Пређи на садржај

Хилари Мантел

С Википедије, слободне енциклопедије
Хилари Мантел
Лични подаци
Датум рођења(1952-06-06)6. јун 1952.
Место рођењаГлосоп, Уједињено Краљевство
Датум смрти22. септембар 2022.(2022-09-22) (70 год.)
Место смртиЕксетер, Девон, Уједињено Краљевство
Књижевни рад
Најважнија делаВучје легло
Лешеве на видело
Огледало и светлост
Смрт - последње уточиште
Осам месеци на Улици Газа
Промена климе
Испунити душу
Мимо црнила
Званични веб-сајт

Даме Хилари Мари Мантел (енгл. Dame Hilary Mary Mantel,(/mænˈtɛl/ man-TEL; [1] рођена Томпсон ; 6. јул 1952 – 22. септембар 2022) била је британска књижевница чије дело обухвата историјску фикцију, личне мемоаре и кратке приче. [2] Њен први објављени роман, Every Day Is Mother's Day, (Сваки дан је мајчин дан), објављен је 1985. Написала је 12 романа, две збирке кратких прича, личне мемоаре и бројне чланке и мишљења.

Мантел је два пута освојила Букерову награду: прва је била за њен роман Wolf Hall (Вучје легло) из 2009. године, измишљени приказ успона Томаса Кромвела на власт на двору Хенри VIII Тјудора, а друга је за њен наставак Bring Up the Bodies (Лешеве на видело) из 2012. године. Трећи део Кромвелове трилогије, The Mirror and the Light (Огледало и светлост), нашао се на дугој листи за исту награду. [3] Трилогија је продата у више од 5 милиона примерака.

Рани живот

[уреди | уреди извор]

Хилари Мери Томпсон је рођена 6. јула 1952. у Глосопу, у Дербиширу, [4] као најстарија од троје деце, са два млађа брата, и одрасла као римокатолик [5] у селу Хадфилд, где је похађала Римокатоличку основну школу St. Charles.

Њени родитељи, Маргарет (рођена Фостер) и Хенри Томпсон (чиновник), били су католици ирског порекла, рођени у Енглеској. Када је Мантел имала седам година, љубавник њене мајке, Џек Мантел, преселио се код њих. Са њеном мајком је делио спаваћу собу, док се њен отац преселио у другу собу. Четири године касније, када је имала једанаест година, породица се, осим њеног оца, преселила у Ромели, Чешир, како би побегла од локалних трачева. Никада више није видела свог оца.[6]

Када се породица преселила, Џек Мантел (1932–1995) [7] [8]постао је њен незванични очух, а она је легално узела његово презиме.[9] [10] Похађала је школу Харитаун манастира у Ромилију у Чеширу.

Године 1970. почела је да студира право на Лондонској школи економије.[2] Прешла је на Универзитет у Шефилду и дипломирала као дипломирани правник 1973. [8] Након универзитета, Мантел је радила у одељењу за социјални рад геријатријске болнице, а затим као асистент продаје у робној кући Кендалс у Манчестеру. [11]

Године 1973. удала се за Гералда Мекјуена, геолога.[12] Године 1974. почела је да пише роман о Француској револуцији, али није успела да пронађе издавача (на крају је објављен као A Place of Greater Safety (Смрт - последње уточиште) 1992). Године 1977. Мантел се са супругом преселила у Боцвану, где су живели наредних пет година.[13] Касније су провели четири године у Џеди, у Саудијској Арабији.[14] Касније је рекла да је напуштање Џеде осећала као „најсрећнији дан у [њеном] животу“; [15] објавила је мемоаре о овом периоду у The Spectator, [16] и >London Review of Books. [17] [18]

Књижевна каријера

[уреди | уреди извор]

Мантелов први роман, Every Day Is Mother's Day, објављен је 1985. године, а његов наставак, Vacant Possession (Празан посед), годину дана касније. По повратку у Енглеску, постала је филмски критичар филма The Spectator, на тој функцији од 1987. до 1991. [19] и рецензент бројних листова и часописа у Британији и Сједињеним Државама.

