Цуце
Цуце су једно од најбројнијих српских племена Катунске нахије које се развило уз још осам племена у нахији. То су била племена: Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Озринићи (Чево), Пјешивци, Загарач и Комани.
Најранији помен Цуца налазимо у которским споменицима из 1431, као и у цетињској хрисовуљи с краја 15. вијека. У турским дефтерима из 16. вијека спомињу се као село са три водеће махале. Они су једно од највећих племена са подручја старе Црне Горе. Област им се дијели на Веље и Мале Цуце. Главнина становника по предању су досељеници из Куча (Мале Цуце) и из Херцеговине, Чарађа (Велике Цуце). Досељени су према предањима у периоду између краја 15. и почетка 17. вијека.[1]
Према подацима Которанина Маријана Болице, Цуце су већ 1614. године имале 175 домова.[2]
Етимологија
[уреди | уреди извор]Није поуздано утврђено поријекло назива Цуца. У литератури се могу наћи аргументи за албанску (лично мушко име Цуц), као и за словенску етимологију овог назива. У словенским језицима, нарочито код Словена на југоистоку Балкана (Македонија, Бугарска) постоје имена и топоними са основом цуц-. Крајем 9. вијека, један жупан средњовековне жупе Требиње звао се Чучимир. Из података о првим поменима Цуца, може се видјети да је још почетком 15. вијека, име Цуца било патроним.[3]
Историја
[уреди | уреди извор]| Дио серије |
| Српска племена |
|---|
 |
Цуце се први пут наводе у которском документу из 1431. године, кроз помен становника Влатка Витојевића из Цуца (Vlathicus Vitoevich de Zuçe);док се његов син Ђураш помиње 1488. године).
У Цетињској хрисовуљи Ивана Црнојевића наведене су границе Цуца према Ораховчанима и Риђанима:
| „ | Међа Ораховча и Цуца и Риђна: Почевши за 3мијно брдо и са ову страну Ђинова дола, и у Доброгорски Крст, и у врх Тисовца, и у Голију, и у Троглав, и у Бијели Студенац. | ” |
| — војвода Иван Црнојевић, Цетињска хрисовуља | ||
Са турском окупацијом 1497. Цуце су постале гранична област између херцеговачког и црногорског санџака. У турском дефтеру Црне Горе из 1521. године дио су Нахије Пјешивци. Највећем селу није уписано име али се на поуздано зна да се зове Калођурђевић, што закључујемо из наредног пописа из 1523. године. Осим њега пописана су села Војиновићи, Аладиновићи, Миоман, Буковик, Миловићи. Двије године касније, Цуце су пописане као село у Нахији Цетиње. Оно обухвата три махале Калођурђевић, Аладиновић и Војиновић, док је махала Буковик запустјела. Према истраживању Радуловића, у периоду између 1570. и 1582. године дошло је до нове друштвене динамике у племену, фузије два села у здржено "махала Аладин са Војиновићима", па су 1582. пописана два села, помеута здружена махала и махала Калођурђевићи. Ово одговара доцнијој подјели на Мале и Велике Цуце.[4]
- Цуцке махале 1521. године су: Калођурђевићи, Војиновићи, Аладиновићи, Миловићи, Мијомановићи и Буковик;
- 1523: Калођурђевићи, Војиновићи и здружена „Аладиновићи и Миловићи и Мијомановићи“, док је Буковик празан;
- 1529-1536: Калођурђевићи, Војиновићи и здружена махала „Аладиновићи и Миловићи и Мијомановићи“;
- 1570: Калођурђевићи, Војнолићи, Аладин;
- 1582: Калођурђевићи, и здружена „ махала Војиновићи са махалом Аладин“;
- 1592: Цуце и Друге Цуце.[4]
Марјан Болица млетачки племић у опису Скадарског санџака из 1614. године наводи да су Цуце су најбројније племе Катунске нахије, са 175 кућа те 237 војника, под командом Вула и Ника Раичевих. Ово је био и врхунац старог племена Цуца, јер од 1620. године почиње демографски пад. Тек након што су се доселили досељеници из Чарађа и Куча умножили, племе поново добија на снази, од половине 18. вијека.
Из Цуца је највећи црногорски јунак Никац од Ровина, који је вјечну славу стекао обилићевским упадом у табор Осман-паше босанског на Чеву 1756. године, са својих 40 сабораца, и том приликом убио пашу, изазвао расуло у турским редовима и омогућио Србима да извојују величанствену побједу над надмоћнијим непријатељем.
Цуцко[5] село Трњине (у којем су Срби побили Турке 1706. и 1716. године) је у вријеме Петра Првог Петровића Његоша било на граници Црне Горе.[6]
Села
[уреди | уреди извор]- Мале Цуце чине села: Трњине, Кобиљи До, Круг, Ровине, Прентин До, Савине Крушке.
- Велике Цуце: Ржани До, Граб, Градина, Липа, Доња Заљут, Горња Заљут, Просени До, Добра Гора, Вукодо, Рокочи, Извори.
- Доњи Крај: Башино Село и Доњи Крај.[4][3]
Рекли су о Цуцама
[уреди | уреди извор]| „ | да огањ сине чак на море, да бљесне у страшна и сиромашна села веселих Цуца, најдивнијег хајдучког племена, које се икад у нашем народу смрти грохотом смејало! | ” |
| — писац Милош Црњански, Време 1925. | ||
| „ | Цуце су моја висока Војна Академија. | ” |
| — краљ Никола Петровић | ||
| „ | Цуци су посјекли седам турских паша о бегова, више но сва остала црногорска племена. | ” |
| — војвода Пеко Павловић | ||
| „ | По шаљивости, међу свим племенима Црне Горе и Брда на прво мјесто ставља Цуце. | ” |
| — историчар и етнограф Андрија Јовићевић | ||
Братства
[уреди | уреди извор]Цуцка братства су:
|
|
|
|
|
Знаменити Цуце
[уреди | уреди извор]Поријеклом су Цуце:
|
|
|
|
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ердељановић 1926, стр. 317, 737, 744.
- ^ Ердељановић 1926, стр. 701.
- ^ а б Бабић, Небојша (2017). Порекло становништва племена Цуца. Порекло: Београд.
- ^ а б в „Цуцка насеља 1490-1592. године”. Милан Радуловић (2022). Приступљено 5. 6. 2023.
- ^ Поповић, Ђуро; Рогановић, Јован (1899). ЗЕМЉОПИС КЊАЖЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ, Катунска нахија. Цетиње: К. Ц. Школска Комисија.
- ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, УДАР ТУРАКА НА СЕЛО ТРЊИНЕ 1717, стр. 493.,. Цетиње: Светигора.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ердељановић, Јован (1926). Стара Црна Гора: Етничка прошлост и формирање црногорских племена. Српски етнографски зборник. 39. Београд: Српска краљевска академија.
- Бабић, Небојша (2017). Порекло становништва племена Цуца. Порекло: Београд.
- „Цуцка насеља 1490-1592. године”. Милан Радуловић (2022). Приступљено 5. 6. 2023.
- Вукићевић Иван, Јерковић Синиша, Михић Велибор, Грк Миљан, Бабић Небојша, Вукосављевић Никола, Мучибабић Михајло, Рајевац Милан, Радуловић Милан, Бојанић Јован, Јелић Лука, Милетић Милош, Новаковић Небојша, Јегдић Марио, Сремчевић Данило, Кртинић Јовица (2021). Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине. Београд: Друштво српских родословаца „Порекло“. ISBN 978-86-89993-18-9.