Istorija mode

Tokom ranog 18. veka prvi modni dizajneri dolazili su do izražaja kao predvodnici mode. 1720-ih kraljičina krojačica Fransoaz Lekler postala je tražena među ženama francuske aristokratije^[4] a sredinom veka modne prodavnice stekle su nacionalnu popularnost i proširile bazu kupaca na stranu aristokratiju.^[5] Međutim, Roz Bertan se generalno smatra prvom međunarodno poznatom modnom dizajnerkom.

Roz Bertan (2. jula 1747 - 22. septembra 1813), nazvana „ministarkom mode“, bila je krojačica francuske kraljice Marije Antoanete, od 1770. do 1793. Bertan je otvorila radnju u Parizu i imala je značajan uticaj na pariski stil, sve dok je Francuska revolucija nije naterala na izgnanstvo u London.^[6]

Marija Antoaneta se oslanjala na pedantne dizajne Roz Bertan kako bi joj pomogli da se "sa neprijateljima bori sa stilom". Iako su pokušaji Marije Antoanete uglavnom bili neuspešni, način na koji je Bertan pomogla kraljici da se izrazi kroz modu bio je preloman i stvorio je presedan za monarhe koji su je sledili. Početkom 19. veka, dizajneri poput An Margaret Lančester i Mari An Bel širili su svoje poslovanje i objavljivali sopstvene dizajne u modnim časopisima.^[7] U prvoj polovini 19. veka modni pariski dizajneri, poput Madam Vinjon, Madam Viktorin i Madam Palmir, obično nisu samostalno dizajnirale proizvod već su proizvod kreirali u saradnji sa željama svojih klijenata.^[8]

Englez koji je živeo u Parizu, Čarls Frederik Vort (1825 - 1905), smatra se prvim dizajnerom u modernom smislu tog pojma, sa velikim preduzećem koje je zapošljavalo mnoge uglavnom anonimne krojače i krojačice. Vortov uspeh je bio takav da je mogao da diktira šta kupci treba da nose. Dospevši u centar pažnje kao glavni dizajner carice Evgenije, Vort je koristio svoje kraljevske veze kako bi stekao priznanje i klijente. Proglas Napoleona III 1. februara 1853. da posetioci neće biti primljeni na njegov dvor bez svečane odeće značio je da je popularnost odeće u Vortovom stilu postala ogromna. Ukrašene i izrađene od najfinijih materijala, Vortove haljine dobro su poznate po svojim krinolinama (metalne konstrukcije nalik kavezu koje su haljinu držale u stilskom obliku).

Tokom ranih decenija 20. veka, visoka moda je potekla iz Pariza i, u manjoj meri, iz Londona.^{[traži se izvor]} Modni časopisi iz drugih zemalja slali su urednike na pariske modne revije. Robne kuće takođe su slale kupce na pariske izložbe, gde su kupovali odeću za kopiranje (i drugima otvoreno krali linije stila i ukrase).

Odeća koju su pomodne žene nosile tokom Bel Epoka (1871-1914) bila je zapanjujuće slična onoj koja se nosila u dobu modnog pionira Čarlsa Vorta. Krajem 19. veka, horizonti modne industrije proširili su se zbog stabilnijeg i nezavisnijeg načina života dobrostojećih žena i praktične odeće koju su zahtevale. Međutim, moda Bel Epok i dalje je zadržala složeni, ukrašeni stil 19. veka. Promena mode bila je nezamisliva, pa je upotreba različitih ukrasa bila sve što je razlikovalo odeću od sezone do sezone.

Uočljivi otpad i izražena potrošnja definisali su modu decenije, a odeća tadašnjih kreatora bila je ekstravagantna, okićena i mukotrpno izrađena. Zaobljena silueta dominirala je modom sve do oko 1908. godine.^[9] Pred kraj decenije Pol Poare je predstavio dizajne koji nisu uključivali podsuknju ili steznik, izbacujući S oblik iz mode. Ovo je bila velika promena, jer su ženske strukove oblikovali steznici još od renesanse.^[10]

Kuća Redfern, koju je osnovao engleski krojač Džon Redfern (1820-1895), bila je prva modna kuća koja je nudila žensku sportsku odeću i odelo po meri prema muškim kolegama, a njegova praktična i trezveno elegantna odeća ubrzo je postala neophodna u ormarima dobro obučene žene.

