Наполеон III Бонапарта
Наполеон III Бонапарта (фр. Charles Louis Napoleon Bonaparte; Париз, 20. април 1808 — Чизелхeрст, 9. јануар 1873) био је француски политичар, државник и владар. Био је председник Друге француске републике (1848—1852) и цар Другог француског царства (1852—1870).
| Наполеон III Бонапарта | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 20. април 1808. |
| Место рођења | Париз, Прво француско царство |
| Датум смрти | 9. јануар 1873. (64 год.) |
| Место смрти | Чизелхeрст, Уједињено Краљевство |
| Породица | |
| Супружник | Евгенија од Француске |
| Потомство | Napoléon, Prince Imperial, Eugène Bure, Alexandre Bure |
| Родитељи | Луј Бонапарта Хортензија де Боарне |
| Династија | Бонапарта |
| Претходник | Луј Ежен-Кавењак |
| Потпис |  |
 | |
Биографија
уредиРођен је у ноћи између 19. и 20. априла 1808. у Паризу као син Луја Бонапарте, а нећак Наполеона I.[1][2][3] Мајка му је била Хортенза де Беуанарис, кћерка Јозефине, Наполеонове жене, из њеног првог брака. Живео је у изгнанству након пада бонапартистичког режима 1815.[4]
Године 1839. написао је књигу Les idées Napolépniennes и био умешан у два неуспешна свргавања бурбонске монархије 1836. и 1840. године.
Након победе револуције 1848. вратио се у Француску и искориштавајући вештом демагогијом политичко-друштвене прилике, постигао је да буде великом већином изабран за председника републике.
Дана 2. децембра 1851. године припремио је успешан државни удар на основу којег се следеће године после два референдума, прогласио царем. До 1860. године владао је апсолутистички, затим са извесним попуштањем. Политички систем тако насталог Другог царства у Француској заснивао се у правном погледу на прерађеном Уставу Друге републике, који је усвојен децембра 1851. године. По овом Уставу свака контрола народног представништва над извршном влашћу била је искључена. Законодавна скупштина не само што није имала право да доноси и укида законе већ није смела ни да их предлаже. Њој је једино било дозвољено да законе које доноси влада добронамерно анализира и доноси о њима конструктивне сугестије. Ова скупштина није могла изабрати ни свог председника, већ је и њега постављао Наполеон III. Једино цар је могао сазвати Законодавну скупштину, који ју је такође по својој вољи распуштао кад је хтео и расписивао изборе. Скупштина се није питала ни код објаве рата, ни код закључивања мира, нити је имала утицаја на постављање служ��еника, све је ове одлуке доносио искључиво Наполеон III. Монархија Наполеона III је угушила све политичке странке осим своје (странка 2. децембра), укинула је демократске слободе, повећала је бирократско-политички апарат, укинула је месне самоуправе, на све знатније функције у држави довела је своје чиновнике, католичком клеру дала је повластице, а штампу је онемогућавала гонећи је за најмањи знак непослушности или независности. Цар и његова жена Еугенија из Шпаније, као и групица њихових људи радили су шта су хтели, понашали су се попут злогласних источњачких деспота.
Развој привреде
уреди
Ипак поред свих наведених криза кроз које је пролазило тадашње француско друштво у овом периоду долази до наглог привредног успона. Режим Другог царства одговарао је развоју капитализма, зато су га и подржавали широки слојеви индустријске и финансијске буржоазије. Великом брзином развија се саобраћајна мрежа у земљи. Мрежа железничких комуникација проширила се са 3.500 km на 18.000 km, изграђено је неколико великих путева, а поправљено је и модернизовано око 300.000 km сеоских путева. Проширује се мрежа пловних канала, тако поморски саобраћај доживљава снажан напредак. Оснивају се нове прекоокеанске компаније, проширују се велике луке, а у пловидби се уводи више пароброда, па се њихов број пење на 522. Индустрија се великом брзином механизује. Новчана улагања у индустријске погоне су за петнаест година удвостручена. Снажно расте металургијска производња, изграђује се већи број високих пећи које користе кокс као гориво. Читав привредни полет заокружен је великим приливом новчаних средстава на француско тржиште. До тога долази захваљујући повољном спољнотрговинском билансу и брзом расту француског извоза, чија се вредност повећава са 2,5 на 8 милијарди франака годишње.[5]
Пораст богатства није значио и повећање благостања свих становника Француске, па ни изједначавање економских разлика између друштвених слојева. Добар део пролетаријата живео је и даље у крајње бедним условима. Да би ублажила незадовољство радника влада је изводила јавне радове, основала је неке социјалне установе, подржала је оснивање већег броја хуманитарних установа за помоћ сиротињи, болесницима и старцима, подстицала је развој капиталистичке привреде, нарочито трговине, индустрије и банкарства.
