Пређи на садржај

Урбанистичко планирање

С Википедије, слободне енциклопедије
Урбанистичким планирањем се дизајнирају насеља, од најмањих градова до највећих метропола; на слици је приказан Хонгконг, од Западног дистрикта с погледом на Каулун, преко луке Викторије
Париз, Француска: Иако није настао плански, касније га је под владавином Наполеона III у 19. веку преуредио барон Осман[1] изградивши преко средњовековне мреже улица простран систем широких булевара

Урбанистичко планирање или урбано планирање[а] бави се физичким, социјалним и економским развојем урбаних или градских подручја. Остале професије, попут архитектуре, пејзажне архитектуре и урбанистичког дизајна, баве се развитком у мањем мерилу али с више детаља. Регионално планирање се бави још већом околином, али на мање детаљном нивоу.[2]

Оцем градског планирања често се сматра Грк Хиподамос, према чијој је замисли подигнут антички Милет и који је епоним синонима за мрежни план града, иако примери планских градова пробијају границе антике. Први творци идеје формалног зонског планирања били су муслимани (види харам и хима, уп. општу замисао калифе или „управитељства” из чега су настали), иако модерна употреба на Западу увелико датира од идеја Међународног конгреса модерне архитектуре (фр. Congrès Internationaux d'Architecture Moderne).

Градско планирање је кроз историју потекло из архитектуре и цивилног инжењерства, те је применило високо рационалан приступ у решавању градских проблема путем физичког дизајна. Ипак су бројне опсежне критике модернистичког градског планирања, које су маха узеле у 1960-има (примерице критике Џејн Џејкобс), помогле проширити делокруг урбанистичког планирања, да би се укључило и планирање економског развоја, социјално планирање заједнице и планирање околине.[3][4]

Историја

[уреди | уреди извор]
Остаци града Вавилона (1932)
Остаци древног града на Индусу
Један од најранијих примера урбанистичког планирања у Кини
Ле Корбизјеова (1887—1965) визија модерног града
Карпош 2 у Скопљу, модерни урбанизам

Цивилизација долине Инда на индијском потконтиненту сматра се првом цивилизацијом која је успешно развила урбанистичко планирање. До 2600. п. н. е. нека претхарапска насеља нарасла су у градове у којима су живеле хиљаде људи који нису били примарно везани за пољопривреду, створивши тако јединствену културу чији неочекиван изглед указује на резултат планираног, намерног подухвата. Чини се да су нека насеља била промишљено преуређена ради усклађивања према свесном, добро развијеном плану. Из овог разлога се цивилизација долине Инда сматра првом која је развила урбанистичко планирање.

Стамбене куће грађене по урбаном плану у Енглеској у 18. веку

У античким временима, Римљани су користили утврђену шему за градско планирање развијену за војну одбрану и цивилне погодности. Многи европски градови још увек чувају бит тих шема, као што је то на пример у Торину. Основни план јест средишња плаза с градским службама, окружена компактном мрежом улица и окружена одбрамбеним зидинама. Ради скраћивања времена путовања, две дијагоналне улице пружају се на квадратној мрежи од једног до другог угла, пролазећи кроз средишњи трг и међусобно се укрштавајући. Кроз град обично тече река која омогућује опскрбу водом, превоз и санирање отпадних вода, чак и у опсадним раздобљима.

Током последња два века, у западном свету (Западна Европа, Северна Америка, Јапан и Аустралазија) планирање и архитектура прошли су кроз различите степене опште сагласности. Први разлог била је појава идустријализованог града 19. века, где је већина зграда била под надзором различитих послова и богате елите. Око прекретнице 20. века појавио се покрет којим се настојало омогућити људима, а посебно радницима у фабрикама, да бораве у здравијој околини. Према новом концепту баштенских градова изграђени су неки модерни градови, попут Велвин Гарден Ситија у Енглеској. Ти су градови углавном били малог мерила у величини, а у њима је живело само неколико хиљада становника, све до 1920-их када је модернизам почео да израња на површину. Модернистички град требало је да буде врста ефективне, изводљиве утопије. Настали су планови за поновну изградњу градова у великом мерилу, попут Париза у Француској, иако се ништа важно није догодило све до разарања узрокованог Другим светским ратом. Након тога изграђене су понеке модернистичке зграде и заједнице. Оне су биле јефтине за изградњу те су постале озлоглашене по својим социјалним проблемима.