Њен трећи роман, Eight Months on Ghazzah Street (Осам месеци на Улици Газа) (1988), осврнуо се на њен живот у Саудијској Арабији. Представља претећи сукоб вредности између суседа у градском стамбеном блоку како би се истражиле тензије између исламске културе и либералног Запада. [20] [21] [22] Њен роман Fludd (1989) који је освојио Меморијалну награду Винифред Холтби смештен је у 1956. у фиктивном северном селу званом Фетхерхоугхтон, у чијем средишту су римокатоличка црква и самостан. Тајанствени странац доноси промене у животима оних око њега. [23]

Мантел је била судија за Букерову награду 1990. године, када је роман Антоније Сузан Бајат Possession (Занесеност) добио награду. [24]

A Place of Greater Safety (Безбедно место) (1992) освојила је награду Sunday Express за књигу године, за коју су њене две претходне књиге биле у ужем избору. Дуг и историјски тачан роман, прати каријеру тројице француских револуционара, Дантона, Робеспјера и Камила Дезмулена, од детињства до њихове ране смрти током владавине терора 1794. [25]

A Change of Climate (Промена климе) (1994), смештена у рурални Норфолк, истражује животе Ралфа и Ане Елдред, док одгајају своје четворо деце и посвећују своје животе добротворним акцијама. Укључује поглавља о њиховом раном брачном животу као мисионарки у Јужној Африци, када су били затворени и депортовани у Бечуану, и трагедији која се тамо догодила. [26]

An Experiment in Love (Експеримент у љубави) (1996), који је освојио Hawthornden Prize, одвија се током два универзитетска мандата 1970. Прати напредак три девојке – две пријатељице и једног непријатеља – док одлазе од куће и похађају универзитет у Лондону. Маргарет Тачер се појављује у камео у овом роману, који истражује апетите и амбиције жена, и сугерише како су оне често осујећене. Иако је Мантел користила материјал из свог живота, то није аутобиографски роман. [27]

Њена следећа књига, The Giant, O'Brien (1998), смештена је у 1780-те, и заснована је на истинитој причи Чарлса Бирна (или О'Бриена). Дошао је у Лондон да заради новац приказујући се као наказа. Његове кости данас висе у Музеју Краљевског колеџа хирурга. Роман третира О'Брајена и његовог антагонисту, шкотског хирурга Џона Хантера, мање као ликове у историји него као митске протагонисте мрачне и насилне бајке, неопходне жртве доба просветитељства. Она је адаптирала књигу за ББЦ Радио 4, у представи у којој су глумили Алекс Нортон (као Хантер) и Френсис Томелти. [28]

Мантел је 2003. објавила своје мемоаре, Giving Up the Ghost (Испунити душу), који су освојили награду МИНД "Књига године". Исте године објавила је збирку кратких прича, Learning To Talk. Све приче се баве детињством и, заједно, књиге показују како су догађаји у животу посредовани као фикција. Њен роман из 2005. Beyond Black (Мимо црнила), ушао је у ужи избор за награду Оранге, а дуго за Букерову награду 2005. [29] Романописац Пат Баркер рекао је да је то „књига која је заправо требала да добије Букера“. [30] Смештен у касне 1990-те и ране 2000-те, приказује професионалног медија, Алисон Харт, чија смирена и весела спољашњост крије гротескно психичко оштећење. Она прати около са њом групом "злобова", који су невидљиви, али су увек на ивици да постану месо.[31]

Дуги роман Wolf Hall (Вучје легло) о министру Хенрија VIII Тјудора Томасу Кромвелу, објављен је 2009. године уз похвале критике.[32] Књига је те године добила Букерову награду и, након што је освојила награду, Мантел је рекла: „Могу вам рећи у овом тренутку да срећно летим кроз ваздух“. [33] Судије су гласале три према два у корист Wolf Hall-а за награду. Мантеловој је уручен трофеј и новчана награда од 50.000 фунти током вечерње церемоније у Guildhall-у у Лондону. [34] [35] Судско веће, које је предводио емитер Џејмс Наути, описао је Wolf Hall као „изванредан комад приповедања“. [36] Уочи награде, књигу су кладионице подржале као фаворита и чинила је 45% продаје свих номинованих књига. [34] Био је то први фаворит од 2002. за освајање награде. [37]Приликом примања награде, Мантел је рекла да ће новац од награде потрошити на "секс, дрогу и рокенрол". [38]

Наставак Wolf Hall, под називом Bring Up the Bodies (Лешеве на видело), објављен је у мају 2012. године и добио је широко признање. Освојио је Награду Коста године 2012. и Букерову награду 2012.; Мантел је тако постала први британски писац и прва жена која је више пута освојила Букерову награду.[39] [40] Мантел је била четврти аутор који је добио награду два пута, након Џ. М. Куција, Peter Careyey-а и J. G. Farrell-а. [41] [37] Ова награда је такође учинила Мантелову првим аутором који је добио награду за наставак неке књиге.[42] Књиге су адаптиране у драме од стране Краљевске Шекспирове компаније, а продуцирао их је као мини-серију ББЦ .[42] Мантел је 2020. објавила трећи роман трилогије о Томасу Кромвелу, под називом The Mirror and the Light (Огледало и светлост). [43] [44] Огледало и светлост изабрано је за дугу листу за Букерову награду 2020. [45]

