Пређи на садржај

Пут тамјана

С Википедије, слободне енциклопедије
Пустињски градови у Негеву (Шивта) били су повезани са медитеранским крајем античког тамјанског пута и трговачког пута зачина.

Пут тамјана као и пут зачина били су веома важни за трговину и обухватали су мрежу која се простирала по главним античким трговачким путевима који су повезивали медитерански свет са јужним и источним извориштима тамјана, зачина и луксузних добара, који су се протезали од медитеранских лука преко Леванта и Египта кроз северну Африку и Арабију све до Индије. Трговина тамјаном од Јужне Арабије до Медитерана је цветала између отприлике 7. века п. н. е. па све до 2. века.[1]Пут тамјана је служио као канал за трговину роба, као што су арапски тамјан и смирна;[1] Индијски зачини, драго камење, бисери, ебоновина, свила и фини текстилни производи[2] и Рог Африке са својим ретким дрвећем, перјем, животињским кожама, сомалијски тамјан и злато.[2][3]

Рана историја

[уреди | уреди извор]
Трговина тамјаном, која је повезала Египат са земљиштима где се узгаја тамјан, у великој мери је зависила од пловидбе дуж Црвеног мора.

Египћани су трговали у Црвеном мору, увозили зачине, злато и егзотично дрво из земље "Земља Пунт" и из Арабије.[4] Индијска роба је довожена у арапским и индијским бродовима у Аден. Равлинсон идентификује дуго расправљајуће "бродове Таршиша", као тиринску флоту опремљену у Езион-Геберу која је направила неколико трговачких путовања на истоку, што је довело до налажења злата, сребра, слоноваче и драгог камења.[4] Ова роба је претоварена у луци Офир.[4]


Према једном историчару:[5]



Копнене рута

[уреди | уреди извор]
Привреда Краљевине Катабан (светлоплава) била је заснована на култивацији и промету зачина и аромата укључујући тамјан и смирну. Они су изввожени у Медитеран, Индију и Абисинију, где су их многе културе високо цениле, користећи камиле на путевима кроз Арабију и Индију преко мора.

Међу најважнијим трговачким тачкама на Путу тамјана из Персијског залива до Средоземног мора била је Герха у Персијском заливу, о којој је историчар Страбон известио да је основана од стране вавилонских избеглица као халдејске колоније.[7] Герха је утицала на развој трговачких путева широм Арабије ка Медитерану и контролисала трговину аромтима са Вавилоном у 1. веку пре нове ере.[7] Герха је била једана од важних улазних лука за робу испоручену из Индије.[7]

Због своје истакнуте позиције у трговини тамјаном, Јемен је привукао насељенике из плодног полумесеца.[8] Тамјан и смирна били су пресудни за економију Јемена и препознати су као извор богатства од стране владара.[8] Недавна истраживања открила су древну трговачку путању кроз источни Јемен у регији Махра.[9]

Асирски документи показују да је Тиглат-Пилесер III напредовао кроз Феникију до Газе.[10] Газа је на крају опустошена а владар из Газе побегао је у Египат, али је касније наставио да делује као вазални управитељ.[10] Мотив за напада је био да се стекне контрола над трговином тамјаном у Јужној Арабији која је просперирала широм региона.[10]

Тиглат-Пилесер III је напао Газу како би контролисао трговину дуж пута тамјана.[10]

И.Е.С. Едвардс повезује Сиро-Ефраимитски рат са жељама Израелита и Арамејаца да контролишу северни крак пута тамјна, који је сезао од Јужне Арабије и могао је бити коришћен за контролу према Трансјордану.[11] Археолошки натписи такође говоре о плену донетом из земље му-у-на-а-а, можда и Меунита поменуте у Старом завету.[10] Неки научници препознају ову групу као Минејане Јужне Арабије, који су били укључени у трговину тамјаном и који су окупирали северне трговачке испоставе Пута тамјана.[10]

