Федерико Фелини

Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Федерико Фелини
Федерико Фелини
Датум рођења	(1920-01-20)20. јануар 1920.
Место рођења	Римини, Италија
Датум смрти	31. октобар 1993.(1993-10-31) (73 год.)
Место смрти	Рим, Италија
Веб-сајт	www.federicofellini.it

Федерико Фелини (итал. Federico Fellini; Римини, 20. јануар 1920 — Рим, 31. октобар 1993) је био италијански филмски редитељ и сценариста. Рођен је у Риминију (Италија). Један је од најутицајнијих филмских редитеља 20. века. Поред Микеланђела Антонионија сматра се за главног покретача друге италијанске филмске ренесансе. За живота је сматран критичарем друштвених појава у италијанском грађанском друштву у послератном раздобљу, осликавао је економски просперитет и његове деформације. У Сједињеним Државама сматран је најреспектабилнијим европским редитељем, и особом чија је популарност била упоредива с најистакнутијим филмским звездама његовог доба.

Фелини је рођен 20. јануара 1920. у Риминију, на обали Јадранског мора, у породици из средње класе с троје деце. Његов отац, Урбано, био је трговачки путник и трговац, а мајка Ида рођ. Барбиани, домаћица пореклом из Рима. Део детињства провео је код баке на селу Ђамбетоли често лутајући с распуштенијом сеоском децом, његова дечачка искуства осликана су делимично у филмовима Дангубе (I Vitelloni; 1953), 8½ (1963) и Amarcord (1973). Школовао се у католичком интернату. Из тога раздобља најчешће се препричава његов краткотрајан, (у дванаестој години), бег с путујућим циркусом. То се тумачи као знак његове велике љубави према спектаклу. Иако никада није скривао своју склоност према свету циркуса, Фелини ипак даје друкчију верзију свог бега: он је бежао од школе. Учење и школска дисциплина нису били његова боља страна. Фелинијеви филмови често садрже аутобиографске анегдоте и фантазије. Неколико његових интимних пријатеља као што је сценариста Тулио Пинели и Бернардино Запони, затим кинематограф Ђузепе Ротуно или дизајнер Данте Ферети говорили су да је Фелини имао обичај да једноставно измисли нека своја сећања само да би их испричао на филму.^[1]

Током Мусолинијевог фашистичког режима, Федерико и његов брат Рикардо су били припадници Avanguardiste, фашистичке омладинске организације у коју се сваки адолесцент тада морао учланити. Међутим, Фелини и његова породица нису били фашисти и нису били симпатизери Мусолинија.

По завршетку гимназије, почео је, на инсистирање оца, да у Болоњи студира право 1938, али је ускоро напустио факултет и посветио се новинарству. Прво је сарађивао у Фирентинским новинама, а потом као један од уредника у популарном недељном сатиричном римском листу Марко Аурелије и био је добро плаћен цртач и карикатуриста, а писао је и веселе скечеве.

Године 1939, преселио се у Рим, поново уписао факултет, али тек толико да одгоди одслужење војног рока. Прехрањује се пишући у црној хроници листа Il Popolo di Roma, и даље црта стрипове за сатирички лист Marc'Auerlio. Почетком 1940. почео је да пише кратке приче за радио а затим и да режира. У то време обавио је интервју и упознао се са популарним глумцем, тумачем народских ликова Алдом Фабрицијем (Aldo Fabrizzi) (1905—1990), након којег је дошло до блиског пријатељства и професионалне сарадње, за чију позоришну трупу пише скечеве, али и води гардеробу, ради на декору и обавља посао секретара. Од године 1940. почиње писати и за филм, и то гегове за комичара Макарија, те текстове за Фабриција. Фелинијев биограф Тулио Кезич ову турбулентну епоху коментарише следећим речима:

Иако је период сарадње у Marc’Aurelio био срећан, срећа је само замаскирала бесраман период политичке апатије. Многи који су живели тих последњих година Мусолинијевог режима осетили су шизофреничну дилему између службене лојалности и слободе хумора.^[2]

Године 1942, Фелини је упознао Ђулијету Масину, глумицу која је играла у радио-драмама, или је читала текстове реклама које је он као хуморист писао. Касније, 30. октобра 1943, њоме се и оженио. Тада је почело једно од најкреативнијих филмских партнерстава у историји филма. Неколико месеци после венчања, Масина је пала са степеница и имала побачај. 22. марта 1945. рођен је Пјерфедерико Фелини али он је преминуо само месец дана након рођења 24. априла. Та породична трагедија дубоко је утицала на Фелинијеве и оставила је траг на филм Улица (La strada, 1954)^[3]

Филмом је Фелини почео да се бави 1941, најпре, писањем. Првих неколико текстова су били припремни а 1942. је написао сценарио Четврта страна.

