Pad Carigrada (1453)
| Opsada Carigrada | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment Bizantsko-osmanski ratovi | |||||||||
 Opsada Carigrada,slika iz 1499.godine | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Otomanska imperija
|
 Vizantija
| ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
Đovani Đustinijani | |||||||||
| Snage | |||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| nepoznati,ali veliki | ceo garnizon ubijen ili zarobljen | ||||||||
| veliki broj stanovnika | |||||||||
Pad Carigrada je osvajanje Carigrada, glavnog grada Vizantije, od strane vojske Otomanskog carstva u utorak 29. maja 1453. godine. Ovaj događaj je značio pad Vizantijskog carstva, iako su se neke zemlje (despotovina Moreja i carstvo u Trapezuntu) održale još nekoliko godina. Pad Carigrada imao je dalekosežne posledice, jer su se Turci konačno utvrdili na Balkanu i više ih ništa nije moglo sprečiti u njihovom pohodu na Evropu, koji će se okončati tek pod Bečom 1683. godine. Pored toga, zapadnu Evropu su preplavili učeni ljudi iz Vizantije koji su sa sobom doneli znanja iz antike i sa Istoka, što će kasnije dovesti do pojave Humanizma i Renesanse. Zbog svega ovoga se pad Carigrada često smatra događajem koji je označio kraj srednjeg veka. U završnim borbama tokom opsade život je izgubio i poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš - Komnin.
Vizantijsko carstvo sredinom 15. veka praktično i nije postojalo. Sastojalo se od Carigrada sa najbližom okolinom, u kom je stolovao car, i Morejske despotovine, kojom je upravljao carev brat, despot Toma Paleolog. Pored toga, na obalama Crnog mora, još od doba četvrtog krstaškog rata i pada Carigrada 1204. godine, postojala je od Carigrada nezavisna država na vizantijskim tradicijama, tzv. Trapezuntsko carstvo.
Srpska despotovina je u to doba već bila duboko zahvaćena unutrašnjim sukobima i nesposobna ni da organizuje sopstvenu odbranu, a kamoli da pruži pomoć carstvu na izdahu, što se pokazalo samo nekoliko godina kasnije, kada su Turci bez borbe ušli u Smederevo i prekinuli postojanje države Srbije. Pored toga, Srpska despotovina je u to doba bila turski vazal i, kao takva, u obavezi da sultanu u slučaju rata šalje pomoćne odrede.
Samostalna država, kraljevina Bosna, je takođe bila u teškoj unutrašnjoj situaciji. U njoj su skoro pola veka tekle borbe između vlastele i kralja, kao i među samom vlastelom. Sukobljene strane su se u međusobnim borbama pored svojih snaga oslanjale i na "pomoć" sa strane, tako da su u sukobe u Bosni uveliko bile uvučene i kraljevina Mađarska (što direktno, što preko hrvatskih velikaša) i Otomanska imperija. Kraljevina Bosna neće ni deceniju nadživeti sudbinu Vizantije, jer će Stefan Tomašević 1458. godine poverovati Turcima na reč da ga neće ubiti i otvoriti kapije Ključa na Sani, nakon čega će odmah biti pogubljen, a njegova glava krasiće neko vreme bedeme.
Poslednja bugarska država, Vidinska kneževina, propala je još 1398. godine, tako da su se prostori nekadašnjeg bugarskog carstva već više od pola veka nalazili pod turskom okupacijom.
Mehmed II dolazi na vlast u Otomanskom carstvu 1451. godine i njegov um, prema rečima vizantijskog istoričara i savremenika dešavanja Mihajla Duke, „biva dan i noć opsednut mišlju o osvajanju Carigrada“.O tome svedoči i činjenica da je vrlo brzo po preuzimanju vlasti potpisao ugovore sa kraljevinom Mađarskom i Mletačkom republikom kojima se, barem privremeno, osigurao od njihovog mešanja u sukob sa Vizantijom.
Odmah po stupanju na presto, Mehmet je tokom zime 1451. godine otpočeo sa angažovanjem graditelja za novu tvrđavu kojom bi u potpunosti kontrolisao Bosfor. Gradnja je počela nakon pobede nad pobunjenim emirom od Karamanje Ibrahimom u aprilu 1452. godine, a radove, koji su okončani u avgustu iste godine, nadgledao je sultan Mehmet lično.
