Ustav Kraljevine Srbije (1903)

USTAV ZA KRALjEVINU SRBIJU

(PROGLAŠEN 5. JUNA 1903 G., OBNARODOVAN U SRPSKIM NOVINAMA 7. JUNA 1903 G., ZBORNIK LVIII, 552).

Član 1.

Kraljevina je Srbija nasledna ustavna Monarhija s Narodnim Predstavništvom.

Član 2.

Grb je Kraljevine Srbije dvoglavi beli orao na crvenom štitu s krunom kraljevskom.

Vrh obe glave dvoglavoga beloga orla stoji kruna kraljevska; a ispod svake kandže po jedan krinov cvet. Na prsima mu je grb Kneževine Srbije »beo krst na crvenom štitu sa po Jednim ognjilom u svakom uglu krsta.«

Narodne su boje: crvena, plava i bela.

Član 3.

Državna je vera u Srbiji istočno-pravoslavna.

Srpska je Crkva aftokefalna. Ona ne zavisi ni od koje strane crkve; ali održava jedinstvo u dogmama s Istočnom Vaseljenskom Crkvom.

Član 4.

Državna oblast Kraljevine Srbije ne može se ni otuđiti ni razdvojiti.

Ona se ne može ni smanjiti ni razmeniti bez pristanka Velike Narodne Skupštine. Ali u slučajima ispravke nenaseljenih granica od manje važnosti dovoljan je pristanak obične Narodne Skupštine.

Član 5.

Kraljevina Srbija deli se na okruge, okruzi na srezove, a srezovi na opštine.

Član 6.

Kako se dobiva i gubi srpsko građanstvo; kakva prava ono daje i kako ta prava prestaju određuje se ovim Ustavom i Zakonima.

Član 7.

Svi su Srbi pred zakonom jednaki.

Član 8.

Građanima srpskim niti se mogu davati, niti priznati titule plemićstva.

Član 9.

Lična sloboda ujemčava se ovim Ustavom.

Niko ne može biti uzet na odgovor, sem u slučajima koje je zakon predvideo i načinom kako je zakon odredio. Niko ne može biti pritvoren, niti inače lišen slobode, bez pismenog i razlozima potkrepljenog rešenja istražne vlasti. Ovo rešenje mora se saopštiti licu koje se pritvara, u samom času pritvaranja. Samo kad je krivac uhvaćen na delu može se odmah pritvoriti, ali mu se opet rešenje o pritvoru mora saopštiti najdalje za 24 časa od kako je pritvoren.

Protiv rešenja o pritvoru ima mesta žalbi prvostepenome sudu. Ako pritvoreni ne izjavi ovu žalbu za tri dana od kako mu je rešenje o pritvoru saopšteno, onda najdalje za 24 časa posle toga roka mora istražna vlast poslati predmet sudu i bez žalbe. Sud mora u roku od 24 časa od kako je predmet primio izdati svoje rešenje, kojim rešenje istražne vlasti o pritvoru osnažava ili uništava. Ovo je sudsko rešenje izvršno.

Organi vlasti koji bi skrivili protiv ovih odredaba kazniće se za nezakono lišenje slobode.

Zakoni će odrediti u kojim će slučajima sud biti dužan da pritvorenoga pusti na slobodu bez jemstva, ili na jemstvo, lično ili novčano.

Član 10.

Nikom ne može suditi nenadležan sud.

Član 11.

Niko ne može biti suđen dok ne bude nadležno saslušan, ili zakonim načinom pozvan da se brani.

Član 12.

Kazna se može ustanoviti samo zakonom n primeniti jedino na dela za koja je zakon u napred rekao da će se tom kaznom kazniti.

Član 13.

Smrtna se kazna ukida za čisto političke krivice.

Izuzimaju se slučajevi izvršenja ili pokušaja atentata na ličnost Vladaočevu i na članove Kraljevskog Doma, za koje je određena smrtna kazna u Krivičnom Zakoniku.

Izuzimaju se sem toga i slučajevi u kojima je uz čisto političku krivicu učinjeno još neko kažnjivo delo, za koje je u Krivičnom Zakoniku određena smrtna kazna, a takođe i slučajevi koje vojni zakoni kazne smrtnom kaznom.

Član 14.

Srpski građanin ne može biti prognan iz zemlje. On se ne može proterivati ni u zemlji iz jednog mesta u drugo, izuzev slučaje koje je zakon izrečno predvideo.

Član 15.

Stan je nepovredan.

Vlast ne može preduzeti nikakvo pretresanje ni istraživanje u stanu srpskih građana, osim u slučajima koje je zakon predvideo i načinom kako je zakon propisao.

Pre pretresa dužna je vlast predati licu čiji se stan pretresa pismeno rešenje istražne vlasti, na osnovu kojega ve preduzima pretres, Protiv ovog rešenja ima mesta žalbi prvostepenome sudu. Ali žalba ne zadržava izvršenje pretresa. Pretres će se vršiti uvek u prisustvu dva srpska građanina.

Odmah po svršenom pretresu vlast je dužna predati licu čiji je stan pretresan uverenje o ishodu pretresa i potpisani spisak stvari oduzetih radi dalje istrage.

Član 16.

Svojina je nepovredna, ma kakve prirode bila.

Niko ne može biti prinuđen da svoje dobro ustupi na državne ili druge javne potrebe, niti se pravo privatne svojine može radi toga ograničiti, osim gde zakon to dopušta i uz naknadu po zakonu.

Član 17.

Kazna oduzimanja imanja (konfiskacija) ne može se ustanoviti.

Ali mogu se oduzeti pojedine stvari, koje su ili proizvod kažnjnvoga dela, ili su kao oruđe za to poslužile, ili su bile namenjene da posluže.

Član 18.

Sloboda je savesti neograničena. Sve priznate vere slobodne su i stoje pod zaštitom zakona, u koliko vršenje njihovih obreda ne vređa javni red ili moral.

Član 19.

Zabranjuje se svaka radnja upravljena protiv istočno-pravoslavne vere u Srbiji (prozelitizam).

Član 20.

Srpski se građani ne mogu osloboditi svojih građanskih i vojnih dužnosti pozivajući se na propise svoje vere.

Član 21.

Nastava je slobodna, u koliko njezino vršenje ne bi vređalo javni red i moral.

Osnovno je školovanje obavezno. Ono je besplatno u javnim osnovnim školama.

Član 22.

Svaki Srbin ima pravo da u granicama zakona iskaže svoju misao: govorom, pismeno, štampom ili u slikama.

Štampa je slobodna.

Ne može se ustanoviti ni cenzura ni kakva druga preventivna mera koja sprečava izlazak, prodaju ili rasturivanje spisa i novina.

Za izdavanje novina nije potrebno prethodno odobrenje vlasti.

Od pisca, urednika, izdavaoca ili štampara neće se tražiti nikakvo jemstvo (kaucija).

Novine i druge štampane stvari mogu se zabraniti (uzaptiti) samo ako sadrže: uvredu Kralja i Kraljevskog Doma, ili uvredu stranih vladalaca i njihovih domova ili poziv građana da ustaju na oružje. Ali i u tim slučajima vlast je dužna za 24 časa po izvršenju zabrane sprovesti delo sudu, a ovaj je dužan takođe za 24 časa osnažiti ili poništiti zabranu. U protivnom slučaju smatra se da je zabrana dignuta.

Štampa ne može nikad biti podvrgnuta administrativnim opomenama.

Svake novine moraju imati odgovornog urednika koji uživa građanska i politička prava.

Pisac je odgovoran za spis. Kad je pisac nepoznat, ili kad ne stanuje u Srbiji, ili je nesposoban za odgovornost, odgovorni su urednik, ili štampar, ili rasturač.

Član 23.

Nepovredna je tajna pisama i telegrafskih depeša, osim u slučaju krivične istrage i u slučaju rata.

Zakon će odrediti koji državni organi odgovaraju za povredu tajne pisama i telegrafskih depeša.

Član 24.

Srpski građani imaju pravo skupljati se mirno i bez oružja u zborove, upravljajući se pri tome po zakonu.

Za držanje zbora u zatvorenom prostoru nije potrebna prijava vlasti. Za zborove pod vedrim nebom, koji podleže naročitim zakonima i uredbama, mora se prethodno vlast izvestiti.

Član 25.

Srpski građani imaju pravo udruživati se u celjima koje nisu protivne zakonu.

Ovo pravo ne može se potčiniti nikakvoj preventivnoj meri.

Član 26.

Svaki Srbin ima pravo obraćati se u svoje ime zemaljskim vlastima molbom koju može potpisati jedan ili više njih. A kao celina mogu podnositi molbe samo nadleštva i pravna lica.

Član 27.

Svaki Srbin ima pravo da se žali protiv nezakonitih postupaka vlasti.

Ako viša vlast nađe da je žalba neosnovana dužna je izvestiti žalioca u svome rešenju o razlozima sa kojih mu žalbu ne uvažava.

Član 28.

