Станко Вукашиновић

станко вукашиновић
Станко Вукашиновић
Лични подаци
Датум рођења	(1923-04-08)8. април 1923.
Место рођења	Отпочиваљка, код Прњавора, Краљевина СХС
Датум смрти	4. јануар 1944.(1944-01-04) (20 год.)
Место смрти	Прњавор, Независна Држава Хрватска
Професија	радник
Деловање
Члан КПЈ од	1942.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.

Станко Вукашиновић (Отпочиваљка, код Прњавора, 8. април 1923 – Прњавор, 4. јануар 1944) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Рођен је 8. априла 1923. године у селу Отпочиваљка, код Прњавора. Потицао је из сиромашне сељачке породице, па је по завршетку основне школе, у својој 12 години морао отићи у Земун, где је био шегрт у једној трговачкој радњи. Пуне три године је напорно радио, више у кући трговца, него у радњи, а након тога је постао калфа.^[1]

Године 1938. се прикључио подружници Савеза приватних намештеника у Земуну и тамо се упознао са младим радницима, који су припадали омладинском револуционарном покрету, коме се убрзо и сам прикључио. Био један од најактивнијих чланова, растурао је радничку штампу и учествовао у штрајковима и свим акцијама радничке омладине. Због своје активности, 1940. године са свега 17 година је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).^[1]

После окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, вратио се у родно место, где се ускоро укључио у припреме оружаног устанка. Био је борац Прњаворске партизанске чете, али је због свог искуства у синдикалном раду, био задужен за пропаганду, па је обилазио села у околини Дервенте и Прњавора и позивао народ, а нарочито омладину да се прикључе Народноослободилачком покрету.^[1]

У јесен 1941. године, успео је да формира прву организацију СКОЈ-а у прњаворском срезу. Тада је постао члан Окружног комитета СКОЈ-а, а потом је по партијском задатку био упућен у Бањалуку, где је требало да успостави везу са партијском организацијом и у партизане доведе већу групу нових бораца. Приликом повратка из Бањалуке, Станко је предводећи групу омладинаца, наишао на четничку заседу. Група младих и војничи неискусних људи, тада се ускомешала, али је Станко успео да исконтролише ситуацију. Сам је пружио отпор четницима, а потом уз пуцњаву и гламу, пове�� читаву групу на јуриш. Група четника, је тада помислила да партизана има више, па се повукла. У овом окршају, Станко је био тешко рањен, али је успео да групу нових бораца доведе до Четвртог крајишког партизанског одреда.^[1]

Јуна 1942. године, у време најтеже кризе између четника и партизана у Босни, учествовао је у многим борбама. Посебно се истакао у борби, код села Хрваћани. Потом је у учествовао у пробоју обруча, у коме су се нашли Пролетерски батаљон Босанске крајине и Четврти крајишки партизански одред. У тим борбама Пролетерски батаљон је претрпео губитке, али је, успео да се из Босне пребаци преко Саве у Славонију. Због пропасти Четвртог крајишког одреда, Станко је прешао у Пролетерски батаљон, који се све до краја 1942. године борио у Славонији, када се вратио у Босанску крајину. У току 1942. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).^[1]

Октобра 1943. године, ступио у Четрнаесту средњобосанску бригаду, где се налазио на дужности политичког комесара батаљона. У новогодишњој ноћи 1944. године, приликом Прве бањалучке операције, његов батаљон је имао задатак да спречи прелазак непријатељских јединица преко моста у Трапистима. У току борбе за Бањалуку, група немачких тенкова је кренула да пређе преко моста. Станко је тада, с боцом бензина у руци, чекао да се тенкови сасвим приближе, па је дао знак за напад, бацивши први запаљену боцу. Немци су потом искакали из запаљених тенкова, а борци су их дочекивали ватром. Овом вештом акцијом, колона немачких тенкова је била заустављена.^[1]

Неколико дана касније, 4. јануара 1944. године, његова бригада је учествовала у борби за Прњавор. Приликом уличних борби у самом граду, усташе су се утврдиле у згради суда и грчевито су пружале отпор. Станко је тада наредио бомбашима да бомбама нападну зграду. Када је увидео да ни то не даје ефекта, сам је повео групу бораца у поход на зграду. С осталим борцима, згради се привукао и Станко. Из једног прозора је вирила цев пушкомитраљеза. Он је тада активирао бомбу и замагнуо да је убаци унутра, али је том приликом био пресечен непријатељским рафалом.^[1]

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.^[1][2]

• Војна енциклопедија. Београд. 1973. 
• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.