Рат с Арбанасима

Ми смо били противу ратничког наступања на Арбанасе из два разлога: прво, то је завојевачки ратни поход противу којега се мора бунити свака здрава свест; друго, напад на Арнауте ствара нам једну несрећу, копа јаз између два народа, који су чак у извесиим крајевима и измешани врло јако, изазива непријатељство које ће нас врло скупо коштати. А свега тога није ни требало ни морало бити, да је било иоле памети и да представништво наше буржоазије, влада, није у својим поступцима била заслепљена освајачком жеђу и агресивним апетитом наше буржоазије, која, лишена сваких националних обзира, тражи само што више територија, што више пијаца, што веће произвођачке и потрошачке масе које ће експлоатисати.

У освајачком походу није се, у први мах, наишло на организовани отпор Арбанаса. Осим нешто отпора што су га на уласку на Косово дали они који су добро запамтили поступање српских управљача још 1878. год. — јер су то, махом, исељеници из оних крајева које је тада Србија заузела, — Арбанаси су се свуда испред српске војоке повлачили. Отворених битки није било, али су зато после настале оне борбе које су у тим кршевима одомаћене и које су до недавно и код Црногораца биле у употреби. А те ће нас борбе далеко одвести и створити непремостив амбис измећу два народа који су могли братски живети, наслањати се један на другога и заједнички се бранити од заједничке опасности.

У томе је дошло и питање о аутономији Арбаније. Ствар је готова, Арбанаси се спасавају заузимањем Аустро-Угарске, која је истакла захтев и извојевала га: да Арбанија буде аутономна. Та околност ће још већма потпирити мржњу Арбанаса према нама; рећи ће: Србија нас је хтела покорити и уништити, а Аустрија нас је спасла! Стога ће они утолико више бити још и оруђе Аустрије против Србије.

Додуше, српски званични кругови покушавају доказивати како Арбанаси неће аутономну Арбанију, него желе да их поделе балканоки „савезници". Из Драча је 15. ов. м. стигао и један телеграм који то наглашава, а који дословно гласи:

„Народ из два највећа среза у округу драчком послао је данас Конференцији амбасадора у Лондон телеграм у коме протестује противу аутономије Арбаније. У истом смислу послао је данас и народ из села која се налазе у околини Кроје, старе арбанашке престонице. Исте такве телеграме послали су још раније Конференцији амбасадара у Лондон становници муслиманске, католичке и православне вере из вароши Драча, Тиране, Кроје, Каваје, Елбасана и њихових околина.“

Кад би чак ове представке и одговарале стварном расположењу Арбанаса, оне долазе доцкан, понеари: ствар о образовању засебне државе њихове је свршена, сад се само ради око утврђивања граница њезиних. Ми смо, међутим, у праву сумњати да су те представке израз стварног расположења арбанашкога. Напротив, Арбанаси су одавна показивали жељу за аутономијом и због тога су толике буне дизали.

Они су ту тежњу своју желели и хтели извести у споразуму са Србима и уз њихову помоћ. Стога је 1804. год. у нашем устанку за ослобођење било Арбанаса а на освојењу Београда 1806. год. чули су се и њихови борбени поклици, као и усклици на свима језицима Балканског полуострва. Шездесетих и седамдесетих година прошлога века њихови племенски представници показивали су пуно усрдности за заједнички рад и кооперацију са Србима. Чак и после 1878. год., кад се српска управа према њима показала крајње дивљачки, чак и после једне антисрпске агитације коју је Аустрија међу Арбанасима систематски водила, Арбанаси су у два маха, својом сопственом иницијативом, показали да са Србијом желе заједнице. Ево за то и доказа.

II

Пре 10 година су, управо 1903, Аустрија и Италија закључиле међу собом уговор о подели „сфера утицаја" у Арбанији и истакле аутономију Арбаније, под њиховим протекторатом, као најзгодније решење Арбанашког питања за колонијалне интересе Аустрије и Италије, а пре 9 година су Арбанаси, из сопствених побуда и без икаквога мига из Београда, послали у Београд једну своју делегацију и тражили ту заједницу, чак заједницу која Србију не би много ангажовала. Арбанаси су на своју сопствену снагу рачунали за своје ослобођење; од Србије су тражили само наклоности, готовости за заједнички рад пошто се ослободе и моралне памоћи око њихових напора за конституисање националне државе.