Svaki Srbin ima pravo da neposredno i bez ičijeg odobrenja tuži sudu državne činovnike i zvaničnike kao i predsednike opština, kmetove i opštinske zvaničnike, ako su oni u svojem službenom radu povredili njegova prava.

Za Ministre, sudije i vojnike pod zastavom važe naročite odredbe.

Član 29.

Svakome je srpskom građaninu slobodno da istupi iz srpskog građanstva, pošto ispuni obaveze vojne službe i druge dužnosti koje bi imao spram države ili spram privatnih lica.

Član 30.

Stranci koji se nalaze na srpskom zemljištu uživaju zaštitu srpskih zakona što se tiče njihove ličnosti i njihovoga imanja. Ali oni su dužni podnositi terete opštinske i državne, u koliko se tome ne protive međunarodni ugovori.

Član 31.

Zabranjuje se izdavanje čisto političkih krivaca

Član 32.

Sve državne vlasti vrše se po odredbama ovoga Ustava. Ustav se ne može obustaviti ni u celini ni u pojedinim delovima.

Član 33.

Zakonodavnu vlast vrše Kralj i Narodno Predstavništvo zajednički.

Član 34.

Pravo predlaganja zakona pripada i jednome i drugome činiocu zakonodavne vlasti.

Član 35.

Za svaki zakon potreban je pristanak oba činioca zakonodavne vlasti.

Član 36.

Zakon nema povratne sile na štetu prava stečenih ranijim zakonima.

Član 37.

Obavezno tumačenje zakona pripada samo zakonodavnoj vlasti.

Član 38.

Izvršnu vlast ima Kralj. On je vrši preko svojih odgovornih ministara po odredbama ovoga Ustava. Ministre postavlja i razrešava Kralj.

Član 39.

Sudsku vlast vrše sudovi. Njihova rešenja i presude izriču se i izvršuju u ime Kralja a na osnovu zakona.

Član 40.

Kralj je poglavar države. On ima sva prava državne vlasti, i izvršuje ih po odredbama ovoga Ustava.

Kraljeva je ličnost neprikosnovena. Kralju se ne može ništa u odgovornost staviti, niti Kralj može biti tužen.

Član 41.

Kralj i Njegov Dom moraju biti istočno-pravoslavne vere.

Član 42.

Kralj je zaštitnik sviju priznatih veroispovesti u Srbiji.

Član 43.

Kralj potvrđuje i proglašuje Zakone. Nikakav Zakon ne može važiti dokle ga Kralj ne proglasi.

Član 44.

Naslednik Prestola i ostali članovi Kraljevskog Doma ne mogu stupiti u brak bez dopuštenja Kraljevog.

Član 45.

Kralj postavlja sve državne činovnike. U njegovo ime i pod njegovim vrhovnim nadzorom vrše svoju vlast sva zemaljska nadleštva.

Član 46.

Kralj je vrhovni zapovednik sve zemaljske sile.

Član 47.

Kralj daje vojne činove prema odredbama zakona.

Član 48.

Kralj daje zakonom ustanovljene ordene i druga odličja.

Član 49.

Kralj ima pravo kovanja novca prema zakonu.

Član 50.

Kralj ima pravo amnestije.

Član 51.

Kralj ima pravo pomilovanja u krivičnim delima. On može dosuđenu kaznu krivcu preobratiti u kaznu drugog blažeg roda, ili mu je smanjiti, ili sa svim oprostiti.

Prekidanja istrage i suđenja u toku (abolicie) kod nepolitičkih krivaca ne može biti.

Član 52.

Kralj zastupa zemlju u svima odnosima sa stranim državama. On oglašuje rat, zaključuje ugovore mira, saveza i druge, i saopštava ih Narodnoj Skupštini u koliko i kad interesi i sigurnost zemlje to dopuštaju.

Ali trgovački ugovori i ugovori za izvršenje kojih se ište kakvo plaćanje iz državne kase, ili izmena zemaljskih zakona, ili kojima se ograničavaju javna ili privatna prava srpskih građana, vrediće tek pošto ih odobri Narodna Skupština.

Član 53.

Kralj stalno stanuje u zemlji.

Kad bi Kralj, po potrebi, otišao za neko vreme iz zemlje, zastupa ga po pravu u vršenju ustavne Kraljevske vlasti Naslednik Prestola, ako je punoletan. Ako Naslednik Prestola nije punoletan, ili ako je sprečen da zastupa Kralja, vršiće ustavnu vlast Kraljevsku Ministarski Savet po uputstvima koja mu Kralj daje u granicama Ustava.

Član 54.

Kralj saziva Narodnu Skupštinu u redovan ili vanredan saziv.

On otvara i zaključuje sednice Narodne Skupštine lično, Prestonom Besedom, ili, preko Ministarskog Saveta, poslanicom ili ukazom. I Prestonu Besedu, i poslanicu, i ukaz premapotpisuju svi ministri.

On ima pravo da odlaže sednice Narodne Skupštine, ali to odlaganje ne može biti duže od dva meseca, niti se može ponoviti u istom sazivu bez pristanka Narodne Skupštine.

On ima pravo da raspusti Narodnu Skupštinu, ali akt raspusta mora sadržavati naredbu za nove izbore, u najdaljem roku od dva meseca i naredbu za saziv Narodne Skupštine najdalje za tri meseca od dana raspusta. Ukaz o raspuštanju Skupštine premapotpisuju svi ministri.

Član 55.

Kralj ne može biti u isto vreme poglavar druge koje države bez pristanka Velike Narodne Skupštine.

Član 56.

Ni jedan akt Kraljev, koji se odnosi na državne poslove, nema snage niti se sme izvršiti, ako ga nije premapotpisao nadležni ministar, koji je samim tim za nj odgovoran.

Član 57.

U Srbiji vlada Kralj Petar I iz dinastije Karađorđeve.

Kralja nasleđuje njegovo muško potomstvo iz zakonitoga braka po redu prvorođenja. Ako Kralj ne ostavi muškog potomstva, nasledstvo Prestola prelazi na pobočnu liniju u muškome potomstvu po istome redu prvorođenja.

Član 58.

Kralj i Naslednik Prestola punoletni su kad navrše osamnaest godina.

Član 59.

U slučaju smrti Kraljeve Naslednik Prestola, ako je punoletan, prima odmah vladu kao ustavni Kralj. Svoje stupanje na presto Kralj objavljuje narodu proklamacijom.

On saziva tada Narodnu Skupštinu u roku od deset dana posle objave smrti preminulog Kralja, da pred njom položi Ustavom propisanu zakletvu.

Ako je Narodna Skupština ranije raspuštena a nova nije još izabrana, saziva se stara Narodna Skupština da izvrši taj zadatak.

Ove ustavne odredbe vrede i za slučaj kad Kralj za života preda presto svojem Nasledniku.

Član 60.

Primajući vlast Kraljevsku u svoje ruke, Kralj, polaže pred Narodnom Skupštinom zakletvu koja ovako glasi:

»Ja (ime), stupajući na Presto Kraljevine Srbije i primajući Kraljevsku vlast, zaklinjem se svemogućim Bogom i svim što mi je najsvetije i najmilije na ovome svetu, da ću čuvati nezavisnost Srbije i celinu državne oblasti, da ću zemaljski Ustav nepovredan održati, da ću po njemu i zakonima vladati, i da ću u svima mojim težnjama i delima dobro naroda predočima imati. Izričući svečano ovu moju zakletvu pred Bogom i narodom, prizivam za svedoka Gospoda Boga, kome ću odgovor davati na strašnome njegovome sudu. Tako mi Gospod Vog pomogao! Amin!«

Član 61.

Ako u slučaju smrti Kraljeve Naslednik Prestola nije punoletan, ustavnu vlast Kraljevsku vršiće do njegovog punoletstva Kraljevsko Namesništvo, sastavljeno od tri lica.

Član 62.

Namesnike Kraljevske bira Narodna Skupština, naročito sazvana toga radi, između šest lica koja je preminuli Kralj u svojem testamentu naznačio za kandidate namesničke.

Taj testamenat će Kralj svojeručno napisati i potpisati. Njega ne premapotpisuju ministri. Na poleđini njegovoj se potpisuju svi članovi Ministarskog Saveta kao svedoci.

Testamenat je napisan u tri primerka, od kojih je svaki pod pečatom Kraljevim. Jedan od njih predaje se na čuvanje Državnom Savetu, drugi Kasacionom Sudu, a treći čuvaru državnog pečata.

Član 63.

Ako Kralj nije testamentom naznačio kandidate za namesnike, sazvaće se Velika Narodna Skupština da izabere Kraljevsko Namesništvo. Velika Narodna Skupština saziva se tada najdalje za mesec dana po smrti preminulog Kralja.

Član 64.

Namesnici mogu biti samo oni srpski građani po rođenju, vere istočno-pravoslavne, koji uživaju sva građanska i politička prava, koji imaju 40 godina i koji su ministri ili državni savetnici, ili generali, ili poslanici akreditovani kod stranih dvorova, ili su to bili.

