Чајник

Овај чланак не наводи ниједан извор. Побољшајте га додавањем референци ка поузданим изворима. Садржај непоткрепљен изворима може бити доведен у питање, а потом и избрисан. Претражи Google: "Чајник" (вести · новине · књиге · академик · бесплатне слике) · JSTOR Претражи Google: "Čajnik" (вести · новине · књиге · академик · бесплатне слике) · JSTOR (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Чајник је затворен кухињски суд намењен кувању чаја или за инфузију ароме из лишћа или цветова биљки (биљни чај). Састоји се из тела, дршке, поклопца и грлића. Чајници за кување чаја се праве од метала. Постоје и електрични чајници у којима се загрева вода потребна за топле напитке (види: кувало за воду). Многи чајници пиште, под утицајем вреле паре, да означе да је вода у њима проврила.

Чајници за напаравање (инфузију) лишћа и цветова су израђени од порцелана или стакла. Врућа вода се налива кроз горњи отвор и натапа биљке које су у чајнику.

Чајници су ушли у употребу у Кини у време династије Јуан. Вероватно су били варијанта керамичких лонаца и бронзаних винских крчага који су у Кини коришћени хиљадама година.

Крајем 17. века трговачке компаније су почеле да транспортују чај из Кине у Европу, а уз то и чајнике. Порцелански чајници из Кине су били луксузна роба. Први сервиси за чај у Европи израђени су у фабрици у Мајсену 1710.