Пређи на садржај

Тарантела

С Википедије, слободне енциклопедије
Тарантела плесачи и мандолиниста, Антона Ромака.[I]

Тарантела (итал. Tarantella)[2] је група различитих јужноиталијанских народних плесова пореклом из региона Калабрије, Кампаније, Сицилије и Пуље (Апулије). Одликује се брзим полетним темпом, обично у такту 3/8 или 6/8[3] (понекад и 12/8)[4] уз пратњу даира и мандолина.[4] То је један од најпознатијих облика традиционалне музике и плеса из јужне Италије, препознатљив по својој енергији, страствености и јединственом музичком ритму. Порекло Тарантелле може се пратити до древних времена. Име плеса и порекло дубоко су укорењени у фолклору и културној традицији региона, док сама симболика плеса обухвата елементе ритуала, лековитих пракси и друштвене повезаности.[5] Само име плеса варира у зависности од региона, на пример: Тарантела Калебрезе (итал. Tarantella Calabrese) у Калабрији,[6] Тијамуријата (итал. Тammurriata) у Кампанији,[7] или Пицика (итал. Pizzica)[8] у Саленту (итал. Salento).[9]

Историја

[уреди | уреди извор]

Порекло и симболика

[уреди | уреди извор]

Сматра се да плес тарантела[II] потиче из региона Апулија у јужној Италији а назив му се везује за град Таранто, као и за паука чији је отровни ујед (према народним веровањима), плес требао да "излечи".[11] Овај плес датира из 18. века[12] а првобитно се проширио територијом тадашње Краљевине Две Сицилије. Према традицији, плес тарантела је био начин лечења пацијената који су наводно патили од последица уједа паука познатог као Ликоза тарантула (Lycosa tarantul).[III] Историјско сујеверје тврдило је да ујед овог паука изазива стање познато као тарантизам,[14] које укључује неконтролисане покрете тела, грчеве, вртоглавицу и исцрпљујућу физичку реакцију. „Лечење” је подразумевало непрекидно играње уз брзе, убрзавајуће ритмове. Музичари би долазили у пацијентову кућу или на пијацу и почели да свирају. Угризени је плесао док није био потпуно исцрпљен (како би избацио отров из свог тела), што се сматрало знаком излечења.[10] Иако изглед Ликоза тарантуле делује застрашујуће, њен ујед је заправо мање болан од убода стршљена, није смртоносан и свакако не изазива тарантизам. Међутим, регион Таранта насељава и други, опаснији паук, Црна удовица (Latrodectus tredecimguttatus), чији ујед заиста може изазвати озбиљне психолошке и физичке симптоме. Сматра се да је терапија плесом могла бити повезана управо са лечењем последица њеног угриза. И поред тога што научних доказа за ове методе нема, плес је опстао дубоко укорењен у локалној традицији.

Тарантизам и терапеутска улога музике

[уреди | уреди извор]
Страница из књиге Атанасија Кирхера[15] Магнети или о магнетној уметности (лат. Magnes sive de arte magnetica),[16] са записом: „о моћима плеса тарантела као противотрова за ујед тарантуле”.

Тарантизам се јављао као нека врста „социјалне епидемије” која је уједињавала заједнице у заједничком плесу и музици. Сматрало се да је овај плес, осим што је средство лечења, био и начин истеривања отрова или злих духова из тела. Музичари би свирали све брже ритмове са фрулама, мандолинамa и даирама, док би оболели играли до потпуног исцрпљивања.[10] Атанасије Кирхер (нем. Athanasius Kircher, 1601–1680), немачки научник и писац, документовао је неколико типова плесова тарантеле, повезујући их са различитим „карактерима паука”.[10][17] Он је веровао да плес мора бити одређеног ритма и стила како би задовољио паука који је ујео пацијента, што би омогућило ефикасност терапије. Јустус Хекер (нем. Justus Hecker),[IV] у својој књизи Манија плеса, епидемија средњег века (нем. Die Tanzwuth, eine Volkskrankheit im Mittelalter), описује плесне маније као део ширег друштвеног феномена:

Иако савремена медицина одбацује њену ефикасност као облика лечења, тарантела остаје симбол италијанске културе и део је њене богате музичке баштине.