Član 65.

Izbor Namesnika vrši se uvek tajnim glasanjem.

Član 66.

Civilna lista Kraljeva određuje se zakonom. Jednom određena civilna lista ne može se povisiti bez pristanka Narodne Skupštine, ni smanjiti bez pristanka Kraljevog.

Svaki će namesnik primati za vreme vršenja svoje namesničke dužnosti po 60.000 dinara godišnje iz Kraljeve civilne liste.

Član 67.

Pre nego što uzmu Kraljevsku vlast u svoje ruke, namesnici će pred onom Skupštinom koja ih je izabrala položiti zakletvu: da će Kralju verni biti i da će vladati po Ustavu i zakonima zemaljskim. Oni će za tim objaviti narodu proklamacijom da su u ime Kralja primili vlast Kraljevsku u svoje ruke.

Član 68.

Za vreme maloletstva Kraljevog ne može se učiniti nikakva promena u Ustavu.

Član 69.

Ako bi Kralj bio sprečen da vrši Kraljevsku vlast, u njegovo će ime vladati Naslednik Prestola ako je punoletan. Ali ako je Naslednik Prestola maloletan, Kralj može naimenovati privremene namesnike.

Član 70.

Ako bi Kralj za svojeg života preneo svoju vlast na svojega maloletnoga naslednika, on ima prava, da sam u isto vreme naimenuje tri Kraljevska Namesnika. Za namesnike tako naimenovane vrede sve odredbe ovoga Ustava koje se odnose na namesnike što ih bira Narodna Skupština.

Član 71.

U slučaju da koji član namesništva umre ili tako oboli da po uverenju tri lekara, koje Državni Savet odredi na poziv ona druga dva namesnika i u dogovoru sa njima, ne bi mogao više nikako svoju dužnost vršiti, ili najzad ako da ostavku, druga će dva namesnika otpravljati državne poslove do prvoga sastanka Narodne Skupštine koja bira trećeg namesnika.

Ako bi pak jedan od trojice namesnika imao preku potrebu da za neko vreme otide iz zemlje, dva druga namesnika moći će za vreme njegovog odsustva otpravljati državne poslove. Ali u tom slučaju ovaj će biti dužan da svojim drugovima ostavi pismenu izjavu, da u napred pristaje na sve što bi oni učinili u krugu Ustavom im propisane vlasti.

U svakoj od ovih prilika obnarodovaće se odmah uzrok sa kojeg će samo dva namesnika otpravljati vlast Kraljevsku.

Član 72.

O vaspitanju maloletnoga Kralja staraće se namesnici.

O imanju maloletnoga Kralja brinuće se staratelji koje preminuli Kralj postavlja u svojem testamentu, ili koje imenuju namesnici u dogovoru sa Državnim Savetom, ako ih preminuli Kralj nije postavio.

Član 73.

Ako Kralj ne bi po smrti svojoj ostavio muškoga potomstva, ali bi Kraljica u vreme smrti njegove oila trudna, vršiće do njezinoga porođaja Kraljevsku vlast kao privremeni namesnici: Predsednik Državnog Saveta, Predsednik Kasacionog Suda i Minnstar Pravde.

Član 74.

U svima slučajima u kojima prema odredbama ovoga Ustava imaju da se izberu Kraljevi Namesnici, Ministarski Savet će privremeno vršiti pod svojom odgovornošću ustavnu vlast Kraljevsku.

Ministarski će Savet biti tada dužan da odmah objavi narodu proklamacijom da je i usled čega je prihvatio vladu.

Član 75.

U slučaju kad Presto prema odredbama ovoga Ustava ostane bez naslednika, Ministarski će Savet uzeti Kraljevsku vlast u svoje ruke.

On je tada dužan da, najdalje za mesec dana od dana smrti Kraljeve, sazove Veliku Narodnu Skupštinu koja će rešiti o prestolu.

Član 76.

Narodno je Predstavništvo Narodna Skupština.

Narodna je Skupština Obična i Velika.

Član 77.

Narodnu Skupštinu sastavljaju poslanici koje narod slobodno bira po odredbama ovoga Ustava.

Član 78.

Izbori su narodnih poslanika neposredni. Glasanje je tajno i vrši se kuglicama.

Član 79.

Svaki okrug bira onoliko poslanika koliko dolazi na njega po broju poreskih glava. Na svakih 4.500 poreskih glava dolazi po jedan poslanik. Ako višak poreskih glava u jednome okrugu prelazi 3.000 biraće se u njemu još jedan poslanik.

U ovaj broj poslanika koje bira okrug ulaze i oni poslanici za koje član 99. ovoga Ustava iziskuje naročite uslove.

Član 80.

Koliko je u kojem okrugu poreskih glava, i koliko poslanika on ima da bira prema odredbama ovoga Ustava, odrediće za svake opšte izbore jedan naročiti odbor sastavljen od predsednika Državnog Saveta, predsednika i oba potpredsednika poslednje Skupštine, i predsednika Kasacionog Suda.

Član 81.

Varoš Beograd bira četiri poslanika, varoši: Niš i Kragujevac po dva, a varoši: Aleksinac, Valjevo, Vranje, Gornji Milanovac, Zaječar, Jagodina, Knjaževac, Kruševac, Loznica, Leskovac, Negotin, Paraćin, Pirot, Požarevac, Prokuplje, Svilajinac, Smederevo, Ćuprija, Užice, Čačak i Šabac, svaka po jednog poslanika.

Član 82.

Svaki narodni poslanik predstavlja ceo narod, a ne samo one koji su ga izabrali.

Član 83.

Birači ne mogu davati ni narodni poslanici primati zapovedna i obavezna uputstva.

Član 84.

Pravo biračko ima svaki rođeni ili prirođeni Srbin, koji je navršio 21. godinu, i koji plaća državi najmanje 15 dinara neposredne poreze na godinu, računajući tu i stalni državni prirez.

Zadrugari, koji su navršili 21. godinu, imaju pravo biranja ma koliku neposrednu porezu plaćali.

Član 85.

Svaki birač ima pravo da bira samo na jednome mestu, i to u onome izbornom okrugu u kojem je kao birač upisan.

Član 86.

Oficiri aktivni i u nedejstvu, i vojnici pod zastavom, ne mogu glasati.

Član 87.

Privremeno gube biračko pravo:

1. koji su osuđeni na robiju, dok se ne povrate u prava;

2. koji su osuđeni za prestupe na gubitak građanske časti, za vreme dok traje ta kazna;

3. koji su u zatvoru ili pritvoru za zločinstva ili prestupe pomenute u tačkama 1. i 2.;

4. koji su sudskom presudom osuđeni što su zloupotrebom svoje vlasti, pretnjom, poklonom ili obećanjem poklona radili za sebe ili za drugoga da bude izabran za poslanika, a takođe i oni, koji su osuđeni za prodaju svojeg glasa. Gubitak traje za vreme dokle je sudska presuda odredila;

5. koji su pod stecištem;

6. koji su pod starateljstvom;

7. koji su bez dopuštenja srpske vlade stupili u službu strane države;

8. koji su kao pristalice nepriznatih vera osuđeni za nevršenje građanskih i vojnih dužnosti, za vreme koje je odredila sudska presuda.

Član 88.

Svi birači jednog okruga sastavljaju jedno izborno telo, i glasaju ne za pojedine kandidate, već za celu kandidatsku listu. Istim načinom biraju i one varoši u kojima se bira više od jednog poslanika.

Član 89.

U okruzima će se glasanje vršiti na više mesta, prema odredbama izbornog zakona. Varoši će se takođe moći prema potrebi zakonom podeliti na više odeljaka za glasanje.

Član 90.

Na svakom mestu gde se vrši glasanje biće obrazovan birački odbor, sastavljen od jednog opštinskog odbornika, kojeg je opštinski odbor izabrao, jednog predstavnika svake biračke liste, i jednog lica, koje je svršilo fakultet, a u nedostatku ovih, lica koje je svršilo stručnu školu.

Član 91.

U svakom glavnom okružnom mestu kao i u varošima što biraju više od jednog poslanika, obrazovaće se glavni birački odbor koji prikuplja sve glasove, prebrojava ih, proglašuje rezultat izbora i daje poslanička punomoćstva.

U tom će odboru predsedavati jedan od članova Državnog Saveta ili Kasacionog Suda, određen kockom; a njegovi su članovi: predsednik mesnog opštinskog odbora, jedan član Apelacionog Suda ili predsednik Prvostepenog Suda, i po dva predstavnika svake biračke liste.

Član 92.

U svakom okrugu sto birača, a u svakoj varoši što bira više od jednoga poslanika pedeset birača, imaće prava da postave svoju biračku listu. Na svakoj listi moraće da bude zapisano toliko imena koliko poslanika bira dotični okrug ili varoš. Lista će nositi ime onoga kandidata koji je na njoj prvi zapisan. Takva će lista imati svoju kutiju na svakome mestu gde se vrši glasanje.