Nova tvrđava, Rumelijski Hisar, izgrađena je nekoliko kilometara od Pere, nasuprot Anadolijskom Hisaru, koji je na azijskoj strani Bosfora izgradio Bajazit I. Ovaj položaj je omogućio da se ove dve tvrđave međusobno dopunjavaju i svojim topovima kontrolišu prolaz Bosforom, koji je na tom mestu najuži (702 metra), tako da su svi brodovi morali da pristanu uz obalu, budu pregledani i da plate prolaz da bi prošli. Da je prolazak bez turske dozvole veoma težak uverio se krajem 1452. godine jedan mletački brod koji je potopljen u pokušaju da se provuče bez plaćanja i provere. Preživeli članovi posade su uhvaćeni i izvedeni pred Mehmeta, koji je naredio da ih pogube. Značaj zatvaranja Bosfora nije bio toliko u dobijanju novčanih sredstava koliko u onemogućavanju pružanja bilo kakve pomoći Carigradu iz kolonija italijanskih gradova na obalama Crnog mora, pošto su Turci već kontrolisali Dardanele i pružanje pomoći iz Evrope.
Rumelijski Hisar, koji je i pored više vizantijskih pokušaja da spreče i sabotiraju njegovu gradnju završen avgusta 1452. godine, bio je jasan signal da je nova opsada neminovna i Carigrad po carevoj naredbi uskoro nakon toga zatvara svoje kapije. Vladar Vizantije Konstantin Dragaš je bio svestan svoje situacije, kao i činjenice da se sam svojim snagama ne može odupreti Turcima. Zbog toga se, kao i njegovi prethodnici, okrenuo zapadnoj Evropi, nadajući se novom krstaškom pohodu koji bi porazio Turke, kao što su to u doba Aleksija I Komnina učinili krstaši Prvog krstaškog pohoda povrativši mu Nikeju na svom putu ka Jerusalimu. Međutim, rane koje je su napravili Velika Šizma i Četvrti krstaški pohod, odnosno pad Carigrada 1204. godine, nisu zarasle, čak su se još više produbile.
Potapanje mletačkog broda i pogubljenje preživelih članova posade poslali su jasnu poruku zapadnoj Evropi da se Mehmet ne šali i da je sudnji čas Carigrada blizu. Nadajući se da će se posle toga pojaviti antitursko raspoloženje, Konstantin se odlučuje na očajnički potez i u crkvi Božije Mudrosti 12. decembra 1452. objavljuje prihvatanje Firentinske unije, koja je u prisustvu njegovog brata Jovana VIII zaključena 6. jula 1439. godine u Firenci. Međutim, narod je i ovog puta, kao i deset godina ranije, odbacio uniju, i ona je ostala samo mrtvo slovo na papiru. Antizapadno (antilatinsko) raspoloženje među stanovništvom odražava izjava koja se pripisuje Luki Notarasu, vojskovođi i jednom od Konstantinovih najbližih saradnika:
Više volim da u Carigradu vidim turski turban, nego katoličku mitru.
Proglašenje unije nije donelo nikakvu korist Konstantinu Dragašu i njegovoj državi, naprotiv; stvorilo je nezadovoljstvo u narodu i dovelo ga je u sukob sa Notarasom.
Na Zapadu u tom trenutku nije bilo uslova za pomoć Carstvu, čak i da je postojala volja. Engleska i Francuska su nakon okončanja stogodišnjeg rata bile nesposobne za bilo kakvu širu akciju, nemačke državice su bile u međusobnim sukobima, dok su iberijska kraljevstva (Aragon, Navara, Portugal, Leon, Kastilja) bila zaokupljena Rekonkvistom, a kraljevine Mađarska i Poljska još se nisu oporavile od poraza kod Varne 1444. godine.
Iako iz Zapadne Evrope nije stigla veća organizovana pomoć, neke trupe su ipak došle u pomoć opkoljenom gradu. Đenovljanska republika, koja je bila vekovni saveznik Vizantije još od oslobođenja Carigrada 1261. godine, poslala je dva broda sa 400 ljudi na čelu sa Đovanijem Đustinijanijem Longom, koji su na putu iz Đenove pokupili i 300 ljudi koji su činili đenovljansku vojnu posadu na Hiosu, tako da je 29. januara u Carigrad pristiglo 700 dobro naoružanih i prekaljenih boraca. Konstantin je odmah po njihovom prispeću postavio Đustinijanija na čelo odbrane grada.
Isidor, katolički biskup i nekadašnji latinski mitropolit Kijeva i cele Rusije, koji je stigao u grad kao papski legat, doveo je sa sobom 200 ljudi koje je u Napulju regrutovao o trošku pape Nikole V. Pored toga, Mlečani su dozvolili Dragašu da na Kritu regrutuje veći broj tamošnjih mornara i vojnika. Poslednjoj odbrani grada pored toga pridružili su se:
- Johan Grant, zapadni inženjer
- don Fransisko de Toledo
- Mauricio Kataneo
- Orhan, otomanski princ
- braća Bokijardo — Paolo, Antonio i Troljo
Pred početak napada celokupan garnizon činilo je oko 7 000 ljudi, od kojih je bilo oko 5 000 Vizantinaca, dok su preostale 2 000 činile trupe regrutovane na Zapadu ili u kolonijama zapadnih zemalja na Istoku.