Мантел је 2014. године објавила збирку од 10 кратких прича, Assassination of Margaret Thatcher (Убиство Маргарет Тачер), коју је The Guardian назвао „погрешним, али упијајућим избором“ издвајајући причу Опростите на узнемиравању за похвалу. [46] The New York Times је описао колекцију као „нараторе који су споља много кроткији и изнутра турбулентнији од краљевских убица и луткара који су толико вољени у њеној историјској фикцији“. [47] Контроверзна насловна прича говори о атентатору који се прерушава у водоинсталатера и преузима стан преко пута болнице у којој је премијерка на операцији ока. Жена која је власник стана, а која је у ствари талац, испада изненађујуће саосећајна са атентаторовим циљем.

Такође је радила на краткој публицистичкој књизи, под насловом The Woman Who Died of Robespierre (Жена која је умрла од Робеспјера), о пољској драматургињи Станислави Пшибишевској. Мантел је такође писао критике и есеје, углавном за The Guardian, [48] London Review of Books [49] и New York Review of Books. [50] Програм The Culture Show на BBC Two емитовао је профил Мантелове 17. септембра 2011. [51]

У децембру 2016, Мантел је разговарала са уредником Kenyon Review-а Дејвидом Х. Лином на КР Подцаст-у [52] о начину на који се објављују историјски романи, како је живети у свету једног лика више од десет година, пишући за сцену, и последњу књигу у њеној трилогији Томаса Кромвела, The Mirror and the Light (Огледало и светлост). [52]

Одржала је пет Рајтових предавања 2017. на BBC Radio Four, говорећи о теми историјске фикције.[53] Њено последње од ових предавања било је на тему адаптације историјских романа за сцену или платно. Мантелова предавања је одабрао његов продуцент, Џим Франк, међу најбоља у дуготрајној серији. [54]

Лични живот и смрт

[уреди | уреди извор]

Мантел се удала за Џералда Мекјуена 1973. Развели су се 1981. али су се поново венчали 1982. [12] Мекјуен је одустао од геологије да би водио посао своје жене. [55] Живели су у Будли Салтертону у Девону. [42]

Током својих двадесетих, Мантел је имала исцрпљујућу и болну болест. Првобитно јој је дијагностикована психијатријска болест, хоспитализована је и лечена антипсихотицима, што је наводно изазвало психотичне симптоме. Као последица тога, Мантел се неколико година уздржавала од тражења лекарске помоћи. Коначно, у Боцвани и очајна, консултовала је медицински уџбеник и схватила да вероватно пати од тешког облика ендометриозе, дијагнозе коју су потврдили лекари у Лондону. Стање и оно што је у то време било неопходно лечење – хируршка менопауза у 27. години – учинило је да она није могла да има децу и наставила да јој ремети живот. [56] Касније је рекла „промишљали сте кроз питања плодности и менопаузе и шта значи бити без деце јер се све то догодило катастрофално“. Ово је навело Мантелову да види тело проблематизоване жене као тему у свом писању. [57] Касније је постала покровитељ Ендометриосис СХЕ Труст. [58]

Мантел је преминула 22. септембра 2022. у 70. години у болници у Ексетеру од компликација можданог удара који се догодио три дана раније. [59] [60]

Погледи

[уреди | уреди извор]

Током својих универзитетских година, Мантел се идентификовала као социјалисткиња и била је чланица Савеза младих комуниста. [8]

Коментари о краљевској породици

[уреди | уреди извор]

У говору о медијима и краљевским женама у Британском музеју 2013. године, Мантел је прокоментарисала Кетрин Мидлтон, тадашњу војвоткињу од Кембриџа, рекавши да је Мидлтон била принуђена да се јавно представи као „манекенка из излога“ без личности чија је једина сврха да испоручити престолонаследника. [61] [62] Мантел је проширирила ове погледе у есеју Краљевска тела за Лондонски преглед књига (ЛРБ): „Можда је читав феномен монархије ирационалан, али то не значи да када га погледамо треба да се понашају као гледаоци у Бедламу. Весела радозналост лако може постати суровост". [63]

Ове примедбе подстакле су значајну јавну дебату. Лидер опозиције Ед Милибанд и премијер Дејвид Камерон критиковали су Ментелове изјаве, док је Џемима Кан стала у одбрану Мантелове. [64] [65] Zing Tsjeng је похвалио есеј ЛРБ, сматрајући да је „јасноћа прозе и анализе једноставно невероватна“. [66]