Приликом избора царска влада је сасвим отворено, без устезања и прикривања, узимала себи право да притиском на бираче утиче на њихово гласање. Упркос томе на скупштинским изборима године 1857. републиканци су добили 665.000 гласова што им је дало 8 посланика у парламенту и представљало је приличан успех.
Покушај атентата
уредиЈануара 1858. године италијански републиканац Феличе Орсини извршио је бомбашки напад на цара и царицу. Том приликом погинуло је 8 особа, а 148 је рањено. Орсини је изјавио да је желео да казни Наполеона III што је издао своју карбонарску прошлост и дигао руке од италијанског уједињења. Овај догађај проузроковао је даље прогоне републиканаца и појачавање полицијских мера за очување послушности становништва.[6]
Спољна политика
уреди
Наполеон III је водио агресивну спољну политику, највише ради ширења државних граница и због стицања престижа и колонијалног освајања. Ипак он се поносито приказивао као поборник и заштитник принципа националности и самосталности малих европских народа. Неким својим дипломатским акцијама, а у случају Италије и војним, дао је доста доприноса у одбрани права угрожених народа. Тако је помогао при уједињењу румунских кнежевина и одбрани Србије и Црне Горе од турских претњи и дао је подршку пољским устаницима. Заједно са Пијемонтом, Уједињеним Краљевством и Турском учествовао је у кримском рату против Русије од 1854. до 1856. Године 1855. француски генерал Федреб наметнуо је француску власт Сенегалу у Африци. Затим су се Французи придружили Британцима у Другом опијумском рату који против Кине. Тада су Французи успели себи да издејствују политичке и трговинске повластице у овој земљи.
Године 1859. Наполеон III је успешно водио и рат у Италији у борби за ослобођење од Аустриј��. Посебну симпатију Наполеон III је имао према пијемонтској краљевини и њеном премијеру Бенцу Кавуру са којим је договорио и отпочео рат против Аустрије, ипак када је требало рат довести до краја и ујединити Италију, он је посустао и закључио је мир са Бечом.
Француска је такође уз помоћ Максимилијана Хабзбуршког покушала да упостави колонијалну власт над Мексиком године 1862. али у том рату није успела да оствари циљ.
За време владавине Наполеона III започиње француско колонијално продирање у Индокину. Нападом на тврђаву Анам издејствовано је уступање Кочинкине Француској године 1862, а наредне године стечен је протекторат над Камбоџом. И у Сијаму је Француска добила трговачке повластице.
Свој последњи рат Наполеон III водио је против Пруске који је објавио 19. јула 1870. године после познатог скандала названог емска депеша. Непријатељства између армија отпочела су 2. августа 1870. а трајала су до 1. фебруара 1871. године. Ипак Наполеон није учествовао у рату до краја. Он је 1. септембра 1870. године истакао белу заставу на тврђави Седан коју су Пруси опколили, наредног дана је потписана капитулација овог града, а цар Наполеон III је постао пруски заробљеник.
На ту је вест у Паризу проглашена Трећа република.
Цар Наполеон III је умро у изгнанству у Великој Британији.
