Artemida

Artemida
Dijana Versajska, rimska kopija grčke skulpture koju je izradio Leohar
Lični podaci
Prebivalište	Olimp
Porodica
Potomstvo	nema (devičanska boginja)
Roditelji	Zevs i Leta
Porodica	Apolon, Arej, Atena, Afrodita, Dionis, Hermes i Hefest
Mitologija
Planina	Tajget, Erimant

Artemida (grč. Άρτεμις) bila je grčka boginja lova, divljine, kao i gospodarica i zaštitnica divljači.^[1][2][3] Ona je najverovatnije bila drevno božanstvo, koje su Grci usvojili kao boginju divljine. Prema švedskom mitologu prof. Martinu Nilsonu, Artemida bila je najpopularnija grčka boginja. U klasičnoj tradiciji bila je personifikovana sa planinama, drvećem, lovom i plesom, nimfama, decom i mladunčadi životinja.^[4] Po mišljenju drugih, ne samo da je uživala rasprostranjenost svoga kulta (naročito u Arkadiji, Kritu, Anadoliji i Velikoj Grčkoj), nego i njegovu dugu tradiciju, koja seže duboko u prošlost i predstavlja predmet rasprave mnogih lingvista, poznavalaca linearnog pisma B.^[5][6]

Osim toga, postoje različite teorije u pogledu porekla i uvođenja njenog kulta u Grčku. Kao prvobitna gospodarica divljine i primitivnog, preagrarnog lovačko-sakupljačkog društva, pretpostavlja se po jednoj od tih teorija da je njena uloga zaštitnice divljači konceptualno tokom vekova postala srodna njenoj potonjoj domestifikovanoj funkciji zaštitnice mladog ljudskog života. U svetskoj naučnoj literaturi, istoričari religije, koji se slažu s tim, često uzimaju za tu pretpostavku dokaz o postojanju jedne univerzalne praistorijske gospodarice životinja iz koje je kasnije proizašao Artemidin kult, za razliku od onih koji ukazuju na njeno originalno krićansko ili anadolijsko poreklo.^[5]

Takođe, postoje nesuglasice i po pitanju okolnosti u kojima je rođena. Neki izvori navode da je rođena istog dana kad i njen brat-blizanac Apolon, dok je kod drugih to bilo nešto ranije ili kasnije. Prema opšteprihvaćenoj legendi, rodila ju je boginja Leta, koja je nakon dugog traganja za mestom gde će se poroditi najzad bila primljena na ostrvo Del.^[7]

Ono što se pouzdano zna jeste da opis Artemide u Homerovoj„Odiseji“ potpuno odgovara potonjem klasičnom verovanju, prema kojem se ona kreće planinom Tajget ili Erimantskom gorom i uživa u lovu na veprove i košute, ili je u društvu nimfi među kojima vodi kolo po livadama i pomenutim uzvišenjima. Zbog toga joj je, između ostalog, pridodat atribut keladeine (ona koja pravi galamu), koji se odnosi na uobičajenu buku za vreme lova, prouzrokovanu povicima, lovačkim rogom i psećim lavežima.^[8][9]

Počev od dešifrovanja linearnog pisma B 1952, mnoga istraživanja su se fokusirala na imenâ božanstava na tablicama, pošto su ove obezbedile nove podatke za dijahrone studije grčkih kultova. Lingvisti su na osnovu njih ustanovili da je mikensko društvo posedovalo neka ženska božanstva koja kasnija grčka mitologija ne prepoznaje, kao što su: Qe-ra-si-ja, Pi-pi-tu-na, Do-qe-ja (?), Qo-wi-ja i Ma-na-sa. Uz to, doznalo se da su neka od tih u stvari minojskog porekla. Za razliku od takvih, ostala mikenska ženska božanstva imala su familijarna imena koja ih povezuju sa božanstvima iz 1. milenijuma p. n. e.: Di-wi-ja (po svemu sudeći Zevsov ženski pandan), boginja-golubica Pe-re-*82/ Pelaia, Po-si-da-e-ja (Posejdonov ženski pandan), Ma-te-re te-i-ja (tj. „božanska majka“), i — eventualno — Maka, Mater Gâ (tj. „majka zemlja“).^[10]