Tokom ranih godina 1910-ih moderna silueta postala je mnogo gipkija, fluidnija i mekša nego u 19. veku. Kada je ruski balet Ballets Russes izveo Šeherezadu u Parizu 1910. godine, usledila je pomama za orijentalizmom. Modni kreator Pol Poare bio je jedan od prvih dizajnera koji je ovo uveo u modni svet. Klijenti Poarea odjednom su transformisani u devojke iz harema u lepršavim pantalonima, turbanima i živim bojama i gejše u egzotičnom kimonu. Poare je takođe osmislio prvu odeću koju su žene mogle da se obuku bez pomoći sobarice.^[11]

Pokret Ar Deko počeo je da se pojavljuje u to vreme i njegov uticaj je bio očigledan i u dizajnu mnogih modnih kreatora tog vremena. Jednostavni šeširi od filca, turbani i oblaci tila zamenili su stilove pokrivala za glavu popularne u 19. veku. Tokom ovog perioda prve prave modne revije organizovala je Žan Pakan, jedna od prvih ženskih modnih kreatora, koja je ujedno bila i prva pariska modna kuća koja je otvorila strane filijale u Londonu, Buenos Ajresu i Madridu.^[12]

Dva najuticajnija modna dizajnera tog vremena bili su Žak Duse i Mariano Fortuni. Duse se istakao u slojevitim pastelnim bojama, a njegove složene vazdušaste haljine sugerisale su impresionistički odsjaj odbijene svetlosti.

Dizajner Mariano Fortuni i Madraco sa sedištem u Veneciji je za svoje dizajne haljina osmislio poseban proces karnera i nove tehnike bojenja. Svaka haljina je napravljena od jednog komada najfinije svile, u jedinstvenoj boji dobijenoj ponovljenim potapanjem u boje čije su nijanse nagoveštavale mesečinu ili vodene odsjaje venecijanske lagune. Među njegovim mnogim poklonicima bili su Eleonora Duze, Isidora Dankan, i dr.

Promene u odevanju tokom Prvog svetskog rata više je diktirala potreba nego moda. Kako je sve više i više žena bilo prinuđeno da radi, one su zahtevale odeću koja je više odgovarala njihovim novim aktivnostima. Društveni događaji morali su se odložiti u korist hitnijeg rada, poseta ranjenicima, smrtnih slučajeva što je značilo je da su tamnije boje postale norma. Pojavio se novi monohromatski izgled koji mladim ženama u ugodnim okolnostima nije bio poznat. Do 1915. godine dužine moderne suknje su se podigle iznad skočnog zgloba, a do 1920. do sredine lista.

Period između dva svetska rata, koji se često smatra zlatnim dobom francuske mode, bio je period velikih promena i reformi. Visoka moda je pronašla nove klijente u redovima filmskih glumica, američkih naslednica i supruga i kćeri bogatih industrijalaca^{[traži se izvor]}.

Posle Prvog svetskog rata, u modi se dogodila radikalna promena. Visoke frizure ustupile su mesto kratkim bubi frizurama. Korseti su napušteni, a žene su posuđivale odeću iz muške garderobe i odlučile su da se oblače kao dečaci. Iako u početku mnogi modni kreatori nisu bili voljni da usvoje novi androgini stil, prihvatili su ga od oko 1925. godine. Pojavila se silueta bez pojasa, a agresivno oblačenje ublažile su perjane boe, vezovi i efektni dodaci. Stil flapera postao je veoma popularan među mladim ženama. Sportska odeća postala je popularna i kod muškaraca i kod žena, a dizajneri poput Žana Patua i Koko Šanel popularizirali su sportski i atletski izgled.

Velika kreatorka Koko Šanel bila je glavna figura mode u to vreme, poznata po svojoj magnetnoj ličnosti kao i po elegantnom i progresivnom dizajnu. Šanel je pomogla popularizaciji bubi frizure, male crne haljine i upotrebe žerseja za žensku odeću; takođe je uzdigla status bižuterije i trikotaže.

Još dva istaknuta francuska dizajnera dvadesetih godina bili su Žana Lanvan i Žan Patu. Ime Žane Lanvan se pojavljuje u modnom godišnjaku otprilike 1901. godine, međutim 1920-ih je dostigla vrhunac svog uspeha. Do 1925. godine Lanvan je proizvodila mnogo različitih proizvoda, uključujući sportsku odeću, krzno, donje rublje, mušku modu i dizajn enterijera. Njen globalni pristup modi nagovestio je šeme koje će sve velike savremene modne kuće kasnije usvojiti u svojim naporima različitosti.

Stil Žana Patua nikada nije bio uobičajen, već pun originalnosti i odlikovan proučavanom jednostavnošću koja je trebalo da mu donese slavu, posebno na američkim tržištima. Mnogi od njegovih odevnih predmeta, sa svojim čistim linijama, geometrijskim i kubističkim motivima, te mešavinom luksuza i praktičnosti, dizajnirani su da zadovolje novu modu za život na otvorenom i nose izvanrednu sličnost sa modernom sportskom odećom. Najpoznatija zagovornica njegovog stila bila je Suzan Lenglen, legendarna teniska šampionka.

U muškoj odeći je raslo raspoloženje za neformalnost, posebno među Amerikancima, što se odražavalo na modne stilove koji su isticali mladolikost i opuštenost. U prošlosti je postojala posebna odeća za svaki događaj, ali mladići dvadesetih godina, koji se više nisu plašili da pokažu svoju mladost, počeli su da nose isto meko vuneno odelo po ceo dan. Kratke jakne zamenile su stare duge jakne iz prošlosti koje su se sada nosile samo u svečanim prilikama. Muškarci su imali na raspolaganju raznoliku sportsku odeću, uključujući džempere i kratke pantalone. Za veče kratki smoking bio je moderniji od fraka, koji se smatrao pomalo staromodnim. Londonski kroj, tankih linija, širokih rukava i postavljenih ramena, koji je usavršio engleski krojač Šolte, bio je veoma popularan.