Фашистички режим у Италији пао је 25. јула 1943. Савезници су ослободили Рим 4. јуна 1944. Тог еуфоричног лета је Фелини са својим пријатељем Де Сетом отворио трговачку радњу у којој је радио карикатуре савезничких војника за новац. Управо ту је Роберто Роселини упознао Фелинија и изразио жељу да га Фелини упозна са Алдом Фабрицијем. Ту је Роселини понудио Фелинију да сарађује на сценарију (заједно са Сусом Чеки Д'Амико, Пјером Телинијем и Албертом Латуадом) за филм Рим, отворени град (1945). Фелини је то прихватио и дао допринос филму геговима и дијалозима. Било је то пресудно за Фелинијев развој и читаву каријеру. Сарађивао је као косценариста, писац предтекста и асистент редитеља у том класичном неореалистичком филму, једном од најбољих филмова италијанске и светске кинематографије, Рим, отворени град. (Тај филм је после Висконтијевог Земља дрхти и Опсесија означио епоху у италијанском и светском филму познату као неореализам).

До тада када сам долазио на снимања, каже Фелини, све ми је било страно. Али, уз Роселинијеву помоћ, у филму сам препознао други свет. Кроз његов став према филму схватио сам да се филмови могу стварат�� без преваре, без априорних претпоставки, без унапред утврђених порука. Али, оно најважније што сам од Роселинија добио била је поука о скрушености и понизности према животу.

Потом Фелини пише и асистира Пјетру Ђермију у филмовима Злочин Ђована Епископа 1947, Без милости 1947. и Воденица на Поу 1948.

