Шогунат Токугава
Шогунат Токугава
| |
|---|---|
| Главни град | Едо (престоница шогуната)[1] Кјото (империјална престоница)[1] |
| Службени језик | рани модерни јапански[2] модерни јапански[2] |
| Владавина | |
| Облик државе | Феудални[3] династички[4] наследни војна диктатура[5][6] |
| Историја | |
| Историјско доба | Едо период (1600[7]-1868[8]) |
| | |
| Географија | |
| Површина | |
| — укупно | |
| Становништво | |
| — | |
| — густина | |
| Економија | |
| Остале информације | |
| Временска зона | UTC |
Државне религије: јапански будизам[9] конфучијанизам[10] Others: шинтоизам[10] шинбуцу-шуго[11] јапански будизам[12] хришћанство[13] (забрањен, до 1853)[10] | |
Шогунат Токугава (јап. 徳川幕府) или Едо Бакуфу (јап. 江戸幕府) (1600—1868) односи се на раздобље јапанске историје када је цар био само де јуре владар Јапана,[14] а де факто ту дужност обављао је шогун из породице Токугава. Сједиште војне владе (бакуфу) било је у граду Едо, (данашњи Токио).
Шогун је еквивалент диктатора, али више у данашњем него у античком смислу. Династија Токугава, коју је основао Токугава Ијејасу, дала је у 268 година владавине петнаест шогуна, од којих се најбољим сматра Јошимуне Токугава, 8. по реду.
Токугава Ијејасу
[уреди | уреди извор]
Најзначајнији члан овог клана, као и његов оснивач је Токугава Ијејасу. Он је основао и шогунат Токугава, последњи и најмоћнији од три шогуната која су владала Јапаном од 1192. до Меиџи обнове 1868.
Токугава Ијејасу (рођен као Мацудаира Такечио) дошао је на чело клана Токугава (породице Мацудаира) 1560, након 13 година проведених као талац моћног даимјо-а Имагава Јошимота. Те године је и раскинуо савез са Имагавом и склопио савез са много већим и моћнијим Одом Нобунагом.
Након тога кренуо је у проширење своје територије нападима на Имагавине поседе. Постепено је дошао до управе над већим делом префектуре Микава, а до 1568. под његовом управом биле су префектуре Микава и Тотоми. Такође је и променио своје име у Ијејасу, симболишући тиме своје ослобођење од породице Имагава, а уз дозволу царског двора променио је и име своје породице у Токугава.
Године 1570. Ијејасу је преместио своје седиште из Оказакија у Хамамацу. Исте године, у Анагаваји поред реке Бива, уједињене војске Оде и Токугаве поразиле су две локалне ратничке породице, Асај и Асакура. У овим биткама је ватрено оружје (аркебузе, први пут произведене у Јапану по португалском узору 1543) које су користиле војске Оде и Токугаве, а које је још увек било новина, однело велику превагу.
Од 1572. до 1582, још увек у савезу са Одом Нобунагом, Ијејасу постепено ширио територију и јачао војску, а већи део времена се борио против клана Такеда. Сукоб је почео 1572. када је Такеда Шинген извршио инвазију на територију Токугава.
Сукобили су се у бици код Микатогахара-е, где је Ијејасу доживео највећи пораз у каријери. На његову срећу, Шинген ускоро умире, а њега наслеђује његов син Кацујори, који је представљао много лакши залогај. Битке код Нагашино-а 1575. и Такатенџин-а 1581. године натерале су војску Такеда на повлачење, а Токугава Ијејасу постаје господар не само провинција Микава и Тотоми, него и провинције Суруга.
Цео овај период Ијејасу је углавном био у сенци Нобунаге. Међутим, и у том положају Ијејасу је веома профитирао. Нарочито је профитирао након Нобунагине смрти 1582. године, након чега је он постао господар централног дела Такеда поседа, провинција Кај и Шинано. До 1583. године, када је под својом контролом имао пет провинција, Токугава Ијејасу је био најзначајнија владалачка фигура у Јапану.