Mnoge zvezde nemog filma imale su značajan uticaj na modu tokom 1920-ih, uključujući Luizu Bruks, Gloriju Svanson i Kolin Mur. Lagana moda iz 1920-ih prekinuta je nakon kraha Vol Strita 1929. godine i podlegla je konzervativnijem stilu.

1930-ih, kada je javnost počela da oseća posledice Velike depresije, mnogi dizajneri su otkrili da krize nisu vreme za eksperimentisanje. Sve u svemu, odeća iz 1930-ih bila je sumorna i skromna, što je odražavalo tešku socijalnu i ekonomsku situaciju decenije. Ženska moda se udaljila od drskog, smelog stila 1920-ih ka romantičnijoj, ženstvenijoj silueti. Oblast struka je obnovljena, porub je pao na gotovo dužinu gležnja, a meke, uske prigodne haljine postale su popularne. Žensko telo je preuređeno u neoklasičniji oblik, a tanka, zategnuta i atletska tela ušla su u modu. Moda za aktivnosti na otvorenom stimulisala je modu da proizvodi ono što bi se danas nazivalo „sportskom odećom“. Termin „konfekcija“ još uvek nije bio u širokoj upotrebi, ali butici su takvu odeću opisivali kao „sportsku“. Umesto frizure sa kosim flaperom, standardna ženska frizura iz 1930-ih bila je skromna, kratka "trajna".

Dve najistaknutije i najuticajnije modne dizajnerke tridesetih godina bile su Elza Šiapareli i Madlen Vione. Elza Šiapareli pokazala je svoju prvu kolekciju 1929. godine, a štampa ju je odmah pozdravila kao „jednu od retkih inovatora“ tih dana. Šiapareli je bila blizak prijatelj Žana Koktoa i Salvadora Dalija, koji su za nju dizajnirali motive veza i pružali inspiraciju za modele poput radnog odela džepovima, šešira u obliku cipele, svilenih haljina sa crtežima mušica ili jastoga.

Mejnboker, prvi američki dizajner koji je živeo i radio u Parizu, takođe je imao uticaja, sa svojim jednostavnim, ali izuzetno elegantnim dizajnom. Proizvođač luksuzne robe Hermes počeo je da prodaje ručno rađene svilene marame u obliku kvadrata početkom 1930-ih, pored toga što je popularizovao patentni zatvarač i mnoge druge praktične inovacije. Muška moda nastavila je neformalni, praktični trend koji je dominirao od kraja Prvog svetskog rata.

Posle Drugog svetskog rata, reputacija Pariza kao globalnog centra mode počela je da se ruši. Pedesetih godina prošlog veka pojavio se novi omladinski stil, koji je promenio fokus mode. Na Zapadu je bila osporavana tradicionalna podela između visokog društva i radničke klase. Naročito je nova mlada generacija želela da iskoristi blagodati potrošačkog društva u usponu. U vreme kada su prve rakete lansirane u svemir, Evropa je bila više nego spremna da usvoji kvalitetnu konfekcijsku odeću po američkim linijama. Ova potreba bila je utoliko hitnija, jer su povećani režijski troškovi i troškovi sirovina počinjali da ručno izrađenu modu odvode u marginu. U međuvremenu, ubrzani razvoj novih tehnologija olakšao je proizvodnju proizvoda visokog kvaliteta, koji se neprekidno poboljšava.

Mnoge modne kuće zatvorene su tokom okupacije Pariza tokom Drugog svetskog rata, uključujući Kuću Vione i Kuću Šanel. Nekoliko dizajnera, uključujući Mejnbokera, trajno se preselilo u Njujork. U ogromnom programu moralnog i intelektualnog prevaspitavanja koji je sprovela francuska država, modna odeća nije pošteđena. Višijev režim promovisao je model supruge i majke - robusne, atletske mlade žene - figure koja je mnogo više u skladu sa političkim planom novog režima. U međuvremenu, Nemačka je posedovala preko polovine onoga što je Francuska proizvela, uključujući visoku modu, i razmišljala je o preseljenju francuske visoke mode u Berlin i Beč. Arhiva Sindikalne komore mode je zaplenjena, uključujući i listu klijenata. Poenta svega ovoga bila je razbijanje monopola koji je navodno pretio dominaciji Trećeg rajha.

Od 1940. nadalje, tkanina je bila potrebna za vojno osoblje; za sve ostale je bila racionalizovana, uz dozvolu od najviše četiri metra platna dozvoljenih da se koristi za kaput i nešto više od jednog metra za bluzu. Nijedan pojas ne može biti širi od 3 cm. Svi, od domaćica do dizajnera, bili su prisiljeni da ponovo koriste staru tkaninu ili da kreiraju nove stilove od stare odeće.^[13]

Frizure sa "trajnom" ostale su standardne, iako su tokom 40-ih evoluirale u namotani valjak duž donjeg dela linije kose.

