Циудад де Мéxицо

Свој главни град Мексиканци најчешће називају Мéxицо или Ел D.Ф.("Ел Де Еффе"). Кад се каже Мексико, уобичајено је да се то односи на град, кад пише Меxицо D.Ф. - Дистрито Федерал ријеч је о федералном дистрикту Федералне државе Мексико. Пуно рјеђе, и готово искључиво у службеним документима или приликама се спомиње Ла Циудад де Мéxицо. Земља, односно држава Мексико је добила име по главном граду али ју њени становници ријетко називају Мéxицо, углавном кажу Ла Репúблица или једноставно Ла Патриа (Домовина). У свијету се често (погрешно) користи енглески назив Меxицо Цитy.^[8][9][10]

Град Мексико се смјестио на јужном завршетку 60 км дуге и 100 км широке Мексичке долине која се налази на просјечно 2.308 м надморске висине и с три стране је окружена брдима, између осталог са вулканима близанцима Попоцатéпетл и Изтаццíхуатл као и Сиерра Невадом. Због таквог положаја је опасност од смога непрекидно врло велика. Федерални дистрикт има површину од 1.479 км². Подручје метрополе "Зона Метрополитана де ла Циудад де Меxицо", у коју поред главног спадају још и 34 друга града из околице, има површину од 4.986 км².^[11][12]

Ово подручје које подсјећа на здјелу је већ је стољећима средиште земље, давно прије него што је могло бити и ријечи о некој мексичкој нацији. Долина је некада била испуњена низом језера али су их Шпањолци углавном исушили. Хтјели су смањити опасност од поплава након љетних киша, и повећати површину за на��ељавање. Међутим, терен је у граду још увијек мекан па град Мексико тоне годишње око 25 цм.

Град Мексико се налази на подручју угроженом потресима. Потреси мањег и средњег интензитета су редовни. 19.рујна 1985. је потрес снаге 8,1 по Рицхтеру са епицентром у федералној држави Мицхоацáн удаљеној око 350 км однио, по званичним подацима, 9.500 људских живота, а 30.000 људи је остало без крова над главом. Према подацима спасилачких екипа број мртвих је био до 45.000 људи. Укупно је оштећено 2.800 тграда, од тога их се 880 срушило. Велики број жртава је био посљедица неквалитетне градње зграда, а мекана подлога града је још допринијела појачању ефекта потреса.

Град Мексико је подијељен на 16 градских округа: Áлваро Обрегóн, Азцапотзалцо, Бенито Јуáрез, Цоyоацáн, Цуајималпа, Цуаухтéмоц, Густаво А. Мадеро, Изтацалцо, Изтапалапа, Магдалена Цонтрерас, Мигуел Хидалго, Милпа Алта, Тлáхуац, Тлалпан, Венустиано, Царранза и Xоцхимилцо.

Захваљујући свом доста високом положају град се налази у подручју умјерене климе. Око поднева је јако вруће само љети, у раздобљу између травња и липња. Од листопада до свибња је сушно а од липња до рујна кишно раздобље кад киша пљушти углавном кратко и снажно.

Просјечна годишња температура износи 16,5° C, а просјечна количина падавина је 894 милиметара. Најтоплији мјесец је свибањ с просјеком од 18,6 °Ц, а најхладнији просинац и сијечањ са 13,8°. Највећа количина кише падне у коловозу, и то око 194 мм, а најмање у сијечњу, само 10 мм.

Према записима Азтека (заправо Мéxица, изговор Мехика), они су основали град 1325. под именом Теноцхтитлан кад се скупина номада са сјевера населила на оток у језеру Теxцоцо. Према њиховој предаји, од Хуитзилопоцхтлиа су добили задатак да заснују град тамо гдје виде орла да сједи на кактусу и једе змију. I нашли су га - на отоку усред језера. Орао, змија и кактус су централни мотив данашње Мексичке заставе.

Стварна повијест насељавања је вјеројатно била ипак мало другачија. Мали отоци на плитком језеру су били на првом мјесту стратешки добро изабран положај, а језеро их је снабдијевало рибама. Како није било довољно земље за обрађивање, градили су сплави (чији су креатори били сусједни Xоцхимилца Индијанци) на које су донијели земљу и на тако направљеним умјетним отоцима узгајали цвијеће и поврће. Отоке, сплави и обалу повезали су низом насипа који су кориштени како за регулирање водостаја језера, тако су могли у случају потребе, и све поплавити. Осим тога, имали су и мостове које су у случају напада могли подићи па тако спријечити непријатеља да дође до њих, али и онемогућити бијег.