Породично стабло
уреди| 16. Sebastiano Nicolo Buonaparte | ||||||||||||||||
| 17. Maria-Anna Tusilo di Bocognano | ||||||||||||||||
| 18. Giuseppe Maria Paravicini | ||||||||||||||||
| 9. Maria-Saveria Paravicini | ||||||||||||||||
| 19. Maria Angela Salineri | ||||||||||||||||
| 20. Giovanni Agostino Ramolino | ||||||||||||||||
| 10. Giovanni Geronimo Ramolino | ||||||||||||||||
| 21. Angela Maria Peri | ||||||||||||||||
| 22. Giuseppe Maria Pietrasanta | ||||||||||||||||
| 11. Angela Maria Pietrasanta | ||||||||||||||||
| 23. Maria Josefina Malerba | ||||||||||||||||
| 1. Наполеон III БонапартаBuonaparte]] | ||||||||||||||||
| 24. Claude de Beauharnais, Comte des Roches-Baritaud | ||||||||||||||||
| 12. François de Beauharnais, Marquess de la La Ferté-Beauharnais | ||||||||||||||||
| 25. Renée Hardouineau de La Laudanière | ||||||||||||||||
| 26. François Jacques Pyvart, Seigneur de Chastullé | ||||||||||||||||
| 13. Marie Henriette Pyvart de Chastullé | ||||||||||||||||
| 27. Jeanne Hardouineau de La Laudanière | ||||||||||||||||
| 28. Gaspard Joseph Tascher de la Pagerie | ||||||||||||||||
| 14. Joseph-Gaspard Tascher, Chevalier, Seigneur de La Pagerie | ||||||||||||||||
| 29. Françoise Bourreau de la Chevalerie | ||||||||||||||||
| 30. Joseph François des Vergers de Sanois | ||||||||||||||||
| 15. Rose-Claire des Vergers de Sanois | ||||||||||||||||
| 31. Catherine Marie Brown | ||||||||||||||||
Породица
уредиСупружник
уреди| име | слика | датум рођења | датум смрти |
|---|---|---|---|
| Евгенија од Француске | 5. мај 1826. | 11. јул 1920. |
.jpg){kind=link}
Деца
уреди| име | слика | датум рођења | датум смрти | супружник |
|---|---|---|---|---|
| Наполеон Ежен од Француске | 16. март 1856. | 1. јун 1879. | није се женио; погинуо несрећним случајем у младости |
Референце
уреди- ^ Séguin 1990, стр. 21–24.
- ^ Milza 2006, стр. 15.
- ^ Bresler 1999, стр. 37. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBresler1999 (help)
- ^ „Napoléon III, empereur des Français (1808-1873)”. napoleon.org (на језику: француски). Приступљено 15. 1. 2022.
- ^ „Napoléon III (1808 - 1873) - Un empereur à la fibre sociale - Herodote.net”. www.herodote.net. Приступљено 15. 1. 2022.
- ^ „Les attentats politiques au XIXe siècle | Histoire et analyse d'images et oeuvres”. histoire-image.org (на језику: француски). Приступљено 15. 1. 2022.
Литература
уреди- Larousse.fr : encyclopédie et dictionnaires gratuits en ligne.
- Baguley, David. Napoleon III and His Regime: An Extravaganza (LSU Press, 2000),
- Bresler, Fenton (1999). Napoleon III: a life. HarperCollins.
- Corley, T. A. B. (1961). Democratic Despot: A Life of Napoleon III. Greenwood Press. ISBN 978-0837175874. Архивирано из оригинала 06. 09. 2019. г. Приступљено 13. 10. 2019.
- Duff, David (1978). Eugénie and Napoleon III. Collins. ISBN 978-0688033385.
- Gooch, Brison D., ур. (1966). Napoleon III – Man of Destiny: Enlightened Statesman or Proto-Fascist?. Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0232070118.
- Gooch, Brison D., ур. (1969). The Reign of Napoleon III. Rand McNally & Company. ISBN 978-0528665479.
- Guerard, Albert (1947). Napoleon III A Great Life In Brief. Carroll & Graf Pub. ISBN 978-0786706600.
- McMillan, James F. (1991). Napoleon III. Profiles In Power. Routledge. ISBN 978-0582494831.
- Markham, Felix (1975). The Bonapartes. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-76928-6.
- Price, Roger (20. 11. 2002). „Napoleon III: 'hero' or 'grotesque mediocrity'?”. Ур.: Cowling, Mark; Martin, James. Marx's 'Eighteenth Brumaire': (Post)Modern Interpretations. Pluto Press. стр. 145–162. ISBN 978-0745318301.