Токугава шогунат
[уреди | уреди извор]Након инвазија на Кореју 1592. и 1597. године, Јапан се поново поделио на два супарничка табора. Сукоб је достигао врхунац у бици код Секигахаре 1600. као резултат тога, Токугава Ијејасу је проглашен за шогуна 1603. Ову титулу су његови потомци носили два и по века. Најозбиљнији противник Токугаве, Тојотоми Хидејори, био је поражен после друге опсаде Осаке 1615. Претежно хришћанска побуна у Шимабари, на острву Кјушу, догодила се 1638. Угашена је после дуге и неочекивано тешке борбе, али се показала као једини истински изазов Токугавиној надмоћи.
Ијејасу је Токугава шогунат (Токугава бакуфу) основао је 1603. године, али титулу шогуна држао је само до 1605. године када је, у својој 63-ој години власти препустио свом сину Токугава Хидетада-и. Умро је 1616. године.
Након побуне у Шимабари, шогунат је у страху од страних утицаја, посебно Шпаније и Португалије, ограничио трговину и прекинуо све везе са католичком Европом. Самураји су сада чинили војску шогуната, али нису имали непријатеља за борбу. У наредном веку њихова моћ је опала, у поређењу са јачањем трговачке класе, чије је самозадовољство прекинуто појавом европских и америчких бродова у водама Јапанског мора, у првој половини XIX века.
Токугавини шогуни су намеравали да развију трговину, док су кланови као што је Шимазу из Сацуме, желели да сузбију све покушаје контакта са странцима. Уследио је грађански рат, у току ког је шогунат Токугава свргнут са власти, а цару враћен стари положај. Међутим, уместо потискивања варвара, оснивачи модерног Јапана су схватили да је сарадња са странцима неопходна нацији да би опстала. Стара пракса постојања привилеговане класе самураја је прекинута. Саиго Такамори, један од незадовољних самураја повео је 1877. побуну Сацума против народне војске. Након што је побуна угушена, Саиго је извршио самоубиство.
Списак Токугава шогуна
[уреди | уреди извор]| # | Слика | Име (рођен-умро) |
владао од | до |
|---|---|---|---|---|
| 1 | |
Токугава Ијејасу (1543–1616) |
1603 | 1605 |
| 2 |  |
Токугава Хидетада (1579–1632) |
1605 | 1623 |
| 3 |  |
Токугава Ијемицу (1604–1651) |
1623 | 1651 |
| 4 |  |
Токугава Ијецуна (1641–1680) |
1651 | 1680 |
| 5 |  |
Токугава Цунајоши (1646–1709) |
1680 | 1709 |
| 6 |  |
Токугава Ијенобу (1662–1712) |
1709 | 1712 |
| 7 |  |
Токугава Ијецугу (1709–1716) |
1713 | 1716 |
| 8 |  |
Токугава Јошимуне (1684–1751) |
1716 | 1745 |
| 9 |  |
Токугава Ијешиге (1712–1761) |
1745 | 1760 |
| 10 |  |
Токугава Ијехару (1737–1786) |
1760 | 1786 |
| 11 |  |
Токугава Ијенари (1773–1841) |
1787 | 1837 |
| 12 |  |
Токугава Ијејоши (1793–1853) |
1837 | 1853 |
| 13 |  |
Токугава Ијесада (1824–1858) |
1853 | 1858 |
| 14 |  |
Токугава Ијемочи (1846–1866) |
1858 | 1866 |
| 15 |  |
Токугава Јошинобу (1837–1913) |
1866 | 1867 |
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Kowner, Rotem (2017). Historical Dictionary of the Russo-Japanese War. Historical Dictionaries of War, Revolution, and Civil Unrest (2nd изд.). Rowman & Littlefield. стр. 540. ISBN 9781442281844. Приступљено 1. 7. 2023. „Originally named Edo, the city served as the focal point of the Kanto region from the 12th century. It fell to Tokugawa Ieyasu at the end of the 16th century and was made the capital of his shogunate in 1603. Kyoto remained the imperial capital until 1868.”
