Пређи на садржај

Света Текла

С Википедије, слободне енциклопедије
Света Текла

Света Текла је светитељка из периода раног хришћанства. Рођена је у Иконији. Српска православна црква је прославља 7. октобра (24. септембра по старом календару).

Мошти св. Првомученице Текле

[уреди | уреди извор]

Дио моштију Свете Текле се чува у Старој српској православној цркви на Башчаршији у Сарајеву.

Житије св. првомученице Текле равноапостолне

[уреди | уреди извор]

Рођена у Иконији од родитеља знаменитих. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашњом красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога“. Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену.

По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели свети Јован Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво“.


Култ Свете Текле код Срба

[уреди | уреди извор]

Павле Ровински је писао о јаком култу Свете Текле (или локално Ћекле) у Црној Гори. Свети Сава је донео њену руку из Антиохије 1233. која се налазила у Пећи, па је у том крају био јак њен култ. Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента 1730. тај дио моштију поклања Саборној цркви у Сарајеву, гдје је и данас.[1] Многи Срби из Пећи селе у Бјелопавлиће и са собом доносе култ ове светитељке. Зато је у Даниловграду, центру Бјелопавлића, стара црква Св. Текле. Даљим сеобама, настају и племенски називи по овој светитељки, па су тако и Цеклин и Ћеклићи добили име по Св. Текли - Ћекли, јер су Ћеклићи поријеклом из Бјелопавлића. У Цеклину су у доба Ровинског сви, осим једног братства, које је славило Св. Теклу, славили Св. Николу. Тамо постоји и најстарија црквица тог краја, посвећена тој светитељки, и пред њом су некада одржаване народне скупштине и пазар, а у доба Ровинског у њој се служило само на дан црквене славе. Данас двоолтарна (православна и католичка) Црква Св. Текле се налази и у Спичу, код Бара, јер тамошња три српска православна братства (Папани, Ђурмани и Мишићи) чувају предање да су доселили из Бјелопавлића. И ова црква је најстарија у том крају, што доказује старину култа Св. Текле на овим просторима.[2] Црква Св. Текле у Данилограду је добила на поклон дио моштију из Сарајева.[3] Миховил Павлиновић је сахрањен у родној Подгори на гробљу Св. Текле, на којем је и истоимена црква.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ровински 1998, стр. 160.
  2. ^ Ровински 1998, стр. 159.
  3. ^ Булатовић, Иван. Саборни храм Свете Текле у Даниловграду. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Књиге:

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]