Stanovništvo grada, koje je uoči napada brojalo oko 50 000 ljudi, stalo je uz svog cara, a njima su se pridružili i stanovnici zapadnih kolonija u gradu, osim male grupe od oko 700 Italijana, koja je napustila grad na 7 brodova tokom noći 26. februara. Tokom celog trajanja opsade stanovnici Carigrada su zdušno činili sve da pomognu odbranu i spreče najgore, prvenstveno vršeći popravke bedema i odtrpavajući šanac.
Odbrana grada podeljena je na nekoliko delova:
- Đovani Đustinijani i Dragaš, sa najboljim borcima, oblast oko Romanove kapije
- Giljermo Minoto(mletački konzul), sa svojim borcima, četvrt Vlaherna
- Luka Notaras i Aleksije Disipatos, sa rezervom blizu bedema, četvrt Petra
- Teofil Paleolog, Nićifor Paleolog i Dimitrije Kantakuzin, rezerva od oko 700 ljudi, kod crkve svetih Apostola u središtu grada
- Alvizio Dijedo, mletački zapovednik, koji je komandovao flotom smeštenom u Zlatnom rogu
Neposredno pre početka neprijateljstava mađarski graditelj topova Urban ponudio je Konstantinu Dragašu svoje usluge u predstojećem sukobu. Međutim, u carskoj kasi nije bilo dovoljno sredstava za angažovanje, zbog čega je njegova ponuda da izgradi topove koji bi pomogli u odbrani grada morala bi odbijena. Urban se nakon toga okrenuo Mehmedu II, koji ga je dočekao otvorenih ruku isplativši mu trostruko veću sumu od one koju je tražio.
Bio je to početak ere vatrenog oružija, ali je ogromni (za ondašnje vreme) top koji je Urban izgradio za Mehmeta bio veliko čudo tehnike. Top, nazvan Vasilevs, je bio dugačak preko 8 m, a izbacivao je đulad prečnika oko 75 cm, mase oko 550 kg- na daljinu od oko 700 m. Bio je postavljen na uzvišenju nasuprot Romanove kapije, dela carigradskih bedema koji je procenjen kao najslabiji. Bez obzira na svoju monstruoznu veličinu Vasilevs se pokazao kao vrlo neprecizan i nepraktičan. Bilo mu je neophodno 3 sata da bi se napunio i ispalio projektil, a samih projektila je bilo vrlo malo. Svoje učešće u opsadi Carigrada okončao je nakon 6 nedelja, kada se pod urušio pod silinom sopstvenih trzaja.
Otomanske trupe su početkom 1453. godine počele da se okupljaju iz svih delova imperije pred prestonicom Adrijanopoljem. Postoje sporenja oko broja turskih trupa (brojke se kreću od 100 do 200 hiljada), ali ih je najverovatnije bilo oko 150 000, od čega su 20 000 činile elitne trupe janičari, dok su ostatak činile kako regularne trupe i derviši, tako i svi drugi koje je privukla mogućnost da u slučaju pobede i pada grada učestvuju u njegovoj pljačci i odvođenju lokalnog stanovništva u ropstvo. Nakon prikupljanja pred Adrijanopoljem trupe su se polagano uputile preko Trakijskog poluostrva ka Carigradu, zauzimajući usput manje gradiće koji su još priznavali vrhovnu vlast Vizantije, među kojima je Selimvrija pružila jači otpor osvajačima.
U osvit Velikog Ponedeljka 2. aprila turske trupe su se pojavile pred gradom i započele su zatvaranje obruča oko njega, koji je bio okončan 12. aprila pristizanjem turske flote od oko 200 brodova na čijem je čelu bio poturčeni Bugarin Sulejman Baldoglu. Sa pojavom turskih trupa pred gradom 2. aprila, između Pere i ostatka Carigrada razvučen je masivni lanac kojim je pregrađen Zlatni rog, a iza lanca je kao dodatna zaštita postavljeno 10 brodova. Prema sultanovoj naredbi, njegov čador je postavljen u blizini Vasilevsa, severno od Romanove kapije. Ispred linije otomanskih snaga iskopan je rov, dok je zemlja koja je dobijena njegovim kopanjem upotrebljena za podizanje manjeg bedema na čijem je vrhu podignuta drvena palisada da bi se sprečili eventualni iznenadni ispadi opsađenih iz grada. Mehmed II je svoje trupe rasporedio u nekoliko grupa:
- paša Karađa, evropske (rumelijske) trupe, nasuprot Vlahernskih bedema, odnosno Mlečana pod komandom Giljerma Minota
- paša Išak, azijske (anadolijske) trupe, nasuprot južnog dela dvostrukih bedema Teodosija II
- paša Zaganos, rezerva otomanskih trupa, preko puta Zlatnog roga uz Đenovljansku Peru
- Sulejman Baldoglu, zapovednik flote, kontrolisao je Mramorno more i Bosfor, držeći grad pod blokadom sa morske strane
Držeći se islamskih tradicija, sultan Mehmed II pozvao je stanovnike na predaju, obećavši sigurnost za njih i njihovu imovinu, a takođe je ponudio Dragašu da preda grad, nakon čega bi mu bilo dozvoljeno da se bezbedno povuče u Mistru i da njom upravlja, kao suvereni vladar Morejske despotovine. Na sultanovu ponudu Dragaš je odgovorio rečima: "Predaja grada nije niti moje lično pravo niti pravo bilo kog pojedinca koja u njemu živi, jer je naša zajednička odluka da poginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoj život".