Маргарет Тачер

[уреди | уреди извор]

У септембру 2014. године, у интервјуу објављеном у The_Guardian-у, Мантел је рекла да је маштала о убиству британске премијерке Маргарет Тачер 1983. и измислила је тај догађај у краткој причи под називом The Assassination of Margaret Thatcher: 6 August 1983 (Атентат на Маргарет Тачер: 6. август 1983). Тачерови савезници позвали су је на полицијску истрагу, на шта је Мантел одговорила: „Довођење полиције на истрагу било је изнад свега што сам могла да планирам или чему се надам, јер их одмах излаже руглу. [67]

Коментари о католичанству

[уреди | уреди извор]

Мантел је говорила о својим религиозним ставовима у својим мемоарима из 2003. године, Giving Up the Ghost (Испустити душу). Одгајана као римокатолик, престала је да верује са 12 година, али је рекла да је религија оставила трајни траг на њу:

Оно што ми је речено схватила сам заиста озбиљно, то је створило веома интензивну навику интроспекције и самопреиспитивања и страшну строгост према себи. Тако да никад ништа није било довољно добро. То је као да поставите полицајца, и то још једног који стално мења закон.[68]

У интервјуу за The Daily Telegraph 2013. године, Мантел је изјавила: „Мислим да Католичка црква данас није институција за угледне људе. [...] Када сам била дете питала сам се зашто свештеници и часне сестре нису љубазнији људи. Мислим да су они међу најгорим људима које сам познавала." [5] Ове изјаве, као и теме које је истраживао у њеном ранијем роману Флудд, навеле су католичког бискупа Марка О'Тула да прокоментарише: „Тамо постоји антикатоличка нит, нема сумње у то. Волф Хол није неутралан“. [69]

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Новеле

[уреди | уреди извор]
  • Серијал Every Day Is Mother's Day (Сваки дан је мајчин дан):
    • Every Day Is Mother's Day (Сваки дан је мајчин дан), Chatto & Windus, 1985.
    • Vacant Possession (Празан посед) : Chatto & Windus, 1986.
  • Eight Months on Ghazzah Street (Осам несеци на Улици Газа), Viking Press, 1988.
  • Fludd (Флад), Viking Press, 1989.
  • A Place of Greater Safety (Смрт - последње уточиште) : Viking Press, 1992.
  • A Change of Climate (Промена климе) : Viking Press, 1994.
  • An Experiment in Love (Експеримент у љубави), Viking Press, 1995. [70]
  • The Giant, O'Brien (O'Брајен, џин), Fourth Estate, 1998.
  • Beyond Black (Мимо црнила), Fourth Estate, 2005.
  • Серијал о Томасу Кромвелу:
    1. Wolf Hall (Вучје легло), Fourth Estate, 2009. [71]
    2. Bring Up the Bodies (Лешеве на видело), Fourth Estate, 2012. [72]
    3. The Mirror & the Light (Огледало и светлост), Fourth Estate, 5. март 2020.

Збирке кратких прича

[уреди | уреди извор]
  • Learning to Talk (Учити разговарати), Fourth Estate, 2003.
    • King Billy Is a Gentleman
    • Destroyed
    • Curved Is the Line of Beauty
    • Learning to Talk
    • Third Floor Rising
    • The Clean Slate
  • The Assassination of Margaret Thatcher (Убиство Маргарет Тачер), Fourth Estate, 2014.[73] [74]
    • Sorry to Disturb
    • Comma
    • The Long QT
    • Winter Break
    • Harley Street
    • Offences Against the Person
    • How Shall I Know You?
    • The Heart Fails Without Warning
    • Terminus
    • The English School
    • The Assassination of Margaret Thatcher

Мемоари

[уреди | уреди извор]
  • Giving Up the Ghost (Испунити душу), Fourth Estate, 2003.