Град на отоцима је ускоро имао више од 13 км². Азтеки су ускоро проширили своје подручје власти. Прво су уз помоћ оружја, интрига и мијењањем савезника освојили долину. Већ 100 година прије конквисте Азтеки су владали огромним подручјем, трговина је била добро развијена, а чак су им и врло удаљена подручја плаћала данак.

1519. се Хернан Цортес искрцао са само неколико сторима људи на источној обали и кренуо према Теноцхтитлану. Више околности су му ишле на руку: посједовање ватреног оружја и ефект шока који су на индијанце имали јахачи (коњ је до тада био у тим крајевима непознат, па су коња и јахача сматрали једним бићем), подршка племена с којима су Азтеки били у непријатељству или рату, али и оклијевање њиховог владара Моцтезума II. да им пружи отпор.

Владар Азтека је био мисаон, дубоко религиозан човјек, који је у Цортесу видио бијелог, брадатог бога Qуетзалцоатла који се вратио да испуни једно старо пророчанство. 8.студеног 1519. је пустио Шпањолце у град; истина, са страхом, али уз величанствену добродошлицу. Цортес и његови пратиоци су били запањени погледом на главни град Азтека. Град на језеру са 300.000 становника био је у сваком погледу раван било којем еуропском великом граду тог времена.

Шпањолци су заробили Монтезуму, опљачкали храмове и побили пуно свећеника. Ускоро је градом завладало незадовољство због пасивности њиховог владара и суровости његових гостију и побили су дио Шпањолаца заједно са својим владаром. Према извјешћима Шпањолаца, народ је каменовањем убио Монтезуму кад је покушао спријешити побуну против незваних гостију. Шпањолци су уз велике губитке истјерани из града.

Цортес је с неколицином својих људи успио побјећи, склонити се код савезника у Тлаxцали гдје је саградио нове бродове, реорганизирао своје снаге и након 3 мјесеца опсаде уз помоћ савезничких индијанаца сломио самоубилачки отпор Азтека и освојио град 13.коловоза 1521.

До данас је сјећање на тај пораз болно уписано у повијесно сјећање Мексиканаца. Цортеса ни мало не воле, али једнако тако ни Монтезуму ни Малинцхе, Цортесову преводитељицу, као ни племена која су помогла Цортесу.

Како је морала бити огорчена борба за Тенотицхтлан види се по томе што од некад цватуће метрополе није остало готово ни трага. Један Цортесов пратиоц је записао: "Све што сам тада видио је било згажено и уништено; није остао ни камен на камену".

Шпањолци су побједоносно уништавали сваки траг културе Азтека и градњом цркви и палача на мјестима њихових храмова и зграда покушали уништити и сјећање на њу. Утврдили су се, исушили највећи дио језера Теxцоцо и одавде кренули у освајања далеко на сјевер до подручја данашњих САДа и на југ до Средње Америке.

Град Мексико је 1535. постао главни град поткраља Нове Шпањолске која је обухваћала све Шпањолске провинције у Америци сјеверно од Костарике, карипске отоке и Филипине. Шпањолска колонијална власт трајала је пуних 300 година. Поткрај 17. стољећа, у граду је дјеловало 29 мушких и 22 женска самостана. Школа за Индијанце отворена је 1525., а свеучилиште је осно��ано 1551. године. Град се одликовао најбогатијом књижницом из колонијалног доба. Самостан босоногих кармелићанки у којему је живио и гласовити романописац Матео Алемáн, у 17. стољећу имао је око 12 000 наслова. Прву тискару у Америци отворио је у граду Јуан Цромбергер, син севиљског монополиста Јацоба, заједно с Ломбарђанином Јуаном Паблосом (Гиованни Паоло). Према попису становништва Нове Шпањолске, који је поткраљ дао провести 1794. године, у Циудад де Мéxицу је живјело 135 000 људи.^[13]

1810. је под водством Мигуела Хидалга почео рат за независност, који је побједоносно завршио уласком побуњеника под водством Аугустина де Итрубиде у град 1821.