Колико су озбиљно и искрено они били расположени за заједницу са Србијом, утврђује тај факт: да су делегати тражили да им се намени један српски принц за државног поглавицу. Они ду му били донели два пара скупоценог и живописног одела арбанашког и оружје арбанашко. Са тим оделом и оружјем и под белим арбанашким кечетом одређени се принц фотографисао, и делегација је са тим фотографијама отишла носећи уверење: да је са Србијом заједница постигнута.

Ми нимало си��патија немамо за монархију ни за принчеве уопште, па нимало симпатија немамо ни према томе што би један српски принц био државни поглавица арбанашки. Али се са фактом има рачунати: у томе моменту Арбанаси нису могли замислити какав други облик осим монархистички, и онда су тражили поглавицу својој будућој монархији. За нас је овде најглавнија друга једна околност, наиме: да су Арбанаси тражили заједницу са Србијом, да су је тражили из сопствених побуда, искрено и без икаквих прљавих шпекулација и, најзад, да им је та заједница обећана, да су поклони од њих примљени и да се један принц као Арбанас сликао, па су те слике делегацији дате као доказ да је споразум постигнут.

Што даљи рад с Арбанасима није настављен? Што се везе с њима нису одржавале? Што су од стране српске владе симпатично поздрављени младотурски војни походи који су одашиљани да се арбанашки устанци у крви угушују?

Најзад, кад су у лето прошле године Арбанаси отпочели дизати устанке за своју аутономију, опет су се обратили Србији за заједнички рад. Ено живих првака њихових, који чак нису хтели избегнути онда кад је у њихове крајеве српска војска као завојевачка улазила, који ће потврдити: да је измећу њих и г. Пашића утврђен уговор да Србија помогне Арбанији да дође до своје самосталности, а Арбанија за тим да помаже Србију за њену одбрану од напада северног суседа. Ради тога је Арбанасима раздато у Прокупљу и Куршумлији 60.000 пушака с потребном муницијом.

Али кад је Турској објављен рат, онда су Арбанаси третирани као непријатељи.

Нека нам се не прича: како је то дошло због тога што су Арбанаси дали отпора на Мердарима! Још пре те битке су комите пуштене да изврше напад на Арбанасе и да им даду знак: како се према њима наступа као према непријатељима, а не као савезницима. А кад се такав знак да, онда није никакво чудо што су се они ставили у одбрамбени положај.

Пошто је, на тај начин, пресечен сваки споразумни рад с Арбанасима и пошто је према њима предузет један безобзиран завојевачки поход, онда се низало оно што је природна последица завојевања: Арбанаси су се спорадично светили за палу крв, а њима се на то одговарало уништењем села и убијањем у маси!

Тако су управљачи Србије силом отерали Арбанасе у наручја Аустрије и Италије, мада су они желели да се аустроугарско-италијаноког загрљаја спасу и да са Србијом вежу чвршћи и трајнији савез.

Али сад, кад виде да је Арбанија као засебна држава свршен факт, требало би да наши управљачи не само увиде овоју неопростиву погрешку него и да покушају покајати је на тај начин што би створили погодбе да се Србија и Арбанија приближе, да отпочну заједнички рад, да створе интимнији савез, економски и политички.

Дабогме, сад је, после свега овога шта су они с Арбанасима починили, тај рад отежан. Али, ипак, он није немогућ. Арбанасима, који толико времена раде за своју самосталност и који су ради тога крваве устанке дизали, није врана мозак попила: искрено желећи својој земљи и своме народу самосталности, они ће прихватити икрену комбинацију балканске заједнице, која их не би потчинила коме балканском завојевачу а која би им пружала јемства да не постану плен калиталистичких разбојникиа, Аустрије и Италије.

Србија, а с њом и остале балканске државе, треба да поставе искрене, поштене, часне и чврсте основе балканске заједнице, а да би, тада, и Арбанија таквој заједници пришла, ван сваке је сумње. У таквој заједници, је за све балканске народе јемство самосталности њихове, па и за Арбанасе. Без те заједнице ћемо сви пропасти, неки пре а неки после, па ће пропасти и Арбанаси. Одвојени, поцепани, суревњиви и непријатељски једни према другима расположени, ми ћемо на Балкану узајамно једни другима копати гроб — за туђ рачун.

Извор: „Радничке новине", бр. 26, 27, 28. фебруар и 1. март 1913.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.