Радослав Ковачевић

радослав ковачевић
радослав ковачевић
	Радослав Ковачевић
Лични подаци
Датум рођења	10. март 1919.
Место рођења	Средња Добриња, код Ужичке Пожеге, Краљевство СХС
Датум смрти	јул 1942. (23 год.)
Место смрти	Тјентиште, код Фоче, НД Хрватска
Професија	ученик
Деловање
Члан КПЈ од	1942.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Херој
Народни херој од	20. децембра 1951.

Радослав Ковачевић Буђони (Средња Добриња, код Ужичке Пожеге, 10. март 1919 — Тјентиште, код Фоче, јул 1942) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 10. марта 1919. у селу Средња Добриња, код Ужичке Пожеге, у земљорадничкој породици. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Ужичкој Пожеги. После завршене гимназије, желео је да студира права на Београдском универзитету, али је најпре отишао у војску, а онда га је рат прекинуо у тој намери.

Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, затекао га је на одслужењу војног рока. После капитулације Југословенске краљевске војске и окупације земље, избегао је заробљавање и вратио се у родно место. После ослобођења Ужичке Пожеге, 22. септембра 1941. године, добровољно је ступио у Другу пожешку партизанску чету Ужичког партизанског одреда, која је тада била формирана. Са својом четом учествовао је, током октобра, у маршу на Љубовију, преко Пашине Равни и Почете, а од 18. до 20. новембра 1941. године учествовао је у гоњењу четника Драже Михаиловића према Равној Гори. Тада се истакао у борби код села Прањана, где је водио бомбашки двобој с четницима.

Крајем новембра, са четом је учествовао у борбама против немачке 342. дивизије, на Буковима, код Ваљева; у бици на Трешњици и на Карану; као и у одбрани ослобођеног Ужица. Посебно се истакао приликом заштите Врховног штаба, приликом повлачења из Ужица. Учествовао је у свим борбама Ужичког партизанског батаљона у Санџаку до формирања Друге пролетерске бригаде. Приликом формирања Друге пролетерске ударне бригаде, 1. марта 1942. године у Чајничу, Радослав је као истакнути борац постављен за команданта њеног Првог ужичког батаљона. На овој дужности остао је сво��е до своје погибије, јула 1942. године. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1942. године.

Јуна 1942. године његов батаљон је водио тешке борбе на Живњу, код Гацког, у Херцеговини — његов батаљон, у којем је било 200 бораца, нападали су Италијани и четници са око 6.000 војника. Батаљон је тада бранио прилазе Живњу с три стране. Радосав је тада, као командант батаљона, читаво време борбе ишао од чете до чете и објашњавао план борбе и одбране. У току ове борбе погинуо је и народни херој Петар Лековић, који је био заменик команданта батаљона.

Приликом повлачења, батаљона са овог положаја, Радосав је био тешко рањен у једној колиби. Месец дана касније, јула 1942. године, умро је од задобијених рана у селу Тјентишту, на планини Зеленгори.

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 20. децембра 1951. проглашен је за народног хероја.

Литература

Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.