Одабрани чланци и есеји

[уреди | уреди извор]

Награде и почасти

[уреди | уреди извор]

Књижевне награде

[уреди | уреди извор]
  • 1987 - The Spectator Shiva Naipaul prize за путопис[75][76] for Last Morning in Al Hamra[16]
  • 1990 - Southern Arts Literature Prize за Fludd (Флад)[77]
  • 1990 - Cheltenham Prize за Fludd (Флад)[77]
  • 1990 - Меморијална награда Винифред Холтби за Fludd (Флад)[78]
  • 1992 - Sunday Express Book of the Year за A Place of Greater Safety (Смрт - последње уточиште)[79]
  • 1996 - Hawthornden Prize за An Experiment in Love (Експеримент у љубави)[80]
  • 2003 - MIND Book of the Year за Giving Up the Ghost (Испунити душу)[81]
  • 2009 - Награда Букер за Wolf Hall (Вучје легло)[34]
  • 2009 - Национална награда круга књижевних критичара за Wolf Hall (Вучје легло)[82]
  • 2010 - Награда Валтера Скота за Wolf Hall (Вучје легло)[83]
  • 2010 - Британски аутор године, Waterstones Book Awards, за Wolf Hall (Вучје легло)[84]
  • 2012 - Награда Букер за Bring Up the Bodies (Лешеве на видело)[42]
  • 2012 - Британски аутор године, British Book Awards, за Bring Up the Bodies (Лешеве на видело)[85]
  • 2012 - Награда за роман и књигу године, Награда Коста, за Bring Up the Bodies (Лешеве на видело)[86][87][88]
  • 2013 - David Cohen Prize[89]
  • 2013 - Literature prize, South Bank Show Awards, за Bring up the Bodies (Лешеве на видело)[90]
  • 2016 - British Academy President's Medal[91]
  • 2016 - Kenyon Review Award за Literary Achievement[92][93]

Почасти

[уреди | уреди извор]

  