Модернизам је видео свој крај 1970-их када је конструкција јефтиних, униформисаних стамбених блокова довршена у многим земљама, попут Британије и Француске. Отада су многи уништени, а на њихов начин изграђени конвенционалнији станови. Уместо потпуне униформности и савршености, планирање се сада концентрише на индивидуализам и разноликост у друштву и економији. Започела је постмодерна ера.

Планирање и естетика

[уреди | уреди извор]

У развијеним земљама постојао је оштар прекор против прекомерног нереда ког је створио човек у својој околини, попут битви (водиља), знакова и привремених ограда око градилишта. Остали проблеми који урокују жустру расправу међу урбанистичким дизајнерима су и напетости између периферијског раста, повећане стамбене густине и нових планских насеља. Постоје такође бескрајне расправе о (не)погодностима мешаних права на посед и земљишне употребе против погодности разликовања географских зона где превладавају различите употребе.

Успешно урбанистичко планирање узима у обзир карактер „куће” и „осећаја места”, локални идентитет, поштивање природне, уметничке и историјске баштине, разумевање „урбаног зрна” или „градског призора”, пешаке и остале врсте саобраћаја, корисности и природне опасности попут поплавних зона и др.

Капитолски трг у Риму, Микеланђелов план piazza-е

Према некима, најраширеније цењени елементи успешног урбанистичког дизајна јесу средњовековна piazza и аркаде налик онима из италијанских градова Сијене и Болоње.

Будући да није често да се градови планирају случајно, планери су важни у управљању растом града, примењујући оруђа попут зонирања ради управљања земљишном употребом и управљања растом — ради управљања темпом развоја. Када се проучава историјски развој, многи градови који се сада сматрају најлепшима резултат с�� густих, дуготрајних система прохибиција и вођења дискусија око величина, употреба и обележја зграда. Иако је то омогућило знатне слободе, наставило се наметање стилова, сигурности а често и материјала на практичне начине. Многе конвенционалне технике планирања препаковане су као паметни раст.

Постоје градови који су планирани према замисли, па иако се резултати често не покажу у потпуности као планирани — доказ почетног плана често остаје видљив (в. списак планских градова). Неки од најуспешнијих планских градова састоје се од ћелија које укључују паркове, трговине и станове, те онда понављају ћелију. Ћелије су обично одвојене улицама. Свака ћелија обично има јединствен споменик или посебно уређен парк, те јединствена врата или граничне ознаке за своје рубове. Комерцијална подручја природно постају разнолика. Те разлике помажу у уливању „осећаја места”, док сличности ћелија чине свако место у граду „познатим”.

Планирање и сигурност

[уреди | уреди извор]
Нове стамбене поделе морају се планирати пажљиво како би се добро интегрисале с постојећим муниципалним функцијама

Многи градови су конструирани на местима где су честе поплаве, олујна таласања, екстремно време или ратови. Градски планери се могу борити са овиме. Ако се опасности могу локализовати (за поплаве и олујно таласање), погођене регије се могу претворити у паркове или зелени појас — често с красним резултатима. Други практичан метод је једноставно подизање града на брежуљцима, а паркова и фарми у долинама.

Екстремно време, поплаве, ратови и друге неприлике могу се често ублажити сигурним евакуационим путевима и центрима за деловање у хитним случајевима. Релативно су јефтини и ’ненаметљиви’, те их многи сматрају разумном мером опреза за сваки урбани простор.

Многи градови су такође планирали и саградили сигурносне елементе, попут насипа, потпорних зидова и склоништа.

Неки методи планирања могли би помоћи елитној групи да надзире обичне грађане. То је засигурно случај Рима (Италија), где је фашизам у 1930-има створио ex novo многа нова предграђа с намером да концентрише криминалце и сиромашније класе подаље од ’елегантног’ дела града.

Током недавних година, очекивало се да практичари повећају приступачност подручја људима с различитим могућностима, проводећи замисао „инклузивног дизајна”, како би спречили криминално понашање и напослетку „означили злочин” те размотрили „саобраћајно јењавање” или „педестријанизацију” као начине чињења урбаног живота подношљивијим.