Аромати из Дофара и луксузна роба из Индије донели су богатство краљевствима Арабије.[12] Ароматици из Дофара испоручивани су из природне луке Хор Рори према западној неприступачној обали Јужне Арабије.[13] Каравани су ове производе носили северно до Шабве, а одатле до краљевства Катабана, Сабе, Минеја и Палестине и до Газе.[14] Трошкови наплаћивања власника бунара и других постројења додавани су укупној цени ових луксузних роба.[14]

Грчко-римско заобилажење копнених рута

[уреди | уреди извор]
Римски поморски путеви са Индијом према Периплус Марис Еритхраеи, 1. век н. е. Римљани су заобишли копнену руту у корист бржег и сигурнијег пута.

Набатејци су изградили Петру,[15] која је стајала на пола пута између отвора у залив Акаба и Мртвог мора у тренутку када је Пут тамјана од Арабије до Дамаска прелазио преко копнене трасе од Петре до Газе.[16] Ова позиција дала је Набатејцима контролу над трговином дуж Пута тамјана.[16] Да би се контролисао Пут тамјана из Набатеје, спроведена је грчка војна експедицију која је водила до Свана а која је изведена без успеха под вођством Антигона Киклопа, једаног од генерала Александра Македонског.[16] Набатејска контрола над трговином се повећавала и ширила на запад и на север.[16] Замена Грчке од стране римског царства као администратора средоземног басена довела је до поновног успостављања непосредне трговине са истоком.[17] Према историчару, "Јужни Арапи су протестовали вршећи пиратске нападе на римске бродове у Аденском заливу, што је је резултирало тиме да су Римљани уништили Адена и фаворизовали западну абисинијски обалу Црвеног мора".[18] Монопол индијских и арапских посредника ослабио је развојем монсунске трговине од стране Грка кроз откриће директне руте за Индију (Хипалус), присиљавајући парћанске и арапске посреднике да прилагоде своје цене како би се такмичили на римском тржишту са робом коју Рим сада куповао директним путем до Индије.[17] Индијски бродови отпловили су у Египат, јер поморски путови Јужне Азије нису били под контролом неке поуздане снаге .[17]

Области око Арапског полуострва према Периплус Марис Еритхраеи .

Према једном историчару:[19]


Тамјан из Дофара сакупљена је у Моши (древни Сумхурам). Испоручиван је у Кану и превожен преко копна у Шабву и даље северно до Наџрана, Меке, Медине, Петре и Газе на Средоземном мору. Такође је испоруиван у Вавилон и Палмиру преко Персијског залива.[20]


Римска трговина са Индијом је наставила да расте, а према Страбу (II.5.12.):[21]


Опадање

[уреди | уреди извор]

Према историчару:[22]


Сасанидско царство од 602 до 629.


Крајем шестог века Исидор од Севиље набројао је аромате који се и даље увози у Визиготску Шпанију.[23] Од ароматичних стабала (de arboris aromaticis) Исидор је у својој енциклопедији навео смирну, бибер, цимет, амомом (кардамом?) кинески цимет; од ароматичних биљака (de herbis aromaticis) то су, нарда, шафрана, кардамома, су они који стижу преко трговачких путева, остали су доступни у Шпанији: тамијан, алоја, ружа, љубичица, љиљан,линцура, пелин, коморач и други.[24]

Смањивањем трговине тамјаном, Јемен је преузео извоз кафе преко црвено морске луке Ел Мока.[25]

Египат под владавиним Рашудина.
  Пророк Мухамед, 622–632
  Патријархални калифат, 632–661
  Омејадски калифат, 661–750

Након римско-персијских ратова, подручја под римским Византијском царством је заузео Хозроје I персијске династије Сасанида.[26] Арапи, предвођени заповедником по имену "Амр ибн ел 'Ас", прешли су у Египат крајем 639. или почетком 640. године.[27]


Овао напредовање означло је почетак исламског освајања Египта ,[27] а пад пристаништа попут Александрије[28] користио је за осигурање трговине са Индијом од стране грчко-римског света од династије Птолемеја.[29]

Најзад, османски Турци су освојили Константинопољ у 15. веку, означавајући почетак турске контроле над најразличитијим трговачким путевима између Европе и Азије.[30]

Тренутни статус

[уреди | уреди извор]

Састанак Унесковог комитета за светску баштину одржан је 27. новембра 2000. године у Кернсу, Аустралија, где је уврштен на листу Светске културне баштине Пут тамјана у Оману.[31] Званични цитат гласи:[32]

Рушевине Авфдата.