Gotovo odmah pošto je primljena vest o Konstantinovom odgovoru, turski topovi stacionirani prvenstveno u dolini Likosa otpočeli su sa paljbom i počeo je napad na grad. Otomanska artiljerija brzo je urušila deo bedema u blizini kapije Harsijus, tako da je stanovništvo još iste noći izašlo na bedeme da bi pokušali da koliko toliko poprave stanje tog dela bedema. Ova praksa noćnih opravki bedema i odtrpavanja šanca potrajala je svake noći do konačnog pada grada. Iako su opsađeni činili sve što je bilo u njihovoj moći da smanje štetu koju je artiljerija nanosila, na jednom delu bedema uskoro se pojavio procep, a sam šanac je bio skoro zatrpan, zbog čega su opsađeni na tom prostoru podigli drvenu barikadu od kočeva.
Prvi jak juriš na carigradske bedeme učinjen je tokom noći 18. aprila na razrušeni deo bedema. Turci su pokušali da spale barikadu od kočeva i omoguće sebi prilaz razrušenom delu bedema ne bi li se probili u sam grad. Međutim, združene snage na čelu sa Đustinijanijem uspešno su odbile ovaj udar, zahvaljujući svom iskustvu i oklopu, ali i činjenici da su se borili na uskom prostoru, zbog čega do izražaja nije došla turska mnogobrojnost, već su presudili iskustvo i snaga boraca koji su bili na strani opsađenih.
Izjutra u petak 20. aprila, pred gradom su se iznenada iz Mramornog mora pojavila tri đenovljanska i jedan veliki grčki teretni brod, kojim je upravljao kapetan Flantanelas, koji su nosili namirnice opsađenom gradu. Baldoglu je odmah pokrenuo flotu i 4 hrišćanska broda su brzo bila opkoljena manjim otomanskim galijama. Otpočela je borba u kojoj su posade 4 broda pokušale da se grčkom vatrom i bacanjem na Turke svega što su mogli (kamenje, koplja…) odbrane i probiju do Zlatnog roga. Stanovništvo grada pohrlilo je na bedeme da posmatra bitku, kao i sam sultan, koji je od silnog uzbuđenja i zanesenosti izdavanjem naređenja ujahao u more.
Vetar je u početku gonio brodove ka jugoistočnom kraju grada, ali je iznenada posustao i struja je počela da goni brodove ka obali na kojoj se nalazio Mehmed II sa svojom vojskom. Tokom borbe četiri broda su se toliko približila jedan drugom da su uskoro stvorili neku vrstu ploveće tvrđave. Predveče se vetar ponovo podigao i hrišćanski brodovi su se uz njegovu pomoć probili kroz manje turske brodove i uplovili sa zalihama u sigurnost Zlatnog roga.
Ovaj trijumf podigao je moral opsađenima, a Baldoglu je ražalovan i pogubljen. Na njegovo mesto je postavljen sultanov mezimac bej Hamza.
Proboj hrišćanskih brodova jasno je ukazao sultanu da grad treba još više pritisnuti sa svih strana, pogotovo sa morske strane. Za ovo je bilo neophodno ovladavanje i Zlatnim rogom, što je bilo nemoguće izvesti bez flote u njemu. Kako je morski prilaz Zlatnom rogu bio pregrađen masivnim gvozdenim lancem, za čije je uklanjanje bilo neophodno zauzimanje Đenovljanske Pere(koja je u tom trenu bilo zvanično neutralna i čiju neutralnost, makar i na papiru je Mehmet u ovom trenu želeo da zadrži), Mehmet II se odlučio za do tada neviđen potez. Odlučio je da svoju flotu, kopnom prebaci u Zlatni rog.
Plan je bio da se od Bosfora, pored bedema Pere do Zlatnog roga izgradi put od nauljenih balvana preko kojih bi brodovi bili prevučeni do doline izvora na obali Zlatnog roga gde bi ponovo bili porinuti. Hiljade radnika je uz pomoć volova izgradilo takav monumentalni put i izvelo prebacivanje brodova, tako da su opsađeni sa užasom ujutru 22. 04. konstatovali da otomanska flota preko kopna stiže u Zlatni rog. Turci su pred grad preko kopna dopremili oko 70 brodova.