Međutim, najčešće spomenuta mikenska boginja je Potnija. Ta boginja označavana je ili samo Potnija, ili sa atributima koji joj određuju bliže značenje. Ti atributi ukazuju na različite aspekte ovog božanstva. Na Knosu je ona Potnija Lavirintska (da-pu -ri-to-jo po-ti-ni-ja) i od Atane ili možda čak od Atine. U Pilu i Mikeni potvrđene su sledeći tipovi potniai-e: u-po-jo-po-to-ni-ja (od hypo što znači „ispod“, ili pak radnju pri tkanju), po-ti-ni-ja a-si-wi-ja (Azijska Potnija), po-ti-ni-ja i-qe-ja (Potnija Hipejska), ]-a-ke-si po-ti-ni-ja (Potnija od nepoznatog toponima), e-re-wi-jo po-ti-ni-ja (Potnija od toponima koji počinje na e), ne-wo-pe-o po-ti-ni-ja (Potnija od toponima koji počinje na n), si-to-po-ti-ni-ja (bukvalno prevedeno, Žitna Potnija).^[10]

Zaključno s gore navedenim, radnice na tekstilu i ovce terminisane su „Potnijski“ (po-ti-ni-ja-we-jo/-ja). Ekonomske transakcije odvijale su se u Potnijino ime: njoj su prinošeni produkti poput meda, tekstila, ječma, mirisnog ulja i zlatne posude. Potnijin suprug, *potis ili posis, može da se odnosi ili na Posejdonovo ime, ili na ime boga do-po-ta, verovatno „gospodara kuće“. Kao što je rečeno, ne zna se tačno sa sigurnošću da li se nekoliko ženskih božanstava zajedno nazivalo Potnijom, ili da li su sva Potnijina imena samo reprezentovala aspekte jednog glavnog ženskog božanstva. Ono što je više verovatno jeste da su se neka od imena mikenskih boginja održala i u 1. mileniju p. n. e., kao što su I-pi-me-de-ja/Iphimedeia, Eileithyia, Hera i Artemida.^[10]

Pouzdano se zna da je u prvom mileniju Artemida personifikovana sa lovom, ribolovom i divljim životinjama. To je dovelo poznatog oksfordskog klasičara i akademika Luisa Farnela do zaključka da boginjino poreklo treba pronaći u periodu tokom kojeg su njeni obožavatelji bili većinski zaokupljeni lovom i ribolovom, a to je vreme pre upoznavanja sa poljoprivrednim tekovinama. Sličnu interpretaciju izneo je još jedan britanski klasičar Dejvid Vest smatrajući da nema sumnje u to da se kult ove boginje odražavao u najdrevnijim i najprimitivnijim slojevima grčke religije.^[10]

S druge strane grčki klasičar Atanasios Antoniju je uveren u prisutnost minojskih elemenata u klasičnom Artemidinom kultu. Po njegovom mišljenju je minojska Artemida identična sa kritskom boginjom Ejlejtijom. Stoga proizilazi da je Potnia Theron (tj. „gospodarica divljine“) u stvari preteča klasične Artemide. Tu tvrdnju objašnjava trgovačkim vezama koje su bile zastupljene između minojskog Krita i Braurona u Atici, u kojem su se po svoj prilici prvobitno prinosile ljudske žrtve u čast ove boginje. Njegovo mišljenje deli i njegov kolega arheolog Nikolaos Platon.^[11][10]

Postoje takođe i oni naučnici koji Artemidu posmatraju kao rezultat religijskog sinkretizma različitih minojskih ženskih božanstava i grčkih lokalnih božanstava. Među njima vredi izdvojiti dvojicu mitologa Hju Lojd-Džonsa i Frensisa Vijana.^[10]

Na linearu B, Artemidino ime je atestirano samo dva ili možda tri puta. Javlja se na jednoj od tablica iz Tebe koja beleži izdavanje vune i to u dativnoj formi (a-ti-mi-te); kao i na onoj iz Pila, gde je jedan muškarac predstavljen „slugom Artemidinim“ (a-te-mi-to do-e-ro). Ona iz Tebe, po svemu sudeći namenjena kao pošiljka, adresovana je na Amarint. Amarint je bio čuven u klasično doba kao grad na zapadnoj obali ostrva Eubeje, što i nije suviše daleko od Tebe. Mada, ne treba isključiti da je postojao i drugi grad ovog imena u Beotiji, u kojoj se nalazi i sama Teba. Isto tako, manje je sigurno u slučaju pilske tablice da je grafija a-ti-mi-te dativni oblik Artemidinog imena, s obzirom na prisustvo ostalih bogova na istom spisku. Kolebanje u grafiji između e i i prisutno je i u drugim rečima i imenima koja su, po svoj prilici, pozajmljena iz pregrčkog jezika, i možda to objašnjava zašto se boginja javlja na lidijskim natpisima kao Artimul-a.^[10][12]