Теорије

[уреди | уреди извор]

Градско планирање покушава контролисати криминалитет помоћу структура дизајнираним из теорија попут социоархитектуре или детерминизма околине. Те теорије говоре да урбана околина може утицати на ’покорност’ појединаца друштвеним правилима. Теорије често говоре да се психолошки притисак развија у гушће развијеним, неуређеним подручјима. Тај стрес узрокује злочине и употребу илегалних дрога. Противотров је обично индивидуалнији простор и бољи, лепши дизајн уместо функционализма.

Радничко насеље у Лондону (1870)

Остале социјалне теорије истичу да је у већини земаља од 18. века трансформација друштва из руралне пољопривреде у индустрију узроковала тешко прилагођавање на урбани живот. Те теорије наглашавају да многе планске политике занемарују личне напетости, присиљујући појединце да живе у стању „трајне спољашњости” према својим градовима. Многим људима стога недостаје удобност осећања „као код куће” када су заправо код куће. Теоретичари који изаступају такве теорије често траже проверу уобичајено коришћених „стандарда” који рационализирају исходе слободног (релативно нерегулисаног) тржишта.[5]

Планирање и превоз

[уреди | уреди извор]

Постоји непосредна, добро истражена веза између густине неке урбане околине и количине превоза у тој околини. Превоз доброг квалитета често претходи развоју. Развој иза одређене густине може брзо преоптеретити превоз.

Добро планирање покушава сместити више густине послова или становника близу превоза високог обима. Неки градови, примерице, допуштају трговину и вишеспратне стамбене зграде само унутар једног блока железничких станица и булевара с четири саобраћајне траке, те прихватају пребивалишта за појединачне породице и паркове само ако се налазе на удаљенијим местима.

Густине се обично мере као подно подручје зграда подељено земљишним подручјем, или у стамбеном контексту бројем станова подељених земљишним подручјем. Омери подног подручја испод 1,5 показују ниску густину. Парцелни омјери изнад 5 показују веома високу густину. Већина ексурба налази се испод 2, док је већина градских центара прилично изнад 5. Станови без лифтова, а с подземним гаражама, могу лако досећи густину од 3. Небодери лако постижу густину од 3 или више. Већа густина привлачи улагаче с већим капиталом и профитом. Градске власти могу покушати потицати ниже густине ради смањења инфраструктурних трошкова, иако неки критичари примећују да ниске густине не могу прилагодити довољно становништва за омогућавање адекватне потражње или улагања за такву инфраструктуру. У УК током недавних година догодила се заснована подршка за повећање густине стамбеног развоја, с намјером бољег постизања одрживог развоја. Повећање развојне густине има предност стварања масовних превозних система, окружног грејања и осталих друштвених објеката (школа, здравствених центара итд.) одрживијима. Ипак, критике тог приступа називају дензификацију развоја „градским стискањем” и тврде да она смањује квалите��у живота и спречава становнике од остварења своје (суб)урбане жеље (права?) за кућом с баштом и ванцестовним паркирним простором.

Хронична шпица у САД упркос бројним тракама

Аутомобили су добро прилагођени у служењу густинама једнако високима као што је 1,5 и сл., са ауто-путевима основног ограниченог приступа. Иновације попут кар-пул саобраћајне траке и употребе таксија током „шпице”, могу одвести аутомобиле до суседстава с парцелним омјерима високих 2,5.

Густине изнад 5 добро су услужене возовима. Већина таквих подручја се заправо развила као одговор на возове средином 1800-их и има историјски висок број путника који никад нису користили аутомобиле за путовање на свој посао.

Широко распрострањен проблем је постојање ланца стамбених густина између око 2 и 5 који узрокује јаке саобраћајне застоје, а ипак су прениске да буду комерцијално услужене возом или градском железницом. Конвенционално решење је употреба аутобуса. Како год, аутобуси и системи градских железница могу ’затајити’ ондје где су доступни и аутомобили и прекомерни капацитет цестовне мреже, постижући мање од 1% укупног броја путника.

Луис—Могриџов положај тврди да цестовни простор у ширењу није учинковит начин растерећења саобраћајних застоја јер се индукована потражња стално појављује да поврати друштвено прихватљив ниво закрчености.