Opsednuti su odmah održali sastanak na kom je na kraju odlučeno da se izvrši napad na otomansku flotu i da se ona grčkom vatrom spali. Napad je konačno(nakon više odlaganja) izveden tokom noći 28. 04., ali je izgleda neko od zapadnjaka iz Galate odao Turcima namere Hrišćana, tako da su ih oni spremno topovima dočekali. Napad nije uspeo, dok hrišćanska flota je pretrpela teška oštećenja, a četrdesetak mornara je zarobljeno i pogubljeno na licu mesta.
- Vidi: Pad Carigrada (1204)
Iako otomanska flota nije postigla gotovo nikakav uspeh u borbi sa hrišćanima, niti je odigrala neku ulogu u napadima na grad tokom svog boravka u Zlatnom rogu, prvenstveno zbog mnogo bolje obučenosti hrišćanskih mornara, ona je odradila posao koji joj je Mehmet namenio.
Pojava neprijateljske flote poražavajuće je delovala na stanovništvo koje se još uvek sećalo Krstaša i užasa koji su oni sa sobom doneli prodrevši u grad upravo preko morskih bedema koji su okrenuti Zlatnom rogu. Zbog toga su oči odbrane stalno bile uprte ka njima i njihovim kretanjima, da bi na vreme intervenisali i sprečili ponavljanje katastrofe koja je zadesila Carigrad 1204. godine.
Bombardovanje bedema se nastavljalo i oni su se sve više i više urušavali protivno naporima stanovništva da ih zaštiti i popravi u što je većoj meri moguće. Turci su ponovo pokušali u noći 07. 05. da probiju odbranu kod Romanove kapije, ali su samo zahvaljujući hrabrosti, srčanosti i veštini cara Konstantina i kapetana Longa, koja je nadahnula branioce, bili odbijeni. Ponovni pokušaj pokrenut je tokom noći 12. 05. na delu gradskih bedema na kom se spajaju dvostruki bedemi Teodosija II i vlahernski bedemi, ali je i ovaj turski napad odbijen.
Pošto jurišima nisu uspevali da probiju odbranu Grada, Turci su pokušali da tunelovanjem potkopaju temelje bedema i tako sebi olakšaju proboj u grad. Glavnu ulogu u tome igrale su kopači iz Novog Brda koje je u okviru svojih vazalnih obaveza poslao srpski despot. Međutim ni Vizantinci nisu sedeli skrštenih ruku već su organozovali kopanje protivtunela kojima je rukovodio Johan Grant. Uspešnim kopanjem protivtunela Vizantinci su uspeli da potope neke od njih, dok su u druge upali vojnicima koji su pobili kopače. Tokom tih akcija, zarobljen je jedan od glavnih turskih inženjera koji je mučen dok nije priznao gde se nalaze preostali tuneli, koji su nakon toga uništeni, čime je sprečen pokušaj Turaka da tunelima oslabe odbranu grada.
U opsađenom gradu je i dalje živela nada da ih Zapad nije zaboravio i da je hrišćanska vojska ili flota na putu ka gradu. Zbog toga je početkom maja poslat dromon ka Mramornom moru sa zadatkom da nađe pomoć i ubrza njen dolazak do Carigrada. Dromon se vratio u grad 23. 04. u Carigrad donevši vest da nema nikakve flote na vidiku i da su prepušteni sami sebi. Posada broda je i pored te činjenice odlučila da se vrati i ostane do kraja opsade u Carigradu, iako su bili svesni da će ih to koštati života.
Ovakav razvoj situacije naterao je Konstantinove saradnike da ga upute u napuštanje Carigrada i odlazak na Zapad u pokušaju da svojim prisustvom dozove pomoć opsađenom gradu. Konstantin je to kategorički odbio, rešen da ostane do kraja opsade u Carigradu, da se bori i pogine za njega, ako je to potrebno, iako je njegov otac Manojlo II tokom Bajazitove opsade grada 1399. godine, napustio grad tokom opsade u pokušaju da nađe pomoć.
Mehmed II je 12. aprila opsađenom gradu uputio poslednju ponudu, zahtevajući astronomski danak (za koji je znao da Vizantinci ne mogu sakupiti) od grada za podizanje opsade. Konstantin je odbio ponudu rečima: "Bože oprosti da živim kao car bez carstva. Ako moj grad padne, pašću i ja sa njim. Ko god želi da pobegne, neka se spasava kako zna, a ko je spreman da pogleda smrti u oči, za mnom". Kada je njegova ponuda odbijena, Mehmet je odlučio da zauzme grad makar i na juriš.
Tokom noći 22. maja desilo se pomračenje Meseca, što su neki opsađeni, poput kneza Igora, protumačili kao loš znak.