Artemida se spominje kao božanstvo u zapisima na linearu B, a svetilišta posvećena njoj takođe su dokumentovana u klasičnom i helenističkom periodu. Otkrivši ostatke svetilišta iz bronzanog doba na mestu onog iz klasičnog ili helenističkog, mnogim arheolozima prvo što je palo na pamet jeste kontinuitet kulta i bogosluženja istog božanstva minojskog porekla. Međutim, mnoga od tih svetilišta ne ukazuju na nikakav dokaz koji bi posvedočio tu tvrdnju. Zapravo, postoji samo jedno sakralno mesto na kojem je najverovatnije bio zastupljen kult Artemide, i koje datira do samog kraja bronzanog doba: Kalapodi (drevni Hijampolj, istočna Fokida).^[13]

Nedaleko od današnjeg sela Kalapodi lociran je hram Apolona i Artemide Elafebolos. Jugoistočno od hrama stoje ostaci zida koji datira iz poznoheladskog III C perioda, odnosno perioda nakon pada većine mikenskih palata. Bezbroj fragmenata pitosa i ostataka zrnevlja i pasulja nagoveštavaju da su produkti za prinošenje bili smešteni u blizini. Analize životinjskih kostiju pokazuju šta je sve bilo prinošeno ili možda korišćeno za ishranu. Šest fragmenata od jedne ili više medveđih lobanja datirane su do heladskog perioda; lavlje kosti su iz ranogeometrijskog perioda, a plećka od iste životinje čak pokazuje tragove kasapljenja i garevine iz ranoarhajskog perioda, na osnovu čega možemo zaključiti da je ona žrtvovana.^[13][14]

Većina kostiju iz poznominojskog perioda pripada ovcama i guskama, a posle njih kravama i svinjama. Žrtvovane životinje su obično mlade, i na osnovu toga može se zaključiti da je reč o kultnom mestu a ne o nekom naselju. Uz to, pronađeno je i nekoliko kostiju divljih životinja iz šume, kao što su divlji vepar i različite vrste srna. Još jedan zanimljiv nalaz kod Kalapodija jesu ostaci pedeset kornjača.^[13][14]

Prema zapažanju francuskog klasičara Fransoe de Polinjaka, možemo napraviti razliku između kultova u perifernim i ruralnim krajevima, i kultova koji su bili zastupljeni u urbanim i privredno-kulturnim centrima Antičke Grčke.

• Što se tiče kultova perifernih i ruralnih krajeva, vredi izdvojiti one u Hijampolju i Kombotekri u Elidi. Nalazi iz njih datiraju od 9. do 2. veka p. n. e.^[13] U takvim krajevima postojala je u arhajskom dobu mitska paradigma pri čemu su devojke ili umirale usled gneva izvesne boginje, naročito Artemide, ili su bile spašavane od kobnih ceremonija boginjinom milošću. Bilo kako, one nisu uspele da završe svoj „prelazak“. Neke od njih — eventualno sve — verovale su da će se vratiti u vidu osvetničkih duhova i naškoditi onome ko je uzeo učešća u procesu završavanja njihovog „prelaska“: devicama, skorašnjim majkama i njihovim tek rođenim bebama.^[15]
• Od urbanih i privredno-kulturnih centara gde je bio uspostavljen Artemidin kult pomenućemo atički Brauron i Munihiju (jedno od atinskih pristaništa). Artemidino svetilište u Munihiji datira s kraja 10. veka p. n. e. U Brauronu postoje tragovi mikenskih obreda. Čini se da je tu trajao jedan period zastoja obrednih aktivnosti od mikenskog perioda do ponovnog uspostavljanja u 9. veku p. n. e. Artemidin kult na Delu takođe može da se svrsta u ovu grupu. Inače, Del kao mesto rođenja Artemide i Apolona posvećen je ujedno i njima i njihovoj majci Lati. Arheološki ostaci koji svedoče ovo datiraju iz poznoheladskog III perioda. Nalazi u vidu slonovače pokazuju da je Del imao kontakte spolja i prestiž što se tiče importa u poznobronzanom dobu.^[13]

Poznato je da su Mikenjani vršili obredne aktivnosti u čast svojih bogova, od kojih su neke dokumentovane, ali nijedna od njih ne asocira na Artemidu. Postoje dokazi za sveštenike (i-je-re-u) i sveštenice (i-je-re-i-ja), kao i za svetilišta (i-je-ro / hieron). Svetilišta takođe mogu biti zabeležena pod izrazom po-ti-ni-ja wo-ko-de ili wo-i-ko-de (doslovno prevedeno, „Potnijinom svetilištu“). Neke tablice navode tok mikenskih obrednih aktivnosti. U Knosu, tablice beleže te-o-po-ri-ja / theophoria što je verovatno procesija u kojoj se statue božanstva nose. U Tebi, tablice na linaru B beleže robu koja je tom prilikom bila prinesena kao dar božanstvu (o-te-tu-wo-te-to, hote thyos theto, tj. „kad je prinošenje bilo izvršeno“).^[13]