Комитет за светску културну баштину, заседала је у Темба Вакашеу, 15. јула 2005. године и уврстио је у Пут тамјана - пустињски градови у Негеву на Унеско-у листу светске културне баштине баштине. Званични цитат гласи:[1]


Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „Incense Route – Desert Cities in the Negev”. UNESCO. 
  2. ^ а б „Traders of the Gold and Incense Road”. Embassy of the Republic of Yemen, Berlin. Архивирано из оригинала 2007-09-08. г. 
  3. ^ Ulric Killion, A Modern Chinese Journey to the West: Economic Globalisation And Dualism, (Nova Science Publishers: 2006). стр. 66
  4. ^ а б в Rawlinson 2001, стр. 11–12
  5. ^ Ray, Himanshu Prabha (2003). The Archaeology of Seafaring in Ancient South Asia. Cambridge University Press. стр. 31. ISBN 978-0-521-01109-9. 
  6. ^ This refers to Hatshepsut's expedition of 1515 BC.
  7. ^ а б в Larsen 1983, стр. 56
  8. ^ а б Glasse 2001, стр. 59
  9. ^ Wilford, Ruins in Yemeni Desert Mark Route of Frankincense Trade, The New York Times, JAN. 28, 1997
  10. ^ а б в г д ђ Edwards 1969, стр. 330
  11. ^ Edwards 1969, стр. 329.
  12. ^ Archibald 2001, стр. 168.
  13. ^ Archibald 2001, стр. 168–69
  14. ^ а б Archibald 2001, стр. 169
  15. ^ City Of Stone Documentary
  16. ^ а б в г Eckenstein 2005, стр. 86
  17. ^ а б в Lach 1994, стр. 13
  18. ^ Kearney, Milo (2004). The Indian Ocean in World History. Routledge. ISBN 978-0-415-31277-6. 
  19. ^ Fage, John Donnelly; et al. (1975). The Cambridge History of Africa. Cambridge University Press. стр. 164. ISBN 978-0-521-21592-3. 
  20. ^ „Middle East Institute, The Story of Frankincense, Washington”. Архивирано из оригинала 09. 01. 2018. г. Приступљено 15. 12. 2017. 
  21. ^ Source
  22. ^ Young, Gary Keith (2001). Rome's Eastern Trade: International Commerce and Imperial Policy, 31 BC–AD 305. Routledge. стр. 128. ISBN 978-0-415-24219-6. 
  23. ^ Isidore: "Aromatics are those perfumed odours sent to us by India, the Arabian regions and other places besides. And aromatics seem to derive their name either from their use on the altars of the gods, or because we see that they spread forth and mingle with the air" (Libri differentiarum sive de proprietate sermonum, quoted in Maguelonne Toussant-Samat, Anthea Bell, tr. The History of Food, revised ed. (2009). стр. 434); since sacrifice to the gods had been proscribed for more than two centuries, Isidore may simply have been repeating an old list.
  24. ^ Toussaint-Samat. 2009. стр. 434.
  25. ^ Colburn 2002, стр. 14.
  26. ^ Farrokh 2007, стр. 252.
  27. ^ а б Meri 2006, стр. 224
  28. ^ Holl 2003, стр. 9.
  29. ^ Lindsay 2006, стр. 101.
  30. ^ The Encyclopedia Americana (1989). стр. 176.
  31. ^ „World Heritage Committee Inscribes 61 New Sites on World Heritage List”. UNESCO. 
  32. ^ „Land of Frankincense”. UNESCO. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пут_тамјана&oldid=27757685”