Etanolamin
| |
| |
| Nazivi | |
|---|---|
| IUPAC naziv
2-Aminoethanol
| |
| Drugi nazivi
2-Amino-l-Etanol, Etanolamin, Monoetanolamin, β-Aminoetanol, β-hidroksietilamin, β-Aminoetil alkohol, Glicinol, Olamin, MEA, UN 2491
| |
| Identifikacija | |
3D model (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| DrugBank | |
| ECHA InfoCard | 100.004.986 |
| EC broj | 205-483-3 |
| KEGG[1] | |
| RTECS | KJ5775000 |
| UNII | |
| |
| Svojstva | |
| C2H7NO | |
| Molarna masa | 61,08 g·mol−1 |
| Agregatno stanje | Viskozna bezbojna tečnost sa zadahom amonijaka |
| Gustina | 1,012 g/cm3 |
| Tačka topljenja | 103 °C (217 °F; 376 K) |
| Tačka ključanja | 170 °C (338 °F; 443 K) |
| meša se | |
| Napon pare | 64 Pa (20°C)[4] |
| Kiselost (pKa) | 9.50[5] |
| Indeks refrakcije (nD) | 1.4539 (20°C)[6] |
| Opasnosti | |
| Bezbednost prilikom rukovanja | JT Baker |
| R-oznake | R20, R34, R36/37/38 |
| S-oznake | S26, S27, S36/37, S39, S45 |
| NFPA 704 | |
| Tačka paljenja | 85°C (zatvorena posuda) |
| 410 °C (770 °F; 683 K) | |
| Eksplozivni limiti | 5.5 - 17% |
| SAD zdravstvene granice izlaganja (NIOSH): | |
PEL (dozvoljivo)
|
3 ppm |
| Srodna jedinjenja | |
Srodna jedinjenja
|
N-Metiletanolamin dietanolamin trietanolamin |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 verifikuj (šta je   ?)
| |
| Reference infokutije | |
Etanolamin (2-aminoetanol, monoetanolamin, ETA, MEA), je organsko jedinjenje koje je primarni amin (zbog amino grupe u njegovom molekulu) i primarni alkohol (zbog hidroksil grupe). Poput drugih amina, monoetanolamin deluje kao slaba baza. Etanolamin je toksična, zapaljiva, korozivna, bezbojna, viskozna tečnost sa mirisom sličnom amonijaku.
Etanolamini se često nazivaju monoetanolaminima ili MEA, da bi se razlikovali od dietanolamina (DEA) i trietanolamina (TEA). Etanolamin je druga najrasprostranjenija čeona grupa fosfolipida, supstanci nađenih u biološkim membranama. Oni se takođe nalaze u molekulima glasnika kao što je palmitoiletanolamid koji utiču na CB1 receptore.[7]
Produkcija
[уреди | уреди извор]Monoetanolamin nastaje reakcijom etilen oksida sa tečnim amonijakom; reakcija se takođe proizvodi dietanolamin i trietanolamin.[8]
Ova reakcija je egzotermna.
Primena
[уреди | уреди извор]MEA se koristi u vodenim rastvorima za pranje pojedinih kiselih gasova. On se koristi kao sirovina za proizvodnju deterdženata, emulgatora, sredstava za poliranje, lekova, inhibitora korozije, hemijskih intermedijara, etc.[8][9] Na primer, reagovanjem etanolamina sa amonijakom nastaje helacioni agens, etilendiamin.[8]
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ „Ethanolamine MSDS” (PDF). Acros Organics. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 07. 2011. г. Приступљено 13. 08. 2011.
- ^ Hall, H.K., J. Am. Chem. Soc., 1957, 79, 5441.
- ^ R. E. Reitmeier; V. Sivertz; H. V. Tartar (1940). „Some Properties of Monoethanolamine and its Aqueous Solutions”. Journal of the American Chemical Society. 62 (8): 1943—1944. doi:10.1021/ja01865a009.
- ^ Calignano, A; La Rana, G; Piomelli, D (2001). „Antinociceptive activity of the endogenous fatty acid amide, palmitylethanolamide”. European Journal of Pharmacology. 419 (2–3): 191—8. PMID 11426841. doi:10.1016/S0014-2999(01)00988-8.
- ^ а б в Klaus Weissermel; Hans-Jürgen Arpe; Charlet R. Lindley; Stephen Hawkins (2003). „Chap. 7. Oxidation Products of Ethylene”. Industrial Organic Chemistry. Wiley-VCH. стр. 159—161. ISBN 978-3-527-30578-0.
- ^ „Ethanolamine”. Occupational Safety & Health Administration. Архивирано из оригинала 03. 05. 2013. г. Приступљено 13. 08. 2011.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Klaus Weissermel; Hans-Jürgen Arpe; Charlet R. Lindley; Stephen Hawkins (2003). „Chap. 7. Oxidation Products of Ethylene”. Industrial Organic Chemistry. Wiley-VCH. стр. 159—161. ISBN 978-3-527-30578-0.