Улица у центру Селебрејшона (Флорида), принцип новог урбанизма у америчком насељу које је дизајнирао и испланирао Дизни
Баланс пешачког и аутомобилског саобраћаја у Радовишу (Македонија), такође пример принципа новог урбанизма

Нови урбанизам

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Нови урбанизам

Нови урбанизам је покрет у урбаном дизајну који промовише суседства унутар којих се може шетати и унутар којих су заступљени различити типови становања и запослења. Покрет је настао у САД почетком 1980-их, а и даље је значајан по реформама многих аспеката развоја некретнина и урбаног планирања.

Планирање и субурбанизација

[уреди | уреди извор]

У неким земљама опадајуће задовољство са урбаном околином окривљује се за непрекинуту миграцију према мањим градовима и руралним подручјима (такозвани урбани егзодус), па успешно урбанистичко планирање може донети погодности пуно већој унутрашњости или градској регији, те може помоћи у смањењу закрчености дуж превозних путева и расипања енергије насталог прекомерним комутирањем.

Чврсто уверење да се на понашање појединаца, који живе или посећују неко подручје, може јако утицати физичким дизајном и изгледом подручја назива се детерминизам околине.

Планирање и околина

[уреди | уреди извор]

Аркологија тражи начине обједињавања подручја екологије и архитектуре, посебно пејзажне архитектуре, ради постизања хармонизованог окружења за сва жива бића. У малом мјерилу теорија еко-села постала је изузетно популарна, јер за заједнице наглашава традиционалну лествицу: 100—140 особа.