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Sangster, Catherine (14. 9. 2009). „How to Say: JM Coetzee and other Booker authors”. BBC News. Приступљено 1. 10. 2009. 
  2. ^ а б „Literature: Writers: Hilary Mantel”. British Council. 2011. Приступљено 14. 5. 2012. 
  3. ^ „The 2020 Booker Prize longlist announced”. The Booker Prizes. 27. 7. 2020. Приступљено 16. 8. 2020. 
  4. ^ „Obituary: Hilary Mantel, Booker Prize-winner celebrated for the 'Wolf Hall' trilogy”. Irish Independent (на језику: енглески). 25. 9. 2022. Приступљено 29. 9. 2022. 
  5. ^ а б Singh, Anita (13. 5. 2012). „Hilary Mantel: Catholic Church is not for respectable people”. The Daily Telegraph. London. 
  6. ^ Obituary in The Times (London); reprinted in The Dominion Post (New Zealand), 27 September 2022, page 24
  7. ^ Mantel, Hilary (17. 4. 2010). „Hilary Mantel remembers her stepfather's books”. The Guardian. London. Приступљено 17. 10. 2012. 
  8. ^ а б в MacFarquhar, Larissa (15. 10. 2012). „How Hilary Mantel Revitalized Historical Fiction”. The New Yorker. Приступљено 17. 10. 2012. 
  9. ^ Murphy, Anna (1. 3. 2010). „Hilary Mantel Interview”. The Daily Telegraph. London. Приступљено 2. 1. 2011. 
  10. ^ Marshall, Alex; Alter, Alexandra (23. 9. 2022). „Hilary Mantel, Prize-Winning Author of Historical Fiction, Dies at 70”. The New York Times. 
  11. ^ „Hilary Mantel”. 
  12. ^ а б Emina, Seb (Spring—Summer 2020). „Hilary Mantel | The queen of historical fiction”. The Gentlewoman. бр. 21. Приступљено 1 May 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  13. ^ „Hilary Mantel”. The Man Booker Prize. Архивирано из оригинала 28. 11. 2014. г. Приступљено 14. 11. 2014. 
  14. ^ O'Reilly, Sally; Towheed, Shafquat (4. 3. 2020). „A little literary tourism: in search of Hilary Mantel”. Department of English and Creative Writing. The Open University. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 26. 9. 2022. 
  15. ^ Mantel, Hilary (21. 2. 2010). „Once upon a life”. The Observer Magazine. London. 
  16. ^ а б Mantel, Hilary (1987). „Last Morning in Al Hamra”. The Spectator. Приступљено 26. 9. 2022. 
  17. ^ Mantel, Hilary (30. 3. 1989). „Diary: Bookcase Shopping in Jeddah”. London Review of Books (на језику: енглески). Приступљено 26. 9. 2022. 
  18. ^ Mantel, Hilary (1. 1. 2009). „Someone to Disturb”. London Review of Books (на језику: енглески). Приступљено 26. 9. 2022. 
  19. ^ „Hilary Mantel”. Literature.britishcouncil.org. Архивирано из оригинала 12. 2. 2015. г. Приступљено 14. 11. 2014. 
  20. ^ Anderson, Hephzibah (19. 4. 2009). „Hilary Mantel: on the path from pain to prizes”. The Observer. Приступљено 30. 7. 2011. 
  21. ^ Ray, Mohit K. (2007). The Atlantic Companion to Literature in English. Atlantic Publishers & Distributors. стр. 340. ISBN 9788126908325. 
  22. ^ Rees, Jasper (8. 10. 2009). „Hilary Mantel: health or the Man Booker Prize? I'd take health”. The Telegraph. Приступљено 30. 7. 2011. 
  23. ^ Mantel, Hilary (1989). Fludd. Viking Press. ISBN 9780007354931. 
  24. ^ „The Booker Prize 1990 | The Booker Prizes”. thebookerprizes.com (на језику: енглески). Приступљено 24. 9. 2022. 
  25. ^ Mantel, Hilary (1992). A Place of Greater Safety. HarperCollins. ISBN 9780007354849. 
  26. ^ Mantel, Hilary (1994). A Change of Climate. HarperCollins. ISBN 9780007354849. 
  27. ^ Selwyn, Matthew (20. 3. 2014). „Review: An Experiment in Love by Hilary Mantel”. bibliofreak.net. 
  28. ^ Lewis, Isobel (23. 9. 2022). „Which of Hilary Mantel books were adapted for the screen and stage?”. The Independent. 
  29. ^ „Beyond Black | The Booker Prizes”. thebookerprizes.com (на језику: енглески). 3. 5. 2005. Приступљено 24. 9. 2022. 
  30. ^ „Celebrating Hilary Mantel: how the Wolf Hall author rewrote history | The Booker Prizes”. thebookerprizes.com (на језику: енглески). 23. 9. 2022. Приступљено 24. 9. 2022. 
  31. ^ Mantel, Hilary (2005). Beyond Black. HarperCollins. ISBN 9780007268375. 
  32. ^ Flood, Alison (8. 9. 2009). „Booker Prize prize shortlist pits veteran Coetzee against bookies' favourite Mantel”. The Guardian. London. Приступљено 4. 5. 2010. 
  33. ^ „Mantel named Booker Prize winner”. BBC News. 6. 10. 2009. Приступљено 4. 5. 2010. 
  34. ^ а б в Brown, Mark (6. 10. 2009). „Booker prize goes to Hilary Mantel for Wolf Hall”. The Guardian. London. Приступљено 4. 5. 2010. 