Pojava prinošenja tekstila i ritualnog oblačenja kultnih statua vrlo dobro je poznato u kultovima 2. i 1. milenija p. n. e. Starovavilonski zapis iz 19. veka p. n. e. svedoči o haljinama boginje Ištar. Hekaba je u Ilijadi prinela Atini najfinije haljine. Svećnjak je dat Artemidi Ortiji u Sparti, prema pesniku Alkmanu iz 7. veka p. n. e. Ritualne procesije kupanja, hranjenja i oblačenja kultnih slika atestirano je za Artemidin kult iz 1. milenijum p. n. e., mada dokazi za to uglavnom su kasnijeg datuma. Pojedini arheolozi i klasičari smatraju da je ritualno oblačenje došlo u Grčku u 8. veku p. n. e. po svoj prilici sa Istoka. Ovo je, međutim, manje verovatno, jer, kao što smo gore napomenuli, termin za prinošenje tekstila te-o-po-ri-ja atestiran je u poznobronzanim pismenim izvorima.^[13]

Artemida se rodila na ostrvu Delu. Prvobitno, ona je bila boginja smrti koja je slala na ljude i životinje kugu i pomor i koja je svojim strelama ubijala naročito žene, kao npr. Niobine kćerke. U Trojanskom ratu učestvovala je, zajedno s majkom i bratom, na strani Trojanaca i tom prilikom je lečila ranjenog Eneju u Apolonovom hramu, kada je ovaj bio ranjen.^[1]

Koga je ona milostivo pogledala tom je njiva donosila bogat rod, stado mu se množilo, sloga mu je usrećavala dom i umirao je u dubokoj starosti. Kao Kurotrophos ili Paidotrophos uzimala je u zaštitu sve što je mlado i nežno. Kao boginja lova (Elaphebolos) ujedno je i gospodarica i zaštitnica divljači. U Arkadiji je pri izvorima, rekama, jezerima i u senovitim gajevima poštovana kao boginja nimfâ.^[1]

Po šumovitim visovima bregova, prepunim divljači, ona je lovila u društvu dvadeset nimfi, svojih stalnih pratilaca; a sa drugih šezdeset, kćerima Okeana, vodila je kolo. Luk, tobolac i strele izrađivali su joj Kiklopi, a pse joj je davao Pan. U Arkadiji je naišla na pet košuta naročite veličine i lepote, sa zlatnim rogovima. Od tih je četiri uhvatila i upregla u svoja kola, a jedna joj je umakla, jer ju je Hera odredila kao treći posao Heraklov.^[16]

U Tauridi su u njenu čast prinosili ljudske žrtve. Odatle su u Brauron preneli njen kip Ifigenija i Orest. Tu je boginja poštovana pod imenom Brauronia. U Sparti su je poštovali pod imenom Orthia i prinosili joj, u najstarijim vremenima, krvave ljudske žrtve. Kasnije su, po Likurgovom naređenju, ljudske žrtve zamenjene ritualnim šibanjem dečaka, čija krv je morala poškropiti boginjin oltar.^[17]

Prema drugom mitu, njen kip preneli su kasnije Orest i Ifigenija u Ariciju. Ova tauridska Artemida je ujedno i Ifigenija i pod tim imenom je poštovana u mnogim mestima (v. Taurika). Ifigeniju je pak, kao Agamemnonovu kćer, prvobitno boginjinu žrtvu, kasnije njenu sveštenicu, učinila Artemida besmrtnom i Hekatom. Kao Hekata ili boginja meseca imala je više atributa: Aithopia, boginja vatrena lica, Phosphoros, Pyrphoros, Amphipyros, Lucifera, buktinjonoša, i prikazuje se sa buktinjom u ruci.^[4]

U svim mitovima o tauridskoj Artemidi i Hekati izmešani su, po svemu sudeći, pojedini grčki lokalni mitovi o drevnim božanstvima sa mitovima o jednom azijskom božanstvu čiji je simbol bio na nebu mesec, na zemlji krava. Kao zaštitnica svega što je mlado i nežno, poštovana je i kao Ejlejtija, Dea Lucina, boginja porođaja. Jer, tek što se rodila, pomogla je majci pri Apolonovom rođenju.^[4]