- Ridley, Jasper (13. 8. 1980). Napoleon III and Eugenie. Viking. ISBN 978-0670504282.
- Spitzer, Alan B. (1962). „The Good Napoleon III”. French Historical Studies. 2 (3): 308—329. JSTOR 285884. doi:10.2307/285884.; praises his domestic policies
- Strauss-Schom, Alan (29. 5. 2018). The Shadow Emperor: A Biography of Napoleon III. St. Martin's Publishing. ISBN 9781250057785.
- Thompson, J.M. (1955). Louis Napoleon and the Second Empire. The Noonday Press. ISBN 978-1104853143. Архивирано из оригинала 06. 09. 2019. г. Приступљено 13. 10. 2019.
- Briggs, Asa; Clavin, Patricia (2003). Modern Europe, 1789-Present (2 изд.). Routledge. ISBN 978-0582772601.
- Campbell, Stuart L (1978). The Second Empire Revisited: A Study in French Historiography.
- Cunningham, Michele (2001). Mexico and the Foreign Policy of Napoleon III. Palgrave. ISBN 978-0333793022. Архивирано из оригинала 22. 12. 2018. г. Приступљено 13. 10. 2019.
- Golicz, Roman. “Napoleon III, Lord Palmerston and the Entente Cordiale.” History Today 50#12 (December 2000): 10–17
- Guedalla, Philip (1923). The Second Empire. ASIN B00085CK6Y.
- Pinkney, David H. (1955). „Napoleon III's Transformation of Paris: The Origins and Development of the Idea”. Journal of Modern History. 27 (2): 125—34. JSTOR 1874987. S2CID 144533244. doi:10.1086/237781.
- Pinkney, David H. (1958). Napoleon III and the Rebuilding of Paris. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00768-7.
- Plessis, Alain (1988). The Rise and Fall of the Second Empire 1852–1871. Cambridge University Press. ISBN 978-0521358569.
- Price, Roger. The French Second Empire, An Anatomy of Political Power.. Cambridge UP, 2001), 507 pp.
- Williams, Roger L. (1957). Gaslight and shadow: The World of Napoleon III 1851-1870. New York: Macmillan & Co Ltd. ASIN B001NHPZ72.
- Wolf, John B (1963). France: 1815 to the Present. pp- 212–341
- Zeldin, Theodore (1958). The Political System of Napoleon III. New York: Macmillan & Co Ltd. ASIN B0000CJYLM.
- T. W. Evans,. Memoirs of the Second French Empire.. (New York, 1905)
- Marie-Clotilde-Elisabeth Louise de Riquet, comtesse de Mercy-Argenteau, The Last Love of an Emperor: reminiscences of the Comtesse Louise de Mercy-Argenteau, née Princesse de Caraman-Chimay, describing her association with the Emperor Napoleon III and the social and political part she played at the close of the Second Empire (Doubleday, Page & Co., 1926).
- Anceau, Eric (2008), Napoléon III, un Saint-Simon à cheval, Paris, Tallandier.
- Choisel, Francis (2015), La Deuxième République et le Second Empire au jour le jour, chronologie érudite détaillée, Paris, CNRS Editions.
- Girard, Louis (1986), Napoléon III, Paris: Fayard, ISBN 978-2-01-27-9098-8
- Milza, Pierre (2006), Napoléon III, Paris: Tempus, ISBN 978-2-262-02607-3
- Séguin, Philippe (1990), Louis Napoléon Le Grand, Paris: Bernard Grasset, ISBN 978-2-246-42951-7
- Tulard, Jean (dir.), (1995), Dictionnaire du Second Empire, Paris, Fayard, 1348 p.
- Bresler, Fenton (1999). Napoleon III: A Life. London: Harper Collins. ISBN 978-0-00-255787-0.
- Baguley, David (2000). Napoleon III and His Regime: An Extravaganza. LSU Press. ISBN 978-0807126240.
- Bury, J. P. T. (1964). Napoleon III and the Second Empire. Perennial Library. ASIN B0032OSXA0.
- Case, Lynn M. (1954). French Opinion on War and Diplomacy during the Second Empire. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0374913021.