Tokom okupacije, jedini pravi način da se žena razmeće svojom ekstravagancijom ili doda boju mračnoj odeći bio je da nosi kapu. U ovom periodu šeširi su se često izrađivali od ostataka materijala koji bi inače bili bačeni, uključujući komade papira i drveta. Među najinovativnijim modistima tog doba bile su Paulina Adam, Simon Node, Roz Valoa i Le Monier.

Izolovana situacija u Parizu četrdesetih godina omogućila je Amerikancima da u potpunosti iskoriste domišljatost i kreativnost svojih dizajnera. Tokom Drugog svetskog rata, Vera Maksvel je predstavila odeću koja se sastojala od običnih, jednostavno isečenih komada i uvela je inovacije u mušku radnu odeću. Boni Kašin transformisala je čizme u glavni modni dodatak i 1944. godine započela proizvodnju originalne i maštovite sportske odeće. U ratnim godinama zut odelo (u Francuskoj zazu odelo) postalo je popularno među mladićima.

Mnoge glumice tog doba, uključujući Ritu Hejvort, Ketrin Hepbern i Marlen Ditrih, imale su značajan uticaj na popularnu modu.

Kreator Kristijan Dior stvorio je plimni talas sa svojom prvom kolekcijom u februaru 1947. Kolekcija je sadržavala haljine naglašenih poprsja, sitnih strukova (ili „osa“) i ekstravagantno punih suknji, naglašavajući ženstvenu figuru peščanog sata na način vrlo sličan stilu Bel Epok. Raskošna upotreba tkanina i ženska elegancija dizajna privukli su posleratnu klijentelu i obezbedila Diorov meteorski uspon do slave.

Moda pedesetih godina prošlog veka, daleko od toga da je bila revolucionarna i progresivna, koristila je mnogo iz prethodne decenije. Čitavo društvo koje je dvadesetih i tridesetih godina 20. veka uveliko verovalo u napredak sada je bilo mnogo opreznije. Uprkos činjenici da su žene imale pravo da glasaju, rade i voze sopstvene automobile, odlučile su da nose haljine od raskošnih materijala, sa stegnutim strukom i kovitlastim suknjama do sredine lista. Kako je moda gledala u prošlost, visoka moda je doživela nešto kao preporod i iznedrila je bezbroj zvezda dizajnera koji su izuzetno profitirali od brzog rasta medija.

Tokom 1950-ih, iako bi to bilo poslednji put, žene širom sveta nastavile su da se pokoravaju trendovima pariske visoke mode. Tri najistaknutija od pariskih dizajnera tog vremena bili su Kristobal Balensijaga, Iber de Živanši i Pjer Belman. 1951. godine Balensijaga je potpuno transformisao siluetu, šireći ramena i uklanjajući struk. 1955. dizajnirao je tunika haljinu, koja se kasnije razvila u haljinu košuljicu 1957. godine. I na kraju, 1959. godine, njegov rad je kulminirao linijom Empire, sa haljinama i kaputima visokog struka krojenim slično kimonu. Balensijaga je takođe zapažen kao jedan od retkih kreatora u istoriji mode koji je mogao svojim rukama da dizajnira, kroji i šije modele koji su simbolizovali vrhunac njegove umetnosti.

Iber de Živanši otvorio je svoju prvu modnu kuću 1952. godine a ubrzo su otvoreni butici u Rimu, Cirihu i Buenos Ajresu.

Pjer Belman otvorio je svoj salon 1945. godine. Upravo u nizu kolekcija pod nazivom „Jolie Madame“ doživeo je svoj najveći uspeh, od 1952. nadalje. Belmanova vizija elegantno odevene žene bila je posebno pariska, sa širokim poprsjem, uskim strukom i punim suknjama, majstorstvom kroja i maštovitim sklopovima tkanina u suptilnim kombinacijama boja. Zajedno sa svojim modnim radom, talentovani biznismen je takođe lansirao niz izuzetno uspešnih parfema.

Takođe je zapažen povratak Koko Šanel u modni svet. Nakon zatvaranja njenih salona u ratnim godinama, 1954. godine, stara preko sedamdeset godina, vratila se i 5. februara predstavila kolekciju koja je sadržala čitav niz ideja koje su žene širom sveta usvojile i kopirale: njen čuveni mali pleteni kostim sa zlatnim lančićima, sjajna bižuterija, svilene bluze u bojama koje se podudaraju s oblogama odela, glatki tvid, monogramirani dugmići, prošivene torbe na lancima i večernje haljine i krzna.

Iako je bio dizajner visoke mode, rođen u Americi, Mejnboker je takođe dizajnirao vojne i civilne uniforme.

Diorov „Novi izgled“ (New Look) (premijerno prikazan 1947. godine) oživeo je popularnost pojaseva i korseta. Početkom pedesetih godina mnogi proizvođači donjeg rublja počeli da grade sopstvene brendove. Džejn Rasel je 1957. godine nosila grudnjak sa podupiračem koji je naučno dizajnirao Hauard Hjuz kako bi maksimizirao sladostrastan izgled. Izum likre 1959. godine revolucionirao je industriju donjeg rublja i brzo je ugrađen u svaki aspekt donjeg rublja.

