se dolazak poklonika iz „NAHIJE IBAR KOLAŠIN”. Ovaj pomenik je vođen od 1595. godine, ali je pomenuti zapis svakako iz poznijeg vremena. Na jednom fresko-natpisu iz 1673. godine, u crkvi Svetog Jovana Preteče u Crkolezu, poominju se kao ktitori živopisa pop Ivan i pop Marko, „otačastvom Kolašini”. To bi bio najstariji pomen Kolašina u izvorima. Ova oblast, kao i jedan broj sela u njoj, pominje se i u Devičkom katastihu 1770. i 1783. godine.

Kada je reč o granicama ove oblasti njih je precizno odredio Grigorije Božović i saopštio ih Gliši Elezoviću: „Oklačka Glava na Žabare (Mojstirska klisura)”, Crna Rijeka do Ribarića na Ibru; tokom Ibra do ušća Strumačke Reke, uz reku do Crnog Vrha na Rogozni; razvođem Rogozne na preslo kod sela Junaka, na planinu Babova više Banjske i ispod sela Kozareva se spušta i Žirovničku reku, prelazi preko brda u Jagnjeničku Reku i ovom rekom do Ibra; zahvata selo Zupče, pa na Šiškovića Dub kod sela Košutova, dalje se spušta preko brda u pravoj liniji na reku Klinu, obuhvatajući selo Gornji Strmac. Dalje je granica išla planinskom gredom iznad sela Radiševa do sela Rudnika iznad Suvog Grla i preseca selo Dren odakle se penje na Mokru Planinu; gredom Mokre Gore do Oklačke Glave, koja sva pripada Kolašinu”.[19] Sa manje detalja Božović omeđuje Kolašin na stranicama svojih Pripovedaka iz 1926. godine: „Udno Sandžaka, na padinama Mokre i Rogozne, iznad Kosova, petnaest kilometara više Mitrovice uz Ibar pa do Ribarića, proteže se brdovita gorštačka župa ili nahija Kolašin. Njegova severna granica ide bilom Rogozne, a krajnja mu je južna tačka na brdu više Rudnika u srezu dreničkom. Svojim gornjim tokom protiče kroz njega reka Ibar”.[20] Prostor Starog Kolašina najvećim delom danas pripada opštini Zubin Potok, a jedan deo opštinama Novi Pazar i Tutin.

U Stari Kolašin Kolaci dolaze, najverovatnije, tokom 18. veka. Naseljavaju sela Banje, Preseka i Perkovac. U Banjama su svi stanovnici Kolaci i to je najveće i jedino poptuno Kolačko selo u Srbiji. Kolakovića je bilo i u Perkovcu, ali su odatle odselili i u tom selu nema više stanovnika.[2] Dragocene podatke o prisustvu Kolakovića u Preseci pruža Dečanski pomenik. Među drugim kolašinskim poklonicima, koji su posetili Visoke Dečane, upisani su i Kolakovići iz Preseke: Manda, Komlen, Milan i Vukadin. Među svim upisanim hodočasnicima iz Kolašina, jedino su Kolakovići istakli svoje prezime. Danas u ovom selu nema Kolakovića, a u Preseku nakon njih dolaze Drobnjaci. Najveći broj iseljenih Kolakovića je iz Banja, kao i iz drugih kolašinskih sela (Vranoviće, Preseka i Perkovac). Oni su naselili sela u Toplici, Gruži Srednjem Ibru, Rasu, Rogozni itd. Jedan deo je najverovatnije, preko Rogozne, Sjenice i Starog Vlaha dospeo u centralne oblasti Srbije, dok je po mišljenju Kolaka drugi veći deo krenuo dolinom Raške i Ibra ka tim prostorima. Kolašin im je bio etapna olbast u daljim migracijama. Svi oni i danas čuvaju sećanje da su se njihovi preci doselili upravo iz Kolašina. Zato se ovi Kolaci nazivaju kolašinskim Kolacima, koje vezuje slava Sveti Nikola i, najveći deo njih, preslava Sveti Ilija.