Celokupan broj birača koji su glasali, podeljen brojem poslanika koji ima da izbere dotično izborno telo, daće količnik glasova prema kome se svakoj listi dosuđuje srazmeran broj poslaničkih mesta. Svaka će lista dobiti toliko poslaničkih mesta, koliko se puta količnik sadrži u glasovima koje je ona dobila.

U svakoj listi količnik će se pridavati najpre kandidatu na čelu liste, pa za tim ostalim kandidatima u redu u kojem su naznačeni dok se ne iscrpe broj njezinih glasova.

Ako jedna kandidatska lista ne dobije ni količnik, njeni se glasovi pridaju kandidatskoj listi sa najvećim brojem glasova.

Ako bude poslaničkih mesta za koja ni jedna lista nije dobila broj glasova ravan količniku, pridavaće se po jedan poslanik onim listama, koje imaju broj količniku najbliži, dok se ne dobije određeni broj poslanika za dotično izborno telo. U slučaju da je taj broj jednak na više lista, rešiće kocka kojoj se listi ima dati poslaničko mesto.

Član 93.

U varošima gde se bira jedan poslanik, kojima član 81. ovoga Ustava daje izborno pravo, izabran je onaj kandidat, koji je dobio apsolutnu većinu glasova.

Ako niko nije dobio apsolutnu većinu glasova, izvršiće se nov izbor. Na ovome je izboru dovoljna relativna većina glasova; a u slučaju ravne podele rešiće kocka.

Birački odbor, koji izdaje punomoćstva poslanička, biće sastavljen: od jednoga sudije mesnog ili najbližeg Prvostepenog Suda određenog kockom, predsednika opštinskoga suda i po jednog predstavnika svakog kandidata.

Član 94.

Ko nema pravo biranja ne može biti ni izabran za poslanika.

Član 95.

Za poslanika u Narodnoj Skupštini može biti izabran samo onaj, koji sem uslova potrebnih za pravo biranja, ispunjava još i ove uslove:

1.da je Srbin po rođenju, ili da je, ako je prirođen, nastanjen pet godina u Srbiji;

2. da uživa sva građanska i politička prava;

3. da živi stalno u Srbiji, izuzimajući one koji se stalno bave na strani po državnome poslu;

4. da je navršio 30 godina;

5. da plaća državi najmanje 30 dinara neposredne poreze na godinu.

Član 96.

Policijski činovnici ne mogu biti birani za narodne poslanike.

Član 97.

Narodni poslanici koji ne bi bili činovnici pa bi se za vreme trajanja svojega poslaničkog mandata primili državne službe, samim tim prestaju biti poslanici. Ali oni mogu ponovo biti izabrani za narodne poslanike prema članu 98.

Ova se odredba ne odnosi na ministre, koji ostaju i bez novog izbora narodni poslanici.

Član 98.

Činovnici i svi koji se inače nalaze u državnoj službi, kao i predsednici opština, ako bi bili izabrani za narodne poslanike i toga se mandata primili, gube svoj položaj. Ali zadržavaju svoje činovničke položaje zajedno sa poslaničkim mandatom ovi činovnici:

1. Ministri u službi i na raspoloženju;

2. članovi Državnoga Saveta;

3. izvanredni i opunomoćeni ministri akreditovani kod stranih dvorova, i diplomatski agenti;

4. predsednici i članovi viših i prvostepenih sudova;

5. profesori Velike Škole, stručnih i srednjih škola;

6. inžinjeri i lekari u državnoj službi;

7. pensionari i činovnici na raspoloženju.

Član 99.

Na svakoj kandidatskoj listi izbornog okruga moraju biti po dva lica, koja pored ostalih ustavnih uslova, opštih za sve poslanike, ispunjavaju još i ovaj naročiti uslov:

Da su svršili koji fakultet u zemlji ili na strani, ili koju višu stručnu školu, koja stoji u redu fakulteta.

Član 100.

Za Običnu Narodnu Skupštinu poslanici izabrani opštim izborom biraju se na četiri godine. Za svaku četvorogodišnju skupštinsku periodu izbori se vrše na dan 8. septembra.

Ako se opšti izbori vrše posle raspuštanja Skupštine, četvorogodišnja perioda Skupštinska će se računati od idućeg septembra meseca. Pre početka te periode Skupština se može sazvati u vanredan saziv.

Poslanici izabrani naknadnim izborima dobivaju svoje punomoćstvo do kraja skupštinske periode u kojoj su birani. Naknadni se izbori moraju izvršiti najdalje za mesec dana od kako je dotično poslaničko mesto upražnjeno.

Član 101.

Narodna se Skupština saziva redovno u prestonicu za 1. oktobar svake godine.

Samo u slučaju rata može se Skupština držati van prestonice.

Redovni saziv Narodne Skupštine ne može se zaključiti dok Skupština ne reši državni budžet.

Član 102.

Kralj može sazvati Narodnu Skupštinu i u vanredan saziv.

Član 103.

Narodna Skupština pregleda sama punomoćstva svojih članova i izriče svoj sud o njihovoj vrednosti kao i o sporovima koji bi se što se njih tiče pojavili.

Niko ne može sprečiti izabranoga poslanika, kome je nadležni birački odbor (član 91. i 93. ovoga Ustava) izdao punomoćstvo, da uđe u Skupštinu. Jedino Skupština imaće da rešava da li je izbor pravilan ili ne.

Član 104.

Na prvom svojem sastanku, držanom pod predsedništvom svojeg po godinama najstarijega člana, Skupština će se kockom podeliti u odseke (sekcije). Ovi će odseci za tim izabrati svaki po jednog člana u odbor za pregled punomoćstva.

Član 105.

Narodna Skupština bira sebi za svaki saziv iz svoje sredine: predsednika, dva potpredsednika i sekretare.

Član 106.

Svi poslanici polažu, pošto im budu overena punomoćstva i Skupština ih primi za svoje članove, ovu zakletvu.

„Ja (ime), zaklinjem se jedinim Bogom i svim što mi je po zakonu najsvetije i na ovom svetu najmilije, da ću Ustav verno čuvati i da ću u svome poslaničkom radu opšte dobro Kralja i naroda, po mojoj duši i mojem znanju, neprestano pred očima imati. I kako ovo ispunim, onako mi Bog pomogao i ovoga i onoga sveta.“

Član 107.

Na prestonu besedu kojom Kralj otvara sednice skupštinske, Skupština odgovara adresom.

Član 108.

Sednice su Narodne Skupštine javne, ali se mogu pretvoriti u tajne kad to zahte predsednik Skupštine, Vlada ili deset poslanika.

Ako su tajnost zahtevali predsednik Skupštine ili deset poslanika, Skupština može uzeti u rešavanje da li sednica da ostane tajna ili ne.

Član 109.

Skupština može rešavati samo ako je u njezinoj sednici više od polovine celokupnog Ustavom određenog broja poslanika.

Za punovažan zaključak potrebna je većina glasova prisutnih članova.

U slučaju ravne podele glasova predlog koji je bio predmet glasanja odbačen je.

Član 110.

Glasanje u Skupštini biva: glasno poimence, sedenjem i ustajanjem, ili tajno.

Glasanje glasno poimence biva kad god se glasa o celokupnom zakonu, i u svima slučajima kad Vlada ili dvadeset poslanika zatraže takvo glasanje.

Izbori skupštinskih časnika vrše se tajnim glasanjem.

Glas se može dati samo lično.

Član 111.

Zakonske predloge i one jednogodišnje zakone, koji s budžetom stoje u neposrednoj vezi, izuzev sam budžet, ne može Skupština uzeti u pretres, dok ih najpre ne prouči Državni Savet i ne podnese o njima Skupštini svoje mnjenje.

Član 112.

Svaki predlog zakonski, računajući tu i budžet, mora se, pre nego što ga Skupština bude uzela u pretres i o njemu rešavala, uputiti naročitom odboru skupštinskom na proučavanje. Ovaj odbor dužan je podneti Skupštini izveštaj.

Član 113.

Ni jedan zakonski predlog ne može se pretreeati u Skupštini, dokle prethodno ne prođe kroz nadležni odbor.

Član 114.

Ni jedan predlog zakonski ne može biti usvojen ukupno, ako pre toga svaki član njegov nije usvojen posebice.

Član 115.

O svakom zakonskom predlogu mora se glasati dva puta u istome sazivu Skupštine, pre nego što se on konačno usvoji. Između prvoga i drugoga glasanja mora proći najmanje pet dana.

Član 116.

Nikakav zakon ne može se izdati, ukinuti, izmeniti ili protumačiti bez pristanka Narodne Skupštine.

Naredbe za izvršenje zakona, i naredbe koje potiču iz nadzorne i izvršne vlasti Kraljeve, izdaje izvršna vlast, ali se u svakoj naredbi mora imenovati zakon na osnovu kojeg se ona izdaje.

Nikakav zakon niti ikakva naredba državne, okružne, ili opštinske vlasti nemaju obaveznu silu ako nisu obnarodovani načinom, koji je zakon odredio.