  35. ^ Mukherjee, Neel (6. 10. 2009). „The Booker got it right: Mantel's Cromwell is a book for all seasons”. The Times. London. Приступљено 7. 10. 2009. [мртва веза]
  36. ^ Hoyle, Ben (6. 10. 2009). „Booker Prize won by Hilary Mantels tale of historical intrigue”. The Times. London. Архивирано из оригинала 15. 10. 2010. г. Приступљено 4. 5. 2010. 
  37. ^ а б Pressley, James; Hephzibah Anderson (6. 10. 2009). „Hilary Mantel's 'Wolf Hall' Wins U.K. Booker Prize, 50,000 Pounds”. Bloomberg. Приступљено 14. 5. 2012. 
  38. ^ Voigt, Claudia (14. 1. 2013). „Der schwarze Kern”. Der Spiegel (на језику: немачки). стр. 132—134. 
  39. ^ Blair, Elizabeth (16. 10. 2012). „Hilary Mantel First Woman To Win Booker Prize Twice”. NPR.org. 
  40. ^ „Hilary Mantel's Heart of Stone”. Slate. 4. 5. 2012. Приступљено 4. 5. 2012. 
  41. ^ Clark, Nick (11. 9. 2012). „Booker Prize 2012: Hilary Mantel could become first British writer to win the literary prize twice after Bring up the Bodies makes shortlist”. The Independent. London. Приступљено 17. 10. 2012. 
  42. ^ а б в г Alter, Alexandra (24. 2. 2020). „For Hilary Mantel, There's No Time Like the Past”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 26. 2. 2020. 
  43. ^ „Hilary Mantel reveals plans for Wolf Hall trilogy”. BBC News. 18. 11. 2011. Приступљено 13. 5. 2012. 
  44. ^ „Hilary Mantel wins 2012 Costa novel prize”. BBC News. 2. 1. 2013. Приступљено 2. 1. 2013. 
  45. ^ „Booker Prize 2020: Hilary Mantel makes longlist”. BBC News. 28. 7. 2020. Приступљено 28. 7. 2020. 
  46. ^ Lasdun, James (2014-09-24). „The Assassination of Margaret Thatcher review – Hilary Mantel's new collection”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-23. 
  47. ^ Maslin, Janet (24. 9. 2014). „'The Assassination of Margaret Thatcher,' by Hilary Mantel - The New York Times”. The New York Times. 
  48. ^ „Hilary Mantel | Books”. The Guardian. Приступљено 26. 5. 2017. 
  49. ^ „Hilary Mantel · LRB”. www.lrb.co.uk. Приступљено 26. 5. 2017. 
  50. ^ „Hilary Mantel”. The New York Review of Books. Приступљено 26. 5. 2017. 
  51. ^ „Hilary Mantel: A Culture Show Special”. BBC Two. Приступљено 19. 5. 2012. 
  52. ^ а б Lynn, David H., "KR Podcast with Hilary Mantel", Kenyon Review.
  53. ^
  54. ^ Frank, Jim. „Ten of the best Reith Lectures”. BBC Online. Приступљено 18. 7. 2020. 
  55. ^ Renzetti, Elizabeth (18. 6. 2012). „Inverview Mantel: She writes about Cromwell, but Henry VIII is the key”. The Globe and Mail. Приступљено 26. 11. 2012. 
  56. ^ Mantel, Hilary (6. 2. 2003). „Memories of Catriona”. London Review of Books. Приступљено 26. 9. 2022. 
  57. ^ „Hilary Mantel: 'Being a novelist is no fun. But fun isn't high on my list'”. The Guardian. 4. 10. 2020. Приступљено 17. 1. 2021. 
  58. ^ Mantel, Hilary (7. 6. 2004). „'Every part of my body hurt' – Hilary Mantel on a little understood disease: endometriosis”. The Guardian. Приступљено 17. 1. 2021. 
  59. ^ Knight, Lucy (23. 9. 2022). „Hilary Mantel, celebrated author of Wolf Hall, dies aged 70”. The Guardian. Приступљено 23. 9. 2022. 
  60. ^ Marshall, Alex; Alter, Alexandra (23. 9. 2022). „Hilary Mantel, Prize-Winning Author of Historical Fiction, Dies at 70”. The New York Times. Приступљено 23. 9. 2022. 
  61. ^ Sherwin, Adam (19. 2. 2013). „Hilary Mantel attacks 'bland, plastic, machine-made' Duchess of Cambridge”. The Independent'. Приступљено 19. 2. 2013. 
  62. ^ "They also took up a total of four paragraphs in a 30-paragraph speech – less than one-seventh, in other words" according to Hadley Freeman "Hilary Mantel v the Duchess of Cambridge: a story of lazy journalism and raging hypocrisy", The Guardian, 19 February 2013.
  63. ^ Mantel, Hilary (21 February 2013). "Royal Bodies", London Review of Books, 35:4, pp. 3–7.
  64. ^ Sherwin, Adam. "David Cameron defends Kate over Hilary Mantel's 'shop-window mannequin' remarks", The Independent, 19 February 2013.
  65. ^ Jessica Elgot. "Hilary Mantel And 10 Reasons Why She Might Be Right About Kate Middleton", The Huffington Post, 19 February 2013.
  66. ^ Bryant, Miranda (23. 9. 2022). „'We've lost a genius': authors and politicians pay tribute to Hilary Mantel”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2022. 
  67. ^ Sherwin, Adam (13. 11. 2014). „Hilary Mantel: Coalition government more brutal to poor and immigrants than Thomas Cromwell was”. The Independent. London. 
  68. ^ Edemariam, Aida (12. 9. 2009). „I accumulated an anger that would rip a roof off”. The Guardian. London. 
