Српски манастир Светих архангела у Јерусалиму

Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила је око 1312/13. године основао и подигао краљ Милутин. Налази се унутар зидина Старог града у Јерусалиму (Света земља), непосредно у близини цркве Светог Гроба (црква Васкрсења Христовог) и Грчке патријаршије.

На темељима рушевина старог византијског манастира који је ту био од 4. до 9. века, краљ Милутин је у част византијске победе над Персијанцима подигао овај манастир за потребе српских калуђера у Јерусалиму. Подизање овог манастира уско је везано за један историјски догађај о којем се данас врло мало зна. Подигнут је после бриљантне победе српске војске у Малој Азији. О том догађају писао је Милутинов летописац, архиепископ Данило. Он у свом летопису пише да је краљ Милутин своме тасту, византијском краљу Андронику II, у помоћ против Персијанаца послао елитне ратнике под вођством војводе Новака Гребостеке који су до ногу потукли Персијанце. Архиепископ Данило је записао: „Срби су њихова тела секли као трску“. После ове победе, краљ Милутин је подигао цркву Светих архангела, а после је саградио конаке, малу болницу и једну гостионицу за све српске и словенске калуђере и поклонике у Светој земљи. Како стоји у Повељи цара Душана из 1350. године, Стефан Дечански, „свети краљ Урош Стефан”, храм је украсио, утврдио и даривао.

Цар Душан је 1348. године одредио помоћ овом манастиру: Дубровник је издвајао 500 перпера годишње на име царине за продају соли Србији, манастир Светог Спаса на Бојани 100 перпера, а манастир Светог Николе на Врањини, острву на Скадарском језеру, дао је јерусалимском манастиру као метох и он је био дужан да за његове потребе издваја пола својег годишњег прихода.

За време цара Уроша овај манастир примао је 100 перпера годишње од Стона. Ту су почели да се окупљају и руски калуђери, који нису имали свој манастир у Палестини.

Око 1400. године руски архимандрит Гретеније наводи да манастир стоји на месту где је Бог уништио ��сирску армију од 108 хиљада војника. Руски ђакон Зосим пише 1419—1421. године да манастир припада српском братству и да се игуман зове Пајсије. Једно време овај манастир био је метох манастира Светог Саве Освећеног, што султан потврђује ферманом из 1537. године поводом винограда, као и султан Мухамед III 1601. Василије Посњаков је 1558—61. нашао у манастиру српске монахе из манастира Светог Саве Освећеног и поменуо да су двојица монаха ишли у Русију код цара како би измолили новац за обнову манастира, а затим у Цариград да би добили дозволу. Почетком 17. века Јан Кутвик процењује да се у манастиру налази више од 100 монаха. Србима је тада понестало новца, па су продали манастир грчком патријарху Теофану 1623. године.^[1]

Манастиром Светих архангела Михаила и Гаврила српски монаси управљали су око 300 година. После пропасти средњовековне српске државе, српски манастир у Јерусалиму помагали су руски владари и бољари. Из хрисовуље Маре Бранковић, супруге султана Мурата II и кћерке Ђурђа Бранковића, види се да је овај манастир у другој половини 15. века једно време био опустео, вероватно од колере. За време јерусалимског патријарха Теофана, у 17. веку, архангелски манастир потпао је под грчку власт.

Српска духовна мисија се 1848. године усељавала у манастир. Наилазили су Срби у њему на старе српске књиге, у којима је било такође старих српских записа. На конференцији мира у Паризу 1920. године покренуто је питање од стране српских делегата, о нашој управи над српским светињама у Палестини.^[2]

Казивања архимандрита Порфирија Успенског, шефа руске мисије у Јерусалиму средином 19. века, који је боравио у манастиру Светих архангела и тврдио да су Арханђели „најлепши манастир Светог града”, да у њему има много икона, 40 ћелија и да је манастир могао да прихвати око 200 поклоника. У манастиру су се налазила трпезарија, болница, ризница и „дивна библиотека” са грчким, латинским и словенским рукописима и штампаним књигама. Данас се неке од српско-словенских рукописних књига налазе се у библиотекама Кијевске духовне академије, Москве, Санкт Петербурга, Ватикана, православног манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукописни „Поклоник” „смерног Гаврила Тадића” из 1662. године.

Манастир је славио као своју славу празник Светог арханђела а то је и слава Немањића. Био сав од тесаног камена, као и под. Било је ту поред цркве, много зграда и ћелија калуђерских, доста воде и велики оградни зид. У храму су у 19. веку била три часна престола: средњи - посвећен Светом арханђелу, десни - Светом Јовану Златоустом и леви - Светом Николи.^[2]

Многи црквени великодостојници, патријарси, монаси, побожни грађани ишли су да ходочашће у Јерусалим и манастир Архангела Михаила и Гаврила. Међу њима су поред Немањића и других српских владара били и патријарх Арсеније III Црнојевић (1683) који је манастиру подарио јеванђеље на старословенском језику, београдски митрополит Михаило (1883), патријарх Герман (1959), патријарх Павле (1994). Манастир и данас походе многи српски црвени великодостојници, монаси и побожни грађани.

Антонио Вучетић наводи податак да је манастир замро због куге.^[3]

Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила се и данас налази у Јерусалиму, унутар зидина Старог града Јерусалима, у хришћанском делу и у очуваном је стању. Налази се у Улици Св. Фрање бр. 9 (Saint Francis Street No.9),^[4] у непосредној близини Цркве Светог Гроба (Црква Васкрсења Христовог) и Грчке патријаршије, у хришћанском делу Старог града. У библиотеци Јерусалимске патријаршије, која је скоро обновљена, може се наћи богата ризница српско-словенских рукописних књига које потичу из манастира Св. Архангела Михаила и Гаврила.

Свети Синод Српске православне цркве је послао молбу Јерусалимској патријаршији да се манастир врати у окриље СПЦ.

• Монографија Динка Давидова „Срби и Јерусалим”, у дивот издању „Политика” АД (2007) „Срби и Јерусалим“. ISBN 978-86-7607-083-1.

• Срби и Јерусалим
• Српско наслеђе Архивирано на сајту Wayback Machine (21. март 2012)
• СРПСКИ ОЛТАР ИСПРЕД ХРИСТОВОГ ГРОБА: Сведочанства о српским монасима у Светој земљи, чуварима словенске писмености („Вечерње новости”, 15. април 2023)