U obnarodovanju zakona mora se kazati daje na njega pristala Narodna Skupština.

Član 117.

Zakoni i zakonite naredbe, koji su zakonim načinom obnarodovani, imaju obaveznu silu za sve građane i vlasti zemaljske.

Član 118.

Bez odobrenja Narodne Skupštine ne može se nikakva poreza niti opšti državni prirez ustanoviti, ni izmeniti.

Bez pristanka Skupštine ne može se država zadužiti. Vlada je dužna da Narodnoj Skupštini podnese Glavnom Kontrolom overeni tačan izveštaj: da li su finansijski ugovori zaključeni i izvršeni u smislu zakona.

Član 119.

Vlada može povući natrag zakonski predlog koji je Skupštini podnela, dok još nije Skupština o njemu konačno rešila.

Član 120.

Kad Skupština kakav zakonski predlog sasvim odbaci, on joj se ne može više podnositi za vreme istoga saziva.

Član 121.

Skupština ima pravo ankete, kao i istrage u izbornim i čisto administrativnim pitanjima.

Svaki poslanik ima pravo upravljati ministrima pitanja i interpelacije. Ministri su dužni dati na njih odgovor u toku istoga saziva.

Član 122.

Svaki ima pravo upravljati Skupštini molbe i žalbe preko njezinoga predsednika.

Skupština ima prava dostavljati ministrima molbe i žalbe koje su na nju upravljene, a ovi su dužni davati obaveštenja o njihovoj sadržini, kad god Skupština to od njih zahte.

U Narodnoj Skupštini imaju pravo da govore samo njezini članovi, vladini poverenici i članovi Državnog Saveta (čl. 144. Ustava). Narodna Skupština ne može primati deputacije, ni pojedince, niti dopustiti da u njezinoj sredini govori ko drugi osim gore pomenutih lica.

Član 123.

Niko i nikad ne može uzeti poslanika na odgovor za glas koji je dao kao član Skupštine.

Za svoje govore u Skupštini poslanici ne odgovaraju nikome drugom sem samoj Skupštini, koja ih može kazniti, na predlog predsednika Skupštine, disciplinarnim skupštinskim kaznama određenim u zakonu o poslovnom redu u Narodnoj Skupštini.

Član 124.

Bez ovlašćenja Narodne Skupštine poslanici ne mogu se uzimati na odgovor, niti staviti u pritvor za kakvu krivicu ili za dugove, od dana izbora pa za sve vreme trajanja njihovog poslaničkog mandata, van slučaja kad se uhvate na samome delu. Ali i u tom poslednjem slučaju Skupština se, ako je na okupu, odmah izveštava, i ona daje ili odriče ovlašćenje da se istraga produži za vreme saziva.

Član 125.

Skupštini pripada isključivo pravo da u svojoj sredini održava red preko svojega predsednika.

Nikakva oružana sila ne može se postaviti u zgradi Narodne Skupštine niti u njezinom dvorištu.

Niko oružan ne sme ući u zgradu Narodne Skupštine, osim lica koja po propisu oružje nose, a u Skupštinu po skupštinskome poslu dolaze.

Član 126.

Narodna Skupština stoji u neposrednom odnošaju samo sa ministrima.

Član 127.

Članovi Narodne Skupštine dobivaju iz državne kase putni trošak i dnevnicu od 15 dinara za vreme vršenja poslaničke dužnosti.

Član 128.

Bliži propisi o poslovnome redu u Skupštini odrediće se naročitim zakonom.

Član 129.

Za Veliku Narodnu Skupštinu bira se dva puta toliko poslanika koliko za Običnu Narodnu Skupštinu. Ovo važi i za poslanike iz čl. 99.

Član 130.

Velika Narodna Skupština poziva se kad je potrebno:

1., da se reši o Prestolu (čl. 75.);

2., da se izberu Kraljevski Namesnici (čl. 63.);

3., da se rešava o izmenama u Ustavu (čl. 200);

4., da se rešava o smanjivanju ili razmeni kojeg dela državne oblasti (čl. 4.);

5., Kad Kralj nađe za potrebno da sasluša Veliku Narodnu Skupštinu.

Član 131.

Na vrhu državne službe nalazi se Ministarski Savet koji stoji neposredno pod Kraljem.

Ministarski Savet sastavljaju ministri naimenovani za pojedine struke uprave i predsednik Ministarskog Saveta, koji može biti bez portfelja.

Predsednika Ministarskog Saveta i ministre postavlja Kralj ukazom.

Stupajući u dužnost ministri polažu zakletvu, da će biti verni Kralju i da će se savesno pridržavati Ustava i zakona.

Član 132.

Ministar može biti samo Srbin po rođenju, ili prirođeni Srbin koji je pet godina nastanjen u Srbiji.

Član 133.

Ni jedan član Kraljevskoga Doma ne može biti ministar.

Član 134.

Ministri imaju pristupa u Narodnu Skupštinu, koja ih je dužna saslušati kad god to zatraže. Ali glasati u Skupštini mogu ministri samo ako su u isto vreme i narodni poslanici.

Skupština ima prava zahtevati da su ministri prisutni u njezinim sednicama.

Član 135.

Ministri su odgovorni Kralju i Narodnoj Skupštini za svoja službena dela.

Svaki akt državni koji Kralj potpisuje mora biti premapotpisan nadležnim ministrom.

Pismena ili usmena naredba Kraljeva ne može ni u kakvom slučaju zakloniti ministre ili druge državne službenike od zakonske odgovornosti.

Član 136.

I Kralj i Narodna Skupština imaju pravo da optuže ministre: 1., za izdaju zemlje i vladaoca; 2., za povredu Ustava i ustavnih prava srpskih građana; 3., za primanje mita; 4., za oštećenje države iz koristoljublja; i 5., za povredu zakona u slučajima, koje bude odredio naročiti zakon o ministarskoj odgovornosti.

Ovim pravom optužbe mogu se poslužiti Kralj i Narodna Skupština za 5 godina, od kako je delo učinjeno.

Član 137.

Predlog da se ministar optuži mora se učiniti napismeno, mora sadržati tačke optuženja i biti potpisan najmanje od dvadeset poslanika.

Da se ministar stavi pod sud potreban je pristanak dve trećine glasova sviju prisutnih članova Narodne Skupštine.

Optuženome i pod sud stavljenome ministru sudi Državni Sud, sastavljen od članova Državnoga Saveta i članova Kasacionoga Suda.

Član 138.

Naročitim zakonom, koji će se doneti u prvoj periodi Narodne Skupštine, odrediće se bliže pojedini slučaji ministarske odgovornosti, kazne koje se imaju primeniti na njihove krivice, sastav suda za njihovo suđenje i postupak u suđenju.

Za one slučaje ministarske odgovornosti, koji nisu predviđeni u Krivičnome Zakoniku kao sama po sebi kažnjiva dela, ministar ne može biti osuđen na veću kaznu od zatvora.

Član 139.

Kralj ne može osuđenome ministru ni oprostiti ni smanjiti kaznu bez pristanka Narodne Skupštine, niti može prekinuti povedenu istragu protiv optuženoga ministra.

Član 140.

Državni je Savet sastavljen od 16 članova, od kojih 8 imenuje Kralj a 8 bira Narodna Skupština, i to ovim načinom: Kralj predlaže Skupštini listu od šesnaest kandidata između kojih ona bira osmoricu, koje Kralj postavlja za Savetnike; Narodna Skupština sa svoje strane predlaže Kralju listu od šesnaest kandidata između kojih Kralj postavlja osmoricu za Savetnike. Na isti se način popunjavaju upražnjena mesta u Državnome Savetu.

Član 141.

Državni Savetnici postavljaju se na ceo život. Oni ulaze u red ostalih državnih činovnika. Savetnici ne mogu biti preko svoje volje uklonjeni sa svojih mesta ni prevedeni u druga zvanja državne službe. Oni se ne mogu ni u penziju staviti preko svoje volje, sem ako su navršili 40 godina državne službe ili 65 godina života, ili ako su tako oboleli da ne mogu više vršiti svoju dužnost.

Ako državni savetnik postane ministar, njegovo se mesto u Savetu ne popunjava; a kad prestane biti ministar on se vraća u Savet na svoje mesto.

Samo u tome slučaju kad bi ostalo u Savetu manje članova od broja koji zakon o poslovnome redu u Državnome Savetu ište za otpravljanje poslova, popunjava se odmah toliko mesta koliko je potrebno te da Savet može raditi.

Član 142.

Državni Savetnici mogu biti oni srpski građani, koji su navršili 35 godina, koji su svršili u Srbiji ili na strani kakav fakultet ili kakvu višu stručnu školu koja stoji u redu fakulteta, i koji su proveli 10 godina u državnoj službi.

Član 143.

Predsednika i potpredsednika Državnog Saveta postavlja Kralj iz sredine Saveta na tri godine.

Član 144.