Kolašinski Kolaci

[uredi | uredi izvor]
Danilo Kolaković (u sredini) kao učenik Carigradske gimnazije 1899. godine.

Kolaci danas žive u kolašinskim selima Banje, Vranoviće i Dragočevo. Selo Banje naseljavaju Kolakovići, najverovatnije, negde u 18. veku. Zajednički predak imao je sinove Boja, Gvozda i Milutina. Od njih su današnji Bojovići, Milunovići i Gvozdenovići. Od Gvozdenovići su današnji Radojevići, a Kolaci su i Radovanovići, Lazovići, Pantelići, Milići, Markovići, Marinkovići, Vasiljevići i Josivljevići. Zabeleženo je da Kolaci potiču od neke baba Kole.[2] Nije jasno, međutim, da li je ovo nadimak od imena ili, što je verovatnije, od prezimena. I danas se ponegde može čuti da se žena koja pripada ovom bratstvu naziva Kolakuša. Isto predanje o zajedničkom pretku sačuvali su i Jovići (Kolaci) u Belom Polju kod Kuršumlije, kao i Veselinovići i Gvozdići u Postenju kod Leposavića.

Među znamenitim Kolacima iz Banja ističe se Danilo Kolaković. Rođen je 12. maja 1880. godine. Bio je đak prve generacije novootvorene škole u Dubokom Potoku.[21] Pripada prvim Kolašincima koji su se školovali u čuvenoj Srpskoj gimnaziji u Carigradu. Sačuvana je i fotografija iz tog vremena na kojoj je Danilo sa Mijatom Božovićem iz Pridvorice i Petkom Kragovićem iz Kobilje Glave. Slikani su u prazničnom odelu učenika Carigradske gimnazije koje je „bilo najlepše i najskupocenije odelo od svih naših drugih gimnazija. Na okovratniku spreda stajao je monogram SŠ (Srpska škola), radi razlikovanja naših učenika od učenika drugih škola. Učenici su vodili računa o tom natpisu, da u varoši ne povrede dostojanstvo škole”.[22][b] Ima mišljenja da je školovanje okončao u Skoplju. U Carigradu su mu profesori bili Stanoje Stanojević, Jovan Radonić, Valerijan Pribićević i Stevan Marinković. Poznato je da su u ovu školu slata samo deca iz dobrih i poštenih kuća, koje su bile odane srpstvu. Učiteljsku karijeru započeo je u Stranjanima kod Prijepolja, 1902. godine.[23] Na drugom mestu stoji da je te godine bio učitelj i u Aljinovićima kod Sjenice.[23] U Stranjanima ostaje do 1905. godine kada odlazi na školovanje u Rusiju.[24] Nije poznato kada se vratio sa školovanja. Pre Drugog svetskog rata radio je kao finansijski službenik u Beogradu.[22] Kolaci iz Banja poseduju smisao za narodno stvaralaštvo. Izrazitom kolačkom pesmom smatra se narodna pesma: „Aoj vrana gologlava, gde si kapu izgubila, na dno Banja, na Doganja...”.[v] Izvrsni kazivači narodnih umotvorina bili su Milosav Milić i Stanojka Bojović. Nekoliko narodnih umotvorina, koje je kazivala Stanojka, zabeležio je i objavio Blagoje Božović.[25] Izuzetan smisao za pripovedanje i humor imala je Natalija Gena Bojović (udata Kostić). Izvandredan pevač starih kolašinskih pesama bio je Vojislav Vojo Bojović.

