Крсто Попивода

крсто попивода
Крсто Попивода
Лични подаци
Датум рођења	(1910-06-03)3. јун 1910.
Место рођења	Бјелице, код Цетиња, Краљевина Црна Гора
Датум смрти	10. фебруар 1988.(1988-02-10) (77 год.)
Место смрти	Мељине, код Херцег Новог, СР Црна Гора СФР Југославија
Професија	правник
Породица
Супружник	Марта Ћупић-Попивода
Деловање
Члан КПЈ од	октобра 1933.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије 1941 — 1945.
Чин	генерал-мајор у резерви
Херој
Народни херој од	10. јула 1952.
Одликовања

Крсто Попивода (Бјелице, код Цетиња, 3. јун 1910 — Мељине, код Херцег Новог, 10. фебруар 1988) био је учесник Народноослободилачке борбе, правник, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Црне Горе, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Рођен је 3. јуна 1910. године у селу Бјелицама, код Цетиња. Потиче из многочлане сиромашне земљорадничке породице. Његови родитељи, сестра и старији брат, су били у логору током Првог светског рата, због отпора двојице браће аустријској окупацији Црне Горе, од 1916. до 1918. године. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију је започео 1923. године на Цетињу, затим је други и трећи разред завршио у Бања Луци, четврти на Цетињу, a пети у Пећи. Матурирао је 1932. године на Цетињу. Све распусте и повремене прекиде у школовању проводио је радећи као шумарски радник у Босни, у околини Олова.

У вишим разредима гимназије читао је напредну радничку литературу и почео да се интересује за марксизам. У осмом разреду гимназије, 1931. године, био је један од учесника штрајка у Цетињској гимназији, а затим и демонстрација против доласка групе министара Шестојануарске владе у Црну Гору. Заједно са својим школским другом Радојем Вујошевићем, народним херојем Југославије, у јесен 1932. године одлази у Суботицу, где се уписује на Правни факултет. Током прве године студија становао је код рођака у селу Каркатуру, а августа 1933. године се запослио у Пореској управи у Суботици.

Октобра 1933. године, заједно са Радојем Вујошевићем, примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), у партијској ћелији на Правном факултету. Убрзо се укључио у рад технике Месног комитета КПЈ за Суботицу, којом је руководио Мате Видаковић. Радио је на растурању илегалног листа „Револуционарни фронт радника и сељака“, летака и осталог партијског материјала. Октобра 1934. године нашао се међу 60 ухапшених, током велике полицијске рације у Суботици.^[1] Пошто је био ухапшен, непосредно после атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсеју, био је посебно мучен. Изведен је пред Суд за заштиту државе, заједно са још 13 ухапшених, и осуђен на 18 месеци затвора, које је издржао у затвору у Сремској Митровици.

После изласка из затвора, маја 1936. године, протеран је у Црну Гору. После одређеног времена отишао је у Београд, где је наставио студије права. За време студија је радио у Месном комитету КПЈ за Београд и Универзитетском комитету КПЈ. После хапшења 25. новембра 1936. године, по одлуци Партије, прелази у илегалност и одлази у Крагујевац, где постаје члан Обласног комитета КПЈ за ужу Србију. У Крагујевцу развија интензиван партијски рад, посебно у Војно-техничком заводу, затим у Краљеву, Крушевцу, Параћину, Ћуприји и Јагодини. У пролеће 1937. године своју партијску активност пренео је и на источну и јужну Србију. Радио је на организовању Обласног комитета КПЈ за Ниш.

У масовном хапшењу комуниста, које је почело у Крагујевцу, јуна 1937. године, а проширило се на многа места Србије, Крсто је ухапшен 17. јула у Нишу. Спроведен је у гарнизонски затвор у Крагујевцу, и подвргнут мучењу у којем су учествовали полицијски агенти из Београда и Новог Сада.

У притвору је провео месец дана и ��учен је најсвирепијим методама — убацивањем соли у тело и жеђу, стезањем лобање конопцима, раздирањем отворених рана на телу тупим предметима и др. Крсто Попивода и Спасенија Цана Бабовић, која је тада такође била ухапшена и мучена, су због „херојског држања пред класним непријатељем“ једини носиоци, мало познатог, Партијског признања „Херој ћутања“.