Митолошке и културолошке везе

[уреди | уреди извор]

Тарантизам, као ритуал, има дубоке корене у митологији и старим култовима. Ричард Лоу Томпсон (енгл. Richard Lowe Thompson) је сматрао да тарантела представља остатке древног Дионисовог култа, који укључује музику и плес као средство духовног и телесног ослобађања.[20] „У средњем веку створени су услови да се култне праксе дионизије трансформишу у нове тарантистичке. Ови услови, били су последица ширења хришћанства које је, уз извршене репресије, довело до кризе митско-ритуалних култова,” истиче Ернесто де Мартино (итал. Ernesto de Martino)[V] у књизи која се бави феноменом апулијског тарантизма, Земља кајања (енгл. The Land of Remorse, итал. La terra del rimorso).[22] Тарантизам се, већ средином 14. века, ширио као одговор на сузбијање и дезинтеграцију дионизија, са новим ритуалом, признатим и друштвено прихваћеним. Иако је најчешће повезиван са лечењем тарантизма, плес је био и важан део друштвених и религиозних обичаја. Људи су га играли на верским празницима, ходочашћима, венчањима и другим прославама. Међутим, тарантела је примењивана чак и као „облик терапије за смиривање жена” које су показивале знаке хистерије, што се у Италији називало „женски карневал” (итал. carnevaletto delle donne).[10][23] У својој студији Земља кајања, Ернесто де Мартино наводи:

Тарантела у савременој култури

[уреди | уреди извор]

Кроз векове, тарантела је еволуирала из ритуалног плеса у облик популарне забаве и културног израза. Између 18. и 20. века, многи композитори инспирисани мотивима и ритмовима јужњачких традиција, компонује и ствара посебан жанр „култивисане тарантеле”. Чувени пример класичне транспозиције тарантеле за глас и клавир је Ла данза (итал. La danza), Ђоакина Росинија (итал. Gioacchino Antonio Rossini), коју је за оркестарско извођење, заједно са осталим Росинијевим клавирским комадима, аранжирао Оторино Респиги (итал. Ottorino Respighiу),[VI] у 19. веку. Једнако позната, или можда и познатија (толико да је постала широм света синоним музике и плеса Напуља и Италије), је Тема тарантела (итал. Тema di tarantella), коју је написао Луиђи Ричи (итал. Luigi Ricci),[VII] 1852. године за оперу Празник у Пиједигроти (итал. La festa di Piedigrotta). Други пример у класичној музици је Тарантела, Фридерика Шопена (пољ. Fryderyk Franciszek Szopen), из 1841. Такође вреди поменути и Тарантелу, Игора Стравинског (рус. И́горь Фёдорович Страви́нский), из балета Пулчинела (итал. Pulcinella), 1920. године, као и Тарантелу из Дванаест дечјих комада оп. 65, Сергеја Прокофјева (рус. Сергей Сергеевич Прокофьев), из 1936. године. Током 19. и 20. века, овај плес постао је симбол италијанског идентитета, често извођен на фестивалима и јавним догађајима. Име плеса тарантела је заменило називе разних већ постојећих плесова на југу Италије, чиме је постао најпопуларнији италијански плес познат у иностранству. Широка популарност термина објашњава чињеницу да разне врсте популарних плесова и плесне музике носе назив тарантела. Данас је тарантела присутна не само у Италији већ и у многим заједницама италијанске дијаспоре широм света. Овај традиционални плес и музика оживљавају се на фестивалима и културним манифестацијама, док модерни извођачи и композитори интегришу елементе тарантеле у савремене музичке облике.

Видови тарантелe

[уреди | уреди извор]

Постоји неколико облика тарантеле:[26]