Poznati trgovac Vladimir Miro Gvozdenović

Poznati trgovac bio je Vladimir Miro Gvozdenović, koji je, pored Ibra, imao pre Drugog svetskog rata prodavnicu „Banje”, poznatu kao Mirov dućan.[g] Po robu je išao u Grčku i Mađarsku. Među majstorima isticali su se Božidar Luković iz Klečaka i Radun Milić iz Banja. U zaseoku Klečke, su, takođe, Kolaci sa današnjim prezimenom Luković. Iako u Klečcima ima groblje, Lukovići svoje umrle odnose u staro brastveničko groblje u Banje. U Vranovići (opština Novi Pazar) žive Dobrići koji su se iz Banja doselili sredinom 19. veka (6 kuća). Iz porodice ovih Kolakovića bio je i knez Ilija za koga je vezana jedna ne baš popularna epizoda. Njega je narod prokleo, jer je slagao cara da narod dobro živi i da u kraju sve rađa. „Po kazivanju Jefta J. Dobrića iz Oklaca (januar 1966. godine) knez Ilija Kolaković, koji je držao sela u podnožju grada Jeleča, jednom prilikom, na pitanje cara u Carigradu, kako narod živi, rekao je da narod živi dosta dobro i da u njegovoj knežini uspevaju žita svih vrsta, što je suprutno od činjeničnog stanja. Car ga je darovao sabljom i oslobodio svih dažbina. Narod ga je prokleo. Više godina u njegovoj kući vladao je pomor u porodici. Njegovi unuci promenili su prezime u Dobrić, da bi po narodnom verovanju prestao pomor. Po predanju njegov grob se tri puta otvarao, sve dokle nisu zakopali živog petla i zaboli u njegov grob glogov kolac, kako bi se obistinila ona narodna: Od krvi ćeš pobegnuti, a od kletve ti nema mesta!”.[26] Ejup Mušović ih pogrešno povezuje sa Dobrićima u Brnjaku i Oklacima sa kojima oni nisu u srodstvu, osim što nose isto prezime.[27] Dobrići u Brnjacima su Komatovići iz plemena Kuča, dok su Dobrići u Vranoviću Kolaci. Među Dobrićima bilo je mnogo poznatih domaćina i uglednih ljudi. Kao kiridžije (najamni prevoznici robe) su se istakli Milenko i Tomo Dobrić.[26] Savatije Dobrić je imao redak dar saniranja lomova, uganuća i iščašenja. Njegov brat Pavle bio je među retkim pismenim ljudima svoga vremena. Čitao je i tumačio pisma i dokumenta mnogima u kraju. Kolaci žive i u kolašinskom selu Dragočevu i nose prezime Nikolić.

Iseljavanje iz Kolašina

[uredi | uredi izvor]

Kolaci se iz Kolašina iseljavaju u sela Javor i Andrijaš kod Novog Pazara, zatim u Borač, Vitanovac i Vitkovac u Gruži. Naseljavaju i toplička sela Belo Polje, Raču, Dešišku i Vuču, a u Srednjem Ibru ima ih u selima Mekiniće, Postenje i Koporiće. Kolaci u Javoru su Vukosavljevići i Milojevići, a u Andrijašu Markovići. Postoji predanje da je predak borčanskih Kolaka, Nikola, došao iz Kolašina za vreme Karađorđevog ratovanja oko Novog Pazara i Sjenice. Familija su sa Kolakovićima u Vitanovcu. Milisav Lutovac kaže da su Kolakovići iz Borča i Vitanovca poreklom iz Starog Kolašina. Nema naučne potvrde da su oni iz Riđana preko Lipova došli u Borač. Rečeničnu konstrukciju o tom putu Boriša Radovanović preuzima od Vasilije Kolaković, koja ne pominje Lipovo, već govori o iseljavanju Kolaka iz Riđana u Tulje u Popovom polju.[28][29][30] Prvi pisani trago o Kolacima u Borču je iz 1837. godine. U matičnim knjigama Boračke crkve ubeleženo je ime Kolak i Kolaković Sreten i Srećko.[30] Kolakovići iz Vitanova su doseljeni iz Kolašina. Slave Svetog Nikolu i preslavu, Svetog Iliju. Dragić je zabeležio da su menjali slavu da ih Turci ne pronađu.[31] Mladenići (Kolaci) prvi su došli u Vitkovac, još pre Prvog srpskog ustanka. Pobegli su iz Kolašina gde su ubili jednog Turčina. Kolaci u Vitanovcu su sa njima jedna familija. Kolaci iz Belog Polja danas nose prezime Jović, koje su dobili po pretku Jovanu, koji je oko 1850. godine iz Starog Kolašina došao u Belo Polje. Jovan je imao sina Timotija, koji je živeo samo 32. godine. Timotije je imao sina jedinca Milorada (1892-1955), koji je bio poznat u kraju kao Milorad Kolak. Bio je saborac i lični prijatelj Koste Pećanca. Radio je kao državni službenik u Kuršumliji i Skoplju.[24]