Međutim, i u turskom logoru su počele da se pojavljuju smutnje. Već su uveliko kampom kolale priče da je Mletačka flota na domak Carigrada (iako je mletački senat u to doba i dalje raspravljao o tome da li treba poslati flotu u pomoć Carigradu) i da Mađari prelaze Dunav. Smutnje su se pojavile i u glavnom štabu u kome je veliki vezir Halil Handarli (za koga postoje indicije da je bio povezan sa Konstantinom Dragašem) otvoreno zahtevao podizanje opsade, zbog moguće zapadne intervencije. Podržan od mlađih vojskovođa, Mehmed II se na sastanku 25. maja odlučuje za jedan poslednji sveopšti napad na grad. Nakon ove odluke pripreme za veliki napad su ubrzane.
Stanovnicima i vlastima u Carigradu bilo je jasno da je poslednji čas opsade na pomolu. Tokom 28. 05. izvršene su poslednje popravke bedema i barikada. Kroz grad su, uz pratnju crkvenih zvona, napravljene litije sa svetim relikvijama u kojima su učestvovali svi koji nisu bili trenutno angažovani na odbrani grada ili popravkama bez obzira na veru. Istovremeno je održan sastanak vojnih zapovednika i gradskih zvaničnika o predstojećem napadu. Tom prilikom Konstantin Dragaš se obratio skupu rečima: "Postoji vreme kada Čovek mora biti spreman da se suoči sa smrću kada se bori za svoju Veru, Državu, Porodicu ili Suverena. Danas, sva četiri razloga su prisutna. Što je još važnije, moji podanici koji ste potomci Grka i Rimljana, morate nadmašiti svoje pretke. Morate se boriti i žrtvovati sebe bez straha, jer živeli ste u velikom Gradu i sada ćete poginuti braneći ga. Što se mene tiče Ja ću umreti za svoju Veru, za svoj Grad i za svoj Narod". Konstantin se pored toga zahvalio Italijanima što nisu napustili grad u odsudnom trenu, zamolivši Đustinijanija da njegovu dragu Anu Notaru prebaci na svoj brod, da ne bi pala u ruke Turcima, ako se ipak probiju u grad, jer je on i dalje čvrsto verovao da će uspeti da odbiju napad i odbrane grad. Konstantin se sa svima oprostio i zatražio oprost ako im je ikada išta učinio nažao. Kasnije je odjahao do dvorca Vlaherna, u kome se pozdravio sa članovima svog domaćinstva, zamolivši i njih da mu oproste ako im je ikad išta učinio nažao. Car je nakon toga odjahao u noć da izvrši poslednju smotru vojske, nakon čega je zauzeo svoj položaj kod Romanove kapije.
Te večeri u crkvi Božanske Mudrosti održana je zajednička služba koju su držali pravoslavni i katolički sveštenici, a u crkvu su došli svi koji nisu bili na bedemima. Ljudi su plakali, pevali himne, uzimali poslednje pričešće, tražili oprost jedni od drugih, a među prisutnima se na kratko pojavio i sam Konstantin. Poslednja hrišćanska služba u crkvi Božanske Mudrosti još uvek je trajala kada je, nešto posle ponoći, otpočeo poslednji napad na grad.
Prvi napad su činile tzv. neredovne snage, koje su činili ljudi koje je privukla mogućnost pljačkanja, odnosno Mehmetovo obećanje da će tri dana i tri noći moći da pljačkaju šta stignu. Praćeni divljom vikom, zvukom bubnjeva i zurli napali su poslednju odbranu grada. Posle dva sata borbi sa snagama kojima je komandovao Đovani Đustinijani povukli su se ostavljajući za sobom veliki broj mrtvih i ranjenih.
Drugi napad bio je uperen na Vlahernske bedeme i vodile su ga azijske(anadolijske) trupe na čelu sa pašom Išakom. Borba na uskom prostoru dala je neophodnu prednost braniocima, koji su uspeli da zadrže Turke. U jednom trenu grupa Turaka je uspela da probije liniju odbrane i delovalo je da će uspeti da se dokopaju grada i ovladaju tim delom bedema, ali je Konstantin Dragaš sa pratnjom brzo reagovao i pobio tu grupu zatvorivši procep koji su stvorili. Nakon toga su se povukle i azijske (anadolijske) trupe .
Treći napad činila je elita Otomanske imperije − Janičari, hrišćanska deca koja su odvojena od roditelja i trenirana za vojnu službu od malih nogu. Iako umorni, branioci su uspeli da odolevaju i ovom napadu i izgledalo je da su i Janičari odbijeni. Poslednji juriš, koji je činilo oko 3 000 janičara, skoro da je bio zaustavljen i odbijen, kada se na jednoj od kula pojavio otomanski barjak.
