Интендант

Титула интендант (француски: интендант, од латинског глагола интендере = управљати нечим, надзирати^[1]) је кориштена у више земаља кроз хисторију, традиционално она се односи на административног службеника јавне управе.

У јужнославенским земљама титула интендант била је углавном везана уз театарске и оперне куће и еквивалентна је позицији генералног директора^[2], али и уз војску. У аустро-угарској (Провиантоффизиер), старојугославенској и ЈНА - постојала је интендантска служба, са својим официрима и јединицима који су се бринули за опскрбу војних јединица.^[2]

Најпознатији интенданти су били службеници француског краља у вријеме тзв - Анциен Рéгиме (старог режима) све до Француске револуције. Они су настали као резултат политике централизације француске државе. Интенданти су били именовани службеници, а не као што је то била дотадашња пракса - насљедне функције које су се куповале. На тај начин жељела се спријечити злоупотреба и продаја краљевских служби, те увести више реда и послушности према центалној власти и краљу. Интенданти су слани у провинције као управитељи и надгледници финанција, полиције и правосуђа.

Њихов посао је увијек био привремен, на тај начин се жељело смањити њихову везаност и пристраност према провинцији у коју су били послани да надгледају провођење краљевих налога. Чланак 54. Кодекса Мицхау описује њихов задатак "научити све о малверзацијама, прекршајима и финанцијским мућкама које чине наши службеници, у име државе управљајући нашим људима" ("информер де тоус цримес, абус ет малверсатионс цоммисес пар нос оффициерс ет аутрес цхосес цонцернант нотре сервице ет ле соулагемент де нотре пеупле").

Интенданти су за вријеме средњег вијека били управитељи или надзорници (чувари) феудалних двораца или већих зграда.

Већ на почетку 15. вијека, француски краљеви слали су своје повјеренике - интенданте у провинције да надгледају краљевске и административне послове, те подузму потребне радње да се проводи њихова политика. Ови краљеви агенти регрутирани из редова чланова парламента и племића. Имали су одређену задаћу која је ограничено трајала. Интенданти су слани и у војску (за опскрбу), полицију и финанцијске уреде, да надгледају рад рачуновођа и трговаца, али и у уреде генерала и ратна вијећа, те војне судове. Интенданти се појављују на Корзици још 1553., у Боургесу 1592., у Троyесу - 1594., те у Лимогесу 1596.

Кад је Хенрик IV ступио на трон 1589., фокусирао се на то да смањи привилегије провинцијских гувернера, који су теоретски представљали "краља у својој провинцији", али су се они показали као сувише жилави и дуго се одржали, јер су се регрутирали из највиших слојева племства. Провинцијски интенданти појављују се око 1620. за вријеме владавине Луја XIII. - као ефикасно средство регионалне контроле.

Од кардинала министра Луја XIII, и уласка Француске у Тридесетогодишњи рат 1635, функција интендант постала је стална институција француске администрације. Они више нису били само инспектори, већ су постали дио владиног административног апарата.

За вријеме Луја XIV (1643-1715.), маркиз Лоувоис (Франçоис-Мицхел ле Теллиер), министар рата од 1677. - 1691., повећао је моћ провинцијских интенданата. Од 1680, француски интенданти имају своје одређено подручје (или "гéнéралитé"), а њихова службени назив је интендант правосуђа, интендант полиције и интендант финанција.

Положај интенданта постојао је све до Француске револуције.

У француској колонији у Сјеверној Америци - Новој Француској, која је касније постала канадска покрајина Qуебец, највиши краљев службеник био је - Интендант, одговоран директно краљу. Први интендант Нове Француске био је Јеан Талон, гроф од Орсаинвилла - 1665, а посљедњи кад су Британци освајили Qуебец - Пиерре Франçоис де Ригауд.

Интенданти ��у уведени у Шпањолску за вријеме боурбонских реформи у 18. вијеку, како би краљевска администрација ефикасније радила и унапређивала економију, промет и фискалну политику. Интенденти су били задужени за шпањолске управне јединице, тзв интенденцие, које су могле имати ​​једну или више провинција. Интенденте је именовао изравно краљ, они су били одговорни краљевој ризници, за наплату пореза, те за унапређење пољопривреде и привредни раст у цјелини.

Први интендети (интенденциас) именовани су у Шпањолској након 1711., током Рата за шпањолско насљеђе по савјету Јеан Оррyа, којег је послао француски краљ Луј XIV као помоћ свом унуку Филипу V.

Шпањолци су увели интенданте и у својим колонијима широм свијета; Куба 1764.,^[3]Шпањолска Лоуисиана 1764., Венезуела 1776., Вицекраљевство Рíо де ла Плата 1783. те у Перуу, Шпањолској Источној Индији, Чилеу, Гватемали, Пуерто Рицу, Краљевство Нова Гранада и Вицекраљевство Нова Шпањолска (Мексико).

У Шкотској се титула интендант употребљавала у полицији, Виши официр полиције града Гласгоwа носио је титулу интендант, у документу о оснивању полиције из 1800.

Свака провинција Аргентине је подијељена на области (департаментос) или дијелове (партидос), у којем је неколико градова и насеља. На челу департамента и партида је изабрани -Интендант (интенденте), који води локалну самоуправу.

Све до 1996., град Буенос Аирес био је савезни округ, на челу којег је био интендант којег је изравно именовао (и смјењивао) предсједник Аргентине. Од уставне реформе 1994., - Буенос Аирес је постао аутономни град, у којем грађани непосредно бирају градоначелника на рок од четири године.

Чиле је административно подијељен на 15 регија. На челу сваке регије је интендант, којег именује предсједник.

Република Парагвај је административно подијељена на 17 депармана, на чијем су челу Гобернадор департаментал (провинцијски гувернери). Ти департамани су подијељени на 236 округа (плус главни град Асунциóн), на чијем су челу изабрани опћински интенданти (интенденте муниципал), на рок од пет година.

Уругвај је административно подијељен на 19 депармана, којима је на челу изабрани интенденте департаментал на рок од пет година.

Током већег дијела своје хисторије, главни судац града Цхарлестон, Јужна Каролина имао је титулу - Интендант града, а она је отприлике одговарала градоначелнику.

Интенданти су били дио руске царске војске од 1812. - 1868, они су били одговорни за снабдјевање војске и финанције. Совјетска Црвена Армија испочетка није имала интенданте, након проведене реформе из 1935. интенданти су враћени у совјетску војску.

• Фисхер, Лиллиан Естелле. Тхе Интендант Сyстем ин Спанисх Америца. Беркелеy, Университy оф Цалифорниа Пресс, 1929.
• Хардинг, C. Х., Тхе Спанисх Емпире ин Америца. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, 1947.