Artemidin lik je nastao sažimanjem različitih božanstava i demona prirode, pre svega minojske boginje o kojoj je već bilo reči. Od nje je preuzela kult drveta; Artemidine figure vešane su o drveće ili su skrivane u šipražju. Ovaj običaj je objašnjen legendom da su u Arkadiji, preciznije u Kafiji, deca u igri obesila boginjinu statuu o drvo, ali kada su ih meštani zbog toga kaznili smrću, njihove žene počele su da rađaju mrtvu decu. To je bila boginjina osveta za ubistvo nevine dece i mogući razlog za uvođenje kulta Artemide Apanhomene, tj. zaštitnica svega što je mlado, uključujući i decu.^[18]

Uporedo sa širenjem kulta njenog brata Apolona, Artemida gubi svoj materinski karakter i postaje pre svega devičanska boginja. Pritom se neke od njenih prvobitnih odlika pripisuju kasnije njenim hipostazama — Kalisti, Tajgeti, kao i hiperborjeskim devicama. Stoga se i njen lik menja tako što se dopunjuje novim crtama.^[18]

Pod uticajem raznih filozofskih učenja i njene sličnosti sa Hekatom, Artemida od 5. veka p. n. e. postaje i boginja meseca. U skladu s tim, počinje da se prikazuje krajnje neuobičajeno: sa velom preko glave i polumesecom iznad nje, i s buktinjama u rukama. U tom periodu identifikovana je i sa Selenom.^[18][19]

Zbog velikog broja arhaičnih rituala koji karakterišu njen kult, Artemida je povezivana sa nizom varvarskih, stranih božanstava. Identifikovana je sa boginjom iz tauridskog Hersona, kojoj su prinošene ljudske žrtve, s boginjama Ma i Bendidom i sa Velikom boginjom iz Efesa. U Efesu joj je stajao kip, sa mnogim dojkama na gornjem delu tela (Polymastos, Multimammia) i sa mnogim simboličkim slikama s predstavama životinja na donjem delu.^[18][19]

U većini slučajeva, obično se prikazivala kao lovkinja sa lukom i tobolcem, u kratkoj haljini — hiton, u pratnji psa ili jelena.^[20]

Artemida je jedna od najčudnijih figurina u grčkom panteonu. Pored toga što je veoma drevnog porekla, ona je i boginja koja sadrži jake suprotnosti. U stvari, različiti aspekti njenih uloga nama se čine gotovo nespojivi: ona je zaštitnica životinja, a u drugu ruku ona je lovkinja koja ubija gonjenu zver lukom i strelom i pritom ispušta divlje krike. Istina, kada uzmemo u razmatranje njeno devičanstvo, videćemo da ono igra vitalnu ulogu u skoro svim njenim aspektima, mada se u jednom ona javlja pri porođaju i u tom pogledu liči na boginju rođenja — Ejlejtiju. Čak i ako u tom svojstvu ona pomaže ženi, ona takođe može da bude odgovorna i za njenu neobjašnjivu smrt, baš kao što je krivica za iznenadnu smrt među muškarcima bila stavljena na Apolona.^[21]

Izuzev toga, Artemida je imala sasvim jasne i određene veze sa maloazijskim i bliskoistočnim boginjama. Njeno ime se nalazi među likijskim i lidijskim boginjama kao Ertemis, odnosno Artimús. Fuzija grčkih boginja s tim maloazijskim najbolje se ogleda u kultu Efeske Artemide.^[21] Takođe, Artemida je bila često identifikovana sa boginjama meseca (Selena, Luna) a ponekad i sa boginjom noći — Hekatom, koja, opet, može da bude i boginja meseca.^[22]

Kao i kod drugih božanstava, i Artemidin kult se umnogome razlikuje od mesta do mesta, te tako u Maloj Aziji imamo slučaj sa pomenutom Efeskom Artemidom koja sa svojim mnogim dojkama verovatno ukazuje na plodnost.^[22] Ta boginja često je opisivana s vrlo malo zajedničkog s grčkom Artemidom i njenim rimskim pandanom — Dijanom. Ali, ispitivanjem njihovih predstavljanja iz ranijeg perioda, pokazalo se da je vrlo moguće da sve tri boginje vode poreklo od jednog zajedničkog prototipa koji je po svoj prilici došao sa istoka.^[23] Stoga nije ni čudo što se Artemidi pripisuju i bliske veze sa velikim maloazijskim i bliskoistočnim boginjama kao i sa Anahitom, drevnom iranskom boginjom koja je kasnije igrala značajnu ulogu u Zaratustrinoj religiji.^[24]

