Пети крајишки партизански одред

Пети крајишки партизански одред
Штаб 5. крајишког одреда с пратиоцима
Постојање	март 1942[1] – 9. септембар 1942[2] Место формирања: околина Грмеча[1]
Формација	12 чета, 6 батаљона
Јачина	око 1.200 – 1.800 бораца[2]
Део	Народноослободилачке војске Југославије

Пети крајишки НОП одред био је јединица у саставу НОВЈ од марта до септембра 1942., када је прерастао у 4. крајишку ударну бригаду НОВЈ.^[2]

Устанак у Босанској крајини (на територији НДХ) почео је 27. јула 1941. и до краја августа устаници (већином локално српско становништво, делимично предвођено од локалних чланова КПЈ) су потисли снаге НДХ и ослободили велику територију, са средиштем у ослобођеном Дрвару (тзв. Дрварска република). Победа устаника натерала је власти НДХ да затраже помоћ Италије: ослањајући се на српске избеглице на својој територији и позивајући на мир, гарантујући безбедност и претећи народу репресалијама свуда где наиђу на отпор, италијанске трупе су 10. септембра прешле у наступање према ослобођеној територији. До половине октобра 1941., Италијани су, не наилазећи на отпор, заузели читаву јужну (италијанску) окупациону зону НДХ, продревши дуж друмова у Босански Петровац, Кључ, Сански Мост, Бихаћ, Босанску Крупу, Мркоњић Град, Јајце, Доњи Вакуф, Бугојно, Купрес, Прозор и низ других места, успостављајући свуда своје гарнизоне. То је довело до кризе устанка у Босанској крајини.^[3]

Напорима организација КПЈ и војних штабова одржало се језгро партизанских одреда око Дрвара, Босанског Петровца, у Подгрмечу, Јању, Пливи, Кључу и Ливну, док је устанак на Козари (у немачкој окупационој зони) и даље напредовао. Националистичке снаге обезбедиле су доминантан утицај око Босанског Грахова и Гламоча, где су формирани четнички одреди.

На Саветовању у Столицама (код Крупња), 26. септембра 1941., у присуству делегата из БиХ, одлучено је да се приступи реорганизацији устаничких јединица у читавој земљи: формиран је Врховни штаб НОВЈ са Титом на челу, са потчињеним Главним штабовима у свим покрајинама Југославије; усвојен је заједнички назив "партизани" за све борце у читавој земљи, обавезна црвена петокрака и партизанска заклетва, а основне борбене јединице постали су партизански одреди (састављени од батаљона и чета) са јединственом командом у саставу: командант, политички комесар и њихови заменици.^[4]

Одлуке Саветовања у Столицама, које су стигле у Босанску крајину половином октобра 1941., спровођене су у знаку оштре политичке борбе између КПЈ и националиста за превласт у устаничким јединицама. Све јединице у Босанској крајини и средњој Босни обједињене су крајем октобра 1941. у три партизанска одреда: 1. крајишки НОП одред (7 чета) обухватао је крајеве између Уне и Сане, а на југу закључно са Босанским Граховом; 2. крајишки НОП одред (6 чета) крајеве између доњег тока Уне, Сане, Врбаса и линије Приједор-Бањалука; 3. крајишки НОП одред (5 батаљона и више самосталних чета) остали део Босанске крајине и средњу Босну.^[3]

У новембру, после саветовања у Главном штабу НОПО БиХ на Романији, којем су присуствовали и представници обласног руководства Босанске крајине, формиран је Оперативни штаб НОВ и ПОЈ за Босанску крајину. У јануару 1942. у три одреда Босанске крајине било је 17 батаљона. Упорна борба водила се против схватања да се остане при ранијим сеоским одредима, да борци буду код својих кућа, а да се скупљају само у случају потребе одбране свога села (ова ситуација сликовито је описана у роману Глуви барут, Бранка Ћопића). Свакодневна борба за увођење војничког живота и реда у устаничким јединицама, непрекидна офанзивна активност и постигнути војни успеси, поред политичке активности комуниста, имали су пресудан значај у изградњи војне организације. Комунисти су радили на објашњавању циљева НОБ, на стварању јединственог система нове народне власти, омладинских и организација жена; на јачању братства Срба, Хрвата и Муслимана и спречавању усташких и (касније) четничких покоља. Ради тога, одржане су крајем 1941. и почетком 1942. окружне и среске конференције КПЈ и војна саветовања на Козари, у Подгрмечу, Крњеуши и Скендер Вакуфу, као и многи зборови са војском и народом. У фебруару 1942. образовани су свуда срески и окружни комитети КПЈ.^[3]

