Рудолф I од Немачке

Овај чланак не наводи ниједан извор. Побољшајте га додавањем референци ка поузданим изворима. Садржај непоткрепљен изворима може бити доведен у питање, а потом и избрисан. Претражи Google: "Рудолф И од Немачке" (вести · новине · књиге · академик · бесплатне слике) · JSTOR Претражи Google: "Rudolf I od Nemačke" (вести · новине · књиге · академик · бесплатне слике) · JSTOR (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Рудолф I Хабзбург
Рудолф I Хабзбург, статуа у катедрали у Шпајеру.
Лични подаци
Датум рођења	(1218-05-01)1. мај 1218.
Место рођења	Шпејер,
Датум смрти	15. јул 1291.(1291-07-15) (73 год.)
Место смрти	Шпејер,
Породица
Супружник	Gertrude of Hohenburg, Isabella of Burgundy, Queen of Germany
Потомство	Матилда Хабзбуршка, Албрехт I Хабзбуршки, Catherine of Habsburg, Agnes of Habsburg, Clemence of Austria, Рудолф II, војвода Аустрије, Јудита од Хабзбурга, Hedwig of Habsburg, Hartmann von Habsburg
Родитељи	Алберт IV, гроф Хабзбурга Hedwig of Kyburg
Династија	Хабзбурзи
Претходник	Ричард Корнволски
Наследник	Адолф Вајлбуршки

Рудолф I Хабзбург (такође познат и као Рудолф Немачки, Рудолф Хабзбуршки, њем. Rudolf von Habsburg, лат. Rudolfus; 1. мај 1218 — 15. јул 1291) је био краљ Немачке (1273—1291). и одиграо је кључну улогу у успостављању водеће улоге династије Хабзбург међу немачким династијама

Када му је 1239. умро отац Рудолф је наследио Алзас и Аргау.

Често је посећивао двор свога кума цара Фридриха II, а за своју лојалност према Фридриховом сину Конраду IV богато је награђиван великим поседима. Папа Иноћентије IV га екскомуницира 1254. због његове подршке краљу Конраду IV.

У Немачкој је уследило раздобље нереда после пада Хоенштауфоваца, па се Рудолфу указала прилика да повећа своје поседе. Од жене је наслеђивао једне поседе, а друге поседе добија после ујакове смрти. Поседовао је и велика имања у данашњој Швајцарској и у Алзасу. Постао је најмоћнији племић Швапске, иако још није био војвода.

У Немачкој је после нестанка династије Хоенштауфен владао вакуум. После смрти Ричарда Корнволског састају се немачки кнежеви изборници. Рудолф је изабран за краља Немачке у Франкфурту 29. септембра 1273. године. Крунисан је 24. октобра 1273. у Ахену. Да би добио папину подршку одриче се свих царских права у Риму, папске територије и Сицилије и поред тога обећава да ће предводити крсташки рат. Папа Гргур X је не само признао Рудолфа као краља Немачке, него је и наговорио је Алфонса X да учини то исто. Алфонсо X је био унук Филипа Швапског и био је изабрани краљ Немачке из 1257. године.

На сабору у Ниренбергу новембра 1274. одлучено је да морају бити враћени сви крунски поседи запоседнути после смрти Фридриха II. Осим тога донесена је и одлука да чешки краљ Отакар II Пшемисл мора признати новога краља. Отакар је одбио да врати отете покрајине Аустрију, Штајерску, Корушку и Крањску. Аустријом и тим провинцијама је до 1248. владала династија Бабенберг, која је остала без мушких наследника. Отакар је преузео те провинције у име своје прве жене и при томе се свађао са другим претендентом на то наслеђе. Краљ Рудолф проглашава те провинције крунским због изостанка наслеђа кроз мушку линију. Та краљева интерпретација није била у складу са законима о наслеђивању, па је дошло до спора.

Против чешког краља Отакара II Пшемисла проглашен је рат јуна 1276. године. Чешки краљ је изгубио савезника, војводу доње Баварске, који је прешао на краљеву страну. Због тога је Отакар био принуђен да преда 4 провинције под краљевску управу. Када је то учинио Отакар је проглашен краљем Бохемије (Чешке), а Отакаров син Вацлав II Пшемисл се верио са ћерком немачког краља. Убрзо после тога Отакар почиње да се предомишља да не преда провинције, па улази у савез са неким пољским и немачким кнежевима. Рудолф Хабзбуршки је ушао у савез са краљем Угарске Ладиславом IV. Рудолф је дао додатне привилегије грађанима Беча. Две војске су се сукобиле 26. августа 1278. на бици на Моравском пољу. Отакар је изгубио и битку и живот. Рудолф Хабзбуршки је покорио и Моравску.

Рудолф се потпуно посветио учвршћењу власти у новим краљевским поседима, Аустрији и околним провинцијама. Неколико година је потрошио док није потпуно успоставио своју власт. Ипак и даље је имао тешкоћа да те провинције претвори у наследни хабзбуршки посед. Тек децембра 1282. успева да савлада отпор племства у те 4 провинције. Поставио је своје синове Албрехта I и Рудолфа II на чело војводства Аустрије и Штајерске и тиме су ударену темељи значаја куће Хабзбург. Током 1286. предао је провинцију Корушку Албертовом тасту.

На западу Рудолф присиљава грофа бургундијског Палатината да му преда 1281. неке територије. Грађане Берна је натерао да му плаћају данак.

Рудолф није био претерано успешан у успостављању унутрашњег мира у Немачкој. Од 1250. до 1273. током интерегнума у Немачкој је завладало раздобље безвлашћа. Током тога периода многи су заустављали трговачке бродове на Рајни захтевајући плаћање пореза или царина, које нису биле одобрене од краља или цара. Ти пљачкашки барони постали су велика препрека трговини, а оперисали су и током Рудолфове власти. Рудолф се није на време обрачунао са њима. Ипак децембра 1289. предводи једну експедицију у Тирингију и при томе разара многе замкове барона-пљачкаша.

Током 1291. покушао је да осигура избор свога сина Албрехта за немачког краља. Међутим кнежеви су то одбили, под изговором да не могу подржавати два краља, а заправо бојећи се нарасле моћи Хабзбурга.

Рудолф I од Немачке на Викимедијиној остави.