- Cobban, Alfred (1965). A History of Modern France: Volume 2: 1799–1871. London: Penguin. ASIN B002ND08JA.
- Corley, T. A. B. (1961). Democratic Despot: A Life of Napoleon III. Greenwood Press. ISBN 978-0837175874. Архивирано из оригинала 06. 09. 2019. г. Приступљено 13. 10. 2019.
- Cunningham, Michele (2001). Mexico and the Foreign Policy of Napoleon III. Palgrave. ISBN 978-0333793022. Архивирано из оригинала 22. 12. 2018. г. Приступљено 13. 10. 2019.
- Duff, David (1978). Eugénie and Napoleon III. Collins. ISBN 978-0688033385.
- Gooch, Brison D., ур. (1966). Napoleon III – Man of Destiny: Enlightened Statesman or Proto-Fascist?. Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0232070118.
- Gooch, Brison D., ур. (1969). The Reign of Napoleon III. Rand McNally & Company. ISBN 978-0528665479.
- Guerard, Albert (1947). Napoleon III A Great Life In Brief. Carroll & Graf Pub. ISBN 978-0786706600.
- Guedalla, Philip (1923). The Second Empire. ASIN B00085CK6Y.
- McMillan, James F. (1991). Napoleon III. Profiles In Power. Routledge. ISBN 978-0582494831.
- Markham, Felix (1975). The Bonapartes. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-76928-6.
- Pinkney, David H. (1955). „Napoleon III's Transformation of Paris: The Origins and Development of the Idea”. Journal of Modern History. 27 (2): 125—34. JSTOR 1874987. S2CID 144533244. doi:10.1086/237781.
- Pinkney, David H. (1958). Napoleon III and the Rebuilding of Paris. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00768-7.
- Plessis, Alain (1988). The Rise and Fall of the Second Empire 1852–1871. Cambridge University Press. ISBN 978-0521358569.
- Price, Roger (2002). „Napoleon III: 'hero' or 'grotesque mediocrity'?”. Ур.: Cowling, Mark; Martin, James. Marx's 'Eighteenth Brumaire': (Post)Modern Interpretations. Pluto Press. стр. 145–62. ISBN 978-0745318301.
- Price, Roger (1997). Napoleon III and the Second Empire. Routledge. ISBN 978-0415154338.
- Price, Roger (2007). The French Second Empire: an anatomy of political power. New Studies in European History. Cambridge University Press. ISBN 978-0521036320. Архивирано из оригинала 06. 09. 2019. г. Приступљено 13. 10. 2019.
- Randell, Keith (1991). Monarchy, Republic & Empire. Access to History. Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-51805-2.
- Ridley, Jasper (1980). Napoleon III and Eugenie. Viking. ISBN 978-0670504282.
- Thompson, J.M. (1955). Louis Napoleon and the Second Empire. The Noonday Press. ISBN 978-1104853143. Архивирано из оригинала 06. 09. 2019. г. Приступљено 13. 10. 2019.
- Wawro, Geoffrey (2005). The Franco-Prussian War: The German Conquest of France in 1870–1871. Cambridge University Press. ISBN 978-0521617437.
- Wetzel, David (2001). A Duel of Giants: Bismarck, Napoleon III, and the Origins of the Franco-Prussian War. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0299174941.
- Wetzel, David (2012). A Duel of Nations: Germany, France, and the Diplomacy of the War of 1870–1871. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0299291341.
- Williams, Roger L. (1957). Gaslight and shadow: The World of Napoleon III 1851–1870. New York: Macmillan & Co Ltd. ASIN B001NHPZ72.
- Zeldin, Theodore (1958). The Political System of Napoleon III. New York: Macmillan & Co Ltd. ASIN B0000CJYLM.
Спољашње везе
уреди- Napoleonic ideas. Des idées napoléniennes (1859) at archive.org
- History of Julius Caesar vol. 1 at MOA
- History of Julius Caesar vol. 2 at MOA
- -author= -
- Editorial cartoons of the Second Empire
- Place de la Revolution, Béziers & Napoleon 111
- Maps of Europe covering the reign of Napoleon III (omniatlas)