У већини напредних модела урбанистичког (или сеоског) планирања критичан је локални контекст. У многим моделима баштованству је претпостављена средишња улога не само у пољопривреди већ и у дневном животу грађана. Серије сродних покрета, укључујући зелени анархизам, еко-анархизам, еко-феминизам и слоу фуд, ставили су то у политички контекст као дио фокуса на мањим системима ресурсног вађења и уклањања отпада према идеји да делови живих машина аутоматски обављају рециклирање баш као што то ради и сама природе. Модерна теорија природног капитала наглашава то као примарну разлику између природног и инфраструктурног капитала, те тражи економску базу за рационализовање потеза уназад према мањим сеоским јединицама. Уобичајена форма планирања која води до субурбаног раста је зонирање појединачних употреба.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Урбанистичко планирање или урбано планирање је познато и као урбано и регионално планирање, затим регионално планирање (с тим да је ово у ствари засебна грана која се бави већом околином на мање детаљном нивоу), те градско планирање или планирање града; некад чак и као рурално планирање.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Jordan, David (1992). „Baron Haussmann and Modern Paris”. American Scholar. 61 (1): 99. 
  2. ^ „Urban planning”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 2. 11. 2016. 
  3. ^ „What is Urban Planning”. Pristupljeno 2. 11. 2016. 
  4. ^ „What Is Planning?”. www.planning.org. Arhivirano iz originala 16. 11. 2016. g. Pristupljeno 2. 11. 2016. 
  5. ^ „How Planners Use Planning Theory”. www.planetizen.com. Pristupljeno 2. 11. 2016. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Altuna, José Javier Fernández (2004). Euskal Herriko arkitektura. Ibaizabal.
  • Artezpideak, Lurralde Antolamenturako (1997). 28/1997 Dekretua, otsailaren 11koa, Euskal Autonomia\line Elkarteko Lurraldearen Antolamendurako Artezpideak behin\line betiko onesteko dena.
  • Artola, Miguel; ur. (2004). Historia de Donostia-San Sebastián. Editorial NEREA.
  • Ван Ассцхе, Кристоф; Беунен, Раоул; Дуиневелд, Мартијн; Де Јонг, Харро (2013). „Цо-еволутионс оф планнинг анд десигн: Рискс анд бенефитс оф десигн перспецтивес ин планнинг сyстемс”. Планнинг Тхеорy. 12 (2): 177—198. С2ЦИД 109970261. дои:10.1177/1473095212456771. 
  • Balbás, Leopoldo Torres; Vera, Luis Cervera; Goitia, Fernando Chueca; Lasarte, Pedro Bidagor (1954). Resumen histórico del urbanismo en España. Instituto de Estudios de Administración Local.
  • Carcopino, Jerome (2008). Daily Life in Ancient Rome – The People and the City at the Height of the Empire. READ BOOKS.
  • Chueca Goitia, Fernando (1970). Breve historia del urbanismo. Alianza.
  • Corbusier, Le (1978). Hacia una arquitectura. Poseidón.
  • Corbusier, Le; Giraudoux, Jean; Capella, Juan-Ramón (1971). Principios de urbanismo: La carta de Atenas. Ariel.
  • Del Corral, Luis Díez (1962). El rapto de Europa: Una interpretación histórica de nuestro tiempo. Revista de Occidente.
  • Daniel, Glyn Edmund (1968). The first civilizations: The archaeology of their origins. Crowell.
  • Davreu, Robert (1978). „Cities of Mystery: The Lost Empire of the Indus Valley”. The World's Last Mysteries (2. izd.). Sydney: Readers' Digest. str. 121–129. ISBN 978-0-909486-61-7. 
  • Evers, Bernd; Thoenes, Christof; Liburutegia, Berlingo Nazio Museoetako Arte (2003). Teoría de la arquitectura: Del Renacimiento a la actualidad. 89 artículos sobre 117 tratados. Taschen.
  • Fernandez de Betoño, Unai (2010). Gizarte-espazioaren eraikuntza. Euro etxebizitza sozialen historia laburra?. Aldiri. Arkitektura eta abar. 1: 8.
  • Fernandez de Betoño, Unai (2014). Hirigintzaren oinarriak. UEU–EHU.
  • Frampton, Kenneth (1998). Historia crítica de la arquitectura moderna. Gustavo Gili.
  • Jacobs, Jane (1970). The economy of cities. Cape.
  • Jaurlaritza, Eusko (2006). Euskadiko Lurzoruaren eta Hirigintzaren Legea. Ekainaren 30eko 2/2006 Legea.
  • Jencks, Charles (1984). The language of post-modern architecture. Rizzoli.
  • Kolb, Frank (1984). Die Stadt im Altertum. München: Verlag C. H. Beck. str. 51–141.
  • Kriesis, Anthony (1965). Greek town building. National Technical University.
  • Lavedan, Pierre (1959). Histoire de l'Urbanisme: Renaissance et temps modernes. H. Laurens.
  • Indietako Erresumetako Legeen Bilketa, Peruko legediko fitxategi digitala (http://www.congreso.gob.pe/ntley/LeyIndiaP.htm Архивирано 2012-06-29 на сајту Archive.today Архивирано 2012-06-29 на сајту Archive.today
  • Martinez Callejo, Javier (2009). Bilbao. Desarrollos urbanos. Ciudad y forma. Vitoria-Gasteiz: Eusko Jaurlaritzaren Argitalpen Zerbitzua.
  • Montero, Manuel (2008). Historia general del País Vasco. Txertoa.
  • Morris, A. E. J. (1972). History of Urban Form. Prehistory to the Renaissance. London. str. 22–23.
  • Morris, A. E. J (1998). Historia de la forma urbana: Desde sus orígenes hasta la Revolución Industrial. Gustavo Gili Editorial S. A.
  • Mozas, Javier; Fernández, Aurora (1995). Vitoria Gasteiz: Guía de arquitectura. Colegio Oficial de Arquitectos Vasco Navarro.
  • Pennington, Mark (15. 8. 2008). „Urban planning”. Ur.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. SAGE. str. 517—518. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n316. 
  • Piccinato, Luigi (1993). Urbanistica medievale. Edizioni Dedalo.
  • Rossi, Aldo (1976). La arquitectura de la ciudad. Editorial Gustavo Gili.
  • Roth, Leland M. (2000). Entender la arquitectura: Sus elementos, historia y significado. Editorial Gustavo Gili.
  • Rovira, J. M. (2000). José Luís Sert. 1901–1983. Milan, Electa.
  • Sjoberg, Gideon (1965). The origin and evolution of cities.
  • Taylor, Nigel (2007). Urban Planning Theory since 1945. London, Sage.
  • Vázquez, Carlos García (2004). Ciudad hojaldre: visiones urbanas del siglo XXI. Editorial Gustavo Gili.
  • Vegara, Alfonso; Gómez, Alfonso Vegara; De las Rivas, Juan Luis (2004). Territorios inteligentes: Nuevos horizontes del urbanismo. Fund. Metrópoli.
  • Venturi, Robert (1974). Complejidad y contradicción en la arquitectura. Editorial Gustavo Gili.
  • Woolley, C. Leonard (1949). Ur: La ciudad de los caldeos. México: Fondo de Cultura Económica.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Urbanističko_planiranje&oldid=28479659”