Državni Savet ima ove dužnosti:

1) da na poziv Vlade izrađuje zakonske predloge i nacrte administrativnih naredaba od opštega značaja, i da daje Vladi svoje mišljenje o predmetima koje bi mu ona podnela;

2) da proučava zakonske predloge, koje Vlada podnosi Skupštini, ili koji su potekli iz skupštinske inicijative, i da daje svoje mišljenje o njima. Ovo mišljenje savetsko nije obavezno ni za Skupštinu ni za Vladu, ali se ipak mora uvek u celini saopštiti Narodnoj Skupštini pre nego što ona uzme dotični zakonski predlog u pretres. Osem toga Savet može odrediti iz svoje sredine jednog ili dva svoja člana, koji će u Skupštini zastupati njegovo gledište. Skupština i Vlada mogu odrediti svaka za svoje predloge rok u kojem Savet ima podneti svoje mišljenje; Savet može tražiti da mu se taj rok produži. Api ako i posle produženog roka Savet ne podnese svoj izveštaj i svoje mišljenje, Skupština će bez njega preći na pretres i na rešavanje;

3) da sastavlja kandidacionu listu za upražnjena mesta u Glavnoj Kontroli i u Kasacionom i u Apelacionom Sudu;

4) da donosi završna rešenja o žalbama koje se tiču izbora za okružne skupštine i odbore, i opštinskih izbora;

5) da kao disciplinarni sud sudi državnim činovnicima;

6) da rasmatra i rešava žalbe protiv ministarskih, rešenja u spornim administrativnim pitanjima. Ova rešenja Državnoga Saveta obavezna su za ministre;

7) da rešava sukobe između administrativnih vlasti;

8) da odobrava delimične izdatke iz opštega kredita, određenoga budžetom za vanredne potrebe, kao i delimično upotrebljavanje kredita određenoga na građevine, u koliko bi izdatak u pojedinim slučajima bio veći od sume, kojom ministar može, samo po zakonu raspolagati;

9) da odobrava izuzetno stupanje u srpsko građanstvo;

10) da odobrava poravnanja između države i pojedinih lica, koja bi se po državne interese kao korisna pokazala;

11) da rešava, da li po zakonu ima mesta zauzimanju nepokretnih dobara za opšte narodnu potrebu;

12) da rasmatra i rešava po žalbama protiv ukaza, kojima se vređaju zakona privatna prava. Glavna Kontrola ima prava da se žali u ime države, ako je ukazom povređen kakav državni materijalni interes u korist pojedinaca;

13) da rasmatra i rešava po žalbama protiv ministarskih rešenja, donesenih po predmetima za koje ministar nije po zakonu nadležan, ili, koji prelaze krug njegove zakonom određene vlasti. Ova su rešenja obavezna za ministra;

14) da vrši poslove, koji bi mu raznim zemaljskim zakonima određeni bili.

Član 145.

Poslovni red u Državnome Savetu odrediće se osobenim zakonom.

Član 146.

Sudovi su nezavisni.

U izricanju pravde oni ne stoje ni pod kakvom vlašću, no sude i rešavaju samo po zakonu.

Nikakva državna vlast, ni zakonodavna ni upravna, ne može vršiti sudske poslove, niti opet sudovi mogu vršiti zakonodavnu ili upravnu vlast.

Pravda se izriče u ime Kralja.

Član 147.

Nikakav sud ni sudsko uređenje i nadležnost ne može se ustanoviti drukčije osem zakonom.

Ali nikada i ni pod kojim imenom ne mogu se ustanoviti vanredni ili preki sudovi ili komisije za suđenje.

Član 148.

Ustanova porote zadržava se.

Njezinu nadležnost određuje zakon.

Član 149.

Sudovi su u Srbiji: Prvostepeni, Apelacioni i Kasacioni Sud.

Za celu Srbiji biće samo jedan Kasacioni Sud, koji ne sudi o delu nego samo o pravu.

Ovaj Kasacioni Sud rešavaće i o sukobima između sudske i administrativne vlasti.

Predsednik Kasacionoga Suda ima čin državnoga savetnika.

Član 150.

Ni jedan sud ne sme nikoga uzimati na odgovor, ako po zakonu nije nadležan.

Član 151.

Za izricanje pravde u sudovima moraju biti najmanje tri sudije. Samo za predmete manje važnosti, krivične i građanske, može se zakonom zavesti sud u kome će suditi jedan sudija.

Član 152.

Suđenje je u sudovima javno, osim slučaja gde sud nađe da valja isključiti javnost radi reda ili morala.

Sudije se savetuju i glasaju tajno, a presuda se iskazuje glasno i javno.

U svakoj presudi i svakom rešenju moraju se navesti razlozi i zakonske odredbe na kojima su oni osnovani.

Član 153.

U svima zločinima optuženi mora imati branioca od kako se pod Sud stavi: no ako on ne odredi sebi branioca, sam Sud će mu ga postaviti. Okrivljeni može, ako hoće, imati branioca i u prethodnoj istrazi, u svima krivičnim delima.

Član 154.

Sve sudije postavlja Kralj.

Predsednici prvostepenih sudova postavljaju se po dvema listama, od kojih jednu predlaže Kasacioni, a jednu Apelacioni Sud.

Predsednici i članovi Kasacionoga i Apelacionoga Suda postavljaju se takođe po dvema listama, od kojih jednu predlaže Državni Savet, a jednu Kasacioni Sud.

U svakoj kandidacionoj listi mora biti dva puta onoliko kandidata, koliko ima upražnjenih mesta. Kandidati mogu biti isti i na jednoj i na drugoj listi.

Sudije prvostepenih sudova postavljaju se po listi, koju predlaže ministar pravde sa predsednicima Kasaciolog i Apelacionog Suda. U listi mora biti dva puta onoliko kandidata, koliko ima upražnjenih sudijskih mesta.

Član 155.

Ne mogu biti sudije u isto vreme u jednome sudu, niti zajedno suditi, srodnici: po krvi i u pravoj liniji u kome bilo stepenu, u pobočnoj do četvrtoga stepena završno, a po. tazbini do drugoga stepena završno.

Član 156.

Sudija može biti samo onaj Srbin koji je, uz druge zakonske uslove za državnu službu, redovno svršio pravni fakultet u Srbiji ili na strani.Uprvostepenom sudu može biti sudija samo onaj koji je navršio 25 godina, a u višem sudu onaj koji je navršio 30 godina života.

Za predsednike u prvostepenim i sudije u Apelacionom Sudu traži se još da su služili najmanje 5 godina kao sudije prvostepenih sudova, ili kao sekretari ministarstva pravde, ili viših sudova, ili kao redovni profesori prava u Velikoj Školi, ili da su za 7 godina radili pravozastupničke poslove kao javni pravozastupnici.

Za predsednika u Apelacionom i predsednika i članove u Kasacionom Sudu, pored zahteva izloženih u prvom odeljku ovoga člana, traži se još da su 10 godina kao sudije, il i kao redovni profesori prava u Velikoj Školi služili, ili da su 10 godina radili pravozastupničke poslove kao javni pravozastupnici, ili da su bili 5 godina članovi Apelacionog Suda ili predsednici prvostepenih sudova ili da su bili ministri pravde.

Ne mogu biti birani niti postavljeni ni za predsednika ni za sudiju ma koga suda oni, koji su disciplinarnom presudom Kasacionoga Suda otpušteni iz sudske službe, ili koji su presudom redovnih sudova za proste, nepolitičke, zločine ili prestupe izgubili sudijsku službu.

Ove odredbe ne vrede za sudije, koji nisu državni činovnici.

Član 157.

Sudije su u svojim zvanjima stalne.

Sudija ne može biti lišen svojega zvanja, niti ma pod kojim izgovorom uklonjen sa dužnosti protiv svoje volje, bez presude redovnih sudova ili disciplinarne presude Kasacionog Suda.

Sudija ne može biti tužen za svoj sudski rad bez odobrenja Kasacionoga Suda.

Sudija može biti premešten samo; novim postavljenjem po svojem pismenom pristanku.

Sudija ne može biti stavljen u pensiju protiv svoje volje, osim kad navrši 60 godina života, ili 40 godina državne službe, ili kad telesno ili duševno tako oboli da ne može dužnost da vrši. Ali sa poslednjeg slučaja ne može se sudija staviti u pensiju bez rešenja Kasacionoga Suda.

Član 158.

Sudija ne može primiti vršenje kakve druge državne službe, izuzev honorarnu profesuru u pravnome fakultetu. On ne može ni privremeno biti upućen na drugu plaćenu ili besplatnu dužnost.

Član 159.

Naročiti zakon određuje sastav, uređenje i nadležnost vojnih sudova, kao i uslove koje moraju imati njihovi članovi.

Član 160.

U okruzima postoje uz državne upravne vlasti, kao samoupravni organi: okružne Skupštine i okružni odbori. Njihov je zadatak da vode brigu o čuvanju i unapređenju prosvetnih, privrednih, saobraćajnih, sanitetskih i finansijskih okružnih interesa.

