Милан Петровић (мајор)
милан петровић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1912. |
Место рођења | Врточе, код Петровца, Аустроугарска |
Датум смрти | =Аустроугарска |
Професија | војно лице |
Деловање | |
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
Служба | НОВ и ПО Југославије Територијална одбрана |
Чин | мајор |
Одликовања |
Милан Петровић (Врточе, код Петровца, 1912 — Београд) био је учесник Народноослободилачке борбе, мајор ТО и носилац Партизанске споменице.
Биографија
[уреди | уреди извор]Милан Миланџа Петровић је рођен 1912. године у Врточу (заселак Главица),[1][2] код Петровца, од оца Дане и мајке Јоке Рељић.[1][3] Отац Дане је као аустроугарски војник рањен на Источном фронту. Милан потиче из земљорадничке породице. Одрастао је у вишечланој породици, са оцем, мајком, четири брата и једном сестром. Брат од стрица Петар, такође је био првоборац.[1][3] Милан се женио два пута. Са првом супругом Анђом родио је ћерку Радмилу и синове Миланка и Слободана. Миланко је страдао у збјегу 1943. Анђа је умрла 1946. године, па је Милан оженио Мару Пувача из Липе и са њом добио синове Данка и Жељка.[1]
По окупацији Југославије, укључио се у припреме оружаног устанка 27. јула 1941. Учествовао је у устаничким и герилским акцијама, са пушкомитраљезом којег је голорук отео усташи. Био је снажан момак, а важио је и за веома духовитог човјека.[3] Рат је провео као припадник Прве крајишке бригаде.[4]
У рату је обављао више дужности. Почетком рата био је борац врточке чете,[3] касније 2. чете 1. батаљона Треће крајишке бригаде. Потом је прешао у састав Прве крајишке бригаде, гдје је обављао дужност командира вода у 1. чети 3. (петровачко-дрварског) батаљона Прве крајишке бригаде.[4] У рату је и рањаван три пута и остао је тешки инвалид. Рањен је приликом напада на Нови, у јулу 1942. године, а потом и у јуну 1943. године, приликом борби у околини Травника.[3][4]
Након рата служио је као официр у војно-територијалним органима. Пензионисан је у чину мајора.[3]
Више пута је одликован. Носилац је Партизанске споменице 1941.[3]
Са породицом је живио у Београду. У Београду је и умро.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Пилиповић - Дајановић, Никица (1989). Сабор у Врточу. Мјесна заједница Врточе. стр. 142—143.
- ^ Пилиповић - Дајановић, Никица (2011). Сабор у Врточу (2. допуњено изд.). Врточе: Графомарк Лакташи. стр. 295. ISBN 978-99955-57-36-2.
- ^ а б в г д ђ е ж „CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 94(497.11)"1939/1945"(047.53) KAKO se stvara(la) istorija... : lične priče uče - PDF Бесплатно скидање”. docplayer.rs. Приступљено 2022-03-09.
- ^ а б в Гончин, Милорад; Рауш, Стево (1981). Прва крајишка ударна пролетерска бригада. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 31—32, 139.