Posle rata, američki izgled (koji se sastojao od širokih ramena, cvetnih kravata, pantalona ravnih nogavica i košulja sa dugim zašiljenim kragnama postao je veoma popularan među muškarcima u Evropi. Pojedini londonski proizvođači započeli su oživljavanje edvardijanske elegancije u muškoj modi, usvojivši pripijeni retro stil kojim su želeli da privuku tradicionaliste. Ovaj izgled, prvobitno usmeren na uglednog mladića iz grada, preveden je u popularnu modu kao Tedi boj stil. Italijanski izgled, koji su popularizirali italijanski kreatori preuzela je cela generacija elegantnih mladih ljubavnika, s obe strane Atlantika. Karirana tkanina bila je vrlo često u muškoj modi pedesetih godina prošlog veka, i za košulje i za odela, zajedno sa frizurom „pačji rep“, koja se često smatrala simbolom tinejdžerske pobune i zabranjivana je u školama.

Tokom druge polovine pedesetih godina, došlo je do opšteg pomaka ka manje formalnoj odeći, posebno među muškom modom. Šeširi Fedora i Homburg, kao i kaputi - kabanice, nestali su iz široke upotrebe.

Dizajneri Holivuda stvorili su posebnu vrstu glamura za zvezde američkog filma, a odeća koju su nosile Merilin Monro, Lorin Bekol ili Grejs Keli široko je kopirana. Najuticajniji i najcenjeniji holivudski dizajneri od 1930-ih do 1950-ih bili su Edit Hed, Ori-Keli, Vilijam Travila i dr. Svakodnevna ženska odeća tokom decenije sastojala se od dugih kaputa, šešira sa malim velovima i kožnih rukavica. Haljine do kolena u kombinaciji sa bisernim ogrlicama je učinila popularnim prva dama Mejmi Ajzenhauer. Kratka, trajna kosa bila je standardna ženska frizura tog perioda.

Do šezdesetih godina 20. veka Pariz se smatrao centrom mode širom sveta. Međutim, između 1960. i 1969. došlo je do radikalnog potresa u osnovnoj strukturi mode. Od šezdesetih godina 20. veka pa nadalje, nikada neće postojati samo jedan, prevladavajući trend ili moda, već mnoštvo mogućnosti, nedeljivo povezanih sa svim različitim uticajima u drugim oblastima života ljudi. Prosperitet i pojava posebne tinejdžerske kulture, u kombinaciji sa kontrakulturnim pokretom, svi su imali velike uticaje na modu.

Posle 30 godina konzervativnog stila odeće, šezdesete su zabeležile svojevrsni povratak u 1920-e, kada su žene ponovo usvojile dečji izgled sa kratkim frizurama i postupno manje skromnom odećom. Na početku decenije suknje su bile do kolena, ali su postajale sve kraće i kraće sve dok se mini suknja nije pojavila 1965.

Mnoge radikalne promene u modi razvile su se na ulicama Londona, sa tako nadarenim dizajnerima kao što su Meri Kvant (poznata po lansiranju mini suknje) i Barbara Hulanicki (osnivačica legendarnog butika Biba). Pariz je takođe imao svoj deo novih i revolucionarnih dizajnera, uključujući Pjera Kardena (poznat po vizionarskom i vešto krojenom dizajnu), Iv Sen Lorena (poznat po revolucionarnoj, ali elegantnoj modi), i Emanuela Ungaru (poznat po maštovitoj upotrebi boja i smelim kontrastima). Glavna prodaja za nove mlade modne dizajnere bila je u malim buticima, koji su prodavali odeću koja je rađena u malim količinama, u ograničenom rasponu veličina i boja.

Šeširi su već počeli da nestaju u prethodnoj deceniji i sada su gotovo potpuno izumrli, osim u posebnim prilikama. Niske potpetice su zamenile visoke štikle. Šiljati vrh cipela ustupio je mesto prstima u obliku dleta 1961. godine i bademovom vrhu 1963. godine. Ravne čizme takođe su postale popularne sa vrlo kratkim haljinama 1965. godine i na kraju su porasle uz nogu i došle do kolena.

Dva zapažena i uticajna dizajnera šezdesetih godina bili su Emilio Puči i Pako Raban. Pako Raban je otvorio je svoju prvu modnu kuću 1966. godine i od početka je kreirao odeću od aluminijuma, rodoida i komada otpadnog metala. Raban je takođe bio prvi modni dizajner koji je koristio crne modele, što je skoro rezultiralo otkazom iz Sindikalne komore pariske mode.

Glavna promena u muškoj odeći 1960-ih bila je u težini korišćene tkanine. Izbor materijala i način izrade dao je odelo koje je, jer je bilo lakše težine, imalo potpuno drugačiji izgled, linijom koja je bila bliža prirodnom obliku tela, zbog čega su muškarci kritičnije gledali na svoje figure. Pojava i širenje farmerki po svetu poslužilo je ubrzanju radikalnih promena u muškoj garderobi. Mladići su nosili dužu kosu i dodali dašak boja, pa čak i cvetne motive, svojim košuljama.