Фелини дебитује 1950. године с филмом Светлости варијетеа (Luci del varietà), за који је написао сценарио и корежирао заједно с Албертом Латуадом, а тада отприлике почиње и ново раздобље у историји послератне Италије: ратне трагедије помало се заборављају, рушевине се уклањају, наступа економски просперитет и јавља се оптимизам; све веће благостање са свим својим тада још тешко препознатљивим замкама. Тематика и проблематика неореализма, са тежиштем на социјалним питањима и на економским недаћама, поступно се премештала ка психолошким садржајима. Тај филмски тренд, чији је најистакнутији представник Федерико Фелини, назван је - неореализам душе. Није зато необично да су истакнути мотиви првог Фелинијевог самостално режираног филма Бели шеик (La sceicco bianco 1952) биле баш илузије и човекова заокупљеност нечим испразним, што је верно следило неореалистичку традицију. У том смислу још је одређеније прво његово ремек-дело Дангубе (I Vitelloni 1953), филм у доброј мери аутобиографски, награђен Сребрним лавом на фестивалу у Венецији. Радњом у Фелинијевом родном месту филм приказује празнину живота материјално осигураних људи, људи чији материјални стандард не прати и одговарајући духовни стандард. Фелини приказује људе који су нагло остали без циљева који помажу ољуђењу, а тај губитак вредног смисла живота биће тема и многих његових каснијих филмова. Тако ће се драматичнија верзија те теме појавити у идућем Фелинијевом филму, његовом најславнијем из тог раздобља - филму Улица (La strada, 1954) са Ђулијетом Масином, својом супругом, и Ентони Квином, дело које је наговестило великана светског филма и за који ће добити први од четири будућа Оскара за најбољи страни филм. Филмом Улица Фелини је дефинитивно постао звезда светске кинематографије, али је истовремено проузроковао жучне расправе и оспоравања у самој Италији. С одушевљењем су га, највише због морализма, прихватили црквени кругови. То је изазвало гнев врло утицајних лево оријентисаних струја, посебно филмског гласила Cinema Nuovo, па је Фелини проглашен издајником неореализма, мистиком и прерушеним фрањевцем - ово последње због пређашње сарадње на Роселинијевом филму Фрањо Асишки, Божји лакрдијаш. Одмах након Улице Фелини режира још два филма с маргиналцима као главним јунацима Пробисвет (Il bidone, 1955), филм који је означио његов прелаз из интимног на социјални и социјалнокритички план. По речима критичара Фостера Херша (Foster Hirsch), Фелини спаја две особине које су одувек превладавале у италијанском филму: епску традицију, наклоњену спектаклу и театралној глуми, и хуманистичку традицију, која се дубоко саосећа са одбаченима и потлаченима. У ову последњу категорију припадају три филма која је Фелини снимио са својом супругом глумицом Ђулијетом Масином: Улица (La strada, 1954), Кабиријине ноћи (Le notti di Cabiria, 1956), и Ђулијета и духови (Giulietta degli spiriti, 1965). Филм Кабиријине ноћи у којем главну улогу тумачи његова супруга Ђулијета Масина му је донео новог Оскара. У том остварењу реалистичког стила, али алегоричног садржаја, приказана је несаломивост жене суочене са издајом. Следи преломна Фелинијева трогодишња пауза, а онда почиње нови развојни степен његовог стваралаштва. Фелинијеви погледи на реалност Италије касних педесетих 20. века постају све комплекснији и ангажованији према социјалним и моралним деформацијама италијанског друштва. Тако настају Сладак живот (La dolce vita, 1959) филм који са жестином и критичком категоричношћу у општој сатиричкој пројекцији приказује блазиране, духовно аморфне, етички и људски изобличене припаднике класе буржуја и аристократије са Via Veneto и из контеовских ентеријера, класе која месечарењем и блудом настоји да пркоси неумитности историје и прогресу духа. Филм почиње и завршава са алузијама на Дантеову Божанствену комедију и бави се моралном и духовном пропашћу Италије. Сладак живот добио је у Кану 1960. Гран при, Златну палму. Филм је заједљива сатира о лицемерју католицизма и декаденцији Италије и донео је Фелинију статус једног од најзначајнијих редитеља на свету. У филму Бокачо 70, Фелини има једну од четири епизоде, скеч Посета (1962). Потреба за одржавањем раскошности и контроверзне сликовитости нарушила је Фелинијеву инспирацију и он је одлучио да стваралачка блокада постане тема његовог наредног филма. Већ следеће 1963. у фебруару је снимио 8½ (1963) с Марчелом Мастројанијем, својеврсним Фелинијевим алтер егом, у главној улози, који је изазвао много противречности и дискусија, (на Фестивалу у Москви му жири додељује Гран при Златну медаљу, али су потом уследиле ограде жирија). Филм је награђен Оскаром, а у неким анкетама филмских критичара проглашен је најуспешнијим филмом након 1960. године. у овом збуњујућем споју стварности и илузије, односно измишљеног и видљивог, под називом Осам и по, Марчело Мастројани тумачи улогу редитеља који се услед уметничке блокаде повлачи у надреални свет својих осећања и опсесија у нади да ће доживети откровење, али на крају увиђа неукротиву природу своје уметности. У филму Ђулијета и духови (Giulietta degli spiriti, 1965) приказао је сетну и песимистичну пројекцију жене и њене судбине. У филму Сатирикон (Fellini Satyricon, 1969), раскошан историјски филм о времену Нерона, Фелини изразито тежи да демитологизује скаске о лепоти и слави вечног града. Кловнови, филм из 1971. који нема толику легенду колико има личну Фелинијеву ноту његових дечачких успомена и неизмерне љубави за свет варљиве славе циркуса. Након успеха с овим филмом снима: Рим (Roma, 1972), филм је субјективна евокација Рима из Фелинијеве младости. Филм Амаркорд (Amarcord, 1973) је један од најбољих Фелинијевих филмова. Филм, реминисценција у којем је оживео време Италије у њеном најцрњем периоду фашизма. Фелини се у том филму обрачунао са психологијом и менталитетом италијанског фашизма. Фелинијев шеснаести филм је Казанова (Il Casanova di Federico Fellini, 1976) је персифлажа тог мита, једног смешног, морално атрофираног доба и његовог социјалног устројства... Проба оркестра (Prova d'orchestra, 1978). Фелинијев каснији филм Град жена (La città delle donne, 1980), представља оштру друштвену критику попут оне у филму Сладак живот. Следе: А брод плови (E la nave va, 1983), Џинџер и Фред (Ginger and Fred, 1986) и Интервју (Intervista, 1987)

Сви Фелинијеви филмови су провокативни, екстравагантни, рађени у његовом јединственом аутобиографском стилу који често карактерише фасцинација бизарним. Фелинијеви филмови одликују се изванредном лепотом и интелектуалном дубином и изражавају сталну тежњу ка ширењу могућности аудио-визуелног језика за истраживање процеса стварања, друштва и ума.