U žaru borbe branioci su prevideli malu kapiju pod imenom Kerkoporta (Cirkuska kapija) koja je ostavljena otvorena. To je brzo otkrila grupa neredovnih trupa i kroz nju prodrla na bedeme razvivši otomanske barjake u sam osvit zore. Đenovljani su, spazivši turski barjak, krenuli ka njima. Nakon što su povratili kontrolu nad Kerkoportom, uputili su se da eliminišu preostale otomanske vojnike i barjake. U trenucima kada je već delovalo da je pobeda na dohvat ruke, jer poslednji nalet janičara nije uspeo da probije odbranu (iako se još uvek borio, bilo je jasno da neće uspeti), zalutali projektil pogodio je Đustinijanija u grudi.
Ranjeni Đustinijani naredio je nekolicini svojih ljudi da ga povuku u grad, protivno dogovoru da se unutrašnje kapije ne otvaraju dok se borba ne okonča i bez obzira na Konstantinove molbe da se ne povlači. Svitanje novog dana, utorka 29. maja, pružilo je dovoljno svetla Đenovljanima da vide kako se jedna od unutrašnjih kapija otvara i kako njihovog komandanta unose u grad, što su protumačili kao znak za povlačenje, nakon čega su i oni krenuli da se povlače ka Carigradu ostavivši odbranu Vizantincima i, što je još važnije, nebranjenu Kerkoportu. Ovaj pokret Đenovljana nije prošao neopaženo i Turci su udarili još jače na Vizantince, dok su manje grupe otpočele prodor kroz Kerkoportu, koja je sada bila nebranjena.
Suočen sa jakim naletom Turaka i njihovim prodorom kroz Kerkoportu, Konstantin je pokušao da zaustavi njihov prodor upućivanjem poslednjih rezervi ka kapiji, ali bilo je prekasno. Svestan da je bitka izgubljena i da neće uspeti da odbiju napad janičara i spreče dalji prodor Turaka, poslednji vizantijski car odbacuje sa sebe sve znake carskog dostojanstva (purpurni (porfirni) plašt…) osim purpurnih čizama i izdaje poslednju naredbu: „JURIŠ!“ Za njim u poslednji juriš kreću:
- Teofil Paleolog
- zapovednik Branas
- don Fransisko de Toledo
- Dimitrije Kantakuzin
- Matija Zgoromalis
- Jovan Dalmat
Niko od njih sedmorice (i onih vojnika koji su ih pratili u tom poslednjem jurišu) koji su isukanih mačeva krenuli u nadolazeće redove janičara nikad više nije viđen živ, niti se zna gde počivaju. Smatra se da su pokopani u nekoj od masovnih grobnica u koje su po okončanju opsade sahranjeni poginuli.
Telo Konstantina Dragaša nikad nije nađeno, što je doprinelo stvaranju mita njegovog lika. Iako je posle preuzimanja grada istaknuto telo koje je navodno bilo njegovo, mnogi su još onda osporili da je ono pripadalo poslednjem vizantijskom caru, zbog čega se smatra da se ne zna gde tačno počiva. Postoji i legenda koja kaže da on spava pod Zlatnom kapijom i da će se probuditi kada hrišćani budu oslobađali Carigrad. Tada će na čelu hrišćanske vojske ući u grad kroz Zlatnu kapiju, koja je zapravo slavoluk nekadašnjeg Konstantinovog Novog Rima. O tome koliko se u ovu legendu verovalo govori i činjenica da su mnogi otomanski sultani i veliki veziri držali zazidanu Zlatnu kapiju, ne bi li onemogućili njegov ulazak u grad. Zlatna kapija je i dan danas zazidana.
Razbijanje odbrane grada na kopnenim bedemima predstavljalo je i kraj organizovanog otpora, ali su tu i tamo ostale grupe koje su pružale otpor. Tako su kiparski mornari i vojnici, koji su bili zaduženi za tri kule i bedeme među njima u blizini ulaza u Zlatni rog, pružali žestok otpor Turcima ne dajući znake da žele da se predaju, pa im je na kraju bilo dozvoljeno da pod oružjem, na svojim brodovima bezbedno napuste Carigrad.
U nekim delovima grada koji su bili opasani zasebnim bedemima, lokalne vlasti su pregovorima sa turskim kapetanima dogovorile predaju tih četvrti pod uslovom da njihovo stanovništvo i crkve budu pošteđene pljačkanja, silovanja i ubijanja. Na taj način su pošteđeni stanovnici:
- Fanara (u kom i dan danas živi nekoliko hiljada Grka i pored svih turskih pokušaja da ih proteraju)
- Petriona, uz obalu Zlatnog roga
- Psamatije, uz obalu Mramornog mora
Istog dana kada je zauzet Carigrad, turske snage su zauzele i đenovljansku koloniju Peru, iako je ona zvanično bila neutralna.