Član 161.

Opštine imaju svoju samoupravu.

Za vršenje opštinskih poslova ima opštinski sud, opštinski odbor i opštinski zbor.

Član 162.

Opštinski su izbori neposredni.

Član 163.

Pravo glasanja pri opštinskim i okružnim izborima ima svaki srpski građanin, član dotične opštine ili okruga, koji, uz druge zakonske uslove, plaća državi 15 dinara neposredne poreze na godinu, računajući tu i stalni državni prirez.

Zadrugari koji su navršili 21 godinu, imaju pravo biranja, ma koliku neposrednu porezu plaćali.

Član 164.

Opštinske vlasti, kao i okružne skupštine i okružni odbori, pored opštinskih I okružnih poslova u svojim krugovima, dužne su vršiti državne poslove koje im zakoni odrede.

Član 165.

Nova se opština ne može stvoriti, niti se obim opština može menjati, bez odobrenja zakonodavne vlasti.

Član 166.

Svaki građanin i svako nepokretno dobro mora pripadati nekoj opštini i snositi terete opštinske, sreske i okružne.

Član 167.

Nikakav okružni ni sreski prirez ne može se ustanoviti bez odobrenja okružne skupštine, a nikakav opštinski prirez bez odobrenja opštinskog zbora.

Okrug, srez i opština ne mogu se ni zadužiti dok to ne odobri okružna skupština ili opštinski zbor.

Zakon će odrediti u kojim će slučajevima biti potrebno za te prireze i za to zaduživanje odobrenje zakonodavne ili druge koje državne vlasti.

Član 168.

Okruzi, srezovi i opštine mogu, kao i pojedina lica, imati svojeg imanja.

Član 169.

Krug rada i uređenje samoupravnih okružnih, sreskih i opštinskih vlasti, i odnos između njih i državnih vlasti urediće se naročitim zakonima.

Član 170.

Svaki srpski građanin plaća državi porezu. Poreza se plaća po imućnosti.

Član 171.

Niko se ne može osloboditi od plaćanja poreze, van slučaja koje je zakon predvideo.

Kralj i Naslednik Prestola ne plaćaju državi porezu.

Član 172.

Nikakva pensija, nikakva milostinja ili nagrada ne može se dati iz državne kase, ako nije osnovana na zakonu.

Član 173.

Svake godine Narodna Skupština odobrava državni budžet koji vredi samo za godinu dana.

Budžet se mora podnositi Narodnoj Skupštini u samome početku njezinoga rada. U isto vreme podnosiće se Narodnoj Skupštini završni prošlogodišnji račun.

Svi prihodi i rashodi državni moraju ući u budžet i u završni račun.

Skupština ne može predložene pojedine partije budžeta uvećati, a može ih smanjiti, ili izostaviti. Ušteda jedne budžetske partije, ili budžetske godine ne može se utrošiti na podmirenje potreba druge partije ili godine, bez odobrenja zakonodavne vlasti.

Član 174.

Ako Narodna Skupština nije mogla da utvrdi novi budžet pre početka računske godine, ona može produžiti privremeno budžet istekle računske godine sve dok novi budžet ne bude utvrđen.

Ako je Narodna Skupština raspuštena ili odložena pre nego što reši budžet, Kralj može produžiti, uz pristanak Državnog Saveta, budžet istekle računske godine najduže za četiri meseca.

Član 175.

Rude su svojina državna.

Član 176.

Pravo monopola pripada državi. Država može preneti to svoje pravo na drugoga, ali samo putem zakona i na određeno vreme.

Povlastice (koncesije) daju se samo putem zakona i to opet za određeno vreme.

Rudarske povlastice daju se po specijalnom zakonu.

Član 177.

Državno imanje obrazuju sva pokretna i nepokretna dobra i sva imovna prava, koje država kao svoja pribavlja i drži.

Samo se zakonom može državno imanje otuđivati, ili ono i njegov prihod založiti ili inače opteretiti.

Član 178.

Od državnoga imanja razlikuje se Kraljevo privatno imanje, kojim Kralj slobodno raspolaže za života i na slučaj smrti po odredbama građanskoga zakonika. Za ovo Kraljevo imanje ne vredi 2. odeljak čl. 40. ovog Ustava.

Troškove za održavanje onih državnih imanja koja se Kralju na uživanje ustupaju isplaćuje Kralj.

Član 179.

Za pregled državnih računa postoji Glavna Kontrola kao osobeno nadleštvo i računski sud. Zakonom će se odrediti u kojim će slučajima protiv odluke Glavne Kontrole imati mesta žalbi Kasacionom Sudu.

Glavna Kontrola ima predsednika i četiri člana. I predsednika i članove Glavne Kontrole bira Narodna Skupština iz kandidacione liste koju sastavlja Državni Savet, i na kojoj je predloženo dva puta onoliko kandidata koliko je praznih mesta.

Članovi Glavne Kontrole imaju čin sudija Kasacionoga Suda, a njezin predsednik čin državnoga savetnika.

Član 180.

Članovi Glavne Kontrole mogu biti oni srpski građani, koji su svršili pravni fakultet u Srbiji ili na strani i navršili uz to 10 godina državne službe; ili koji su bili ministri finansije; ili koji su služili kao viši činovnici u finansijskoj struci a imaju najmanje deset godina ukazne državne službe. Ali predsednik Glavne Kontrole i dva člana njezina moraju biti pravnici.

Predsednik i članovi Glavne Kontrole su nepokretni u svojim zvanjima. Oni se ne mogu otpustiti iz državne službe bez presude redovnih sudova, niti premestiti u druga zvanja bez svojega pismenog pristanka. U pensiju se oni mogu staviti samo ako su navršili 40 godina državne službe, ili 65 godina života, il i ako su tako obol el i da ne mogu više vršiti svoju dužnost.

Član 181.

Glavna Kontrola pregleda, ispravlja i likvidira račune opšte administracije i svih računopolagača prema državnoj kasi. Ona motri da se ne prekorači nijedan izdatak po budžetu i da se ne dogodi nikakvo prenašanje suma iz jedne budžetske partije u drugu. Ona završuje račune svih državnih uprava i dužna je prikupljati sve dokaze i sva potrebna obaveštenja.

Opšti račun državni podnosi se Narodnoj Skupštini sa primedbama Glavne Kontrole, i to najdalje za dve godine, računajući od završetka svake budžetske godine.

Zakonom će se bliže odrediti uređenje i krug rada Glavne Kontrole, kao i način kojim će se postavljati njezino osoblje.

Član 182.

Svi srpski građani po rođenju imaju jednaka prava na sva zvanja u svim strukama državne službe, ako samo ispune one uslove koje zakoni ištu.

Prirođeni srpski građani imaju prava na službu državnu, samo ako su pet godina nastanjeni u Srbiji.

Stranci, a takođe i oni prirođeni srpski građani koji još nisu nastanjeni pet godina u Srbiji, mogu biti primljeni u državnu službu samo pod ugovorom, i to u izvesnim slučajima koje zakon izrečno predviđa.

Član 183.

Pri postavljanju i unapređivanju činovnika paziće se na odlično vladanje, sposobnost i stručnu spremu. Za dokazivanje stručne spreme zavešće se postupno državni ispiti u svima strukama državne službe.

Član 184.

Svaki je činovnik odgovoran za svoja službena dela, bez obzira na to, po čijim je naredbama radio.

Član 185.

Činovnici polažu pri stupanju u državnu službu zakletvu: da će Kralju biti verni i poslušni, i da će se savesno pridržavati Ustava i zakona.

Član 186.

Zvanja državne službe i plate činovničke po svima strukama utvrđuju se zakonom.

Član 187.

Zadržava se ustanova pensije za činovnike. Zakonom se određuju osnovi, po kojima činovnik može imati pravo na pensiju, kao i po kojima činovnik može biti stavljen u pensiju.

Član 188.

Za pensiju deci i udovici umrloga činovnika zadržava se osobeni fond osnovan ulozima od plata i pensija činovničkih.

Član 189.

Unutrašnja uprava istočno-pravoslavne Crkve pripada Arhijerejskom Saboru.

Za druge veroispovesti unutrašnja uprava pripada njihovim duhovnim vlastima.

Duhovne vlasti, kako istočno-pravoslavne Crkve tako i sviju ostalih priznatih veroispovesti u Srbiji, stoje pod nadzorom ministra crkvenih poslova.

Uređenje crkvenih vlasti i bogoslovskih škola istočno-pravoslavne Crkve donosi se zakonom po dogovoru ministra sa Arhijereskim Saborom.

Član 190.

Crkvene vlasti sude sveštenicima za krivice učinjene u svešteničkim dužnostima,izuzimajući one krivice, koje se kazne po krivičnom zakonu.

Žalbe protivu zloupotreba crkvenih vlasti, ma koje veroispovesti u zemlji, podnose se ministru crkvenih poslova.

Sveštena lica i crkvene ustanove, u pogledu građanskih odnosa i imanja, potčinjeni su zemaljskim zakonima.