- ^ а б Shibatani, Masayoshi. „Japanese language | Origin, History, Grammar, & Writing”. britannica.com. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 15. 6. 2021.
- ^ „Japan - The bakuhan system”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-06-01.
- ^ „Japan § Introduction”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Приступљено 9. 3. 2021.
- ^ „Shogunate”. britannica.com. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 21. 10. 2020. „The shogunate was the hereditary military dictatorship of Japan (1192–1867).”
- ^ „Tokugawa period”. britannica.com. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 3. 6. 2020.
- ^ „The Story of the Battle of Sekigahara”. Приступљено 2021-05-28.
- ^ „meiji-restoration Tokugawa Period and Meiji Restoration”. Приступљено 2021-05-28.
- ^ Yamagishi, Keiko (2016). Ferrari, Silvio; Cristofori, Rinaldo, ур. Law and Religion, An Overview. 1. Routledge. стр. 458. ISBN 978-1-4094-3600-3. Приступљено 31. 5. 2023. „The Tokugawa Shogunate had sanctioned Buddhism as a state religion.”
- ^ а б в Calabresi, Steven Gow (2021). The History and Growth of Judicial Review. 2. Oxford University Press. стр. 116. ISBN 9780190075750. Приступљено 31. 5. 2023. „A dew sexteenth-century Chiristian missionaries left a small following in Japan, but from 1600 until 1853, the countory was governed by the Tokugawa Shogunate banned Christianity, forbade travel overseas, and only allowed foreign trade in the port of Nagasaki with the Netherlands and China. Confucianism, with its emphasis on harmony, was the prevailing "state religion", although it coexisted with Shintoism, a religion that worshipped nature gods and that was personified by the emperor.”
- ^ Hirai, Naofusa. „Shinto § The encounter with Buddhism”. britannica.com. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 15. 6. 2021. „Buddhistic Shintō was popular for several centuries and was influential until its extinction at the Meiji Restoration.”
- ^ Tucci, Giuseppe. „Buddhism - Korea and Japan”. britannica.com. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 15. 6. 2021.
- ^ „Kirishitan | religion”. britannica.com. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 15. 6. 2021.
- ^ „Tokugawa”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 28. 11. 2020. г.
Литература
[уреди | уреди извор]- Kowner, Rotem (2017). Historical Dictionary of the Russo-Japanese War. Historical Dictionaries of War, Revolution, and Civil Unrest (2nd изд.). Rowman & Littlefield. стр. 540. ISBN 9781442281844. Приступљено 1. 7. 2023. „Originally named Edo, the city served as the focal point of the Kanto region from the 12th century. It fell to Tokugawa Ieyasu at the end of the 16th century and was made the capital of his shogunate in 1603. Kyoto remained the imperial capital until 1868.”
- Nussbaum, Louis-Frédéric and Käthe Roth. (2005). Japan Encyclopedia. ISBN 978-0-674-01753-5.. Cambridge: Harvard University Press. ; OCLC 48943301
- Bolitho, Harold (1974). Treasures Among Men: The Fudai Daimyo in Tokugawa Japa. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-01655-0. OCLC 185685588.
- Haga, Tōru. . Tokyo: Japan Publishing Industry Foundation for Culture. ISBN 978-4-86658-148-4.
- Totman, Conrad. The Collapse of the Tokugawa Bakufu, 1862–1868. Honolulu: University of Hawai'i Press, 1980.
- Totman, Conrad (1967). Politics in the Tokugawa Bakufu, 1600–1843. Cambridge: Harvard University Press.
- Waswo, Ann Modern Japanese Society 1868–1994
- The Center for East Asian Cultural Studies. Meiji Japan Through Contemporary Sources, Volume Two 1844–1882.
- „Daimyo Flags, 19th Century”. Flags of the World.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Japan
- Tokugawa Political System
- SengokuDaimyo.com The website of Samurai Author and Historian Anthony J. Bryant
- Narrative of the Expedition of an American Squadron to the China Seas and Japan, by M.C. Perry, at archive.org
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