Ranih 1960-ih postojala su uticajna „partnerstva“ poznatih ličnosti i dizajnera visoke mode, najpoznatija je Odri Hepbern sa Živanšijem i Džeki Kenedi sa Olegom Kasinijem. Isto tako, mnogi modeli su imali veoma veliki uticaj na modu, pre svega Tvigi, Veruška, Džin Šrimpton. Bikini je ušao u modu 1963. godine. Hipi i psihodelični pokreti kasno u deceniji takođe su imali snažan uticaj na stilove odeće, uključujući zvonaste farmerke.

Decenija je započela nastavkom hipi izgleda kasnih 1960-ih, sa kaftanima, indijskim šalovima i tunikama sa cvetnim printom. Džins je i dalje popularan, a javlja se i uniseks moda.

Možda su dva najinovativnija modna dizajnera u Francuskoj 1970-ih bili Kenzo Takada i Sonja Rikjel. Neosporna zvezda pariske mode 1970-ih, Kenzo je inspiraciju crpeo iz celog sveta, mešajući zapadne i orijentalne uticaje. Kraljica pletenih modela, Sonja Rikjel, 1974. godine, dizajnirala je svoje prve pulovere sa obrnutim šavovima. Međutim, više od toga, stvorila je čitav niz odeće koja je bila izuzetno individualna, a opet se mogla nositi gotovo bilo gde. Stil Rikjel, u kome dominiraju pleteni odevni predmeti, osvojio je američko tržište, a čak i do danas mnogi Amerikanci Rikjel smatraju pravom naslednicom Šanela.

Zbog panka London je zadržao značajan stepen uticaja na modu, najznačajnije u buticima Kings Rouda. Ovaj hram britanskog ikonoklazma bio je usredsređen na fetišistički pribor i odevne predmete u kojima su crne gumene i čelične kopče bili spoljni znaci skrivenog sadizma. Postmodernistički i ikonoklastički pank pokret bio je direktna reakcija na ekonomsku situaciju tokom ekonomske depresije tog doba, sredstvo mržnje koja je bila više visceralna nego politička. Pank je u svom srcu imao manifest stvaranja kroz nered. Sa svojim pocepanim majicama, indijanskim frizurama, Dok Martens cipelama, vezanim pantalonama i lancima, pankeri su izvezli sveukupni osećaj odvratnosti širom sveta.

Još jedan popularni britanski stil bio je odlučno nemoderni, ženstveni stil odeće koju je popularizovala Laura Ešli, a sastojao se od dugih suknji i bluza sa visokim vratom u tradicionalnim cvetnim printovima, sa heklanim šalovima. Modne teme zasnovane na dvadesetim, tridesetim, četrdesetim i pedesetim godinama bile su popularne tokom većeg dela decenije, holivudski filmovi poput Kum i Veliki Getsbi i brojne izložbe o istoriji kostima u Metropolitenskom muzeju umetnosti u Njujorku povećavale su njihovu popularnost.

Tokom 1970-ih nastala je nova generacija butika muške odeće. Izgled muškaraca se 1970-ih promenio više nego u čitavom veku. Mnogi modni dizajneri koji su napravili revoluciju u muškom izgledu dugovali su puno svojih inovacija Pjeru Kardenu: uska ramena, uske linije, bez kravate, bez međusobnog povezivanja, odela sa patentnim zatvaračem, strukirane jakne ili tunike, ponekad bez košulje. Radna odeća pružala je inspiraciju za manje formalni stil, podstičući dizajnere da gledaju dalje od tradicionalnog odela i, na primer, usvoje uniseks izgled.

Tokom 1970-ih, kao rezultat svoje industrije konfekcije, Milano je potvrdio svoj status kao drugi nakon Pariza kao centra međunarodne mode. Dva najuticajnija italijanska modna dizajnera tog vremena verovatno su bili Đorđo Armani i Nino Ćeruti. Armani je svoju prvu kolekciju za žene proizveo 1975. godine. Od samog početka linija je bila dinamična i urbana. Armani je ponudio suzdržani stil koji je u velikoj meri privlačio sve veću populaciju žena koje su sada zauzimale sve više položaje u poslu. Ovo je bio samo početak ogromne karijere, koja je zaživela 1981. kada je lansiran Emporio Armani. Nino Ćeruti je 1957. godine otvorio butik muške odeće Hitman u Milanu, a 1976. predstavio je svoju prvu kolekciju za žene. Dve godine kasnije, lansirao je svoj prvi parfem.

Tokom kasnog 20. veka, moda je brzo počela da prelazi međunarodne granice. Popularni zapadnjački stilovi usvojeni su širom sveta, a mnogi dizajneri izvan Zapada imali su dubok uticaj na modu. Sintetički materijali poput likre/spandeksa i viskoze postali su široko korišćeni, a moda se, posle dve decenije gledanja u budućnost, ponovo okrenula prošlosti za inspiraciju.