  • Пицика[8]: Ритам ове тарантеле из Салента је френетичан и дивљи. Данас је познато да је то био плес коришћен као средство у терапији тарантелом. Неке варијанте су дизајнирани да их плешу само мушкарац и жена а друга, више мушкараца и жена.
  • Тијамуријата[7]: Тарантела из региона Напуља, чије име потиче од инструмента који симболизује ту врсту плеса, даире (или другачије, тамбурин, итал. tammorra). Мелодију носи само глас, понекад праћена хармоником (у данашње време), и традиционалним удараљкама. Ритам је неправилан и френетичан, јер се певачи смењују пратећи варијације гласа у импровизацији око традиционалних текстуалних мотива. Тијамуријата се свира обавезно током Ускршње недеље, у селима у подножју Везува.
  • Монтемаранезе (итал. Montemaranese)[27]: Тарантела карактеристична за град Монтемарано у региону Кампанија. Првобитно се изводила уз царамелу (итал. ciaramella),[VIII] даире, кастањете и мушки глас, док се данас може изводити уз: кларинет, певање, хармонику и даире, са веома правилним, брзим ритмом.[29]
    Пример тарантеле Гаргано.
  • Гаргано (итал. Del Garganо, срп. из Гаргана)[30]: Тарантела распрострањена по целом рту Гаргано и широм региона Апулије, заснована на цикличном поновљању истог баса, у остинату (итал. Ostinato).[31][IX]
  • Напуљска (или Наполитана, итал. napoletana): Варијанта тарантеле која је била популарна у Напуљу између 15. и 17. века. Троделног је облика (облика троделне песме), карактеристична по брзом ритму и драматичним покретима. Тарантела Наполитана се често изводи на фестивалима и прославама, а њен плесни образац укључује разигране покрете који симболизују кокетирање и флерт. Као најбољи пример „култивисане” варијанте тарантеле Наполитана, може послужити комад за глас и клавир Ла данза, Ђоакина Росинија. У савременој култури, мелодија ове верзије тарантеле је најпознатија у Северној Америци, где се проширила захваљујући медијској популаризацији као стереотипа „италијанске мелодије”. Популарности традиционалне Напуљске тарантеле допринела је и Тема тарантела коју је написао Луиђи Ричи за оперу Ла феста ди Пиједигрота. Поред ових облика, постоје и друге врсте тарантеле као што су: тарантела из Сорента,[33] Сицилијанска тарантела у више варијанти, на пример: балету (итал. ballettu), или у балу а тиову (итал. u balu a tiovu),[34] тарантела из Абруца (итал. Abruzzo), са два подтипа баларела (итал. ballarella)[35] и салтарела (итал. saltarella)[36] и друге.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Антон Ромако (нем. Anton Romako, 1832–1889), је био аустријски сликар.[1]
  2. ^ Тарантела је деминутив од Тарантула (или другачије мала Тарантула).[10]
  3. ^ Ликоза тарантула (или Вучија тарантула), је врста великих паука из јужне Европе, посебно из региона Апулије у Италији и града Таранта, по коме је и добио име. Овај паук је био првобитно позната као Тарантула, назив који се данас обично односи на пауке из друге породице Мигаломорфе.[13]
  4. ^ Јустус Фридрих Карл Хекер (5. јануар 1795, Ерфурт — 11. мај 1850, Берлин),[18] је био немачки лекар и медицински писац, чији се радови појављују у медицинским енциклопедијама и часописима тог времена. Посебно је проучавао болести у вези са људском историјом, укључујући кугу, мале богиње, смртност новорођенчади, манију плеса и знојење. Он се сматра зачетником проучавања болести кроз историју.
  5. ^ Ернесто де Мартино (1908—1965), је био италијански антрополог, историчар религија и филозоф, оснивач италијанске културне антропологије и етнопсихијатрије.[21]
  6. ^ Оторино Респиги (9. јул 1879—18. април 1936) је био италијански композитор, виолиниста, учитељ, музиколог и један од водећих италијанских композитора раног 20. века.[24]
  7. ^ Луиђи Ричи (8. јул 1805—31. децембар 1859) је био италијански композитор, посебно опера.[25]
  8. ^ Популарни дувачки инструмент, са двоструком трском, древног порекла, од кога се сматра да потиче савремена обоа. И данас је распрострањена у неким централним и јужним италијанским регионима, где се свира посебно током божићног периода заједно са гајдама.[28]
  9. ^ Остинато је кратак музички мотив или фраза, који се стално и изнова понавља, без промене висине тона или ритма. Обично се појављује у басу, који се у том случају назива бас остинато.[32]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Anton Romako - Biography”. Giese & Schweiger Kunsthandel (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-24. 
  2. ^ „Tarantella | Italian Folk, Traditional Music & Steps | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-21. 
