Klisten
Za ostala značenja, vidi Klisten (razvrstavanje).
Klisten (grč. Κλεισθένης) bio je atinski državnik iz plemenitog roda Alkmeonida. On je 508. godine stare ere sproveo ustavne reforme u Atini i udario čvrste temelje atinske demokratije. Bio je u srodstvu s tiraninom Klistenon iz Sikiona.
Nakon pada tiranije Pizistratida u Ateni je ponovo sa još većom žestinom planula socijalna borba. Na čelo najrevolucionarnijeg demosa Atike došli su Alkmeonidi, koje je predvodio Klisten. Arist dominaciju podstakao je Klistena da predloži projekt novog državnog uređenja, kojim bi se konačno učinio kraj rodovskim ostacima i kojim bi bilo oduzeto tle ispod nogu rodovskog plemstva.
Odnosi u atičkom društvu od Solonovog vremena na ovamo u potpunosti su se izmenili. Seosko stanovništvo više nije imalo razloga za nezadovoljstvo i ostalo je pasivno. Istovremeno je narastao broj, a time i politički značaj zanatlijskog i trgovačkog gradskog stanovništva. Tako se Klisten, zastupajući interese paralija, našao na čelu demokratije. Klistenova reforma je, stoga, za razliku od Solonove, imala za cilj da prevlast u političkom životu obezbedi gradskom stanovništvu. Oslanjajući se na to stanovništvo, Klisten je pobedio svog suparnika Isagoru, što je ovoga nateralo da zatraži pomoć Sparte. Ne zna se tačno da li je do mešanja Sparte došlo pre ili posle sprovođenja reformi.
Klisten je reformu mogao konačno sprovesti u život samo ukoliko bi se otklonilo spartansko mešanje. Sparta je svoje mešanje obrazložila zahtevom da se ukloni Klisten, čiji je rod uprljan davno izvršenim zločinom (za vreme Kilonove zavere 640. godine). Klisten je dobrovoljno napustio zemlju, ali je spartanski kralj Kleomen I ipak ušao u Atiku 508–507. godine sa svojim odredom. Tada je iz Atine proterano oko 700 porodica, i pokušano je da se uklanjanjem veća četiri stotine zavede oligarhijska uprava od 300 ljudi na čelu sa Isagorom. Ali, to je izazvalo odlučan otpor atinskog demosa. Kleomen i Isagora bili su opkoljeni na Akropolju, a zatim i prisiljeni da se povuku iz Atike. Klisten se, zajedno s drugim izgnanicima, vratio u Atinu i dobio mogućnost da do kraja sprovede započete reforme.
Klistenov cilj je bio dvostruk: s jedne strane, konačno uništiti značaj rodova i rodovskih grupacija i zato "izmešati" stanovništvo; s druge strane, pojačati ulogu i značaj gradskog stanovništva u političkom životu. Za postizanje prvog cilja Klisten je zamenio staru rodovsko-plemensku podelu na četiri file s njihovom podelom na fratrije i rodove novom podelom na deset teritorijalnih fila koje su dobile svoje nazive prema imenima mitskih heroja Atike. Svaka od ovih fila delila se na tri tritije, a tritija na više dema. Dema je sada predstavljala čisto teritorijalnu jedinicu. Svi građani bili su popisani prema mestu rođenja i označavani su ne po rodu kome su pripadali ranije, već po tome kojoj teritorijalnoj demi pripadaju. Tako su se kidale veze između članova pojedinih rodova. S druge strane, građani koji su se nalazili van rodova prvi put su u demama dobili pristup u samoupravu, pošto je svaka dema bila ne samo teritorijalna već i samoupravna jedinica. Dema je sebi birala demarha, posedovala je zemlju zajednice, raspolagala mesnim prihodima, imala je svoje finansije i donosila je vlastite odluke (skupština deme zvala se agora). Deme su bile obavezne da vode spiskove svojih građana. Prema Herodotu, broj dema ukupno je iznosio 100 (po 10 na filu). Kasnije je taj broj postepeno rastao do 174: mala naselja udruživala su se u jednu demu.
File i tritije nisu sačinjavale celovite teritorije. To je bilo učinjeno da bi se izbegla teritorijalna bliskost stanovništva Dijakrije, koja je predstavljala oslonac tiranije, i stanovništva reakcionarnog Pediona. Tritije, koje su sačinjavale jednu filu, nisu se nalazile jedna do druge, već po jedna u svakoj od tri oblasti Atike – u gradu s njegovom okolinom, u primorskoj oblasti i u Mesogeji, koja je zauzimala ostalu teritoriju Atike. Stare file, fratrije i rodovi formalno nisu bili ukinuti, ali su izgubili politički značaj. To je svakoj fili obezbeđivalo većinu koja se sastojala od gradskih elemenata (bivši paraliji).