  69. ^ „Concern over anti catholic bias in BBC's Wolf Hall – Catholicireland.net”. 6. 2. 2015. 
  70. ^ Atwood, Margaret (2. 6. 1996). „Little Chappies With Breasts”. The New York Times Book Review. Приступљено 29. 9. 2022. 
  71. ^ Benfey, Christopher (29. 10. 2009). „Sunday Book Review of Wolf Hall by Hilary Mantel”. The New York Times. 
  72. ^ McGrath, Charles (25. 5. 2012). „Sunday Book Review of Bring Up the Bodies by Hilary Mantel”. The New York Times. 
  73. ^ „The Style Blog”. The Washington Post. 
  74. ^ Castle, Terry (2. 10. 2014). „Sunday Book Review of The Assassination of Margaret Thatcher: Stories by Hilary Mantel”. The New York Times. 
  75. ^ Tan, Clarissa (22. 8. 2013). „The Spectator's Shiva Naipaul prize for outstanding travel writing is open for entries”. The Spectator. Приступљено 26. 9. 2022. 
  76. ^ „Shiva naipaul memorial prize”. The Spectator. Приступљено 26. 9. 2022. 
  77. ^ а б Singh, Anita; Davies, Gareth (23. 9. 2022). „Dame Hilary Mantel dies aged 70 leaving behind unfinished novel”. The Telegraph. 
  78. ^ „The Winifred Holtby Memorial Prize”. The Royal Society of Literature. Архивирано из оригинала 1. 3. 2012. г. 
  79. ^ Singh, Anita; Davies, Gareth (23. 9. 2022). „Dame Hilary Mantel dies aged 70 leaving behind unfinished novel”. The Telegraph — преко www.telegraph.co.uk. 
  80. ^ „Booker Prize-Winning Author Hilary Mantel Has Died At 70”. British Vogue. 23. 9. 2022. 
  81. ^ Havergill, Briony (24. 9. 2022). „Hilary Mantel, Author of Wolf Hall, Dies Aged 70”. 
  82. ^ „'Wolf Hall' wins National Book Critics Circle Award”. The Independent. 12. 3. 2010. 
  83. ^ Lea, Richard (21. 6. 2010). „Hilary Mantel wins Walter Scott historical fiction prize for Wolf Hall”. The Guardian (на језику: енглески). 
  84. ^ „Hilary Mantel – Waterstone's Author of the Year”. YouTube. 
  85. ^ Flood, Alison (5. 12. 2012). „EL James comes out on top at National Book awards”. The Guardian. London. Приступљено 5. 12. 2012. 
  86. ^ writer, Staff (2. 1. 2013). „Hilary Mantel wins 2012 Costa novel prize”. BBC News. Приступљено 2. 1. 2013. 
  87. ^ McCrum, Robert (29. 1. 2013). „Hilary Mantel's Bring Up the Bodies: a middlebrow triumph”. The Guardian. London. Приступљено 30. 1. 2013. 
  88. ^ Rahim, Sameer (29. 1. 2013). „Costa Book Award: who would dare refuse Hilary Mantel her crown?”. The Telegraph. London. Приступљено 30. 1. 2013. 
  89. ^ Flood, Alison (7. 3. 2013). „Hilary Mantel adds David Cohen award to Booker and Costa prizes”. The Guardian. London. Приступљено 8. 3. 2013. 
  90. ^ „South Bank Sky Arts Awards – Winners 2013”. West End Theatre. 13. 3. 2013. Приступљено 18. 2. 2014. 
  91. ^ „British Academy announces 2016 prizes and medal winners”. The British Academy. 27. 9. 2016. Приступљено 24. 7. 2017. 
  92. ^ "Hilary Mantel", Kenyon Review.
  93. ^ „Kenyon Review for Literary Achievement”. KenyonReview.org. 
  94. ^ „Hilary Mantel CBE”. Sheffield Hallam University. Архивирано из оригинала 29. 09. 2022. г. Приступљено 07. 11. 2023. 
  95. ^ „Hallam's Class of 2009” (PDF). Newview. Sheffield Hallam University: 14. зима 2009. 
  96. ^ „Honorary graduates 2011–12”. University of Exeter. 17. 7. 2011. Приступљено 30. 1. 2016. 
  97. ^ „Writer Hilary Mantel receives honorary degree”. Kingston University London. 3. 11. 2011. Приступљено 1. 5. 2021. 
  98. ^ „Congregation of the Regent House for Honorary Degrees on Tuesday, 18 June 2013: Notice”. Cambridge University Reporter. 22. 4. 2013. Приступљено 30. 1. 2016. 
  99. ^ „Celebrated Author Hilary Mantel To Be Honoured By University of Derby”. University of Derby. 10. 12. 2013. Приступљено 30. 1. 2016. 
  100. ^ „Leading figures from UK arts and education awarded honorary degrees by Bath Spa University”. Bath Spa University. 12. 7. 2013. Архивирано из оригинала 6. 2. 2015. г. Приступљено 30. 1. 2016. 
  101. ^ „No. 60895”. The London Gazette (Supplement). 14. 6. 2014. стр. b8. 
  102. ^ „LSE Hilary Mantel obituary”. London School of Economics. 23. 9. 2022. Приступљено 28. 9. 2022. 
  103. ^ „Oxford announces honorary degrees for 2015”. University of Oxford. 19. 2. 2015. Приступљено 30. 1. 2016. 
  104. ^ „Inspirational Honorary Graduates announced”. Oxford Brookes University. 3. 6. 2015. Архивирано из оригинала 19. 08. 2022. г. Приступљено 30. 1. 2016. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хилари_Мантел&oldid=28889403”