Момчило Поповић

момчило поповић
Момчило Поповић
Лични подаци
Датум рођења	(1919-10-27)27. октобар 1919.
Место рођења	Залужница, код Оточац, Краљевство СХС
Датум смрти	11. децембар 1962.(1962-12-11) (43 год.)
Место смрти	Бон, Западна Немачка
Професија	радник
Породица
Супружник	Милица Поповић
Деловање
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије Југословенска армија
Чин	поручник
Херој
Народни херој од	15. децембра 1962.
Одликовања

Момчило Поповић (Залужница, код Оточац, 27. октобар 1919 — Бон , 11. децембар 1962) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Рођен је 27. октобра 1919. у селу Залужници, код Оточца. Потицао је из сиромашне сељачке породице, а због немаштине, завршио је само три разреда основне школе. Године 1932. напустио је родну кућу и почео да ради као слуга код имућнијих сељака у Врховинама и Бабином Потоку.^[1]

У Београд је дошао 1937. и запослио се као обалски радник. Као млади радник упознао се са радничким покретом. Априлски рат и окупација Југославије 1941. затекли су га у Београду. Од првих дана устанка помагао је Народноослободилачки покрет (НОП), а марта 1943. напустио је окупирани Београд и отишао у Народноослободилачки војску (НОВЈ).^[1]

По доласку у партизане ступио је у Рудничку чету Шумадијског партизанског одреда. После свега пар дана, у борби је запленио тешки митраљез и постао митраљезац. Октобра 1943. његова чета укуљчена је у састав новоформиране Прве шумадијске бригаде. У децембру исте године истако се у Пријепољској бици. У тренутку кад је бригада била изненађена и делом опкољена, сачувао је присебност и са прозора првог спрата болничке зграде, у којој су били опкољени, тукао Немце. Касније у току ове борбе, налазио се у саставу јуришне групе и био тешко рањен.^[1]

Фебруара 1944. његова бригада је укључена у састав Треће српске пролетерске ударне бригаде. Заједно са овом бригадом, која се налазила у саставу Друге пролетерске дивизије, борио се до краја рата. Посебно се истакао у борбама код села Кушичи, априла 1944; у борбама код села Дренек, на Ибру, августа 1944. и у борбама код Краљева, новембра 1944. године.^[1]

Током рата завршио је Официрски курс, а у Народноослободилачкој војсци Југославије налазио се на позицијама десетара, командира вода, заменика командира и командира чете. По завршетку Другог светског рата, маја 1945. демобилисан је у чину поручника Југословенске армије (ЈА).^[1]

Након демобилизације, радио је најпре у Министарству пољопривреде и шумарства, а затим у Министарству иностарних послова. Од 1955. до 1958. био је службеник у југословенској амбасади у Софији. Јуна 1961. постављен је за домара зграде представништва ФНР Југославије у Бад Годесбергу, код Бона, који је тада био главни град Западне Немачке.^[1]

Прилком напада усташке емигрантске терористичке организације на југословенско представништво на Дан Републике, 29. новембра 1962. тешко је рањен на улазу у зграду, приликом покушаја да спречи терористе да уђу. Истом приликом лакше је рањен службеник Винко Довган.^[2] Био је пребачен на Универзитетску хируршку клинку у Бону, где је после тринаест дана борбе за његов живот и више хируршких захвата, преминуо 11. децембра 1962. године.^[3][4][5] Сахрањен је 15. децембра у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.^[1]

Указом председника Републике Јосипа Броза Тита, за учешће у Народноослободилачком рату и овај подвиг, посмртно је одликован Орденом народног хероја, 15. децембра 1962. године.^[6][1]

• Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48703239