Пређи на садржај

Konfučijanski kanon

С Википедије, слободне енциклопедије

Konfučijanski kanon ili četiri knjige i pet klasika (kineski: 四書五經; pinjin: Sìshū Wǔjīng) su autoritativne knjige konfučijanizma u Kini napisane pre 300. p. n. e..[1]

Četiri knjige (四書; Sìshū) su kineski klasični tekstovi koji ilustruju suštinske vrednosti i sisteme verovanja u konfucijanizmu. Si Džu ih je odabrao u vreme dinastije Song da bi služili kao opšti uvod u konfučijansku misao, a one su, u dinastijama Ming i Ćing, postale jezgro službenog nastavnog plana i programa za državnu službu.[2] One su:

Veliko učenje
Ovaj rad je prvobitno bilo jedno poglavlje Knjige obreda. Sastoji se od kratkog glavnog teksta koji se pripisuje Konfučiju i devet komentarskih poglavlja po Cengciju, jednom od Konfučijevih sledbenika. Važnost ove knjige je ilustrovana Cengcijevim predgovorom, u kome navodi da je to kapija učenja.
Ovo delo je značajno po tome što izražava mnoge teme kineske filozofije i političkog mišljenja, i zbog toga je bilo izuzetno uticajno u klasičnoj i u modernoj kineskoj misli. Njime se povezuju vlada, samokultivacija i istraživanja pojava.
Doktrina umerenosti
Ovo je još jedno poglavlje Knjige obreda. Ono se pripisujue Konfučijevom unuku Cisi. Svrha ove male knjige od 33 poglavlja je da se pokaže korisnost zlatnog načina u sticanju savršene vrline. Ovo delo se usredotočuje na Put (道) koji je nebeskim mandatom propisan ne samo vladaru nego i svima. Sleđenje ovih nebeskih uputa učenjem i podučavanjem se očekuje da automatski rezultira konfucijanskom vrlinom. Budući da je Nebo postavilo koji je put ka savršenoj vrlini, nije suviše teško slediti korake svetih starih vladara, dokle god osoba zna koji je pravi put.
Razgovori
Kompilacija govora Konfučija i njegovih učenika, kao i diskusija koje su održali. Od Konfucijevog vremena, Razgovori su snažno uticali na filozofiju i moralne vrednosti Kine, ali i kasnije drugih zemalja Istočne Azije. Carski ispiti, koji su započeli tokom dinastije Suej, a koji su ukinuti osnivanjem Republike Kine, naglašavali su konfučijanske studije i od kandidata se očekivalo da u svojim esejima citiraju i primene reči Konfučija.
Mensije
Zbirka razgovora naučnika Mensije sa kraljevima njegovog vremena. Za razliku od Konfučijevih izreka, koje su kratke i samosadržane, delo Mencije se sastoji od dugih dijaloga sa opsežnom prozom.

Pet klasika (五經; Wǔjīng) su pet kineskih knjiga iz vremena pre dinastije Ćin koje formiraju deo tradicionalnog konfučijanskog kanona. Nekoliko tekstova je već bilo prominentno u periodu zaraćenih država. Mencije, vodeći konfučijanski učenjak tog vremena, smatrao je Prolećne i jesenje letopise podjednako važnim kao i polu-legendarne hronike ranijih razdoblja. Tokom dinastije Zapadni Han, koja je konfučijanizam usvojila kao svoju zvaničnu ideologiju, ovi tekstovi postali su deo državno sponziranog školskog programa. Tokom tog perioda su tekstovi počeli da se smatraju združenim setom, i da se kolektivno nazivaju „Pet klasika”.[3]

Pet klasika su:

Klasici poezije
Zbirka od 305 pesama podeljena u 160 narodnih pesama, 105 svečanih pesama koje su se pevale na dvorskim ceremonijama, i 40 himni i hvalospeva pevanih u počast palim herojima i duhovima predaka kraljevske kuće.
Knjiga dokumenata
Zbirka dokumenata i govora za koje se smatra da su ih pisali vladari i zvaničnici ranog perioda Džou i ranije. To je verovatno najstarija kineska proza, i moguće je da potiče iz 6. veka pre nove ere.
Knjiga obreda
Ovo delo opisuje drevne obrede, društvene forme i dvorske ceremonije. Danas proučavani oblik je prerađena verzija koju su sačinili naučnici u trećem veku pre nove ere, a ne originalni tekst, za koji se navodi da ga je uredio sam Konfučije.
Ji đing (Knjiga promena)
Knjiga sadrži sistem proricanja uporediv sa zapadnom geomancijom ili zapadnoafričkim sistemom Ifa. U zapadnim kulturama i modernoj istočnoj Aziji, još uvek se široko koristi u ovu svrhu.
Prolećni i jesenji letopisi
Istorijski zapis o državi Lu, iz koje potiče Konfučije, 722–481. p. n. e..

Klasici muzike se ponekad nazivaju šestim klasikom, ali je to delo izgubljeno tokom Spaljivanja knjiga i pokajavanja učenjaka.

  1. ^ Bleeker, C. J. and G. Widengren (1971). Historia Religionum, Volume 2 Religions of the Present. BRILL. стр. 478. ISBN 90-04-02598-7. 
  2. ^ Gardner, translated and edited, The Four Books.
  3. ^ Nylan, Michael. (Internet Archive Copy) The Five "Confucian" Classics. New Haven: Yale University Press, 2001.

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]