Društvo iz 1980-ih više se nije kritikovalo kao potrošačko, već ga je, umesto toga, zanimao „spektakl“. Modne revije su preobražene u medijske spektakle i često su prenošene na televiziji. Do 1982. godine nestali su poslednji tragovi mode iz 1970-ih.

Tokom 1980-ih, jednodelni kombinezoni su postali popularan element ženske odeće i na muškarcima. Takođe tokom 80-ih, aerobik je bio u modi i tako je uveden u stil spandeks helanke i trake za glavu.

Poznat po svojim kombinacijama koje izazivaju strahopoštovanje, Azedin Alaja je u velikoj meri uticao na siluetu žene iz 1980-ih. Majstor svih vrsta tehnika koje su ranije bile poznate samo po visokoj modi, eksperimentisao je sa mnogim novim i nedovoljno korišćenim materijalima, poput spandeksa i viskoze.

Karolina Herera, koja je dugo smatrana jednom od najelegantnijih članica džet-seta, 1981. godine lansirala je seriju kolekcija namenjenih ženama poput nje, u kojima su besprekorno krojene odeće visokog kvaliteta i atraktivne večernje haljine.

U američkoj modi zavodljivi stil Done Karan i ležerna sofisticiranost Ralfa Lorena bili su veoma uticajni. Zvezda zvezde njujorške društvene scene, Dona Karan donela je vrlo ličan i ženstven pristup strogom, trezvenom, ležernom izgledu koji je dominirao američkom konfekcijom. Postavljajući sopstvenu etiketu 1984. godine, njeni dizajni osvojili su trenutnu popularnost među aktivnim urbanim ženama koje su izuzetno cenile potcenjeni luksuz njene odeće. 1971. Ralf Loren otvorio je butik za muškarce i žene na Beverli Hilsu. Njegov aristokratski stil po cenama koje je prosečni Amerikanac mogao priuštiti stvorio je senzaciju. Za elitu suočenu sa svim vrstama avangardne mode predstavljao je tačku okupljanja, podržavajući klasičan izgled usvojen za aktivan život. Broj jedan američke konfekcije, Loren je bio podjednako uspešan sa sportskom odećom i farmerkama, što mu je omogućilo da dosegne najširi mogući opseg društvenih klasa i starosnih grupa.

Ključ uspeha novog talasa američke sportske odeće bio je brend Peri Elis, osnovan 1978. godine, koja je u svojim elegantnim varijacijama osnova koristila boju i prirodna vlakna. Takođe je zapažena ekstremna popularnost sportske etikete Adidas, koja je postigla neverovatan nivo 1980-ih. Legendarni dizajner cipela Manolo Blanik takođe se proslavio tokom 1980-ih.

Mnoštvo trendova koji su procvetali tokom 80-ih umanjeno je ekonomskom recesijom koja je nastupila početkom devedesetih, u velikoj meri uništavajući optimistično raspoloženje koje je toliko povoljno za modnu industriju.

Devedesetih više nije bilo obavezno slediti modu ropski, oštar kontrast u odnosu na modu 1970-ih i 1980-ih. Moda devedesetih ujedinjena oko novog standarda, minimalizma i stilova oštre jednostavnosti postala je moderna. Uprkos naporima nekoliko dizajnera da zadrže status lepih haljina, do kraja decenije pojam razmetljive finoće je praktično nestao.

Na kraju 20. veka je došlo do dramatičnog odstupanja od seksi stilova usmerenih na glamuroznu fatalnu ženu 1980-ih, a mnogi dizajneri, zaokupljeni vizijom romantičnog siromaštva, usvojili su stil siromaštva. Retro odeća inspirisana šezdesetim i sedamdesetim godinama bila je popularna tokom većeg dela devedesetih.

Čuvenu italijansku modnu kuću Guči stvorio je 1921. godine Gučo Guči i prvobitno je bila firma koja je prodavala luksuzne proizvode od kože. Sa decom Gučija, do kraja 1960-ih, firma se proširila i obuhvatila mnoštvo proizvoda izrazito latino glamura. Zapošljavajući nepoznatog dizajnera Toma Forda kao direktora dizajna 1994. godine, modna kuća je stekla veliki prestiž, jer je Ford pokrenuo plimni talas svojim šik i šokantnim kolekcijama, parfemima za muškarce i žene, obnovljenim buticima i reklamnim kampanjama. Godine 1998. Guči je proglašen za "Evropsku kompaniju godine" od strane Evropske federacije za poslovnu štampu.^[14] Danas je to druga najprodavanija modna marka (iza LVMH) u svetu sa 7 milijardi američkih dolara prihoda u svetu u 2006. godini, prema časopisu Businessweek.^[15]

Devedesetih godina dizajnerska etiketa Prada postala je prava kreativna snaga u modnoj industriji. Milanska kompanija je prvi put osnovana 1923. godine, dve godine nakon Gučija, i kao Guči bila je to firma koja je prodavala visokokvalitetne cipele i kožu. Sve do 1980-ih, kada je Mijuča Prada, nećaka osnivača kompanije, počela da proizvodi modnu konfekciju, stičući slavu svojim suptilnim, uglađenim, a neosporno luksuznim stilom.