Sačuvani su brojni toponimi koji govore o prisustvu Kolaka u topličkom selu Rača: Kolaci, Kolačka voda, Kolačke livade, Kolačko groblje, Kolačka vodenica (Ravni Šort).[32] Kolaci u Rači su Vukotići. Potiču od Vukote, koji je imao još četiri brata: Pavle, otuda Pavlovići u Vuči; Mihajlo, od njega Mihajlovići iz Dešiške; Jovan od kojeg su Jovići u Belom Polju i Vićentije, po kome su dobili prezime Vićentijevići u Rači. U Dešiški Kolacima pripadaju Mihajlovići, a u Vuči: Pavlovići, Mojsilovići i Nikolići. U Mekinićima (Srednji Ibar, opština Leposavić) žive Radosavljevići (1 kuća) i Kolakovići (2 kuće), koji su se ranije prezivali Radisavljevići, ali su zbog nekih razloga uzeli staro prezime. Radosav i Radisav su bili braća. Čuva se porodično predanje da je porodicu iz Crne Gore preko Banja u Ibarskom Kolašinu i Javora na Rogozni u Mekiniće doveo Janićije Kolak.[33] Iz Mekinića je Gligorije Radosavljević zbog turskog zuluma prebegao u Kuršumliju 1889. godine.[34] Veselinovići (3 kuće) u Postenju doseljeni su iz Banja u Ibarskom Kolašinu. Kažu da su od neke Kole. Gvozdići su takođe Kolaci. Doseljeni su iz Korilja kod Zvečana, gde su došli iz Banja. Blisku su rod sa Veselinovićima na šta upućuje isto poreklo, slava i međusobno neorođivanje.[35] Todići—Banjci (4 kuće) u Koporiću su takođe doseljeni iz Banja.

Promena prezimena

[uredi | uredi izvor]

Osim u najstarijem obliku Kolak, prezime se sreće i u formi Kolaković. U najstarije pisane tragove prezimena u ovoj formi se sreće u Dečanskom pomeniku. Tamo su poklonici Manda, Komlen Milan i Vukadin (iz kolašinskog sela Preseka) upisali i svoje prezime Kolaković. Oni su, najverovatnije, negde u 18. veku posetili manastir Dečane i upisali se u Pomenik. Prezime Kolaković nalazi se i u Čibučkom tevteru iz 1824. godine (reč je o Kolakovićima iz Rajca), kao i u Matičnim knjigama crkve u Borču iz 1837. godine.[30] Svojevrsno srbiziranje prezimena sreće se među humskim Kolacima 1875. godine i to u Brčkom, gde je sin Vasinog brata Mitra, Vojislav, zaveden u crkvenu matičnu knjigu pod prezimenom Kolaković. To je po mišljenju Vasilije Kolaković „najstariji sačuvani trag o spomenutoj promeni prezimena, još za vreme turske uprave u Bosni”.[28] Međutim, drugo njegovo dete je 1879. godine upisano sa prezimenom Kolak. Ustaljeno korišćenje prezime Kolaković u Brčkom kod poznatih trgovaca počinje krajem 19. veka. Sam Vaso Kolak se i između dva svetska rata potpisivao starim prezimenom. Nedosledno korišćenje prezimena nalazimo i u samom Humu. Matične knjige s kraja 19. veka čuvaju formu Kolaković, dok se posle 1900. godine koristi prezime Kolak. Time se humski Kolaci opredeljuju definitivno za svoje praotačko riđansko prezime. Njihovi rođaci u Beogradu, po ugledu na brčanske trgovce, opredeljuju se za prezime Kolaković.