Тијеком Мексичко-Америчког рата Американци су 1847. освојили град и држали га пет мјесеци окупираним. Затим су градом од 1863. до 1867. владали цар Маxимилиан и француска војска док их из града и цијелог Мексика није 1866 уз помоћ САДа истјерао Бенито Јуарез, који је још 1858. био изабран за предсједника Мексика.

Град се полако ширио изван подручја исушених језера (диктатор Порфирио Диаз је исушио задње остатке језера Теxцоцо), али је положај у више погледа неповољан за развој у модеран град. Недовољно исушене мочваре су биле идеалне за развој маларичних комараца, а из Еуропе су повремено стизале болести које су тешко погађале индијанско становништво. Велики број зграда је све више тонуо у мекану подлогу.

За вријеме револуције је погинуло готово два милиуна људи, а још пуно већи број их је остао без имања и крова над главом. Прилив становника у град је био врло велик. Тисуће очајних људи је долазило у град који се индустијализирао у потрази за послом и бољим увјетима живота. У времену од 1920. до 1940. се број становника удвостручио и нарастао на 1,8 милиона, а социјални су се проблеми заоштрвали.

2.листопада 1968 град је показао своју најокрутнију страну када су на готово 250.000 студената који су демонстрирали против лоших социјалних увјета, биједних увјета образовања и мањка демокрације изашли тенкови и војска. Како је то било само 10 дана прије свечаног отварања Мексичких љетних Олимпијских игара, демонстрације су угушене бруталном силом. Према службеним подацима погинуло је 30, а према изјавама студената више од 500 људи.

1968. је број становника прешао 6 милиона, а годишњи раст од 7% није било могуће слиједити ни градњом кућа, нити си је већина придошлица могла то приуштити, нити је инфрастуктура могла расти таквим темпом. Посљедица таквог вртоглавог раста је стварање сламов дивовских размјера, с кућицама које си људи сами некако склапају. Већина без воде и санитарија. Сваки покушај власти да ситуацију поправе ширењем инфрастуктуе завршава тако, да иза слама, који се некако ријеши, одмах расте идући.

Прометни проблеми су били више него огромни, па је градњом и сталним ширењем мреже подземних жељезница ситуација унеколико олакшана. А раст града, односно броја становника се не зауставља. Према процјенама сваки дан у град стиже нових 1.000 људи. Као најгушће насељено метрополитанско подручје на свијету, град неизбјежно муче многи социјални и структурни проблеми чије рјешење се у блиској будућности уопће не назире.

Од просинца 2000. је предсједник Федералног дистрикта био Андрес Мануел Лопез Обрадор. С тог мјеста је одступио у љето 2005. како би се могао кандидирати 2006. за мјесто Предсједника Мексика. Сматра се, да има изгледа за побједу. Осигурао си је велики углед код грађана значајним социјалним мјерама које су требале ублажити највеће проблеме у великом броју подручја. То га је учинило врло омиљеним политичаром Мексика. Политички га се сврстава у нову јужноамеричку љевицу, којој припадају и предсједници Венецуеле Хуго Цхавез и Бразила Луиз Инацио Лула да Силва.

Казалишна сцена је у граду Мексико врло развијена и има просвјетитељску и друштвено-политичку улогу, презентирану широком лепезом сувремених драматичара. Један од најпознатијих и најважнијих културних центарара у срцу града је 1934. довршени Палациоо де Беллас Артес (палача лијепих умјетности). I национални фолклорни ансамбли са својим представама су значајни дио културне сцене у граду.

Поред казалишта, у граду постоји читав низ музеја од којих свакако треба споменути "Мусео Национал де Антропологиа" (Национални антрополошки музеј) с најважнијом збирком претколумбијанског насљеђа Мексика коју се сматра једном од значајнијих збирки те врсте на свијету.

Мексико је у свијету познат по својој глазбеној традицији. Сходно томе, и град је препун таквих догађања. Врло занимљива приредба се одвија на Плаза Гарибалди. Ту се сваки дан окупе стотине глазбеника који за окладу свирају Мариацхис. Саставе у правилу чини група од четири виолине, три трубе које су у правилу мало по страни, три до четири гитариста и једног пјевача.

Повијесна језгра града је "Трг Устава" или Зоцало. Налази се на мјесту гдје је некада била палача Азтечког владара Моцтезума II. (1465. - 1520.). Окружен је објектима саграђеним између 1573 и 1792. Градска језгра је од 1987. на УНЕСЦОвом попису објеката Свјетског културног насљеђа.