Član 191.

Prepiska duhovnih vlasti srpske pravoslavne Crkve sa stranim crkvenim vlastima, Saborima i Sinodima vrši se sa odobrenjem ministra crkvenih poslova.

Službena prepiska drugih veroispovesti u Srbiji sa stranim crkvenim vlastima, Saborima i Sinodima, mora se takođe podnositi na uvuđaj i odobrenje ministru crkvenih poslova.

Službena pisma ili naredbe crkvenih vlasti, Sabora i Sinoda sa strane ne može nikakva crkvena vlast u Srbiji obnarodovati ili izvršiti bez znanja i odobrenja ministra crkvenih poslova.

Član 192.

Sve javne i privatne škole i drugi zavodi za obrazovanje stoje pod nadzorom državne vlasti.

Član 193.

Dobrotvorni zavodi ili zadužbine za prosvetu i druge dobre celji, koje za života ili na slučaj smrti osnuju privatni ljudi svojim imanjem ili fondovima, moći će opstati samo po odobrenju državne vlasti osnovanom na zakonu. Ali imanje ovih zavoda ne može se smatrati kao državno imanje i ne može se ni na što drugo upotrebiti osim na ono na što je namenjeno i kako je namenjeno.

Samo ako se s vremenom, prema promenjenim društvenim i drugim prilikama, pokaže da to nije mogućno, može se ovo imanje, po odobrenju zakonodavne vlasti a na predlog upravljača dotičnog imanja upotrebiti na druge slične celi.

Zakonom će se bliže odrediti način kako će se to činiti, kao i prava i dužnosti upravljača, i nadzor državni nad dobrotvornim zadužbinama i fondovima.

Član 194.

Svaki je Srbin dužan da slu��i u vojsci.

Rok vojne službe, način odsluživanja, i izuzeća od lične službe propisuje naročiti zakon.

Zakon takođe određuje: kakvih činova ima u vojsci kako se ti činovi dobijaju i kako se gube.

Član 195.

Ustrojstvo vojske propisuje se naročitim zakonom, a formaciju njezinu određuje Kralj uredbom.

Član 196.

Koliko će se vojske stalno pod zastavom držati određivaće se svake godine zakonom o budžetu.

Član 197.

Vojnicima pod zastavom sude za njihova krivična dela vojni sudovi, po odredbama vojno-sudskih zakona.

Odredbe o vojnoj disciplini i disciplinskim kaznama propisuje Kralj uredbom.

Član 198.

Niko ne može dobiti državnu službu, ako nije, po odredbama vojnih zakona, svoj rok u vojsci odslužio ili od vojne službe oslobođen.

Član 199.

Strana vojska ne može se uzeti u službu državnu. Ugovor da strana vojska posedne srpsko zemljište ili da pređe preko njega ne vredi bez odobrenja Narodne Skupštine, kao što ni srpska vojska ne može se staviti u službu koje druge države bez odobrenja Narodne Skupštine.

Član 200.

Predlog da se u Ustavu što izmeni dopuni ili protumači može učiniti Kralj ili Narodna Skupština.

U predlogu takvom moraju se izrekom imenovati sve tačke Ustava koje bi se imale izmeniti, dopuniti ili protumačiti.

Ako je predlog učinio Kralj, on će se saopštiti Narodnoj Skupštini, pa će se zatim Skupština raspustiti i sazvati Velika Narodna Skupština najdalje za četiri meseca.

Ako je pak predlog takav potekao od Narodne Skupštine, Skupština će dva puta glasati o njemu ostavljajući od glasanja do glasanja najmanje po 10 dana.

Uzima se da je predlog primljen, ako je za nj glasala apsolutna većina od Ustavom određenoga broja poslanika.

Kad predlog na taj način bude usvojen, Skupština će se raspustiti, a Velika Narodna Skupština sazvaće se najdalje za četiri meseca od dana kad je predlog usvojen.

I u jednom i u drugom slučaju Velika Narodna Skupština može rešavati samo o onim izmenama i dopunama ili tumačenju Ustava, koje sadrži predlog na osnovu kojeg je ona sazvana.

Njezina će rešenja, donesena apsolutnom većinom od Ustavom određenog broja poslanika, vredeti kad ih Kralj potvrdi.

Član 201.

I. Kralj Petar I polaže zakletvu po članu 60. ovog Ustava pred Narodnim Predstavništvom koje ga je izabralo. Ovo Narodno Predstavništvo zadržava svoj mandat do prvih skupštinskih izbora.

II. S obnarodovanjem ovog Ustava, stupaju na snagu, u koliko ne stoje u opreci s odredbama ovog Ustava, ovi zakoni:

1. Zakon o izborima narodnih poslanika od 25. marta 1890. godine s izmenama i dopunama od 28. januara 1891. godine. Rokovi u ovom zakonu označeni pomeraju se u napred prema određenom danu za izbore (član 100).
2. Zakon o poslovnom redu u Narodnoj Skupštini od 1. novembra 1889. god. s izmenama od 28. januara 1891. godine.
3. Zakon o ministarskoj odgovornosti od 30. januara 1891. godine.
4. Zakon o Uređenju Državnog Saveta od 21. decembra 1901. god. i Zakon o poslovnom redu u Državnom Savetu od 31. januara 1902. god.
5. Zakon o uređenju Glavne Kontrole od 1. maja 1892. godine.
6. Zakon o administrativnoj podeli Kraljevine Srbije od 15. marta 1890. god., s izmenama i dopunama od 31. marta 1891. god., 9. maja 1894. god., 17. februara 1896. god., 5. januara 1899. god., 24. januara 1900. god., 31. marta 1902. i 10. aprila 1902. god.
7. Zakon o opštinama od 21. marta 1902.
8. Zakon o javnim zborovima i udruženjima od 31. marta 1891. godine.
9. Zakon o štampi od 31. marta 1891. god.

Ovim prestaju važiti svi zakoni i sve zakonske odredbe, koje su u suprotnosti bilo s Ustavom, bilo s nabrojanim zakonima.

III. Predsednika, potpredsednika i članove Državnog Saveta naimenovaće sad Kralj Ukazom, i oni će vršiti dužnosti predviđene ovim Ustavom dotle dok se na prvom redovnom sazivu Narodne Skupštine ne izvrši naimenovanje njihovo prema odredbama ovog Ustava (čl. 140).

Sadašnji državni savetnici razrešavaju se od dužnosti.

Predsednik i članovi Glavne Kontrole ostaju u dužnosti dok se njihovo naimenovanje ne izvrši po odredbama ovog Ustava, na prvom redovnom sazivu Narodne Skupštine.

Isto tako ostaju u dužnosti do prvog saziva Narodne Skupštine predsednici i sudije: Kasacionog, Apelacionog i prvostepenih sudova.

Odmah čim bude postavljen prema Ustavu (čl. 140) Državni Savet, on pristupa izboru predsednika i članova Kasacionog Suda, i listu izabranih podnosi Kralju na potvrdu.

Predsednici i članovi Kasacionog Suda, stupaju u dužnost čim ih Kralj postavi.

Predsednik i članovi Apelacionog Suda biraju se i postavljaju po članu 154. ovog Ustava.

Predsednici i sudije prvostepenih sudova biraju se i postavljaju na način predviđen u članu 154. Ustava.

IV. Ostaje u snazi zakon o Državnom Budžetu od 4. aprila 1903. godine.

Član 202.

Od dana kad se ovaj Ustav obnaroduje gubi važnost Ustav od 6. aprila 1901. godine, kao i svi zakoni i naredbe u koliko bi bile protivne ovom Ustavu.

Ministarski Savet će odmah obnarodovati ovaj Ustav u Službenim Novinama.

Vlada Kraljevine Srbije naređuje svima vlastima zemaljskim da po ovom Ustavu postupaju, a svima i svakome da mu se pokoravaju.

5. juna 1903. god.
u Beogradu.
(M. P.)
Video i stavio državni pečat,
čuvar državnog pečata,
Ministar Pravde,
Ljubomir Živković s. r.

Predsednik,
Ministarskog Saveta,
J. Đ. Avakumović s. r.

Ministar Spoljnih Poslova,
Ljubomir Kaljević s. r.

Ministar Vojni,
Đeneral,
Jov. Atanacković s. r.

Ministar,
Narodne Privrede.
Đorđe A. Genčić s. r.

Ministar Građevina,
Pukovnik,
Aleks. Mašin s. r.

Ministar,
Unutrašnjih Dela,
Stoj. M. Protić s. r.

Ministar Pravde,
Ljubomir Živković s r.

Ministar,
Prosvete i Crkvenih Poslova,
Ljub. Stojanović s. r.

Ministar Finansija,
D-r V. S. Veljković s. r.

• Ustav Kraljevine Srbije (1901)
• Ustav Kraljevine Srbije (1888)

• Ustav za Kraljevinu Srbiju iz 1903. godine (Digitalna Narodna biblioteka Srbije)