Федерико Фелини је режирао укупно двадесет филмова. Заштитни знак Фелинијевих филмова је и композитор Нино Рота с којим је сарађивао у готово свим својим филмовима. Израз - dolce vita Сладак живот - удомаћио се свакодневном у говору захваљујући истоименом његовом филму, баш као и израз - paparazzo: за новинаре бескрупулозне ловце на сензације: папараци. Појам је настао из презимена пријатеља Марцела Рубинија (игра га Марчело Мастројани), који се у филму презива Папарацо.^[4] Све то говори о Фелинијевом снажном утицају на савремену свакодневицу. Пред сам крај живота Фелини је добио и петог Оскара, за свеукупни допринос филмској уметности, "као признање за његова кинематографска достигнућа која су задивила и забављала публику широм света". Недуго затим је преминуо од срчаног удара 31. октобра 1993. у болници у Риму, само дан након педесетогодишњице брака; недуго потом преминула је 23. марта 1994. и његова супруга Ђулиета. Фелинијеви су сахрањени заједно са њиховим сином Пјерфедериком на самом улазу у гробље у Риминију у бронзаној гробници обликованој као прамац брода у води.

Међународни аеродром у Риминију назван је у његову част „Међународни аеродром Федерико Фелини”.

Светлости варијетеа (1950), Фелинијев први филм, режиран је у сарадњи са искуснијим редитељем Албертом Латуадом. Филм је шармирајућа позадинска комедија смештена у свет малих путујућих забављача, свет који је Фелини добро познавао након рада на Роселинијевом филму Паиса (1964). Само снимање филма је врло орасположило тада тридесетогодишњег Фелинија али лоше оцене критичара и ограничена дистрибуција разочарали су све који су радили на филму. Продукцијска кућа је банкротирала и оставила Фелинија и Латуаду у дуговима које су отплаћивали деценијама.^[5]

Фелинијев први самостални филм био је Бели шеик (1952). Са Албертом Сордијем у главној улози, филм је исправљена верзија коју је првобитно написао Микеланђело Антониони 1949. и базиран је на фоторомансијима, популарним италијанским романтичним стриповима из тог периода. Продуцент Карло Понти је дао задатак Фелинију и Тулију Пинелију да развију третман. Сматрајући да је сценарио превише збуњујући, Антониони га је одбио и дао Латуади, али га је и он одбио. Фелини је тада донио одлуку да сам режира тај филм.

На идућем сценарију заједно са Фелинијем и Пинелијем радио је и драматург Енио Флаиано (који је помогао и око Светлости варијетеа). Заједно су развили данас врло популарну причу о венчаном пару чији је спољни изглед и поштовање оскрнављен фантазијама незреле супруге (коју је уверљиво тумачила Брунела Бово). Први пут су Фелини и његов композитор Нино Рота радили музику за тај филм. Упознавши се у Риму 1945, Фелини и Рота наставили су сарадњу све до Ротине смрти за време снимања злосретног Града жена (1980). Ова значајна уметничка сарадња описана је као "разумна, ирационална и чаробна.".^[6]

Велико откриће за Фелинија након његовог неореалситичког периода (1950—1959), је дело Карла Густава Јунга, кога је најпрво читао 1961. под менторством јунговског психолога Ернста Бернхарда. Јунгове утицајне идеје о аними и анимусу, о улози типова и колективно несвесног су снажно истраживане у Фелинијевим класицима 8½ (1963), Ђулијета и духови (1965), Сатирикон (1969), Фелинијев Казанова (1976) и Град жена (1980).^[7]

Фелинијеви филмови су широко хваљени, а чак 4 његова филма добила су Оскара за најбољи страни филм: Улица (1954), Кабиријине ноћи (1957), 8½ (1963) и Амаркорд (1973). Још један филм, Сладак живот (1960), је један од утицајнијих филмова 1960-их, и проглашен као 6. најбољи филм свих времена од стране Entertainment Weekly-ја.^[4]

Године 1990, Фелини је добио престижну Премију Империале награду, коју му је доделила Јапанска уметничка асоцијација, а која се сматра еквивалентом Нобелове награде. Награда се дели у 5 категорија: сликарство, вајарство, архитектура, музика и позориште/филм. Међу претходним добитницима те престижне награде су Акира Куросава, Дејвид Хокне, Пина Бауш и Морис Бејарт.