Теотихуацан су ископине остатака града с огромним пирамидама, око 40 км сјевероисточно од града Мексика. То су остатци владајуће културе т.зв. "класичног" раздобља претходника азтечког царства у том подручју. Ту је живјело око 300.000 људи чији се утјецај простирао преко читаве земље и далеко на југ, све до подручја Маyа на полуотоку Yуцатан, па чак до Гватемале.

На врхунцу снаге Теотихуацан је са својих 75 храмова и 600 радионица био, вјеројатно, најмоћније људско насеље претколумбијанског раздобља. Око 200 година пне. саграђена су најважнија обиљежја града, Сунчева пирамида, Мјесечева пирамида и Улица мртвих. Град обухваћа 23 км² од чега само Церемонијални центар има 4 км². Пирамиде су тако дивовске, да их се прије искапања сматрало брдима.

Моћна Сунчева пирамида је најзначајније знамење Теотихуацана. Што се античких грађевина Мексика тиче, њену висину од 70 м надмашује само Цхолула пирамида - а она је у рушевинама. За њену градњу било је употријебљено 2,5 милиона тона и то без кола с котачима или теретних животиња, као и без кориштења металног алата јер ни једно ни друго старе мексичке културе нису познавале. Површина Сунчеве пирамиде је велика готово као и површина Кеопсове пирамиде, но због терасасте грађе и мање стрмине није ни приближно тако висока.

На крају Улице мртвих саграђена је Мјесечева пирамида. Она је мања и саграђена је нешто касније али још у вријеме раздобља Теотихуацана I., и тиме једна од најстаријих у земљи. Како се налази на узвисини, њен врх је готово на истој висини као и врх Сунчеве пирамиде. Начин градње је сличан: четири коса ката на које се долази огромном преградом. Рушевине Теотихуанаца су од 1987 на попису Унесцо-ве листе Свјетског културног насљеђа.

I један парк је на Унесковом попису Свјетског културног насљеђа. То је Xоцхимилцо парк, назван и "пливајући вртови" (на језику Нахуат Xоцхимилцо значи "мјесто гдје расте цвијеће"). 1990. су водени вртови проглашени еко-парком. Ни једна друга градска четврт не подсјећа тако снажно на некадашњи град као Xоцхимилцо са својим пливајућим трговинама, тржницама и бојама. Осим овог, у граду постоји јос низ других паркова, но овај је свакако најпознатији и туристима најпривлачнији.

Више од половине индустријске производње настаје у самом граду или његовој непосредној околици. Ту се производе лијекови, кемикалије, текстил, електроника, челик и прометна средства као и различити прехрамбени производи и производи лаке индустрије.

Господарство главног града је задњих година значајно дерегулирано и приватизирано. Приватне фирме су све доминантније а приводи се крају и приватизација жељезница, зрачних лука и банака. Напредује и либерализација у енергетском сектору, док реформе у подручју Телекомуникација и петрокемије још предстоје. Градска бурза је једна од највећих у Латинској Америци. Господарски раст је око 5% а незапосленост 4%, али упркос тога једна трећина становника живи испод границе сиромаштва.

Међународна зрачна лука Бенито Јуарез је досегла границе свог капацитета, а и налази се унутар граница града. Међутим, још се не назире рјешење односно градња нове зрачне луке.

• Интернетпрäсенз дер Стадт Архивирано 2002-08-08 на Либрарy оф Цонгресс-у
• Тоурисмусбüро дер Стадт Архивирано 2013-12-17 на Wаyбацк Мацхине-у
• Гоетхе-Институт Меxико-Стадт
• Стадтфüхрер Архивирано 2014-02-18 на Wаyбацк Мацхине-у
• Роутенпланер дес öффентлицхен Веркехрс ин Меxико-Стадт
• [[хттпс://wеб.арцхиве.орг/wеб/20030813151806/хттп://хомепаге.мац.цом/хелипилот/ПхотоАлбум20.хтмл Архивирано 2003-08-13 на Wаyбацк Мацхине-у Луфтауфнахмен дер Хауптстадт}}
• Wелтен дер Кунст: Меxико
• Билдер вон Меxико-Стадт
• Меxико-Стадт Wерден унд Трансформатион еинер Мегастадт Архивирано 2010-09-20 на Wаyбацк Мацхине-у