Na osnovu svega ovoga gore navedenog, izdvajaju se sledeća božanstva koja mogu da se dovedu u najtešnju vezu sa Artemidom:

• Selena — bila je grčka boginja meseca, kasnije su je identifikovali s Artemidom, ali plastična umetnost ih je ipak razlikovala: Selenino lice je punije i oblije, telo manje vitko i uvek potpuno odeveno; oko glave ima veo u obliku luka a na temenu polumesec.^[25]
• Hekata — u početku je bila grčko božanstvo samostalnog karaktera, međutim, često je bila izjednačavana sa Artemidom počev od 5. veka p. n. e. pa na dalje; u ikonografiji je predstavljana uglavnom kao i Artemida, s kratkim hitonom, ali je za razliku od nje nosila baklju u ruci mesto luka.^[26]
• Anahita — drevna iranska boginja, koja je bila personifikovana sa bikovima; Grci su je poistovećivali sa Artemidom koja je slično njoj bila boginja koja je lovila bikove; otuda je Artemida bila slavljena kao Tauropolos, odnosno „bikoubica“, i kao takva ona je apsorbovala neke od karakteristika Anahite.^[27]

Prilikom razmatranja legendi o Artemidi, moramo se vratiti na početak da ispitamo okolnosti pod kojima su rođeni ona i njen brat Apolon. Prema najstarijem celovitom objašnjenju sačuvanom u homeričkoj Himni Apolonu, Leto (ćerka titanâ Keja i Febe) začela je božanske blizance Zevsu, ali je imala poteškoća u pronalaženju mesta da se porodi kada je njena trudnoća dostigla svoj pun termin. Jer, iako je posetila mnoge zemlje, od Krita i Atine do Lemna i Naksa, svi su je oterali bojeći se da će ona roditi sina koji će gospodariti podjednako i bogovima i smrtnicima. Međutim, na kraju je uspela ubediti ostrvo Del da je prihvati, a u zamenu za to obećala je da će njen sin uspostaviti svoje glavno svetilište ovde i da će mu ukazati veću čast od svih ostalih mesta.^[28]

Sve najistaknutije boginje došle su da prisustvuju rođenju, sa izuzetkom Here koja je ostala na Olimpu da bi zadržala Ejlejtiju, boginju porođaja. Kao posledica toga, Leto se mučila u bolovima devet dana i isto toliko noći bez prestanka, sve dok ostale boginje nisu poslale glasnicu Iridu na Olimp da umilostivi Ejlejtiju skupocenim darom — zlatnom ogrlicom dugom devet lakata. Podstaknuta time, Ejlejtija se zaputila za Del, na kojem se našla ubrzo. U trenutku kad je stupila na njegovo tle, Leto je klečeći, oslonjena na brdo Kint i obuhvatajući rukama palmu, rodila Apolona, a nešto malo kasnije na ostrvu Ortigiji i Artemidu.^[a][28]

„

Ja pevam kako Leta rodi, na kintskom bregu, Tebe, radosti ljudi, na kršnom Delosu, koji Optače more burno, gde, uz fijuke vetra, Talasi sa svih strana preko obala skaču....

”

U kasnijim izvorima, Letine poteškoće u pronalaženju mesta radi porođaja objašnjene su Herinim neprijateljstvom, što izgleda prirodnije i čini priču boljom. Prema Kalimahu, Hera je poslala svoga sina Areja i boginju Iridu (koja u potonjoj literaturi često deluje kao Herin poseban glasnik) da upozore svako mesto u Grčkoj da ne prime ljubavnicu njenog supruga, ali se malo i pusto ostrvo Del usudilo suprotstaviti boginjinim pretnjama i pozvalo Letu da se porodi na njegovom tlu. Ili po Apolodorovoj verziji, Leto je bila proganjana širom zemlje od strane Here sve dok nije pristigla na Del, gde je rodila blizance, prvo Artemidu koja je smesta pomogla majci pri rađanju Apolona. Smatra se da je upravo zbog ovog drugog detalja Artemida smatrana boginjom koja donosi pomoć ženama u porođaju. U skladu s tim verovanjem, na Delu je postojala tradicija da se dan Artemidinog rođenja slavi pre Apolonovog.^[28]