U Americi su tri najuticajnija modna dizajnera tog vremena bili Majkl Kors, Mark Jakobs i Kalvin Klajn. Kors je osnovao sopstveni posao 1980. Međutim, tek devedesetih godina dizajner je dostigao vrhunac popularnosti. Mark Jakobs je jedan od najistaknutijih američkih dizajnera tog perioda, za razliku od mnogih američkih modnih dizajnera u prošlosti, nije bio toliko koordinator odeće masovne proizvodnje, koliko dizajner u evropskom smislu te reči. Firma LVMH (Luj Viton-Moet Henesi) ponudila mu je posao dizajniranja linije konfekcije za dopunu luksuznih proizvoda specijalista za prtljag Luj Viton krajem devedesetih. Jedan od prvih modnih dizajnera koji je anticipirao globalizaciju svetskih tržišta, već poznati dizajner Kalvin Klajn počeo je da plasira svoju modu, parfeme i dodatke ne samo širom SAD-a, već i Evrope i Azije, postižući nenadmašan uspeh.

Grupa dizajnera poznata kao „Antverpenska šestorka“ (nazvana tako jer su svi bili diplomci Kraljevske akademije lepih umetnosti u Antverpenu), koja se prvi put pojavila 1980-ih, istakla se 1990-ih.

U Italiji su se Đani Versaće, sa svojim briljantnim, seksi i živopisnim dizajnom, i Dolče & Gabana, sa svojim superfeminiziranim i fantastičnim stilom, odvojili od ozbiljne i trezveno raspoložene mode koja je dominirala tokom većeg dela 1990-ih. Rep muzika je imala značajan uticaj na popularnu i uličnu modu tokom ranih i sredine 1990-ih. Sledbenici hip hopa usvojili su ogromne široke farmerke, slične onima koje su nosili u američkim zatvorima, sa velikim košuljama sa uzorkom i teškim crnim cipelama. Sportska marka Najki imala je veliku popularnost, a materijali poput likre/spandeksa su se sve više koristili za sportsku odeću. Povećavanje ekološke svesti i prava životinja učinilo je da čak i kuće vrhunske mode, poput Šanela, u svoje kolekcije uvode lažno krzno i prirodna vlakna.

• Moda
• Istorija srpske mode

11. ^ Haug, Joanne. "Gazette Du Bon Ton: 1912-1925." Victoriana Magazine. Retrieved June 13, 2018.

• „Fashion History Timeline”. Fashion Institute of Technology, State University of New York. 
• Breward, Christopher,. The Culture of Fashion: a new history of fashionable dress. Manchester: Manchester University Press. ISBN 978-0719041259. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza), 2003,
• Cole, Daniel James and Nancy Deihl,. The History of Modern Fashion. London: Laurence King. ISBN 978-1780676036. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza), 2015,
• Hollander, Anne,. Seeing through Clothes. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0520082311. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza), 1993,
• Hollander, Anne,. Sex and Suits: the evolution of modern dress. New York: Knopf. ISBN 978-0679430964. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza), 1994,
• Hollander, Anne, (1999). Feeding the Eye: essays. New York: Farrar. ISBN 978-0374282011. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza), Straus, and Giroux, 1999,
• Hollander, Anne,. Fabric of Vision: dress and drapery in painting. London: National Gallery. ISBN 978-0300094190. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza), 2002,
• Kawamura, Yuniya, (2005). Fashion-ology: an introduction to Fashion Studies. Oxford and New York: Berg. ISBN 1-85973-814-1. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza), 2005,
• Lipovetsky, Gilles (translated by Catherine Porter), The Empire of Fashion: dressing modern democracy. ISBN 978-0691102627. , Woodstock: Princeton University Press, 2002,
• Martin, Richard (1998). American Ingenuity: Sportswear 1930s-1970s. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 0870998633. 
• Martin, Richard (1994). Madame Grès. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 9780870997273. 
• McDermott, Kathleen,. Style for All: why fashion, invented by kings, now belongs to all of us (An illustrated history). ISBN 978-0-557-51917-0. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza). 2010, — Many hand-drawn color illustrations, extensive annotated bibliography and reading guide
• Perrot, Philippe (translated by Richard Bienvenu), Fashioning the Bourgeoisie: a history of clothing in the nineteenth century. ISBN 978-0691000817. , Princeton NJ: Princeton University Press, 1994,
• Przybyszewski, Linda (2016). The Lost Art of Dress: The Women Who Once Made America Stylish. Basic Books. ISBN 978-0465066865. 
• Steele, Valerie,. Paris Fashion: a cultural history. ISBN 978-1859739730. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza). (second edition, revised and updated), Oxford: Berg, 1998,
• Steele, Valerie, (1997). Fifty Years of Fashion: new look to now. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0300087383. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza), 2000,
• Steele, Valerie, (2005). Encyclopedia of Clothing and Fashion. Detroit: Thomson Gale. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)