Шарл IV

Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Шарл IV Капет
Шарл IV
Лични подаци
Датум рођења	(1294-06-15)15. јун 1294.
Место рођења	Креј, Француска
Датум смрти	1. фебруар 1328.(1328-02-01) (33 год.)
Место смрти	Венсен, Француска
Гроб	Базилика Сен Дени
Породица
Супружник	Blanche of Burgundy, Marie of Luxembourg, Queen of France, Jeanne d'Évreux
Потомство	Blanche of France, Duchess of Orléans
Родитељи	Филип IV Хуана I од Наваре
краљ Француске
Период	1322-1328
Претходник	Филип V (краљ Француске)
Наследник	Филип VI Валоа
краљ Навара
Период	1322-1328
Претходник	Филип II
Наследник	Хуана II од Наваре

Шарл IV, звани Лепи (фр. Charles IV de France; 1294 — 1328) био је краљ Француске и Наваре од 1322. до 1328. године. Његовом смрћу династија Капета је престала да постоји. Сукоб око француског престола отворио је пут Стогодишњем рату.^[1]

Био је трећи син Филипа IV Лепог. Због порекла мајке Хуане I од Наваре био је и краљ Наваре. Са његовом је смрћу изумрла директна линија Капета. Престо је припао породици Валоа, наследницима Капета по споредној линији

Сељаци усталасали у западној Фландрији 1323. године. Тај устанак, који се дуго отегао, почео је због претераног пореског оптерећења и ускоро израстао у општи покрет против феудалаца и цркве. Сељаци су почели да одбијају плаћање десетка и да захтевају да се жито које припада манастирима подели сиротињи. Пљачкали су и палили племићке замкове, убијали феудалце који би им допали шака, пустошили опатије и цркве. Карактеристична црта овог покрета била је и та што су му пришли и велики градови као Бриж и Ипр — у почетку само градска сиротиња, а затим и владајуће групе у градовима.

За време Филипа IV и његових синова у Француској се формира орган сталешког представништва — државни сталежи. Тај се орган формирао постепено: претходио му је краљев феудални савет, који се сазивао у оним случајевима када се краљ није одлучивао да донесе неку важну одлуку без сагласности утицајних личности у краљевини — крупних световних и духовних феудалаца. Краљев савет није имао ни одређене компетенције ни одређеног састава.

За време његове владавине државни сталежи су се такође више пута састајали углавном да би се добила сагласност сталежа за купљење пореза. На тај начин, државни сталежи почињу да улазе у праксу државног живота Француске.

Сваки од та три сталежа представљао је неку врсту засебног дома који је решавао своје послове одвојено. Они су се заједно састајали само да израде одговор краљу, али ни ту нису били обавезни да донесу заједничко решење.

Међутим, од XIV века сталежи се све више издвајају. Племство образује затворени наследни сталеж, који ужива низ привилегија, на првом месту ослобођење од већине пореза, и сваковрсна почасна права. Приступ у редове племства постаје врло тежак. На трећи сталеж, тј. на грађане, племићи гледају као на нижи сталеж, сталеж који плаћа порезе. Интереси племства, које је живело од феудалне ренте и коме су трговина и занати били страни, оштро су се косили са интересима градске буржоазије. Више свештенство такође је попуњавано племићима. Други моменат који је слабио државне сталеже била је слаба повезаност између појединих области Француске, између појединих провинција краљевског домена. Поред државних сталежа краљ је сазивао провинциске сталеже по појединим областима да се с њима ��оговори о питању опорезивања. Обично су сазивани засебни сталежи за север и југ Француске, сталежи за langue d’oc и langue d’oil. Најзад, краљ је имао могућност да не сазове све сталеже уједно, већ да позове одвојено племство, свештенство и грађане. Подвојеност сталежа и територијална разбијеност Француске објашњавају зашто државни сталежи нису постали политички моћан законодавни орган који контролише краљевску власт. Али, државни сталежи су чинили покушаје да прошире своје компетенције. Они су обично спајали давање своје сагласности на порезе са жалбама на сваковрсна угњетавања краљевских чиновника, на порески притисак и сл. Још под Филипом IV чују се такве жалбе.

Током његове владавине избија сукоб са Енглеском око Аквитаније. Шарл IV Лепи је почео градити утврђење у Сен Сардосу у енглеском делу Аквитаније. Подстакнути од Енглеза локални велепоседници пале село, што је био повод за рат. У Сенсардоском рату су Енглези потпуно поражени. Шарлова сестра Изабела Француска посредује 1325. у налажењу решења за спор. После посредовања одбија да се врати свом супругу Едварду II.

Шарл IV Лепи је помогао 1326. и 1327. своју сестру Изабелу Француску против њеног супруга Едварда II.

Током његове владавине повећани су порези, уводио је различите дажбине и произвољно је конфисковао имања својих непријатеља.

Као и његова браћа Шарл IV Лепи је умро без мушког наследника. Тиме се завршава директна линија Капета. По Салијском закону ћерка Шарла IV Лепог не може бити наследник. Жена му је била трудна у тренутку његове смрти, тако да се поставља регентство. Филип Валоа (Филип VI Валоа) постаје регент. Пошто је и то друго дете било женско Филип VI Валоа је постао краљ француске. Међутим Едвард III је такође полагао право на круну што ће бити повод француско-енглеског сукобљавања.

Шарл IV на Викимедијиној остави.

Филип V Високи

Француски краљеви (1322 — 1328)

Филип VI Валоа