Крајем августа изведен је пред Суд за заштиту државе и осуђен на две године затвора, коју је поново издржавао у сремско-митровачком затвору.

После изласка из затвора, јула 1939. године, радио је у Агитпропу Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а децембра исте године ЦК КПЈ га је упутио, као свог делегата, у Црну Гору, где је радио на јачању партијских организација. Августа 1940. године учествовао је на Осмој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију, на којој је поднео реферат „О организационом стању Партије“. Претходно је обишао многе партијске организације у Црној Гори и на Косову. После Покрајинске конференције, на позив генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита одлази на рад у ЦК КПЈ и организује и руководи партијском школом у Макарској и партијским курсевима у Загребу; Црепољском, код Сарајева и Дубрави, код Загреба. Био је делегат и члан Кандидационе комисије на Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној октобра 1940. године у Загребу.

После Војног пуча и обарања Владе Цветковић–Мачек, 27. марта 1941. године, Крсто је по специјалном задатку Јосипа Броза Тита упућен у Сарајево да Покрајинском комитету КПЈ за БиХ пренесе инструкције ЦК КПЈ, а потом је упућен, с истим задатком, на Космет. Тада је обишао Месне партијске организаије у Сарајеву, Зеници, Пећи и Косовској Митровици и учествовао у раду Обласне конференције у Тузли. Априла 1941. године, после напада сила Осовине на Краљевину Југославију, одлази у Црну Гору, где је као члан Бироа Покрајинског комитета, радио на организовању и припреми Тринаестојулског устанка. У данима устанка вршио је најпре дужност секретара ОК КПЈ за Никшић, а потом секретара ОК КПЈ за Цетиње.

Од септембра 1942. до 1945. године радио је на разним партијско-политичким и војним задацима у ЦК КПЈ и Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Био је руководилац и предавач у партијским школама и курсевима. Најпре је радио у Обласном комитету КПЈ за Босанску Крајину, потом у ЦК КПЈ, па у селу Гвозду, код Калиновика, у селу Лијећевини, код Шћепан поља, између Четврте и Пете непријатељске офанзиве и у Јајцу и Дрвару, од септембра 1943. до маја 1944. године. Био је члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), од његовог другог заседања, а маја 1944. године, после неуспелог немачког десанта на Дрвар, заједно са ЦК КПЈ прелази на острво Вис. Априла 1945. године кооптиран је у Централни комитет КПЈ.

После ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне дужности:

• од 1946. до 1948. године био је председник за аграрну реформу и колонизацију Владе ФНРЈ,
• од 1948. до 1951. године био је потпредседник Савезног већа у Народној скупштини ФНРЈ,
• од 1951. до 1953. године био је министар за железнице и председник Савета за саобраћај и везе Владе ФНРЈ,
• од 1953. до 1963. године члан Савезног извршног већа (СИВ),
• од 1963. до 1967. године био је председник Организационо-политичког већа Савезне скупштине СФРЈ.

Године 1947, заједно са Стефаном Митровићем и Петром Стамболићем, био је члан југословенске делегације коју је приликом посете Совјетском Савезу примио Михаил Суслов, незванични идеолог Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС).^[2]

Од Петог конгреса КПЈ, јуна 1948, биран је за члана Централног комитета КПЈ, а на Деветом конгресу СКЈ, марта 1969. године, изабран је за члана Сталног дела Конференције СКЈ. Био је најпре члан Савезног одбора ССРН Југославије (ССРНЈ), затим члан Председништва, а потом и секретар Савезног одбора ССРНЈ. Био је и члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије и члан Савета федерације. Имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.

Био је ожењен Мартом Ћупић (1924—1972), рођеном сестром народног хероја Љубе Чупића (неки чланови ове породице носили су презиме Ћупић, а неки Чупић), са којом је имао сина Рајка, сликара и вајара.

Умро је 10. фебруарa 1988. године, у болници у Мељинама, код Херцег Новог. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1952. године.

• Војна енциклопедија (књига седма). Београд 1974. година.
• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
• Марић, Миломир (1987). Деца комунизма. Београд: Младост.  COBISS.SR 192165383