Kolaci koji su došli u Kolašin ili naselili druge krajeve u Srbiji takođe su se odrekli starog prezimena Kolak. Neki su se opredelili za oblik Kolaković, dok su drugi uzeli prezime po svom pretku. Ima slučajeva da veoma bliski rođaci nose različita prezimena kao Kolakovići i Radosavljevići u Mekinićima. Na drugoj strani, Kolaci sa promenjenim prezimenom vrlo rado uz svoje novo prezime dodaju i Kolak, čime s ponosom ističu svoje staro poreklo. Tako na grobu čuvenog četnika Ljubomira Vukotića u Rači stoje pored prezimena Vukotić i Kolak. U Mekinićima kod Leposavića sačuvano je sećanje na pretka Janićija Kolaka. U matičnim knjigama Boračke crkve iz 1837. godine nalazi se, pored prezimena Kolaković, upisano i prezime Kolak.[30] U bogatoj porodičnoj arhivi Kolakovića iz Vitanovca sačuvano je svedočanstvo o starom prezimenu Kolak. U jednoj tapiji od 12. aprila 1844. godine kao svedok se navodi Obrad Kolak. U sudskom svedočanstvu Okruga kragujevačkog od 31. oktobra 1855. godine kao kupac vodenice navodi se Risto Kolak iz Vitanovca. U tapiji od 10. maja 1865. godine kao kupac voćnjaka pominje se Krsto Kolak iz Vitanovca. U dokumentima s kraja 19. veka nailazimo na paralelnu upotrebu prezimena Kolak i Kolaković. Tako u presudi o podeli zadružnog imanja Kolakovića iz Vitanovca, od 9. januara 1885. godine, prezime svedoka Pavla dva puta se, u istom dokumentu, navodi kao Kolak i isto toliko puta kao Kolaković. Na spomeniku Josifa Kolaka, pisara i blagajnika opštine Vitanovca, koji je umro 1898. godine, nalazi se stara forma prezimena.

Ima primera istovremene upotrebe starog i novog prezimena — primer čuvenog ratnika Joksima Vasovića-Kolakovića. U mnogim selima gde žive Kolaci, a najbolji primer za to je Banje, nema više prezimena Kolak ili Kolaković. Poslednji je bio Danilo Kolaković, učenik Carigradske gimnazije. Ovo selo je i primer da se od nekadašnjih Kolaka izrodilo najviše prezimena: Bojović, Milunović, Gvozdenović, Radojević, Milić, Pantelić, Marinković, Vasiljević, Josivljević, Radovanović, Lazović, Marković, Luković. Slična je situacija u Jarmenovcima i u nekim drugim selima.

Slava

[uredi | uredi izvor]

Teško je utvrdi kojeg su svetitelja slavili preci današnjih Kolaka, jer danas oni slave više slava. Kolaci iz Starog Kolašina, Gruže, Toplice, Srednjeg Ibra, Stare Raške, Rogozne i Laba slave Svetog Nikolu i praslavu Svetog Iliju (osim Kolakovića iz Borča koji slave samo Svetog Nikolu). Po tome bi se moglo zaključiti da su se borčanski Kolaci najranije odvojili od ostalih, pre nego što je počelo zajedničko slavljene Svetog Ilije kao preslave. Kolaci koji slave Svetog Nikolu očigledno pripadaju jednom ito, najverovatnije, navećem bratstveničkom jezgru. Oni su svakako imali jedan put izlaska iz Nikšićke župe odnosno Stare Hercegovine, koji ih je doveo do Starog Kolašina. Odatle su neki od njih nastavili dalje, prema Srednjem Ibru, Toplici i Gruži. Svetog Nikolu slave i Kolakovići iz Rajca, pa se može pretpostaviti da pripadaju istoj grani Kolaka.