I Higin nam nudi još jednu verziju, po kojoj se Hera zalagala da se Leto ne porodi na bilo kom mestu koje je osvetljeno svetlošću sunca. Štaviše, Letu je proganjao delfski zmaj Piton, koji je pomoću svojih proročkih moći znao da će ona roditi sina koji će učiniti njemu kraj. Ali, Zevs je došao da pomogne svojoj ljubavnici, naredivši Boreju da je odnese Posejdonu. Omogućio joj je da se porodi, uprkos Herinom dekretu, tako što ju je Posejdon odveo na Del kojeg je zaklonio visokim talasima ne bi li na taj način sprečio na neko vreme da sučevi zraci prodru do njega. Četiri dana nakon što se rodio, po priči, Apolon se osvetio Pitonu ubivši ga u Centralnoj Grčkoj.^[28]

Kao mladić Orion je hteo da zaprosi Meropu, jednu od sedam nimfi koje su bile u pratnji boginje Artemide^[b], ali ga je ova odbila. Po jednoj priči, ona se udala za smrtnika, korintskog kralja Sizifa. Prema drugoj priči, Meropa je postala Orionova verenica, ali je njen otac — Enopion, kralj Hija, odlagao dan venčanja. Konačno, Orion je izgubio svako strpljenje, te je zlostavio Meropu, a da bi mu se osvetio Enopion ga je oslepeo. Orion je lutao nemoćno sve dok se bog Hefest nije sažalio na njega poslavši mu svog slugu Kedaliona u ispomoć. Ovaj ga je doveo do boravišta boga sunca — Helija, i boginje zore — Eos. Kada je videla Oriona, Eos je ispustila suzu koja mu je povratila vid. Progledavši i spazivši svoju isceliteljku, Orion se zaljubio u nju, što je izazvalo negodovanje kod bogova koji su smesta naredili Artemidi da ga usmrti svojim strelama.^[29]

Drugi mit navodi da su se Orion i Artemida zaljubili jedno u drugo i planirali čak da se venčaju. Njihov odnos hteo je da osujeti Apolon koji je odbacivao svaku pomisao na brak između boginje i smrtnika. Radi toga, on je izazvao sestru da isproba svoju streljačku veštinu na predmetu koji se u daljini jedva video. Pošto boginja nikada nije odbila izazov, odapela je strelu iz luka i pogodila pravo u centar mete. Nedugo potom pokazalo se da je usmrtila svog ljubimca — Oriona. Kada je shvatila šta je učinila, ona je, da bi se iskupila, zatražila od oca Zevsa da ga premesti na nebo, i tako je nastalo sazvežđe Orion.^[29]

Nekoliko mitova o životu Oriona završava se tako što on biva usmrćen od strane škorpiona. Prema nekim izvorima, otrovno stvorenje poslala je Artemida nakon što je on zlostavio jednu njenu pratilju. Po drugoj verziji, Orion se hvalio da će istrebiti sve životinje sveta, što je razbesnelo Geju iz čijeg krila je izašao škorpion koji je usmrtio drskog lovca.^[29] Tada ga je Artemida prenela na nebo. Drugi pričaju da je Orion pokušao da zlostavi Artemidu na Hiju, a ova je da bi se odbranila rascepila brežuljke na ostrvu te je iz zemlje izmileo škorpion koji je usmrtio napasnika. U znak zahvalnosti, Artemida je prenela škorpiona na nebo postavivši ga blizu Oriona. Od tada škorpion stalno proganja džinovskog lovca po nebeskom svodu: čim se Škorpion pojavi, Orion se sklanja iza horizonta.^[30]

Kad je grčka vojska, spremna za pohod na Troju, već duže vreme uzalud čekala u Aulidi na povoljan vetar, prorok Kalhant prorokovao je da se mora prineti na žrtvu Agamemnonova kći Ifigenija ne bi li se na taj način zadobili potrebni uslovi za plovidbu. Artemida, uvređena što joj je Agamemnon ubio ljubimca jelena, a prema drugoj verziji i zbog neispunjenog mu zaveta datoj boginji ili pak zbog hvalisanja prilikom jednog lova, tražila je da se izvrši ovo žrtvovanje.^[31]

Agamemnon se teško odlučivao na tu veliku po njega žrtvu, ali naposletku je morao popustiti, jer se vojska već počela buniti. Po Euripidovoj drami Ifigenija u Aulidi, Agamemnon je preko glasnika pozvao Ifigeniju u Aulidu pod izgovorom da je želi udati za Ahileja. Kad je već odvedena do žrtvenika, na nju se smilovala boginja Artemida, te je mesto nje na žrtvenik poslala jednu košutu, a nju je uvila u oblak i odnela u Tauridu^[v] gde je je od nje učinila svoju sveštenicu.^[31]