Године 1948. Фелини је глумио у Роселинијевом филму Чудо заједно са глумицом Аном Мањани. Да би играо улогу тихог преваранта којег Ана Мањани у филму замени са свецом, Фелини је своју тада црну косу морао префарбати. Фелини је такође писао и сценарије за радио драме и филмове (највише за Роберта Роселинија, Пијетра Гермија, Едуарда Де Филипа и Марија Моничелија), али и гегове за комичаре као што су Алдо Фабрици. Као талентован карикатуриста, Фелини је радио сатиричне цртеже који су обишли Европу и Северну Америку, а и данас су мета колекционара. Многе инспирације за цртеже могу се наћи у његовим властитим сновима док су га филмови-у-припреми стимулисали да прави цртеже за декор, костиме и изглед позорнице (исто као што је било и са Сергејом Ајзенштајном чији цртежи су деловали снажно и на Фелинијеве афинитете и дело).^[8]

Године 1991. Фелинијев стрип Пут у Провод преведен је на енглески од стране Стефана Гаудиана, и издат у часопису Crisis са цртежима које је направио Мило Манара.

Године 1992. Фелини је уско сарађивао са канадским редитељем Дамијаном Петигреуом, на задњем великом интервјуу за пројект Ја сам рођени лажљивац: Лексикон Федерика Фелинија (2002), који је описан као маестров "духовни тестамент" од стране Фелинијевог биографа Тулија Кезича.^[9]

Као јединствена комбинација сећања, снова, фантазије и жеље, Фелинијеви филмови су дубоко личне визије друштва са честим портретисањем људи у њиховим најбизарнијим тренуцима. Појам "фелинијски" је неретко коришћен како би се описала било која сцена у којој халуцинирајућа слика улази у било који обичан догађај. Значајнији савремени редитељи као што су Дејвид Линч,^[10] Тим Бартон,^[11] Педро Алмодовар,^[12] Тери Гилиам^[13] и Емир Кустурица^[14] су сви истицали да је Фелини имао утицај на њихов рад.

Пољски редитељ, Војцех Јержи Хас (1925—2000), чија су два најзначајнија филма, Манускрипт из Сарагосе (1965) и Сатни санаторијум (1973) изврсни примери модернистичке фантазије, често је упоређиван са Фелинијем због чисте "луксузности слика" (пише Жилбер Гуез у часопису Ле Фигаро).

Певач Фиш (бивши Марилион) издао је албум "Фелинијеви дани", за који су му инспирација били текстови и музика из Фелинијевих филмова.

• Luci del Varietà (1950) Светлости варијетеа (заједно са Албертом Латаудом)
• Lo sceicco bianco (1951) Бели шеик
• Vitelloni (1953) Дангубе
• L'amore in città (1953) (сегмент Agenzia matrimoniale)
• La strada (1954) Улица, Оскар (најбољи страни филм)
• Il bidone (1955) Пробисвет
• Le notti di Cabiria (1956) Кабиријине ноћи, Оскар (најбољи страни филм)
• La dolce vita (1960) Сладак живот, Оскар (најбољи костими)
• Boccaccio '70 (1962) (сегмент Le tentazioni del dottor Antonio)
• 8½ (1963) Осам и по, Оскар (најбољи костими и најбољи страни филм)
• Giulietta degli spiriti (1965) Ђулијета и духови
• Tre passi nel delirio (1968) (сегмент Toby Dammit)
• Fellini Satyricon (1969) (1969) Сатирикон
• I clowns (1970) Кловнови (филм за ТВ)
• Roma (1972) Рим
• Amarcord (1973) Амаркорд, Оскар (najbolji strani film)
• Il Casanova di Federico Fellini (1976) Фелинијев Казанова, Оскар (najbolji kostimi)
• Prova d'orchestra (1979) Проба оркестра
• La città delle donne (1980) Град жена
• E la nave va (1983) А брод плови
• Ginger e Fred (1986) Џинџер и Фред
• Intervista (1987) Интервју
• La voce della Luna (1990) Месечев глас

• Bondanella, Peter (1992). The Cinema of Federico Fellini. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00875-2. 
• Kezich, Tullio (2006). Fellini: His Life and Work. New York: Faber and Faber, Inc. ISBN 978-0-571-21168-5. 
• Pettigrew, Damian (2003). I'm a Born Liar: A Fellini Lexicon. New York: Harry N. Abrams, Inc. ISBN 978-0-8109-4617-0. 
• Walter, Eugene; Clark, Katherine (2002). Milking the Moon: A Southerner's Story of Life on This Planet. New York: Three Rivers Press. ISBN 978-0-609-80965-5. 

Федерико Фелини на Викимедијиној остави.

• https://web.archive.org/web/20060619193746/http://www.moljac.hr/biografije/
• Званичан сајт Фелини фондације
• Федерико Фелини на сајту IMDb (језик: енглески)