  3. ^ Плавша, Душан, ур. (1972). Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Музичка уметност. том 12. Београд: Интерпрес. стр. 594. 
  4. ^ а б Morehead, P.D., Bloomsbury Dictionary of Music, London, Bloomsbury, 1992
  5. ^ „Southern Italy’s centuries-long dancing mania”. Wellcome Collection (на језику: енглески). 2019-07-16. Приступљено 2025-01-23. 
  6. ^ „Tarantella calabrese: the traditional dance of Calabria | Calabria Region Official Tourism website”. calabriastraordinaria.it (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-21. 
  7. ^ а б „Discover the Tammurriata: the folk dance of Campania”. 
  8. ^ а б „The Pizzica Salentina: the origin of the name and the most famous songs” (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-21. 
  9. ^ Parmigiani, Giovanna (2024). The Spider Dance, Tradition, Time, and Healing in Southern Italy. Sheffield, United Kingdom: Equinox Publishing Ltd. ISBN 9781800505124. 
  10. ^ а б в г д Gala, Giuseppe Michele (2007). „SONU, SALTU, CANTU, COLORIBUS, Balli tradizionali in Puglia fra storia e società” (PDF). Il FOLKLORE D’ITALIA, No. 2, Le Regioni d’Italia: 10—43. 
  11. ^ „Tarentelle, description et explications”. www.accrofolk.net. Приступљено 2025-01-24. 
  12. ^ „TARANTELLE, les danses traditionnelles italiennes”. SUDANZARE (на језику: француски). 2013-04-19. Приступљено 2025-01-24. 
  13. ^ „Lycosa tarantula - Facts, Diet, Habitat & Pictures on Animalia.bio”. animalia.bio. Приступљено 2025-01-24. 
  14. ^ „Šta znači Tarantizam”. staznaci.com. Приступљено 2025-01-28. 
  15. ^ John Glassie: A Man of Misconceptions: The Life of an Eccentric in an Age of Change. New York, Riverhead, 2012. ISBN 978-1-59448-871-9
  16. ^ Kircher, Athanasius (1654). Magnes sive De arte magnetica opus tripartitum (на језику: латински). Deuersin et Zanobius Masotti. 
  17. ^ Étienne Bours, Dictionnaire thématique des musiques du monde, Fayard, 2002 ISBN 2-213-61415-6
  18. ^ „Hecker, Justus Friedrich Karl - Enciclopedia”. Treccani (на језику: италијански). Приступљено 2025-01-28. 
  19. ^ Hecker, Justus Friedrich Carl (1832). Die Tanzwuth, eine Volkskrankheit im Mittelalter (на језику: немачки). Berlin: T. C. F. Enslin. стр. 26—51. 
  20. ^ Thompson, Richard Lowe (1929). The History of the Devil: The Horned God of the West (на језику: енглески). K. Paul, Trench, Trubner. 
  21. ^ „ERNESTO DE MARTINO”. www.filosofico.net. Приступљено 2025-01-28. 
  22. ^ а б Martino, Ernesto De (2005). The Land of Remorse: A Study of Southern Italian Tarantism (на језику: енглески). Free Association. стр. 56—58. ISBN 978-1-85343-784-7. 
  23. ^ Ettlinger, Ellen (1965). Review of "La Tarantella Napoletana" by Renato Penna (Rivista di Etnografia), Man, Vol. 65. (Sep. – Oct. 1965), p. 176.
  24. ^ „Ottorino Respighi | Italian Composer & Orchestral Conductor | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-28. 
  25. ^ „Ricci, Luigi - Enciclopedia”. Treccani (на језику: италијански). Приступљено 2025-01-28. 
  26. ^ Dell'Umbria, Alèssi (2016). Tarantella !: Possession et dépossession dans l'ex-royaume de Naples (на језику: Français). Paris: L' Oeil d'Or. стр. 491. ISBN 978-2913661707. 
  27. ^ Longo, Stephanie (2020-04-19). „A Virtual Tarantella”. Irpinia Stories (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-29. 
  28. ^ „Ciaramella - Enciclopedia”. Treccani (на језику: италијански). Приступљено 2025-01-29. 
  29. ^ „Scuola Popolare di Musica di Testaccio”. web.archive.org. 2008-12-29. Приступљено 2025-01-29. 
  30. ^ Redazione (2019-08-21). „La tarantella del Gargano, tra ritmi coinvolgenti e tradizione”. Foggia Reporter (на језику: италијански). Приступљено 2025-01-29. 
  31. ^ „Tra oralità e scrittura: il mistero della “Tarantella del Gargano””. Blogfoolk Magazine (на језику: италијански). 2023-09-15. Приступљено 2025-01-29. 
  32. ^ „Ostinato - Enciclopedia”. Treccani (на језику: италијански). Приступљено 2025-01-28. 
  33. ^ Santovito, Pasquale (2022-01-31). „The "Tarantella" of Sorrento”. Fondazione Sorrento (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-30. 
  34. ^ Marino, Daniela (2020-06-24). „U ballu a chiovu • Isolani per caso %”. Isolani per caso (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-30. 
  35. ^ „Taranta - centro studi e ricerche di danza etnica”. web.archive.org. 2013-12-07. Приступљено 2025-01-30. 
  36. ^ „Taranta - centro studi di danza etnica”. web.archive.org. 2015-09-24. Приступљено 2025-01-30. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тарантела&oldid=29019035”