Drugi Klistenov cilj, kako je već rečeno, bio je da se podigne značaj gradskog stanovništva. Proširujući strukturu atinskog demosa, Klisten je dao građanska prava velikom broju meteka, a možda čak i pojedinim oslobođenim robovima. Povećavši tako broj gradskog stanovništva, Klisten je istovremeno, zahvaljujući svom rasporedu tritija, podigao njegov značaj u političkom životu. Za privredu Atine značajno je i to što je zemljišni cenz preveden na novčani; robno-novčana privreda sve je više potiskivala naturalne odnose.
Veće četiri stotine bilo je ukinuto, a umesto njega je uvedeno novo veće pet stotina, u koje se biralo po 50 predstavnika iz svake nove file. Izbori su vršeni po filama i demama, proporcionalno broju građana (najveća dema davala je čak 22 člana u veće, a neke veoma male deme davale su samo po jednog ili dva člana). Naukrarije, koje su sada zamenjene demama, nisu bile ukinute, ali su izgubile svoj značaj, ostajući jedino kao poreske jedinice. Znatno je povećan broj službenih lica. U cilju sređivanja finansija stvoren je kolegijum od deset apodekata (prema broju fila); već od 501–500. godine bira se (takođe prema broju fila) deset stratega, od kojih je uz arhonta-polemarha obrazovan vojni kolegijum. Stratezi su uvek direktno birani, suprotno opštoj tendenciji kasnijih decenija da direktni izbori ustupaju svoje mesto biranju ždrebom. (Biranje ždrebom bilo je demokratičnije od direktnih izbora, jer je bilo manje verovatno da će ishod biti rezultat manipulacije i pritiska.) Čak ni Atinjani nisu bili spremni da u ovoj tako važnoj oblasti žrtvuju efikasnost zarad principa demokratičnosti. Broj deset ostao je nedirnut, a verovatno i princip "jedna fila, jedan strateg", mada se u 5. i 4. veku st. e. dešavalo da dva stratega budu iz iste file, od kojih je jedan izabran umesto kandidata druge file koji je dobio najmanji broj glasova. I ovde je, opet, cilj bio da se obezbedi maksimalna efikasnost: možda su se u istoj fili nalazila dva izuzetno sposobna vojna stratega. Još jedna osobenost strategije bila je činjenica da se dužnost stratega mogla obavljati više puta. Zapravo, nije sigurno da je strategija bila izuzetak u ovome; moguće je da se i arhontska služba mogla ponovo obavljati.
Areopag je i dalje bio nadležna sudska instanca za dela iz oblasti teškog kriminala, ali je pretresanje dela izdaje države preneseno na narodnu skupštinu. Narodna skupština se sazivala češće i njena je uloga postala mnogo značajnija. Funkcije veća pet stotina takođe su bile mnogo šire: ono je postalo viši administrativni organ koji je potisnuo u pozadinu kolegijum arhonata. Izbori za to veće vršeni su glasanjem, pri čemu niko nije mogao da bude njegov član više od dva puta u svom životu. Godina je bila podeljena na deset perioda od po 35–36 dana: tim su periodima data imena pritanija i svakih 50 predstavnika fila obavljali su poslove u veću tokom jedne pritanije. Tih 50 članova veća zvali su se pritani i predstavljali su zapravo atinsku vladu. Pritani su zasedali u Tolosu, kružnoj zgradi samo u tu svrhu sagrađenoj na atinskoj agori; u Tolosu su pritani zajedno obedovali o državnom trošku.
Da bi otklonio opasnost od ponovnog zavođenja tiranije, Klisten je uveo jednu posebnu meru, ostrakizam – proterivanje sumnjivih lica putem narodnog glasanja. Svake šeste pritanije (koja je padala u isto vreme kad i naša nova godina) pred narodnu skupštinu postavljalo se pitanje da li će trebati te godine da se pribegne ostrakizmu. U slučaju pozitivnog odgovora obavljano je osme pritanije glasanje čime se rešavalo pitanje onih za koje se predviđalo proterivanje; za punopravnost glasanja bilo je potrebno najmanje 6.000 glasova. Onaj čije je ime bilo ispisano na najvećem broju pločica proterivan je na deset godina i morao je da napusti Atiku najkasnije 10 dana po donetoj odluci, ali proterani nije gubio svoja imovinska prava.
Klisten je svoje reforme nazovao isonomijom ("jednakošću političkih prava"), a ne demokratijom. Nakon sprovođenja ovih reformi nijedan antički izvor više ne pominje Klistena, pa se o njegovom potonjem životu ne zna ništa.