У међувремену је учвршћена комунистичка војна организација и елиминисан националистички (четнички) утицај у углу између река Уне и Сане и на Грмечу. Мање четничке групе биле су изоловане и потиснуте, углавном, на територију око италијанских гарнизона. У јануару 1942. партизанске јединице на том подручју почеле су нападе на италијанске трупе. После неколико напада на италијанске колоне, од којих је у Меденом Пољу код Босанског Петровца био најуспешнији, италијански гарнизони изоловани су и блокирани. Почетак борбе са Италијанима означио је коначан прелом устанка у том делу Босанске крајине у корист НОП.^[5]

У фебруару 1942. због прилива нових снага формирани су 4. (на подручју Мањаче и средње Босне) и 5. крајишки НОП одред (на простору јужно од Грмеч планине). Почетком марта 1942. партизанске снаге у Босанској крајини и средњој Босни биле су наоружане са 6.500 пушака, 163 пушкомитраљеза, 41 митраљезом, 5 минобацача и 5 топова.^[5] Партизани су тада држали простране слободне територије између Уне и Сане, на Козари, око Јајца и у средњој Босни.

Пети крајишки НОП одред формиран је почетком марта 1942. од јединица 1. крајишког НОП одреда јужно од гребена планине Грмеча. 5. марта у свом саставу имао је 12 чета.^[2]

Kozara

Бањалука

Б.Нови (р.Сана)

Приједор

Стара Градишка

Грковци

Црни Луг

Јасеновац (р.Уна)

Б.Петровац

Дрвар

Гламоч

Грмеч

Динара

Б.Грахово

Јањ

Б.Крупа

Сарајево

Мркоњић Град

Јајце

Бихаћ

Книн

Ливно

Кључ

С.Мост

Бравско

Мањача

Травник

Цазин

Ситуација у западној Босни пролеће 1942. пред битку на Козари (црвено=устаници, жуто-Италијани, црно-Немци/НДХ). Знатније акције Одреда обележене су зелено.

Дејствима на комуникације Одред је успео да отежа, а затим и спречи саобраћај италијанског окупатора између Бихаћа, Босанског Петровца, Кључа, Дрвара и Босанског Грахова, и блокира неке од тих гарнизона. Истовремено је водио борбе са четницима који су имали јака упоришта око Босанског Грахова и Книна, одакле су угрожавали слободну територију Одреда.^[2]

У априлу 1942. Одред је водио борбе са јаким италијанским снагама које су продрле из Книна преко Босанског Грахова у Дрвар и Босански Петровац и деблокирале те гарнизоне. Но, његова активност све се више уредсређује на борбу против четника у граховском срезу. У тој борби учествују и личке и далматинске партизанске јединице.^[2]

У мају делови Одреда изводе више напада на италијанске јединице које су се повлачиле из Кључа ка Босанском Петровцу и Дрвару. У рејону Бравског, у борбама 3-7. маја, разбијен је један италијански батаљон уз садејство 1. крајишког НОПО. Пошто су Италијани 25. маја напустили Босански Петровац, Одред је усмерио главнину својих снага према Дрвару и Босанском Грахову. Ради чишћења села од четника у околини Босанског Грахова и Книна формиран је Ударни батаљон, који је 27. маја водио борбе са четницима код села Пеуља, Грковаца, Црног Луга, а 6. јуна нападао на Гламоч, да би затим продужио ка Пљеви и Јању, где је заједно са Ударном четом 3. крајишког НОПО водио, крајем јуна, борбе са четницима и домобранима.^[2]

У међувремену су остала 3 батаљона наставила са нападима на комуникацији Босански Петровац-Дрвар-Босанско Грахово. Ударни батаљон Одреда учествовао је 20. јула у ослобођењу Гламоча, а крајем јула Одред је суделовао у борбама за ослобођење Кључа и долине Санице, а потом обезбеђивао сакупљање жетве.^[2]

Одред је 31. јула реорганизован, формирајући још два батаљона, па је имао 6: Бихаћки, Здравко Челар, Рајко Боснић, Гаврило Принцип, Ударни и Омладински батаљон Радивоје Родић. Приликом напада пролетерских бригада на Ливно 5-7. августа, учествовало је и 5 чета Одреда. У августу је батаљон Здравко Челар ушао у састав 6. крајишког НОПО, а 1. и 3. батаљон у 3. крајишку бригаду. Пошто је остао само са 2 батаљона (Омладински и Гаврило Принцип) Одреду су припојени Гламочки батаљон Будућност из 3. крајишког НОПО и батаљон Старац Вујадин из 4. оперативне зоне Хрватске (21. августа), чиме је територија одреда проширена на Гламоч и горње Ливањско поље.^[2] Почетком септембра Омладински батаљон учествује у борбама у Цазинској крајини заједно са 3. крајишком бригадом и деловима 1. крајишког НОПО. 9. септембра 1942. од Одреда је формирана 4. крајишка бригада.^[2]

• Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 750. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 167. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 573. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 4). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 689. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 749—751.