U Tauridi je Ifigenija duže vremena služila Artemidi koja ju je, prema nekima, učinila besmrtnom. Prema drugoj Euripidovoj drami — Ifigenija u Tauridi, Ifigenija je bila primorana da prisustvuje prinošenju ljudskih žrtava, pre svega stranaca koji su se slučajno ili kao brodolomnici našli na tauridskoj obali. Kad je njen brat Orest došao sa svojim prijateljem Piladom u Tauridu po Artemidin kip, za koji se verovalo da je pao s neba, i Ifigenija se vratila s njima u Grčku. Tamo je doprinela uspostavljanju kulta Brauronske Artemide.^[31]

Ponosita na svoje mnogobrojno potomstvo, Nioba je smatrala sebe boljom od Lete, koja je imala samo dvoje dece. To je podstaklo uvređenu boginju da pošalje svoju decu, Artemidu i Apolona, da likvidiraju decu njene smrtne suparnice. Izvori se ne slažu u vezi broja Niobine dece, te se tako među antičkim autorima mogu pronaći mnogobrojne varijante. S jedne strane, Apolodor, Diodor Sikul, Ovidije, Higin i Laktantije slažu se da je bilo sedam kćeri i sedam sinova,^[g] dok Homer, s druge strane, broji šest kćeri i šest sinova. Bez obzira na njihov broj, očigledno je da su deca bila pogođena na osnovu pola: Apolon je gađao sinove, a Artemida kćerke.^[33]

Na polju, ispred tebanskih zidina, Apolon je sve do jednog prostrelio Niobine sinove, ne poštedevši čak ni najmlađeg koji je zamolio bogove da ga poštede. Na vest o pogibiji svojih sinova, Nioba je sa kćerima izašla pred tebanske zidine. Poludevši do bola, ona je nad telima svoje usmrćene dece uzviknula:

„

Surova Leto, meni je u nesreći ostalo više nego tebi u sreći, posle tolikog gubitka ja te još uvek nadmašujem.

”

Rekavši to, ponovo se čuo zvuk odapetih strela i ojađena Nioba stajala je bespomoćno posmatrajući kako joj ćerke bivaju pogođene jedna za drugom. Najmlađa od njih potražila je utočište u zagrljaju majke. Ova ju je prigrlila i zaklonivši je haljinom zavapila je prizivajući bogove da joj poštede bar nju. Ali, molba joj nije uslišena, te je i najmlađu usmrtila Artemidina strela. Na taj način kažnjena je Nioba koja se od velikog bola za preminulom decom skamenila, a takvu će jak vihor preneti u zavičaj, na brdo Sipil u Lidiji.^[32]

Po nekim verovanjima, dvoje Niobine dece uspelo je da preživi. Leta je uslišila Melibejinu molbu, poštedevši je od osvetničkih strela njene dece. Otada je poznata kao Hlorida („bleda žena“), jer je od straha koji je doživela pobledela, te joj se nikad nije vratio prirodni ten kakav je imala ranije. Zajedno sa bratom Amiklom, koji je takođe pošteđen, sagradila je Leti svetilište. Kasnije se udala za Neleja, Posejdonovim sinom, s kojim je imala dvanaestoro dece uključujući Nestora, koji se kasnije borio u Trojanskom ratu. Antički putopisac Pausanija tvrdio je da je posetio svetilište koje je Hlorida sagradila. Takođe, zapisao je da je video grobove ostale Niobine dece u Tebi, i da je primetio na lidijskom brdu Sipil primetio kamen za koji je verovao da predstavlja skamenjenu Niobu.^[34]

Poput mnogih nimfi koje su doživele tragičnu sudbinu kao posledicu ljubavnog odnosa sa Zevsom, ni nimfa Kalipsa, lovkinja i zakleta devica koja je služila verno Artemidi, nije bila izuzetak. Zaljubivši se u nju, Zevs ju je obljubio, zbog čega joj se Hera, ljuta zbog nevernosti svoga muža, osvetila. Nakon što je Kalipsa rodila sina Arkada, Hera ju je pretvorila u medvedicu.^[35] Prema drugoj verziji, Zevs je bio taj koji ju je pretvorio u medvedicu, zato što se bojao da će Hera iz ljubomore da joj napakosti. Međutim, Hera je saznala kako da je pronađe te je zatražila od Artemide da je ustreli, što je ova i učinila drage volje želeći da je na taj način kazni zbog gubljenja nevinosti.^[36]

• Grčka mitologija
• Selena
• Leto
• Orion
• Nioba
• Kalista
• Artemidin hram, Krf

• Theoi Project, Artemis, information on Artemis from original Greek and Roman sources, images from classical art.
• A Dictionary of Greek and Roman Antiquities (1890) (eds. G. E. Marindin, William Smith, LLD, William Wayte)