Kolaci u Kačeru (Jarmenovci, Kalanjevci), Kolubari i Podgorini (Gunjica, Babajić) i Jasenici (Palanka) slave Svetog Luku.

U Valjevskoj Tamnavi slave Đurđić (Bajevce) i Aranđelovdan (Stubline).

Kolaci u Humu, Hercegovini, slave Svetog Jovana, a prislužuju Vasrks, kao i starosedeoci Jalovice. Iz toga bi se moglo zaključiti da su dolaskom u Hum promenili staru slavu.

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Kolakovići su došli u Rajac u 18. veku. Pod ovim prezimenom pominju se u Čibučkom tevteru iz 1824. godine. Nekoliko Kolakovića šominje se i u Popisu opštine ježevičke iz 1863. godine.[13]
  2. ^ Ovde stoji da je Danilo Kolaković rođen u Novom Pazaru. Greška je nastala verovatno zbog toga što se, prema predanju, njegova porodica iz Kolašina odselila u Novi Pazar. Iz Zafirovićeve knjige saznajemo da mu se otac zvao Vučko.[22]
  3. ^ U donjem delu sela i danas postoji toponim Doganjište
  4. ^ Smisao za trgovinu kod hercogovačkih Kolaka istakla je Vasilija Kolaković u pomenutom radu

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Poreklo prezimena Kolak”. poreklo.rs. Pristupljeno 1. 6. 2018. 
  2. ^ a b v Lutovac 1954, str. 56–72.
  3. ^ Stojanović 2009, str. 131.
  4. ^ Skok 1972, str. 123.
  5. ^ Kolaković 1978, str. 231.
  6. ^ Hrabak 1997, str. 101–134.
  7. ^ Petrović 1999, str. 229–264.
  8. ^ Peškin 1992, str. 57–92.
  9. ^ a b Šobajić 1995, str. 35–39.
  10. ^ a b Uskoković 1924.
  11. ^ Obren-Kozić 1903, str. 1191.
  12. ^ Kolaković 1978, str. 225–239.
  13. ^ Stefanović 1998, str. 330.
  14. ^ T. Rakić 2008, str. 795–813.
  15. ^ Drobnjaković 2009, str. 332.
  16. ^ Pavlović 1991, str. 515.
  17. ^ Pavlović 1998, str. 174–176.
  18. ^ Božović 2007, str. 247.
  19. ^ a b Elezović 1931, str. 27–28.
  20. ^ Božović 1926, str. 196.
  21. ^ Dobrić 2010, str. 318.
  22. ^ a b v Zafirović 1934, str. 26–217.
  23. ^ a b Popović-Petković & Šalipurović 1970, str. 251–258.
  24. ^ a b Šalipurović 1972, str. 104.
  25. ^ Božović 1997, str. 85.
  26. ^ a b Božović & Božović 2001, str. 27.
  27. ^ Mušović 1979, str. 159.
  28. ^ a b Kolaković 1978, str. 236.
  29. ^ Dragić 2010, str. 219–227.
  30. ^ a b v g Radovanović 2003, str. 143.
  31. ^ Dragić 1921, str. 219–227.
  32. ^ Jašović 2007, str. 147–148.
  33. ^ Pavlović 2003, str. 293.
  34. ^ Peruničić 1989, str. 98.
  35. ^ Pavlović 2003, str. 293–307.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Колак&oldid=27674688”