Pometnja koju je u redovima otomanske flote stvorio prodor kopnene vojske u grad, odnosno činjenica da će ostati uskraćeni za plen, omogućila je jednom broju stanovnika da se dočepa hrišćanskih lađi (do kojih su mnogi stigli i plivanjem) i na njima pobegne na Zapad. Među njima bio je i Đustinijani, koji je umro par dana kasnije od rane zadobijene u odbrani grada na Hiosu, koji je u to doba bio kolonija Đenovljanske republike.
Shodno obećanjima, Mehmed II je dozvolio svojim vojnicima pljačkanje Carigrada. Iako im je obećao tri dana i tri noći za pljačkanje, naredio je prekid nakon samo 24 časa pošto je prošao gradom i video njegovu veličinu. Izdajući naredbu o prekidu pljačkanja, ubijanja i porobljavanja, rekao je: "Kakav smo Grad predali pljačkanju i razaranju". Međutim, njegova odluka je kasno stigla, jer je dobar deo stanovništva već bio pobijen, silovan ili porobljen, a veći deo grada i njegove svetinje uništene, a među njima i ikona za koju se smatralo da je delo apostola Luke.
Silovanja nisu bile pošteđene ni kaluđerice, od kojih su mnoge izvršile samoubistvo da bi sprečile da budu obeščašćene. O tome svedoči i istoričar Francis, koji kaže da su osvajači lomili glave onim ženama koje su im se opirale, nakon čega su na podovima crkava silovali njihova mrtva tela. Zarobljeni Luka Notaras je odbio da preda Mehmetu svoje sinove, nakon čega je on zapretio da će ih sve (i njega i sinove) pobiti. Luka je na to zatražio da prvo pred njim pogube njegove sinove, pa tek onda njega, da bi bio siguran da oni neće služiti Turcima, što mu je Mehmet dozvolio, pogubivši ga odmah nakon njegovih sinova.
Veliki broj ljudi se skupio u crkvi Božanske Mudrosti, nadajući se da će im Svevišnji pružiti zaštitu od nevernika. Kada je Mehmet stigao pred crkvu, naredio je da se slomi bronzana kapija i uđe u crkvu. Nakon prodora, u crkvi Božanske Mudrosti nastao je pokolj i porobljavanje onih koji su se u njoj potražili spas. Ostala je zabeležena legenda da su pokolj i pad u zarobljeništvo izbegla samo dva monaha, koji su se pred Turcima popeli na sprat crkve, gde su ušli u zid iz koga će izaći tek kada Carigrad ponovo postane hrišćanski.
Iako se Mehmed II smatrao naslednikom Rimskog carstva, pad Carigrada 1453. godine i nestanak Vizantije (Istočnog rimskog carstva) predstavlja njegov konačni slom. Utorak, dan kada je pao Carigrad, je za Grke i dan danas nesrećan dan, pogotovo što je skoro pet vekova kasnije u utorak slomljena Velika ideja (Megali Idea) u grčkoturskom ratu.
Grčko stanovništvo koje je bilo pošteđeno turske pljačke tokom istorije postalo je poznato pod nazivom Fanarioti, prema jednoj od četvrti koje su se predale i zbog toga bile pošteđene posle pada Carigrada (Fanar), iako su oni sebe nazivali (i danas se nekoliko hiljada preživelih naziva) Romejima. Tokom vekova Fanarioti su zauzimali visoke položaje u Otomanskoj imperiji, dok ih jedan broj Grka smatra izdajnicima. Danas ih ima jedva nekoliko hiljada, iako ih je početkom veka bilo oko pola miliona, zbog stalne aktivnosti Turske da ih protera (vidi: Septembarski pogrom) .
Nećaka cara Konstantina, Zoja (Sofija) Paleolog, se 1472. udala za moskovskog kneza Ivana III Velikog, donevši u Kremlj vizantijsku kulturu, običaje i ceremonijal. Zahvaljujući njoj, Moskva je postala poznata kao Treći Rim, a za vladavine njenog muža Ivana III Moskovska kneževina se utrostručila i postala Rusija.
Pad Carigrada 1453. godine predstavlja jednu od istorijskih prekretnica jer njegova opsada predstavlja početak upotrebe vatrenog oružja, a nestankom Vizantije nestao je stari verski poredak u Evropi, na čije tlo je ponovo snažno stupio Islam. Zauzećem Carigrada (i kolonija italijanskih gradova-država u njemu) i Bosfora Turci su presekli glavnu trgovačku vezu zapadne Evrope sa Azijom, što će dovesti do pokušaja da se do Azije stigne morem, što će dalje za posledicu imati otkriće Novog Sveta. Točak istorije se ponovo pokrenuo. Veliki broj učenih ljudi iz Vizantije koji su pred Turcima pobegli na zapad noseći sa sobom mudrost Helenizma, biće jedan od katalizatora pojave Humanizma i Renesanse u evropskoj kulturi.
