Младен Лесковац
Младен Лесковац | |
|---|---|
| Датум рођења | 1. јануар 1904. |
| Место рођења | Сивац |
| Датум смрти | 25. децембар 1990. (86 год.) |
Младен Лесковац (Стари Сивац, 1. јануар 1904 — Нови Сад, 25. децембар 1990) био је српски историчар књижевности, књижевник и преводилац.[1][2][3]
Биографија
[уреди | уреди извор]Гимназију је похађао у Сомбору и Новом Саду. Студирао је на Филозофоком факултету у Београду, где је дипломирао јуна 1930. на групи за историју југословенске књижевности.[4] [2] Као суплент службовао је у гимназијама у Сомбору и Новом Саду (1930-41).[5][2] У сомборској Гимназији је предавао француски, немачки и српски језик, као и филозофију, а имао је и задужење школског библиотекара.[3]
Септембра 1945. постављен је за управника Библиотеке Матице српске.[5][2] За редовног професора на новосадском новооснованом Филозофском факултету постављен је 1954. године, као и за његовог првог декана. Члан Управног одбора Матице српске постаје 1945, а председник у периоду између 1969. и 1979. године.[4] За редовног члана САНУ примљен је 1970. године.[5]
Лесковац је у Драмском студију Војводине, који је почео да ради 1947, предавао теорију и историју књижевности.[4]
Младен Лесковац учествовао је и у раду других институција попут Стеријиног позорја, Српске књижевне задруге, Друштва књижевника Војводине итд.[3] Стеријино поѕорје га је 1982. одликовало златном значком, повељом и плакетом.[4] Године 1953. покренуо је Зборник Матице српске за књижевност и језик, који је уређивао готово четврт века.[4][3]
Поезију је објављивао двадесетих и тридесетих година у Летопису, листу Мисао, Рашка, СКГ и др. Своје песме и препеве сабрао је у књизи Песме и препеви, М��, 1991. године. Од његових значајних дела издвајају се: „Чланци и есеји”, „Антологија старије српске поезије”, „Из српске књижевности”, „Јован Јовановић Змај”, „О Лази Костићу” и друга.
Познати су и његови преводи Стендала („Опатица из Кастра”), Молијера („Дон Жуан”) и Жида („Пасторална симфонија”).[2] Лесковац је умро 1990. године у Новом Саду.[6][7]
Младен Лесковац преминуо је у 25. децембра 1990. године у Новом Саду, неколико дана пред свој 87. рођендан.[3]
Награда „Младен Лесковац”
[уреди | уреди извор]Постоји и Награда „Младен Лесковац”, која се додељује за целокупно дело из области историје књижевности. Награда се додељује сваке три године, од стране Матице српске. Награда је установљена 1992. године. [8]
Награде и признања
[уреди | уреди извор]- Награда владе НР Србије (1949) [3]
- Награда Савеза књижевника Југославије (1954)[3]
- Октобарска награда Новог Сада (1961)[2]
- Седмојулска награда Србије (1976)[3]
- Награда Вукове задужбине (1990)[3]
- Ордена рада са црвеном заставом (1965)[1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „МЛАДЕН ЛЕСКОВАЦ”. sanu.ac.rs. Приступљено 2. 2. 2022.
- ^ а б в г д ђ „Лесковац Младен”. ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ. Приступљено 5. 2. 2024.
- ^ а б в г д ђ е ж з „MLADEN LESKOVAC – SIVČANIN, SOMBORSKI ĐAK I GOSPODSTVENI ERUDITA”. Равноплов. Приступљено 5. 2. 2024.
- ^ а б в г д „ЛЕСКОВАЦ Младен”. snp.org.rs. Приступљено 2. 2. 2022.
- ^ а б в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 425.
- ^ „Лесковац Младен”. Друштво књижевника Војводине. Приступљено 24. 6. 2019.
- ^ „ЛЕСКОВАЦ Младен | Енциклопедија Српског народног позоришта” (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-01.
- ^ „Награда Младен Лесковац”. maticasrpska.org.rs. Приступљено 2. 2. 2022.
